ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
2. Епархије
 
Границе Охридске архиепископије – Пре него што би говорили о епархијама треба да знамо ово. На основу 39. правила Трулског сабора а с обзиром на 6. правило Седмог васељенског сабора и 9. правило Антиохијског помесног сабора свака аутокефална црква самостална је у унутрашњој управи својој. Исто тако на основу 17. правила IV васељенског сабора црквене власти и границе подешавају се према државним.
Прву словенску аутокефалну цркву основали су Бугари 870. за владе кнеза Бориса. Кад се Симеун бугарски цар (891-927) хтео прогласити царем и венчати царском круном уздигао је он бугарску цркву на степен патријаршије 917. Границе патријаршије подешавале се према границама политичким.
Кад је пропала бугарска царевина 971. пропала је и патријаршија и цариградска патријаршија вратила је под своју власт све своје бивше епархије у Бугарској.
Кад је Самуило (976-1014) основао македонско царство и хтео да се крунише царском круном уздигао је Охридску цркву на степен патријаршије. Под ту патријаршију потпадале су све области (епископије) у његовој држави. Ми не знамо тачно које су све епархије у то доба постојале, али се могу одредити приближно према политичким границама.
Око 990. граница Македонске Царевине ишла је на северу од ушћа Врбаса реком Савом до њеног ушћа у Дунав, али и Срем је припадао Самуилу. Даља граница ишла је Дунавом до њеног ушћа, одатле Црним морем на југ до планине Балкана, који је био гранична планина до горњег слива Марице и Искра, одатле Ихтиманском Средњом гором, Родопом до изнад Сереза; одатле се граница повлачила на запад планинским венцем Беласице, до Вардара па обухватајући собом Меглен и Воден преко Бера и реке Бистрице, Олимпа, северне Тесалије и Епира излазила на Јонско море код ушћа реке Каламе; одатле морском обалом до ушћа реке Цетине и одатле до Горњег Врбаса. Хрватска није улазила у обим Македонске Царевине.
Али Самуило није могао да одржи те границе. Године 996. претрпио је пораз на реци Сперхију, а 1000. изгубио је велики део Дунавске Бугарске, а 1002. изгубио је и видинску област са Видином. Године 1005. изгубио је Драч са целом облашћу а исто тако и солунске области. Према томе, пред смрт Самуилову његова је држава била знатно смањена, јер је и на југу изгубио Ларису са Тесалијом.
После смрти Владислава (1018) кад је предана држава Василију II, као делегат за преговоре отишао је и патријарх Јован (1015-1037) и он је условио предају државе признањем аутокефалности црквене. Цар му је то обећао и од тога споразума имамо три повеље. По првој повељи (1018) дате су Јовану на управу епархије: Охрид, Костур, Главница (Берат и Елбасан), Меглен, Битољ, Струмица, Морозвизд, Велбужд, Софија, Ниш, Браничево, Београд, Срем (Митровица), Скопље, Призрен, Липљан, Србија испод Олимпа.
Но, Јован се није задовољио тим епархијама, он је тражио више, он је тражио и оне епархије које је у задње време био изгубио Самуило те их приграбили Цариград, Драч, Никопољ и други. Василије другом повељом враћа му и епархије: Силистрија, Видин, Рас (Нови Пазар), Ореја, Черник, Химара, Дринопољ, Вела, Бутринто, Јањина, Козила и Петра.
Али и тиме се Јован није задовољио те је тражио да му се солунске и тесалијске епархије врате, али није у свему успео; враћен му је само Бер (солунска митрополија и Стаг (од Лирске).
Сам факт што је цар Василије II морао да издаје три пут повеље, доказује да је било велике борбе између цара и цариградске патријаршије, односно солунске, лариске и драчке митрополије. Изгледа да је у црквеним круговима првобитно било решење да се у Охриду даду епархије које су поглавито улазиле у Јустинијану приму, али патријарх Јован мора бити да је имао веома јаку царску обавезу кад је с правом тражио да се испуни царска реч и да му се даду све епархије које су му биле обећане.[1] Какав је тај притисак био под којим је цариградска патријаршија пристала да уступи чак и Силистрију не зна се, али се мора претпоставити да је било много муке и бола.
Но та обавеза важила је само дотле док је патријарх Јован био жив. Јамачно да је и број епархија учинио те је Цариград по смрти Јовановој бацио се свом снагом да угуши Охрид као словенски центар и да га погрчи. После Јована дошао је за архиепископа Леон. Он је био Грк који ни речи словенске није знао, избацио је словенско богослужење и завео грчко а са њим отпочео грцизирање архиепископије, За њим долазе све сами Грци: Теодуло, (1056-1065) Јован, Јанис Теофилакт (1090-1108) Лав, Михајло, Евстатије и Јован Комнен син севастократа Исака, нећака цара Алексија, Константин, Јован Каматер, Димитрије Хоматијан. Тачно време не може се утврдити за све; за Јована Комнена знамо због сабора против богумила у Цариграду 1143. год, где је и он присуствовао.[2]
Но епархије побројане у III повељи отпале су по свој прилици врло рано, још у XI веку одмах по смрти Јовановој; епархије, пак, побројане у II повељи отпале су крајем XI или почетком XII века.
У XII веку биле су, дакле остале само ове епархије: Костур, Скопље, Велбужд, Софија, Малеш, Меглен, Пелагонија (Битољ), Призрен, Струмица, Ниш, Главиница, Браничево, Београд, Липљан, Сирмијум. Овде се разумеју и епархије Рас и Видин.
Али аутокефалним архиепископима је јамачно ласкало да имају већи број епархија, па кад су биле изгубљене оне из II и III повеље на место њихово дошле су нове, добивене на тај начин што су веће епархије биле подељене на две и три. Тако нпр. као нове епархије јављају се Деволска (изворни део реке Деовла одвојена од Костура), Сланица (источно од Водена са Пелом), Гревена (Гребенон) (одвојене од Костура), Канина (одвојена од Главинице) и Дебра (одвојене од Охрида).
Крајем XII века ослобађа се Бугарска византијског ропства (1186). У вези са тим стварају Бугари аутономну цркву уздижући је и на степен патријаршије (1235) са седиштем у Трнову;[3] епархије Видин, Софија, Велбужд и Малеш потпадају сада под Трновски патријархат.
Једновремено готово Свети Сава оснива српску аутокефалну цркву којој ускоро за владе Милутина, Драгутина, Дечанског и Душана припадоше епархије Призрен, Ниш, Браничево, Београд, Липљан, Срем и Рас.
Према томе уз Охрид остадоше од првобитних Костур, Меглен, Битољ, Струмица и Главиница као и нове, Девол, Сланица, Гревена, Канина и Дебар.
После овога биће нам разумљиво зашто се Димитрије Хоматијан осећао непријатно погођен, те је протествовао противу аутокефалности Српске цркве.
Као што смо напред рекли после битке код Клокотнице (1230) Охрид је припао Бугарској, али не дуго, до 1241. Да ли је за ово кратко време био избачен грчки језик и замењен словеначким не зна се, али баш и да је то било ствар је безначајна, јер су опет Грци загосподарили Охридом.
То је стање тако остало све до цара Душана који је завладао Охридом око 1334. Нема нигде помена да је Душан што год променио у охридској цркви, а да је што било то свакојако Грци не би прећутали. Према томе, охридска црква и за Душаново доба више него сигурно задржала је грчки језик. Има неколико записа између 1334. до 1370. на појединим црквама који су на грчком језику. Односно, у Атинском кодексу из 1382. налазимо записане ове епархије: Костур, Меглен, Воден и Сланица, Струмица, Малеш, (Молуску), Велес, Битољ (Пелагонија), Кичево, Нте, Елбасан, Берат, (Београд), Канина и Авлона, Девол и Корица (Селасфора и Горица – Корча), Гора Мокра, Преспа и Прилеп.
