ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
КУЛТУРНИ ОДЕЉАК
 
1. Манастири
 
Религија и живот – Христос је у својим поукама више пута рекао “тако раде и незнабошци”, “тако живе и идолопоклоници”, што значи да треба разликовати два основна облика живота природни живот који узноси више природну или физичку страну живота тј. угађање телу, те је као такав без виших идеала и религиозно-идеални живот који узноси више духовну страну тј. ставља културу душе изнад културе тела, те је пун религиозно-моралног идеала. Најсавршенији облик тог идеалног религиозно-моралног живота неоспорно представља собом хришћанство.
Кад су наши преци дошли у своје крајеве били су незнабошци, те су и живели простим, примитивним, природним животом. Али нашавши се у новој средини, под утицајем веома развијене хришћанске културе, нису могли и даље тако остати, морали су мењати религију. Но то није ишло лако, било је борбе. Прост свет је по природи конзервативнији, а кад су у питању тако огромне масе, природно је да је та конзервативност била утолико јача. У животу важи као закон да побеђује онај ко је јачи. Сви дивљи народи који су наилазили на Балканско полуострво, од када се почела распадати римска држава, били су физички, војнички јачи и побеђивали су, али духовно, културно, била је грчко-римска култура јача, ту су они били побеђени, и у току времена претопили се у побеђене народе (Авари, Бугари, Кумани, Печењеги итд). Као што смо напред објаснили и наш народ морао је или подлећи културно јачим народима или створити своју културу која би се могла мерити са културно јачим народима. И као што смо видели, наши су изабрали овај други пут.
Признавајући начелно да је хришћанство као религија напреднија и узвишенија, наши стари нису је могли лака срца примити из руку спекулативних Грка и њихових коруптивних политичара. Идејно хришћанство које широм света објављује слободу, за наше претке је значило ропство, где се угушује свака свест о слободи, националности и другим врлинама. Због тога требало је векови да прођу док се утро пут за приступ хришћанизирању. Морала се прво израдити служба божја на словенском језику да је народ разуме. Са службом је дошла и цела књижевност. Јавило се међу старим Словенима много људи који су били способни и дорасли за посао који их је очекивао. Као што смо видели, први апостоли хришћанства међу нашим старим прецима који су са успехом отпочели дело проповедања хришћанства били су испосници. Ми ћемо о њима сада рећи неколико речи.
Из овога се јасно види да је религија мерило културе. У религији као у неком кристалу кристалишу се све најузвишеније одлике ума и срца једнога народа и једне епохе, и по њој можемо видети и ценити и саму културну вредност и важност једног народа.
Испосници – Ми смо о њима напред говорили подробније, овде имамо да нагласимо само то да су они својим самоодрицањем од земаљских блага и уздизањем небеских блага, допринели код својих савременика, те је хришћанство и служба Богу била уздигнута толико високо да су је ценили како најниже масе тако и цареви и краљеви. То видимо из тога што су ишли у манастире и посвећивали се Богу на служби не само прост народ већ и крунисане главе.
Кад је испосништво тако високо цењено биће нам јасно зашто оно није престајало кроз цео средњи век. Нису сачувана многобројна имена таквих пустињака из овог периода, али ипак и ово мало што је сачувано доказује нам да је испосништво постојало и да се високо ценило. Из првог периода ми смо већ спомињали испоснике, из другог знамо за ове пустињаке: Светог Петра Коришког, који се подвизао у горама призренским, Светог Јанићија Девичког – у планини Девичу, патријарха Јеврема Пустињака – код планине Жљеби.
Но кроз цео средњи век изгледа да је испосништво било у обичају не само код нас, већ у Византији и целом православном истоку. То видимо по тзв. синајцима. Синајци, са полуострва Синаја, важили су као најстрожији калуђери. У једној повељи цара Душана дарованој манастиру Трескавцу хвали се живот монаха и истичу се на првом месту Синајци, после светогорци и остали калуђери. Било је и Срба који су ишли на Синај и ступали у њихове манастире. То видимо по српским књигама које се чувају у синајској библиотеци и на једној има запис да ју је даровао митрополит Јаков 1360. српским калуђерима. Глас што га синајци уживаху учинио је те у циљу обнављања строгога монаштва, око 1340. беше основана под именом синајци једна монашка колонија у Парорији (између Једрена, Старе Загоре и Јамбола). После битке на Марици, кад су им Турци били загрозили, они се растурили и неки од њих пребегли су у Србију. По предању било их је седам. Дошавши у Србију прикупили су око себе ученике и сваком је сазидан манастир. То су манастири Раваница – где је гроб Светог Ромула; манастир Свети Роман код Ђуниса, где је гроб Светог Романа; манастир Света Петка параћинска – где је гроб незнаног испосника; манастир Горњак – гроб Светог Григорија; манастири Витовница, Туман и Базјаш где су гробови испосника чија је имена традиција изгубила а записа нема.