Као нове епархије овде се јављају Кичево, Преспа, Велес, Берат, Елбасан и Прилеп. Но то нису нове по територији, већ су образоване на истој територији, тако нпр. од Битољске издвојена је Велешка и Прилепска, која изгледа да је постојала кратко време (јамачно за доба Вукашина и краља Марка) од старе Главинице постале су Бератска и Елбасанска; од Охридске – Кичевска; од Костурске Девол и Горица.
Тако је ствар стајала са епархијама Охридске архиепископије у XIV веку. Јамачно да се није ништа мењало до најезде Турака, али како су Срби били потискивани ка северу то је, као што смо видели, седиште пећких патријарха премештено у Жичу, Београд и Смедерево те су епархије заузете од Турака присаједињаване Охриду. Опширније биће речи код епархија Пећке патријаршије.
Католичке епархије – Ми смо напред казали да су, после деобе римског царства (по смрти Теодосија Великог 395), многе области припале Цариграду које су у црквеном погледу потпадале под Рим. За те области у V веку папе су основале свој викаријат у Солуну. Према томе, на Балкану папе су имале два црквена центра некадању Солину и Солун. Солини је припадала Далмација, али је од ње још у IV веку била одвојена област Превалис која је обухватала пределе од Епидаура (Дубровника) до испод Љеша а по некима и до Драча. Ту је постојала дукљанска епископија, разуме се опет под папском влашћу. Под солунски викаријат (према писму папе Иноћентија I из 412. год) потпадале су ове области Превалис, Епир, Тесалија, обе Дакије, Мезија, Дарданија, Македонија, Крит и Азија.
Но у V веку значај Цариграда расте, видело се јасно да ће источна половина постати засебно царство. Цар Валентинијан 437. године уступа источном царству северозападни део Балканског полуострва, и тако скоро цело полуострво потпаде под Цариград у политичком погледу. Разуме се да је иза овога била жеља Цариграда да и у црквеном погледу потчини ове области под своју власт.
Ту треба тражити основни повод оснивању Јустинијане Приме (основана 535. године). Као што смо напред казали под Примом Јустинијаном потпадале су ове области Дакија Средоземна, Дакија Прибрежна (Ripensis), Мизија Горња, (Секунда), Дарданија, Превалис, Македонија Секунда и доња Панонија (Срем и Бачка). Занимљиво је забележити да су папе признале Приму Јустинијану, али је остао и њихов викаријату Солуну.
У VI и VII веку наилазе Авари и Словени са севера и насељавају Балкан. Руши се цео стари поредак. У VII веку Византија образује теме. Од старе области Далмације формирају се две теме Далмација од Задра до Дубровника односно Котора и Драчка тема, од Дубровника (Котора) до Доњег Епира. Према овој државној организацији прилагођава се ускоро и црквена, те имамо две главне архиепископије у VII и VIII веку Сплитску (стара Солина) и Драчку, под коју долазе Превалис и Нови Епир. Према томе, црквена организација била је само у приморским областима које су биле најкултурније, даље од мора живели су незнабошци, те није ни било потребе за особитом црквеном организацијом. Тамо је дејствовала пропаганда, по предању још од Ираклија, и то од папа из Рима. То, пак, значи да је Ираклије признавао јурисдикцију папа на западном делу Балкана.
Но, као што смо казали, 725. цар Лав Исаријан изда указ о иконама, папа заузе опозицију, то наљути цара и изда указ 732. те одузе од папа Солунски викаријат, Приму Јустинијану и друге земље, и подложи их под Цариград. На тај начин Рим изгуби Солун (Македонију), Ларису (Тесалију), Никопољ (Стари Епир), Драч (Нови Епир), Коринт (Ахају), Дакију (Софију), Маријанопољ (Мезију), Скопље (Дарданију) и Скадар (Превалис). Према томе, папи остаде само Сплитска архиепископија.
За нас је важно да нагласимо то да је драчка архиепископија потпала овим указом коначно под Цариград и имала је ове епископије дукљанску, скадарску, дривастанску, пилотску, улцињску, барску и друге.
Но Цариград се није задовољио тиме. За владе цара Василија I Македонца (867-886) он чини покушај да заузме и Сплитску архиепископију те да буде и политички и црквени господар. И збиља за време Здеслава (864-876) Хрвати су били православни. Но и папе се жестоко одупреше овом покушају, задобивши хрватске кнезове; Томиславу даде папа и краљевску круну 925. те се римски утицај одржа коначно у сплитској архиепископији.
Докле је допирала у унутрашњост власт сплитског архиепископа не зна се тачно. Зна се само за Хум у доба Мих. Вишевића да је у црквеном погледу потпадао под Сплит, али да је тамо поред латинске била и словенска служба.
У ово доба спада и покрштавање Срба под Мутимиром (879). У Рас је морао доћи владика да буде крај жупана (ако га већ није било); не зна се тачно под чију је јурисдикцију потпадао, али је највероватније под Драч.
Симеун, цар бугарски, потчинио је Рашку под своју власт. Не зна се да ли је Рашка била и у црквеном погледу под бугарском патријаршијом, али вероватно да није, јер су се догађаји брзо смењивали да није било времена за један такав чин. Јер већ 931. године Часлав ослобађа Рашку од Бугара и она се морала вратити под Драч, пошто Часлав није основао самосталну цркву.
Цар Јован Цимискије срушио је и Бугарску и Рашку те су и све те земље потпале под Цариград. Самуилово царство (976-1014) простирало се до реке Цетине, што значи и Сплит је био под његовом влашћу те би требало претпоставити да је и сплитска архиепископија потпала под охридску патријаршију.
У XI веку имамо пад Македонске цркве (1018), и цара Василија II (†1025) који је завладао и Сплитом. Не зна се да ли је Василије II дирао у црквено питање сплитске архиепископије, али зна се да су се многи далматински епископи посвећивали од цариградског патријарха.
Ускоро извршује се коначна деоба цркава 1054. године на источну и западну. Папин се положај побољшава, он задобија Михајла Зетског (1051-1081), обнавља прво Дукљанско-Барску архиепископију 18. марта 1067. а затим даје му и краљевску круну 1077. Барска архиепископија обухвата ове епископије и цркве Бар, Дукљу, Котор, Балеш (на северу Скадарског језера), Свар (на десној страни Бојане), Скадар, Дриваст (северно од Скадра), Пилот (негде измећу Призрена, Зете и Скадра), Србију, Босну и Требиње.
У другој половини XI века избио је сукоб између сплитске и дубровачке архиепископије. Краљ зетски Михајло заузимао се за Дубровник. Овај се спор и завршио признањем независности дубровачкој архиепископији, али изгледа да том приликом нису решене и границе дубровачке архиепископије.
После смрти Бодинове (1081-1101), кад наступи расуло у Зети, покушао је Дубровник да потчини под своју власт, Барску архиепископију. Ту почиње и позната борба између Дубровника и Бара, која је трајала до 1250. године.
Али ускоро се у ову борбу умеша и Сплит, тражећи да му се потчини и Бар и Дубровник. На тај начин имамо почетком XII века једну велику борбу између ових трију архиепископија. Занимљиво је да се Бар после Бодина поступно повлачи из борбе због политичког расула у Зети. Међутим, стицај прилика постаје све повољнији за Дубровник. Али папска курија прво пресуди спор у корист Бара, у почетку треће десетине XII века. Но Дубровник није малаксао, он продужује и даље борбу и тражи потчињење барске архиепископије. И док Сплит на сабору свом 1139. године тражи да му се потчини Дубровник и Бар, дотле Дубровник на сабору 1152-3. године позива, као своје потчињене, епископе барске архиепископије из Котора, Дриваста, Улциња и других. Папа Анастасије IV (1153-1154) одобрио је овакав рад. Изгледа да и Рим није имао строго одређене принципе којима би се руководио, већ се повијао по политичком ветру, кад је какав дувао. Тиме једино може да се објасни и то што је 1154. године подигао Задарску епископију на степен архиепископије да би се удобрио Млечићима против Угарске.
Године 1158. папа Адријан потврдио је повластице Дубровачком архиепископу Трибуну у којој именује ове епархије Србију, Захумље, Травунију, Улцињ, Скадар, Дриваст и Пилот. Важно је приметити да се не спомиње Босна и Бар. Исто тако и папа Александар III потврдио је повластице где се именују ове епископије Захумље, Србија, Травунија, Котор, Улцињ, Скадар, Дриваст и Пилот и истог дана писмом наредио да се епископи улцињски и барски врате у послушност архиепископу дубровачком.
У ово доба истиче Калочка архиепископија у Мађарској, која ће доцније играти важну улогу и у историји Срба. Она је под утицајем мађарске државне политике и потпуно се ставила била њој на службу.
Пред крај XII века обрће се ствар на штету и Дубровачке и Барске архиепископије а у корист Сплитске. Гргур архиепископ барски изјављује своју потчињеност матери цркви сплитској (око 1180). Кад је Немања заузео Зету (1183), желео је да барска архиепископија буде самостална, због тога и он и брат му Мирослав војују против тежње сплитске цркве. Мирослав не дозвољава у Хуму постављање нових католичких епископа, Немања протерује барског архиепископа Гргура који се потчинио Сплиту. Гргур бежи у Дубровник. Дубровник је тада био под Норманима (1185-1192). Баш у то време Сплит енергично ради на сузбијању јереси (богумилске) те позива и босанског епископа на сабор, 1185. Све то побуђује папу Климента III (1187-1190) да коначно реши спор ових трију цркава, јамачно и под утицајем норманскога краља Виљема, као и угарског Беле III да Сплит добије Босну а остале српске крајеве Дубровник. У том смислу напише папа Климент (25. нов. 1189) писма Немањи, Страцимиру и Мирославу да слушају дубровачког архиепископа да би он могао добро управљати. Немањи то није било право, он је био за барску архиепископију, али 1190. он изгуби битку код Ниша на Морави, те мораде то питање одложити. Немања је одступио с престола 25. марта 1196. и Вукан доби Зету на управу. Вукан је по жени био у сродству с папом Иноћентијем III (1198-1216) те поради код папе и доби потврду самосталности барске архиепископије у целом старом обиму. На тај начин Вукан је успео да одузме од Дубровника епископије које су биле у његовој држави. Године 1202. почео је IV крсташки рат и Стевана, (Првовенчани) рашког жупана, свргну с престола брат му Вукан уз помоћ Мађара. Услови за помоћ били су да Вукан призна мађарску врховну власт а цркву да потчини Риму. Кад је Вукан победио Стевана папа је у априлу 1203. предузео све мере да се осигура католицизмом у Рашкој. Али цркву у Рашкој није поверио Барској архиепископији, него Калочкој. Године 1204. пропада Византија, Млечићи за то имали су највише заслуга те су и највећи део земаља византијских себи приграбили. Они заузеше целу Далмацију те Дубровник паде под њихову власт. У црквеном погледу Дубровник је убудуће морао узимати архиепископа из Млетака. Кад су почели долазити Млечићи за архиепископе тежили су да прошире своју власт на штету Барске архиепископије. На тај начин обнови се борба између Бара и Дубровника, али много ширег обима неголи раније. Око 1207. архиепископ Леонард одлази у Бар да насилно уништи самосталност архиепископије и подвргне је под Дубровник, али га тамо демонстративно дочекаше и отераше из Бара.
Босна, пак, крајем XII и почетком XIII века враћа се под Сплит, јер је на томе настојавао и краљ Андрија, пошто му је ишло у рачун да земља коју намерава заузети буде потчињена цркви (Сплиту) његове државе.
Међутим, дубровачки архиепископ оптужи барску архиепископију Латеранском сабору 1215. Сабор одреди комисију која нађе да је у праву Барска архиепископија. Тиме је скочила вредност Барској архиепископији, но она је била чак појачана тиме што Стеван (Првовенчани) окрене погледе западу и папи, те га папски легат венча 1217. краљевском круном. Дубровчани, видевши све ово, заћуташе за неко време.
Међутим, Босна изгледа да је у ово доба једнако мењала господаре, јер док је 1207. видимо под Сплитом, 1222. видимо да је под Дубровником и папа Хонорије III (1216-1227) прекорева архиепископа што енергичније не ради на истребљењу јеретика. Мађарски, пак, краљ Андрија предаје ускоро затим Босну, Со (Тузлу) и Усору калочком архиепископу. Папа то потврђује 1225. године.
Тешке су прилике биле настале у Србији 1234. Радослав је био збачен и побегао у Дубровник и даје разна обећања Дубровчанима, ако се врати на престо. На престо је био дошао Владислав. Свети Сава незадовољан, одлази из земље у света места. То је било довољно Дубровнику да обнови спор 1234. код папе Гргура (1227-1241) против Бара. Папа одреди комисију која, по прегледу докумената, реши спор у корист Бара.
Кад је умро папа Гргур 1241. и дошао папа Иноћентије III (1243-1254) политичке прилике ишле су на руку Дубровнику те 1247. папа посла писмо Барској цркви да се потчини Дубровнику. Дубровачки архиепископ посла одмах изасланство у Бар (22. марта 1247.) са изјавом архиепископији барској да се спор расправи до 15. августа. Барска архиепископија није онда имала архиепископа, јер је ранији био умро, а сад је требало бирати новога. То су добро знали Дубровчани те у мају исте 1247. послаше понова изасланство са наређењем о потчињењу, и наредбом да не смеју бирати новог архиепископа. Кад је народ разабрао чему циља дубровачко изасланство, почео се бунити и викати: “Шта се нас тиче папа? Господин, наш краљ Урош, наш је папа”. Услед рата са царом Фридрихом који му је донео победу под Пармом (1248), папа је одложио био решење тога спора и занимљиво је да је 28. августа исте 1248. писао Дубровчанима да склопе са Баранима мир. Барани су разумели то као попуштање од стране папе и изаберу одмах за архиепископа Јована Доминиканца, али га папа не хте да потврди. За једно тако важно место он изабере Јована де Планто Карпини и посвети га крајем 1248. Јован је успео код папе да се ствар узме у свестрано проучавање. После разних испитивања и доказивања у Дубровнику и Бару умре Карпини те буде посвећен 12. априла 1253. за барског архиепископа Готфрид. Дубровчани протествују изјављујући да су њихова права повређена, папе на то не обраћају више пажње. Готфрид је живео свега две године (1252-1254) па је после његове смрти изабран Ловра (1256) кога је папа Александар IV (1254-1261) посветио. Кад су Дубровчани видели да је и Ловра посвећен умирили се и више нису протествовали. Међутим, како је српска држава све више и више јачала папе нису имале рачуна да се дижу против тако јаке државе као што је била Србија под Милутином, Дечанским и Душаном, то је барски архиепископ постао самосталан као што је и био.
Према томе, Барска архиепископија остаје са свима својим епархијама које је имала и првобитно. Босна остаје под Калочком архиепископијом.
Епархије жичке архиепископије – Жичка се архиепископија издвојила из Охридске архиепископије. Област жичке архиепископије била је рашка епископија са градом Расом. Она је обухватила безмало целу рашку жупанију. Околне епископије биле су на северу Београд и Браничево;[4] на истоку Ниш; на југу Липљан и Призрен; на западу су биле католичке епископије потчињене барској архиепископији. Према томе, рашка епископија узима се да је захватила северозападни део Балканског полуострва у свима тачкама где се додирује православна црква са римокатоличком.
Да је Рашка епископија одиста била врло велика види се по томе што је цар Василије II дао патријарху Јовану Београд и Браничево са Нишом, Скопљем и Велбуждом још у првој повељи, али Рашка архиепископија долази тек у другој повељи. Јамачно да су овде играли улогу више политички него црквени разлози, тек главно је да цар Василије II тешко се растао са Рашком архиепископијом, где се свакојако није рачунало само на Рас и околину, већ на Босну, Хум а можда и Требиње с Неретвом.