Сем тога код нас су постојале целе калуђерске колоније које нису довољно испитане. Тако на пример у Овчарско-кабларској клисури било је, судећи по рушевинама, преко 25 манастира. У планини Мојсињу, у клисури између Ђуниса и Сталаћа, сачувало се до данас преко 20 црквишта и манастиришта, а по предању било их је преко 50.
Једно чудо од испосничког живота представљају собом тзв. Метеорски манастири у Тесалији. То су манастири високо у стени где је врло страшно и пети се и спуштати се. Главни је манастир ту Свето Преображење кога је подигао монах Јоасаф син Душановог брата по оцу Синише. У том манастиру чува се његова лобања, по обичају тог краја.
Из тога доба а и нешто раније су и манастири у Скопској Црној Гори. У селу Кучевишту за владе Стевана Дечанског подигнута је црква Свете Богородице; за владе цара Уроша – манастир Светог Аранђела; у селу Љуботену – црква Светог Николе; свакако много ранији је манастир Светог Илије. У клисури реке Треске Свети Аранђел, Свети Никола, Света Недеља, Матка и други. Неоспорно да и по другим местима има ових испосничких манастиришта, али нису довољно проучени те се о њима ништа сигурно не може рећи.
Манастири као културни центри – Чим је код нас била основана архиепископија и епископије, манастири су били подељени у две групе стари манастири подизани крај пећина; где се испаштали поједини испосници, и новији манастири – епископске резиденције. Разуме се да је са овим дошла и подела рада; првима је остало више испосништво, а другима више културно-социјални посао. Крај ових других манастира спремају се махом будући свештеници, врши се строжије богослужење по типику, као и обраћа се већа пажња велелепности у богослужењу итд. Њихове су цркве лепше, њихови орнаменти уметнички, живопис савршен, једном речи – уметничка страна преотима маха.
Сем тога и сви манастири који поникоше у овом периоду, а нарочито задужбине владалаца, обраћају пажњу на културно-социјалну мисију у савременом друштву. У ово доба налазимо крај манастира болнице где су видари, лекари, калуђери; домове за невољне, склоништа за старе и изнемогле сиротане, свратишта за путнике[1] итд.
По угледу на византијске цареве и код нас се уводе царске задужбине (монастири кралевсци) који не стоје под власти територијалног епископа, него непосредно под власт архиепископа и доцније патријарха. У почетку такви су били Студеница, Жича, Свети Ђурђе у Расу, Света Богородица у Градцу (Чачак). Доцније Милешево, Сопоћани таквим је сматран Бањски манастир – задужбина краља Милутина; после задужбине Дечанског и Душанове. У царским задужбинама игуман је биран по предлогу краљеву.
Ове царске задужбине имале су редовно своје уређене библиотеке и ризнице. У библиотекама сем богослужбених књига чували се типици, крмчија, књиге цароставне, канонска дела Зонаре итд. а у богатим ризницама свете мошти разних светитеља, иконе, крстови, панагије, дарохраниоце, одежде, митре итд.
Овај културни задатак који су манастири у току времена примили на себе, учинио је те се полако манастири почињу спуштати из пећина планинских у питоме и жупне крајеве. Услед тога видимо где нови манастири, као и царске задужбине, подижу се у равницама и насељеним пределима па чак и близу вароши. Ови манастири све више усавршавају културно-социјалну страну тако да архиепископ Никодим набавља калемљено воће и наређује манастирима да поучавају народ у подизању воћарства а јамачно и у другим привредним гранама.
Крај ових манастира постојале су и школе где се парохијски свештеници, калуђери а вероватно и властела, учила писмености, јер видимо да је писменост била обична појава. и да је нису вршили само црквена лица, већ и световна “у цара је Марко писар био”. Тако знамо да су трговачке уговоре, тестаменте и др. писали готово увек световњаци.