Свети Сава је основао архиепископију у политичким границама краљевине Стевана Првовенчанога, које су сачињавале области Зета, Хум и Рашка. Као што смо напред казали Свети Сава основао је седам нових епископија: у Топлици, Ариљу, Дабру, Будимљу, Хвосну, Зети, Хуму; у Расу је већ постојала епископија а тако исто и у Призрену. Према томе било је свега девет епископија. Епископије су биле смештене по манастирима Топличка у манастиру Светог Николе; Моравичка у манастиру Светог Ахилеја, данашњем Ариљу; Дабро босанска у Дабру у манастиру Светог Николе на доњем Лиму; Будимљанска у Будимљу у манастиру и Светог Ђорћа (Ђурђеви Стубови); Хвосну у манастиру Свете Богородице – мала Студеница. Епископија Зетска основана је на Превлаци на острву Страдиота код Котора у манастиру Светог Архангела Михајла. У Захумљу на полуострву Пељешцу код Стона у манастиру Свете Богородице, где је било и седиште хумских кнежева. Око половине XIII века столица хумског жупана била је пренета у унутрашњост Хума за управе Богдана сина Андријина а унука Мирослављевог. Ускоро после тога за владе Стевана Дечанског тадашњи епископ Стеван доби од краља на уживање манастир Светог Петра и Павла на Лиму. Ова се епископија у познијим споменицима назива Лимска. Она је премештена због тога што је цар Душан 1334. уступио Стон Дубровчанима уз сталан годишњи данак а калуђере преселио у Јерусалим у српски манастир Светог Аранђела. Дубровчани су на место њихово довели фрањевце који су и данас тамо. Рашка у манастиру Светог Петра и Павла и Призренска епископија остале су у местима где су и биле.
Занимљиво је знати шта је било са епископијама у Браничеву, Београду и Срему. У половини XI века оне се не спомињу у списковима охридске архиепископије, али исто тако ни српски споменици о њима задуго ништа не говоре. Највероватнија претпоставка може бити у томе да је Срем потпавши под Мађарску изгубио православног епископа а исто тако и Београд с Мачвом, јер и он беше под Мађарима. Што се тиче Браничева тамо у другој половини XIII и почетком XIV века налазимо браћу Дрмана и Куделина – Кумане – које је протерао краљ Драгутин и онда је Браничево потпало под Србију.
У записима налазимо да је за време краља Милутина било 14 епархија. Како је раније било 9, то није тешко одгонетати које су биле 5 нових, преуређене за време архиепископа Јевстатија II. Најприродније је узети оне које су постојале и раније а сада су биле у Милутиновој држави, то су: Липљанска,[5] Скопска, Нишка, Велбужд и вероватно Струмица (Штип, Пијанец и др).
Али ако узмемо у обзир и Драгутинову државу, где је био Београд с Мачвом као и Браничево, то можемо учинити вероватном претпоставку да је он обновио браничевску епископију. У његово време помиње се православна епископија у Босни, у земљама у којима је он владао, са епископом Василијем, али где је та епископија била не зна се тачно, мисли се да је од ње Зворничка или Доњо-Тузланска. Драгутин беше удао своју кћер Јелисавету за босанског бана Стевана Котромана. Котроманов син Стеван Котромановић беше вере православне, те се на тај начин ојача православље тако да се краљ Твртко крунисао у православном манастиру Милешеву и тада Дабарска епископија потпаде под Босну (1374) и би проглашена за босанску и званично.
Но сем ових епископија у другој половини XIII века помињу се Планска у пљеваљском поменику и Ибарска. Плана је била трговачко место на десној обали Ибра код Ушћа Студенице у Ибар. У поменику се помињу и неколико епископа. Друга епископија која се помиње јесте Ибарска. Не зна се за сада ништа подробније о овој епископији већ се мисли да је то та иста планска коју су неки звали по вароши Плани Планска а други по реци Ибру Ибарска. Трећа епископија која се помиње пред крај XIII века јесте Мачванска. Она је добила своје име по Мачви и према томе највероватније је да је њу основао краљ Драгутин који је резидовао у Мачви, у Дебрцу. Тешко је рећи да ли је епископија била баш у Дебрцу или у ком околном манастиру, али свакојако да је морала бити где год у Мачви. Као четврту могли бисмо узети Браничевску која је такође раније постојала, али за време најезде Кумана престала да постоји, па је сада била обновљена.
За владе Стевана Дечанског држава се није ширила до једино што је Дечански завладао Велбуждом те је у том правцу проширена и архиепископија.
За време цара Душана државне границе ишле су на југ до Егејског мора и Коринтског залива. Из историје знамо да је Душан освојивши Охрид оставио Охридску архиепископију на миру; но за то покушао је да потчини неке македонске и тесалијске епархије под Пећ, из тога се и изродила позната нам анатема.
Пећка патријаршија проглашена је 1346, године у њен састав ушле су само епархије раније српске архиепископије и македонске са тесалијском. Реорганизација је извршена на тај начин што су важније епископије проглашене митрополијама, те је свака митрополија добила по неколико епископија. До сада се не знају тачно које су епископије припале којој митрополији, али зна се да су биле ове митрополије у Зети, Скопљу, Призрену и Расу. У Македонији, у Серу, остало је као и раније исто тако и у Тесалији.
Не зна се тачно како је извршено разграничење између Охридске архиепископије и Пећке патријаршије, али изгледа да је Велес и Дебар остао Охриду а Скопље и Тетово – Пећи. За Струмицу се не зна тачно да ли је враћена Охриду, но овде се јавља нова епископија злетовска, која је припала Пећи.
Кад је настала турска најезда јужне епископије биле су убрзо изгубљене. Македонске епископије са Сером сам је Угљеша уступио Цариграду 1368. Тесалијске јамачно да су отпале одмах по смрти Душановој. Али како су Турци убрзо заузели Охрид то су охридски архиепископи успели врло рано да уреде односе са Турцима, те како би Турци коју област потчинили под своју власт, тако ју је Охрид покоравао у црквеном погледу под своју власт. Пећка патријаршија, као што смо казали, преместила је седиште прво у Жичу (1382), а после у Београд и Смедерево. Кад је пало Смедерево све су епархије већ биле под Охридом. На тај начин укидање Пећке патријаршије дошло је као последица политичке пропасти средњовековне Србије.
Православне епархије у Босни – Босна је, као што нам је познато, била под Византијом безмало до краја XII века; према томе, тамо је несумњиво преовлађивало православље. Исто тако сматра се као поуздано да је богослужење било на словенском језику још од ученика Кирила и Методија који су се били разишли на све стране.
Судећи по повељи цара Василија II датој патријарху Јовану Босна је у погледу црквене јурисдикције потпадала под Рашку, јер се босанска епархија не спомиње. Власт сплитског архиепископа простирала се само на западне крајеве који су непосредно уз Далмацију, а најдаље до Дувна.
Кад је свети Сава основао српску архиепископију не знамо шта је било са Босном. Претпоставља се да је становништво још за време Кулина прешло највећим делом у богумиле,[6] а они који су остали верни православљу снабдевали се свештеницима из пограничних српских епископија хумске, дабарске и ариљске.
У XIII веку, као што смо рекли, води се ужасна борба између богумила и католика. Изгледа да је народ сав био прешао у богумиле, те је мало било и православних и катола. Католици су водили ратове хотећи на силу да наметну католицизам, али и поред свију напора католички владика није се могао одржати у Босни, већ је морао своју столицу између 1240-1252. године да премести у Ђаково у Славонију где је она остала до 1340. године.
За владе краља Драгутина Босном (1283-1316) у крајевима где је он владао Со (Тузла) и Усора помињу се православни као и православни владика Василије, но где му је била столица и које су тачно области биле под његовом управом не зна се. Његов зет Стеван Котроман владао је Горњом (планинском) Босном а његов унук Стеван Котромановић (1322-1353) зна се да је био православни и владао скоро целом Босном. То нам даје право закључити да је православних било по целој Босни. Краљ Твртко је (1353-1391) изјављивао да је католик кад је то морало бити; пред богумилима био је богумил а пред православнима православни. За нас је важан факт да се крунисао у Милешеву – православном манастиру, (1377) и споменици бележе да је проширио власт дебарског епископа над целом Босном. Дебарски епископ ускоро затим (по споменицима) носи титулу митрополита и станује извесно време у Милешеву у XV веку па је за владе Турака премештена резиденција у унутрашњост Босне.
Кад су католици отпочели последња страшна гоњења противу богумила (1451-1455) огромне масе богумила (око 40.000 војника) пребегли су Турцима и под турском заставом пошли су да се освете католицима; католици, пак, знајући какве су страхоте чинили са богумилима знали су шта их чека, те нису ни смели дочекати Турке и богумиле, већ су избегли и тако се Босна намах очисти од католика. Њихова су места махом заузели православни са Косова и других крајева, а богумили, махом властела и они чија имања беху католици конфисковали, морадоше прећи у ислам; прост народ махом се врати православљу те тако ускоро после турске најезде нестаде богумила у Босни, а број католика би сведен на најмању меру.
Католичке епархије у Босни – У ранијем чланку Католичке епархије ми смо опширније говорили о свима епархијама па и о Босни. У акту којим је папа обновио Дукљанско-барску епископију 1067. године помиње се Босна с Требињем. Али док у малој Дукљи установљавају се неких осам епархија, цела Босна неколико пута већа од Превалиса и Дукље, представља собом само једну епископију. Ово јасно доказује да је католика било врло мало у Босни а то потврђује и сам чин одузимања босанске епархије од Сплита и давање Бару. Мора се претпоставити да је папа рачунао на то да ће Бар енергичније радити на ширењу католицизма у Босни.
Године 1158. папа Адријан потврђује повластице дубровачком архиепископу и именује многе барске епархије које је Дубровник био преотео од Бара, али не помиње Босну. Али године 1198. папа Целестин по жељи Мађара потврђује Сплиту право на Босну, која је имала да се одузме од Дубровника. Краљ Андрија потврдио је то право 1207. године.
За све ово време католици имају свега једну епископију са седиштем у Врх-Босни а доцније у Крешеву (западно од Сарајева).[7]
Кад је био збачен од богумила Кулинов син Стеван, као непоуздан, и намештен за бана Нинослав (1232-1250) одани богумил, хрватски кнез Коломан отпоче уз припомоћ папе Григорија IX и мађарског краља рат против Босне (богумила) 1232. године. Том приликом открило се да богумила у Босни има толико много да је у богумиле прешао чак и католички епископ (како је објашњено ex siimpicitate). Даље се утврдило да је за ово знао и дубровачки епископ под чијом је јурисдикцијом била Босна, па је прећутао. Због тога папа нареди да се одузме босанска црква од Дубровника и преда калочком архиепископу. Знамо да је Нинослав пред Коломаном пристао да пређе у католичанство, те је Коломан повукао своју војску, али чим је прешла опасност одмах се врати богумилству због чега је отпочео нов крсташки рат од 1234. до 1238. године, који је водио калочки архиепископ. За време тога рата буде убијен 1238. године епископ Јован Тевтоник, доминиканац и папа наименова Понзу, опет доминиканца. Као што знамо уз крсташе пристао је босански кнез Себислав (Усора) те су ови одржали победу. Али Понза није био сигуран у својој резиденцији од богумила у Крешеву, те премести столицу у Брдо (данас Блажуј недалеко од Сарајева), но и овде се бојао богумила, па је премести у Ћаково у Славонију.
Резултат овога рата био је да су поред фрањеваца дошли у Босну ради угушивања богумилства и доминиканци.
Но 1241. године имамо најезду Татара. Богумили искористише ову прилику те одбацише католицизам и вратише се опет богумилству. Кад се стање поправи и Мађари уредише своје ствари, одмах дође на ред Босна и богумили. Још 1245. године калочки архиепископ покреће питање о поновном крсташком рату против богумила под условом да се Босна коначно потчини под калочку архиепископију. Папа пристаје на све услове као и то да се имања јеретика конфискују и разделе ревносним католицима (30. јануара 1247. године) Бела IV скупи војску и 1247. године заузе Босну. Кад бан Нинослав виде да је Мађарима богумилство само маска, обрати се он непосредно папи 1248. године са изјавом да је он добар католик и цео народ жели да пређе у католичанство. Папа се тиме задовољио те настаде кратко време мир у Босни, до смрти Нинослављеве 1250. године.
Као што смо казали, ово је дало повода папи да дозволи употребу словенског језика у Босни, Истри и Сењу 1248. године.
По смрти Нинослав Бела IV коначно заузе Босну 1254. године и подели је на Врх-Босну и Босну (Усору и Со) где постави мађарску властелу. Богумили остадоше више у Врх-Босни.
За време краља Драгутина (1283-1316) узима се да је у пределима где је он владао Со и Усора ширило се православље. По народном предању он је подигао манастир Параћу “виш’ Зворника Спречи на извору” и манастир Рачу “украј Дрине”. Његовој жени Катарини приписује се подизање манастира Троноше крај Лознице. Но он је гонио богумиле и ради тога обраћао се папи. Због тога неки држе да је прешао у католичанство.[8]
Вероватно да је ово Драгутин чинио из политичких разлога, нарочито што је био у земљи где се лако вером превртало, и под мађарским суверенитетом, а у Мађарској је царовао католицизам, али несумњиво је да је он био у души православни и као таки завршио живот свој. Уосталом и традиција не би приписивала толике манастире Драгутину Папраћа, Рача, Дабар, Ломница у Бирчу (храм Свети Ђорђе), ни његовој жени Катарини манастир Троношу код Лознице и његовим синовима манастир Тамна (Света Тројица) у Босни на Дрини.
Ми смо напред казали о спору који је вођен између францишканаца и доминиканаца[9] (1327-1336) за владе Стевана Котромановића (1322-1353). Тај спор је помогао богумилима и наудио католицизму. За историју цркве важан је још и по томе што се папа побојао да и бискупи по примеру кнежева не стану прелазити из вере у веру, те је решио да убудуће нове бискупе назначава само папа. Тада је враћена и столица бискупска из Ђакова у Дувно 1340. године.
За владе Стевана Котромановића (1322-1353), папа Бенедикт XII беше га окривљивао да штити богумиле. Кнез хрватски Нељепић понуди услуге папи те ствар дође до рата који је трајао од 1337-1340. године. Тада је бан Стеван био принуђен, да би спасао престо, да прими католичанство. Важно је напоменути и дипломатску окретност Стеванову што кад су католици тражили гоњење богумила, он је одговорио да то не треба чинити, јер ће они позвати у помоћ “шизматике” (цара Душана). Те тако до већег гоњења овога пута није дошло.
Доцније број епархија био је увећан. Борбе, пак, између богумила и католика биле су ужасне и дошле главе самој Босни.
Богумили – Ми смо о богумилима доста говорили. Знамо да богумилство у Босни почиње са Кулином баном који га је усвојио из чисто политичког разлога, да спасе земљу од утицаја Цариграда и Рима. Но он је имао незгодне суседе. Мађари су хтели да заузму Босну и кад је ојачало богумилство папи почињу да иду тужбе противу богумила инспирисане редовно од мађарске стране, а папа позива у помоћ мађарске краљеве да истребе јеретике.
Прва тужба папи дошла је од Вукана сина Немањиног, но Кулин изјави да је он католик те се спасе; 1221. године послао је папа свога изасланика (Аконцијуса) у Сплит код архиепископа да покрене крсташки рат против богумила, но ускоро папски изасланик умре и од похода не би ништа. Сада се ставља на чело калочки архиепископ који 1225. године изјављује да ће о свом трошку повести крсташки рат под условом да му се потчини Босна у црквеном погледу, али он у томе не успева и тек када би свргнут бан Стеван (1204-1232) и дође бан Нинослав (1232-1350) отпочиње рат против Босне. Прво пође Коломан хрватски кнез 1232. године, Нинослав даје изјаву да је католик, Коломан враћа војску, али ускоро увиде да је та изјава лажна, те отпоче нов крсташки рат који је трајао од 1234-1238. године. Најезда Татара прекида за кратко време борбу па се 1245. године опет јавља калочки архиепископ. Али, као што смо казали, Нинослав изјави 1248. године да је он католик и да цео народ жели да пређе у католицизам, те до рата не дође. Нов поход имамо за владе Стевана Котромановића кад је против њега пошао кнез Нељепић између 1337-1340. године. Бан Котромановић видећи се на невољи прими католичанство (мисли се привидно), јер кад је требало гонити богумиле изјави да то не треба чинити, јер ће они позвати у помоћ “шизматике” (цара Душана). Краљ Твртко, као што знамо, умео је да буде и богумил и католик и крунисао се у православном манастиру Милешеву. Најзад папа је 26. априла 1450. године захтевао од краља Томаша да истреби богумиле; кад он то отпоче, плану верски рат и настаде једно ужасно убијање и пљачкање. Коло су водили фрањевци са својим вођом Франциско де Лара. Кад видеше богумили да не могу одолети католицима приђоше Турцима и под њиховом заставом око 40.000 дођоше да се освете католицима 1463. године.