Хиландар[2] – Најчувенији наш манастир у средњем веку био је неоспорно Хиландар (лавова уста) у Светој Гори. Кроз цео средњи век он је био као неки најјачи културно-просветни центар који је привлачио себи најпросвећеније умове, највеће испоснике и најјаче организаторе црквене. Налазећи се у Светој Гори, где је била међународна утакмица православних калуђера Грка, Руса, Срба, Ђурђијанаца, Бугара и других. Хиландар и у самој Светој Гори заузима достојно место, те, према томе, биће разумљиво зашто је он давао у Србији тон религиозно-просветног живота.
Он данас има једну велику и 11 малих цркава, 26 посебних ћелија и око 100 калуђера, а у средњем веку број калуђера био је несразмерно већи.
Хиландар има у Кареји, где је управа свих светогорских манастира, цркву са млчалницом (од мучати, ћутати – мучаоница), где је још Свети Сава најрадије живео и где је написао Типик и службу Светом Симеуну и друга дела.
Ове млчалнице и послужиле су као места где се не само преписивале, већ и писале књиге. Отуда видимо да прве биографије Доментијанова и Теодосијева одатле потичу. По угледу на Хиландар налазимо доцније ове млчалнице и по другим већим манастирима под истим називом или под испоснице. У Студеници и данас постоји испосница Светог Саве.
У Марковом манастиру код Скопља постоји насеље под називом Малчиште вероватно од неке млчалнице, млчалиште. Затим сва села са називом малчиште (млчалиште), малча и друго вероватно отуда долазе. На тај начин Хиландар иако није имао строго уређену школу у данашњем смислу он је сам собом представљао највишу богословску школу у средњем веку. У тој школи су се спремали наши најбољи књижевници и црквени великодостојници. По свршетку свог образовања они су махом заузимали најважнија и најодговорнија места у цркви и држави и увек их са пуно части и достојанства отправљали.
Библиотека хиландарска важила је као најбогатија и најпотпунија. Ту су биле сакупљене све богослужбене књиге и сва дела богословске књижевности на грчком и словенском језику. Ту се вршило не само преписивање, већ нови преводи и контролисали стари. Још Свети Сава је из Хиландара понео собом књиге за нове епископије, а после се то продужавало за много векова.
Поред богослужбених књига, зна се да су превођена или преписивана ова дела: Историја Јосифа Флавија (преписао архимандрит Григорије), Поученија Исака Сирина (Аврамије и Патрикије монаси), Летопис Георгија Амартола (Георгије инок), Творенија Светог Дионисија Ареопагита (старац Исаија), Тумачење Јова (Гаврило јеромонах), Беседе Јована Златоуста – на шесшоднев књига Постања (Јаков и Венедикт), Свето Писмо Старог Завета (Евлогије монах), Шестоднев Василија Великог (Михајло јеромонах) итд.
Деспот Стеван Лазаревић видевши да су искварена нека места код Зонаре наредио је попу Тимотију да иде у Хиландар и исправи превод. Деспот Ђурђе Бранковић наредио је да се превод Лествице Јована Климака исправе те је позвао хиландарске калуђере да то учине итд.
Колико је била богата библиотека Хиландара нека послужи то да је патријарх Никон (Москва) 1658. тражио и добио из Свете Горе 500 рукописа од којих је велики део био из Хиландара. За време грчког устанка од 1821-1831. године, турска посада (војници) ложили су пећи за печење хлеба рукописима; око 1840. аустријски конзул у Солуну однео је шест врећа рукописа; 1890-1900. грејали су пећи рукописима. У току XIX века препуниле су се библиотеке свих европских градова српским рукописима из Хиландара.
Све нам то доказује да је у Хиландару био скуп најспремнијих и најчувенијих људи свога доба, јер се само тиме може објаснити што се Хиландар одржао на достојној висини, те су и сами краљеви и цареви призивали хиландарске калуђере к себи кад им је требало извршити какав важан и користан посао. Хиландар нам је дао највећи број архиепископа у средњем веку, од којих да поменемо Сава II, Јанићије I, Данило I, Јевстатије I, Јаков, Сава III, Никодим, Данило II.
Хиландар је имао и пребогату ризницу, где су се стицали дарови најбољих уметничких рукотворина тога доба, поклони разних владара. У њему је икона Света Богородице Тројеручице, ту налазимо јеванђеља и друге књиге златом оковане. Ту је сачувано и Мирослављево јеванђеље. Уопште он је цео био богата ризница црквене уметности.