Тако пропаде Босна захваљујући папи и фрањевцима.
Овде је згодно да поновимо да је богумилство у Босни било толико реформисано да је оно тамо представљало собом државотворну установу. Њему приступа Кулин бан и многи други владаоци, дворјани и властела. Оно има своју јерархију на челу које стоји дед (епископ). Његови су сарадници гост, стројник (учитељ, свештеник), којих је било 12 (по некима 21). Најстарији међу њима звао се гост или старац и обично се сматрао као заступник и наследник деде.
Где је била у почетку столица деде не зна се тачно, мисли се да је била у Крешеву. За владе, пак, Стевана Котромановића она је била премештена у место Гласници, округ сарајевски, у XV веку била је премештена у Јанићи (Јањ).
Богумили у Босни имали су и храмове што је противно првобитном богумилству. То се види из једног папског решења из 1446. године да богумили не смеју ни старе храмове оправљати, ни нове зидати.
Занимљив је однос и папа и српских владара према богумилству. Док су папе биле и сувише нетолерантне (нетрепељиве) према богумилима, истребљивали их немилосрдно организујући инквизицију противу њих, дотле су их српски владари сматрали као једну религију која постоји и са којим се фактом треба измирити. Тако нпр. краљ Милутин приликом свог бављења у Котору примио је заједно православне епископе, Зете и Хума, католичког бискупа из Котора и босанскога деду. Године 1305. краљ Милутин је одржао савет у Котору у коме поред православних епископа и католичких бискупа седи и босански дед. Цар Душан је такође био расположен према богумилима и са њима преговарао кад је Стеван Котромановић приступио папи.
Важније епархије у другим крајевима – За нас је несумњиво најзанимљивије питање шта је било са епископијом у Зети. Као што знамо она је била основана 1219. године на острвцу Страдиоти у Которском заливу, са столицом у манастиру Светог Арханђела. Ту је проглашена за митрополију 1346. године. Ту је и остала све до краја XIV или почетком XV века када је налазимо у Крајини у цркви Свете Богородице (3 ч. западно од Скадра). Кад је Иван Црнојевић преместио престоницу на Цетиње, онда је тамо озидао и манастир Свете Богородице, где је преместио и столицу зетског митрополита. У цетињском манастиру основана је прва српска штампарија 1493. године.[10]
О хумској епископији ми смо већ говорили да је била на полуострву Пељешцу код града Стона који је раније био нешто јужније. Епископија је била у манастиру Свете Богородице. Не зна се тачно време докле је била тамо епископија, али за владе краља Душана, а по некима још Дечанског ова је епископија већ била премештена у Мирослављев манастир Светог Петра и Павла на Лиму (данас џамија у вароши Бијело Поље). Епископ је и даље задржао титулу хумску, али се негде зове и лимски. Имање Свете Богородице на Стону припало је манастиру Светог Петра и Павла а Дубровчани су откупили од Душана имање и покатоличили манастир Свете Богородице. Манастир Светог Петра и Павла служио је у средњем веку као караванска станица Дубровчанима, те се око њега доцније образовала варош Бело Поље.
Ариљска епископија. Мисли се да је црква Светог Ахилија потиче из доба цара Самуила што је и био разлог да се у њој постави епископија. Манастир је обновио краљ Драгутин и тамо је сачувана његова слика. У манастиру је сахрањен Драгутинов син Урошиц. Опустио је у XVI веку. Око манастира поникла је варош Ариље.
Сремска епископија такође је за нас од великог интереса, али и о њој немамо поузданих података. Знамо да се рад Ћирила и Методија развио у Панонији. Део Доње Паноније је Срем. Из повеље цара Василија II знамо да је Сремска епископија потпала под Охрид. Величину њену у то доба не знамо најтачније, али као да је обухватала на северу Бачку, на истоку ишла до границе видинске епископије, а на западу су границе непознате. Доцније налазимо да је потпадала под Цариградску патријаршију. У Срему је најчувенија била црква Светог Димитрија по којој је добио своје име град Митровица.[11] Како је Срем у то време био насељен највише Србима то је више невероватно да је у току од X-XIV века у Срему преовлађивао словенски језик. Из папских писама у XIII и XIV веку видимо где се они жале мађарским краљевима да у њиховој држави има много више грчких (православних) манастира, него латинских. Како су ти крајеви били рано потпали под мађарску управу, а Мађари су од Светог Стевана (1038) признали католицизам као државну веру, то је православље сузбијано али врло споро, јер тек 1229. године основана је прва католичка епископија у Срему са задатком да се Словени и Грци обрате латинском култу и послушности римској цркви; међутим у XIV веку налазимо још увек православних. Инвазија Турака учинила је извесна померања те су православни са Балкана прешли у Срем, Банат, Славонију и Бачку. На тај начин Срем никада није био без православних поклоника.
У повељи цара Василија II помиње се и Београд, Како су Београд и околину насељавали Срби, то значи да је епархија била православна. Београд се предао Мађарима 1073. године. Од тога времена он је стално у рукама Мађара до краља Драгутина (1282-1316) кад га је добио на управу. Тада се и помиње велика митрополитска саборна црква Успења Богородице и у њој икона апостола Луке. Београд је био преотео цар Душан, али су га Мађари повратили одмах по смрти његовој. За време Деспота Стевана Високог Београд је био престоница његова и тада се помиње опет манастир Успење Богородице и мошти Свете Петке које је Милица измолила од Бајазита и пренела из Видина у Србију.
И Браничевска епископија помиње се у повељи Василија II, али немамо никаквих података ни где је била столица, нити друге појединости. На сабору 1315. године помиње се браничевски и мачвански епископ, но где су им биле резиденције не зна се. Тек доцније у XIV веку, Синајит Глигорије Млађи основао је манастир Ваведење, данас познати Горњак, у коме се мисли да је била митрополија.
Верска трпељивост у средњем веку – Ми смо видели да се религиозна борба водила између истока (православља) и запада (католичанства). Срби и Хрвати налазећи се на средокраћи по сили политичких прилика од VII па до XIII века прилазили су час истоку час западу.
Од XIII века Срби се потпуно опредељују за православље а Хрвати се још у X веку коначно определили за католичанство. Полазећи са гледишта да свачије религиозно убеђење треба поштовати, Срби за све време држали се веома трпељиво (толерантно) према католицима, док то не видимо на страни католика особито у пределима где је политичка власт била у рукама католика. Од раздељења цркава 1054. године они су нас огласили “шизматицима” и стално нас гонили чим би били у власти или у већини.
Као пример да узмемо овај случај. У Бару (талијанском) налазе се по предању мошти Светог Николе. Тамо је црква у рукама римокатолика, али без обзира на то наши су владаоци чинили богате прилоге тој цркви. Из записа видимо да су прилоге давали Немања, краљица Јелена жена Урошева, Драгутин, Милутин (начинио сребрни олтар за подземну капелу), Дечански, Душан (на дан крунисања подарио 200 дуката годишњег прилога од дубровачког данка) и други.
Други случај: Которска епископија са црквом Светог Трифуна била је потчињена још у XII веку барском архиепископу у Апулији (Италија) и кад је дошао Котор под српску власт Срби то нису кварили, већ су дозволили которском епископу да прошири своје границе на све латинске парохијске цркве и манастире разбацане по целој држави (махом рударске колоније Саса и дубровачки тргови).
Сем тога српски владаоци излазили су увек на сусрет молбама католичких свештеника и калуђера. Тако знамо да је жупан рашки Деса (1161-1165) поклонио острво Мљет бенедиктинцима, те су тамо основали своју опатију. Немања је поред Бара слао и своје прилоге цркви Светог Петра у Риму. Првовенчани је подигао звонару уз католичку цркву Светог Трифуна у Котору и обновио цркву Свете Госпе у Котору; краљ Милутин је са својом мајком Јеленом обновио католички манастир Светог Срђа и Вакха на Бојани. Исто тако многобројни су поклони српских владара католичким црквама. Једини случај религиозне нетрпељивости показао је тренутно цар Душан што сазнавши што су Мађари радили са православнима кад су напали на северну границу, наредио је репресалије према католицима.
Међутим, католици не знају за религиозну трпељивост, ко није католик не треба да постоји; средства се не бирају. Иако је Христос учио љуби и непријатеље своје, за папу и његове калуђере хришћанско милосрђе за “шизматике” не постоји. Они су учинили први напад на словенски језик и искорењивали га немилосрдно; кад су у томе успели, одмах после тога напали су на словенске свештенике који су носили браду и бркове, и нису имали мира док их нису такође искоренили у Приморју.
Етапе њиховог ширења углавном почињу од Зете. Кад су даровали круну Михајлу 1077. године преузели су сву црквену власт и за кратко време уништили су сав рад и сву књижевност православну на словенском језику која је тамо била још од пре кнеза Владимира. Разуме се да је и отпор Срба био силан, али и гоњење папа и католика није престајало што се може видети по томе да је на сабору у Бару 1199. године донето решење да се свештеници морају бријати, носити тонзуру и не смеју се женити.
Кад им је Стеван Првовенчани по молби своје жене Ане поклонио на Пељешцу Јанину, Попову Луку, цркве Светог Стевана и Светог Ђурђа, у Стону цркву Светог Николе, цркву у Ријеци (близу Дубровника) и у Жрнавици (Мајков) под условом да тамо и даље остане словенски језик, они су то обећали, али од тога обећања није било ништа. Ускоро су завели латинштину.
Кад је Душан уступио Стон Дубровчанима прва им је брига била да протерају из Стона православне калуђере и свештенике.
Кад су Дубровчани заузели Конавље, народ је морао на силу да прими католичанство; кад су Млечићи заузели которско приморје 1455. године наредили су да се православни калуђери свештеници прогнају из целог приморја па чак и са острва Страдитиона где је Свети Сава био основао епископију зетску.
Но врхунац њихове религиозне нетрпељивости показује Босна где су упропастили једну целу земљу и један цео народ од преко милиона душа.
Занимљиво је знати начин поступања римских папа приликом превођења у католичанство. Тако кад су Турци загрозили Византији, цареви њини коме другом да се обрате за помоћ, већ хришћанским народима у Европи а на првом месту папи, држећи да папе још увек имају онај исти утицај какав су имали за време крсташких ратова. Папе уместо да осете невољу Византије на коју иде најезда једног дивљег народа који је рушио и уништавао сваку културу, налазе да је сад згодан тренутак да се источна црква (православна) потчини папи. Па иако свесна да не може дати никакву помоћ, јер се политичке прилике беху измениле, они стављају услов да се прво прими унија и источна црква потчини папи, па тек после да видимо да ли можемо и колико можемо да помогнемо. Византијски цареви нашавши се на невољи чак су и потписивали унију, али кад су видели да од помоћи нема ништа, окретали су се на другу страну ради помоћи.
Опасност од Турака нагнала је цара Душана да се обрати папи за помоћ. Папа је и њему ставио услов да потчини српску цркву под Рим. Папа је примио овај Душанов предлог и место да осигура прво питање помоћи, а он се постарао да осигура прво потчињење српске цркве под Рим. У том циљу папа је одмах послао легате да уреде римокатоличке ствари у Србији. Легати су стигли 1335. године али беху хладно дочекани те се и преговори прекинуше.[12]
Опасност од Турака принудила је Ђурђа Бранковића да се обрати папи с молбом да папа узме иницијативу за један савез (крсташки рат) против Турака. Папе су најрадије давали обећања, али су већ били немоћни да воде крсташке ратове, но иако свесни своје немоћи згодно су умели да употребе сваку прилику да потчине источну цркву под своју власт. Кад је Ђурађ Бранковић у Бечу преговарао са кардиналом Капистратом за хришћански савез противу Турака, овај је од Ђурђа тражио да прво прими унију са целим народом па после папа да се заузме за савез. Ђурађ му је на то одговорио: “Ја сам превалио 90. годину и свагда сам био веран закону својих предака. Мој народ верује да сам ја мудар, али да среће немам, а кад би то учинио могао би мој народ помислити да сам у старости памећу померио. Зато волим у беди умрети, него напустити веру праотаца”.
Унија[13] – Да кажемо неколико речи о унији.
Покушаји почињу још од Манојла Комнена (1143-1180), али најозбиљнији је био за владе Михајла Палеолога (1261-1281). Он је био срушио латинско царство. Балдуин II, последњи латински цар оде на запад да тражи помоћ да би се вратио на престо. Михајло Палеолог да би ослабио одушевљење код католика за обнављање латинског царства напише писмо папи да треба да се цркве измире и да пристаје да призна папу као врховног црквеног старешину. Папа Григорије X предложи цару Михајлу да се сазове васељенски сабор у Лиону на коме се требале ујединити цркве (унија). Кад је цар саопштио то патријарху, овај одбије пристанак због чега буде уклоњен у манастир. Цар пошаље изасланике у Лион са писмом од цара, свештенства и народа у коме цар изражава своју потчињеност папи. Изасланство положи заклетву да признаје римско, папско, старешинство и др. Кад се изасланици врате народ се узбуни а нарочито свештенство. Цар се нађе у неприлици те отпочне мучење и бацање у тамнице. Кад папа Мартин IV дознаде да је унија одбачена, анатемише цара Михајла, цар се онда разљути и заповеди да се папа више не спомиње по грчким црквама. Онда Карло Анжујски удари с војском али без успеха (1282). Михајло ускоро умре а његов син Андроник II одбаци унију на сабору у Цариграду 1283. године. Дотадањи патријарх Јован Век буде збачен и нов изабран.
За нас Србе Лионски сабор значајан је због тога што су на њему Палеологови изасланици оптуживали Српску цркву да се самовољно отргла од власти охридског архиепископа и захтевали да се понова врати. Рачун им је био тај да подвргну Српску цркву под Охрид, а како је Охрид стајао под јаким утицајем Грка то би лакше ишло са потчињавањем Српске цркве.
Лионски сабор папе су сматрале као велики успех и поред његових жалосних последица те чим би се од византијских царева обратио за помоћ, први је услов био: унија. Тако кад се Андроник III (1328-1341) беше обратио папи Бенедикту VII овај је захтевао признање уније. Исти услови постављени су Јовану V Палеологу (1341-1391), Манојлу II (1391-1425) и Јовану VI Палеологу (1425-1448). За време овог последњег био је познати сабор за унију у Ферару 1438. године премештен после, због куге у Флоренцију. Ту су учествовали цар, патријарх Јосиф II, око 20 архиепископа и епископа и око 700 грчких представника из свештенства и мирјана. Састављен је био и акт са филиокве и папским старешинством и сви су га потписали сем Марка епископа ефеског и патријарха Јосифа II. Акт је свечано прочитан на грчком и латинском језику. Кад се вратише у Цариград, настане узбуна. Народ не прима унију, епископи и свештеници, потписници уније брањаху се да их је цар натерао да је потпишу. Марко ефески и источни патријарх сазову сабор у Јерусалиму (1443) који одбаци и унију и одлучи присталице. Сам цар кад виде да од обећане помоћи нема ништа поче хладити. Његов наследник сазва сабор у Цариграду 1450. године који одбаци унију а 1453. године Турци заузеше Цариград.
 

1. Тражећи, пак, епархије које су раније биле под Бугарском за време Симеуна (сем источне Румелије коју Самуило није могао да поврати) као и за време српског жупана Часлава, изгледа да је имао јасан и одређен поглед да сви Словени имају да буду у црквеном погледу под Охридом да би очували националну свест, но као да су ту намеру Грци прозрели.
2. После Димитрија Хоматијана архиепископи су долазили овако: Јоаникије Сергије, Константин Кабасилас, Јаков. Адријан, Генадије, Макарије (извршио верење Симониде са Милутином 1299) Григорије Антим, Матеје и Никола за време цара Душана.
3. Оснивање друге бугарске патријаршије текло је овако: Оснивачи нове Бугарске били су Петар и Асен (1186-1196). После је дошао Кало-Јован (1196-1207). Њега је папа задобио за себе и послао му краљевску круну а он је бугарску цркву био потчинио Риму зашто је папа уздигао бугарског архиепископа у ранг источних патријарха. Због тога бугарска црква од 1204-1234, тј. за пуних 30 година била је под папском јурисдикцијом са архиепископијом у Трнову. Кад се краљ Јован Асен II (1218-1241) путем женидбе измирио са Никејским царским двором призната је од стране патријарха никејског Германа аутокефалност бугарске цркве те је 1235. године Асен уздигао на степен патријаршије. Папа, пак, позиваше угарске краљеве да поведу противу Бугара крсташки рат, али без успеха. Бугарска црква остала је затим православном до пропасти државе 1393-8. а после је потпала под цариградску патријаршију.
4. Голубински узима и Хореју која треба да означава Norea Margi – данашњу Ћуприју; Новаковић одбацује ову претпоставку, он држи да је Хореја Ороши у Албанији.
5. Њу је краљ Милутин преместио у манастир Грачаницу те се доцније назива Грачаничка.
6. Кулин је са целом својом породицом, двором и око 10.000 православних, прешао у богумиле, јер се мисли да католика још није било у Босни.
7. Кад је Вукан син Немањин написао папи писмо 1199. године и оптужио Кулина да је са 10.000 поданика прешао у богумиле опомињући папу да је његова дужност да нареди угарском краљу Емерику да истреби ову јерес, онда је папа наредио сплитском архиепископу Бернарду да оде у Босну и испита ствар. Састанак је био у Белом Пољу на реци Босни (3. априла 1203. године). Јерес је била утврђена и Кулин (по некима његов син) мораде ићи у Угарску да пред краљем Емериком, калочким архиепископом и другим магнатима јавно исповеди свој католицизам. Састанак је био на острву Regia код Будима 30. априла 1203. године. Кулин је тада дао пристанак да папа може основати четири бискупије ради ширења католицизма, али папа од тога није чинио употребу.
8. Но ова претпоставка не може се примити због тога што је не само пре тога био православни, него је завршио живот свој по примеру својих предака примивши монаштво (Теоктист) и сахрањен је у Ђурђевим Ступовима у Расу који је манастир и обновио. Даље његова кћи Јелисавета удата за Стевана Котромана васпитала је сина Стевана Котроманића за кога се поуздано зна да је био православни, а тако и његови синови Владислав и Урош били су православни.
9. До доласка за бискупа доминиканца Јована Тевтоника (†1238. године) у Босни је делао фрањевачки ред, но од како је ојачао мађарски утицај није се више имало вере у фрањевце, већ су доведени доминиканци за владе папе Глигорија IX. Од тога доба били су оба ордена: доминиканаца да ће за најкраће време угушити богумилство, међутим оно не само што није било угушено, него се напротив ширило, чак и преко граница Босне. То је побудило потоње папе нарочито Николу IV и Бонифација VIII да почну опет доводити фрањевце. Папа Јован XXII повери истребљење богумила фрањевцима (Фабијану) и то толико раздражи доминиканце да су протествовали код папе и заметну се велике свађе. (од 1327-1336). Како је у то време владао бан Стеван Котромановић – православни, (шизматик) то папа поведе крсташки рат против Босне 1337. године. У том рату се истакао хрватски кнез Нељепић. Он пође против Стевана Котромановића, рат је трајао до 1340. године и бан Стеван би принуђен да приступи католицима да би се одржао у власти.
10. 1493. штампан осмогласник; 1494 – октоих; 1495 – псалтир и требник.
11. Кад је подигнут манастир Светог Димитрија не зна се, први помен налази се 1057. године када је поклоњен еп. цркви у Печују. У њему су служили Грци, Мађари и Словени. Грчки патријарх постављао је игумана. У другој половини XIV века кад је умро последњи игуман, манастир је запустио, те су га заузели бенедиктинци.
12. У појединостима ствар је текла овако: против Кантакузена и Турака цар Јован Палеолог беше затражио помоћ од српског цара Душана и бугарског цара Александра. Они су му послали извесну помоћ. Та војска сукобила се код Димотике (1352) са војском коју је водио Сулејман син султана Орхана, и била је до ногу потучена. Ускоро после тога (1354) пређоше Турци на европску страну и заузеше Калипоље, од земљотреса порушени град. Све је то нагнало Душана на размишљање да се обрати папи да би га овај опуномоћио да поведе крсташки рат против иноверника. Скадарски епископ Марко беше изјавио папи (у Авињону 1347. године) да је цар вољан да пристане на унију цркава. Папа Климент IV (1242-1351) упути писмо Душану (1347) у коме похваљује намеру. Поводом вести о унији отпочеше ровења Анжуанаца међу католицима (Латинима) у Приморју и у Албанији против Србије. С друге стране краљ Лајош у Угарској беше почео да гони православне. То је побудило Душана да у свој закон унесе строге одредбе за оне који напуштају православље и приступају латинској јереси. као и за оне који покушају пропаганду у корист латинске цркве. Изгледа да је овај покрет био доста јак кад је 1350. године Душан морао да изда наређење да се неки морају вратити у православље, неке је пак присилио да се понова крсте. Помињу се и жалбе папи Инокентију VI (1252-1362) за неке цркве и манастире који су били одузети од католика, али који су раније били православни па су покатоличени. Но како изгледа то је било само застрашивање, јер ускоро (1354) Душан је послао изасланство папи да је вољан признати папу као оца хришћанства, наредио да се врате одузете цркве и манастири и зажелео је да види папско изасланство. У том међувремену изби сукоб између Срба и Мађара. Душан је с војском био код Рудника и беше позвао у Жичу патријарха Јанићија, по свој прилици због преговора с папом. Јанићије дође у Жичу, али по повратку за Пећ умре (3. септембра 1354. у селу Полумиру на Ибру). До рата овога пута не дође због куге у војсци код Мађара. Душан оде на Југ, а папски изасланици дођоше 1355. године. Душан их прими у Крупишту (код Костура). У изасланству су били: епископ трогирски Вартоломеј, дворски судија Божидар, Дамјан из Котора и чувени Француз Петар Тома из Периграда. Но беху хладно примљени, јер односи беху измењени а изасланици беху наклоњени више Мађарима него Србима. Вођа легата епископ Петар Тома осетивши хладноћу Душанову, оде да наговара Лајоша на рат против Срба, али овај зарати ускоро са Млечићима. У току године 1355. умре и Душан те се преговори прекидоше.
13. Реч унија значи јединство. У црквеном смислу означава онај покрет који је циљао на то да се православна и римокатоличка црква уједине у једну цркву као што су биле пре раздељења 1054. године. Но пре раздељења свака је црква била самостална. као што су и данас патријаршије на истоку: цариградска, александријска, антиохијска и јерусалимска. Међутим, унија обележава покрет где би се источне цркве потчиниле под власт папску. Унија није поникла из религиозних разлога, него из политичких. Папе су имале политичку власт над црквом, државама и народима на западу па су је хтели проширити и на истоку. Згодна прилика за остварење својих намера пружила се била кад су Турци почели надирати са истока и рушити Византију.