По угледу на Хиландар, Студеница, Жича, Дечане и други манастири уређивали су школе, библиотеке, ризнице и друге установе. На тај начин историја српске цркве не сме ћутке прећи преко Хиландара.
После Хиландара, по свему судећи, изгледа да је највећу улогу играла Студеница и да су се тамо књиге писале и преводиле. Вероватно да и Пећ, и Жича, Дечани и други манастири у том погледу нису изостајали. Но највише је остало писаних споменика и традиција о ресавским писцима који су радили у манастиру Манасији задужбини Деспота Стевана Лазаревића. Они су проверили све преводе који су били, услед погрешака у преписивању, искварени и онда преписивани. Ту се истакао својим радом Константин Граматик (Костенски).
По мишљењу неких наших историчара, код нас је било у средњем веку око 1000 манастира са преко 10000 калуђера.
Књижевност – Манастири као културно религиозни центри неоспорно да су у средњем веку вршили необично високу религиозно-моралну и социјалну мисију. Но у чисто националном погледу они су за нас још више важни што су вршили и религиозно-националну мисију. Док код Хрвата налазимо да је под утицајем латинштине изгубљена народна књижевност, а исто тако и код Срба који остадоше под Охридском архиепископијом у којој доминираше грчки језик, изгубљен је био народни језик а са народним језиком и национална свест, дотле у Србији видимо да цвета народна књижевност и да веома високо стоји народна свест. Србија је, дакле, очувала словенски језик и словенску књигу у овом периоду да је потом, приликом најезде Турака, преда Русима.
Да би нам ствар јаснија била треба да знамо да Бугарска у којој је необично јако цветала словенска књижевност у X веку за владе цара Симеуна (893-927) и цара Петра (930-969) после најезде Цимискија 971. би уништена не само држава већ и патријаршија и би потчињена под цариградску патријаршију. Она је остала потчињена све до обнављања бугарске државе у XII веку, 1286. У почетку цркву, у обновљеној Бугарској цар Кало-Јован, за љубав круне, потчини папи и тек кад се Јован Асен (1218-1241) путем женидбе сроди са никејским царем Јованом Ватцем, патријарх Ђерман дозволи да се обнови бугарска патријаршија 1235. са седиштем у Трнову. Бугарска црква после тога остала је православна све до пада државе 1393. Тада је опет дошла под власт Цариграда и Грка. За све време потчињењна под Цариград, био је избачен словенски и уведен грчки језик, а са словенским језиком биле су избачене и уништене словенске књиге.
Ми ово напомињемо да се види да је црквено-словенски језик у овом периоду на Балканском полуострву једино чувала и сачувала Србија и са проширењем државе ширила утицај словенског језика. Али кад је Душан освојио област Охридске архиепископије није хтео да дира у богослужбени грчки језик.
Да су се код нас много “писале” (преписивале) књиге види се по раду Светог Саве, јер је сваког епископа снабдео поред осталог и потребним књигама. Изгледа да је по манастирима било и библиотека које су биле у вези са ризницама где су чувале скупоцене ствари и старине. Тако кад је архиепископ Никодим превео свој типик, сместио га у “црквену ризницу” у манастиру Жичи. У Манасији знамо да је била не само библиотека, него су се ту исправљали преводи с грчког и преписивали силне књиге тако да се после за дуго спомињу “ресавски писари”.
Ми немамо много оригиналних радова из тога доба на књижевном пољу што се објашњава тиме да је у православној цркви било све кристалисано; израђени су били сви догмати, сви канони, сви обреди итд. и није нам било остало ништа друго до да преводимо и преписујемо дела светих отаца. Једино поље оригиналних радова било нам је биографија. Најстарија наша биографија о којој имамо помена јесте биографија Светог Јована Владимира[3] (о њој говори поп Дукљанин), али вероватно да је служба и житије Светог Наума и Климента још старије. Свакојако да је била и нека служба и житије Светог Јоакима Осоговског, Прохора Пчињског, Гаврила Лесновског, али немамо ничег записаног из тога доба.
У другом периоду јављају се ови књижевници: Свети Сава својом биографијом Стевана Немање у уводу у Хиландарски и студеничког типик; Стеван Првовенчани – биографијом Ст. Немање; Доментијан – Светог Саве и Симеуна; Теодосије – хиландарски калуђер – биографијом Светог Саве; Глигорије Цамблак службом Стефану Милутину и Стевану Дечанском као и сказанијем о преносу моштију Света Петке из Видина у Србију и Константин Филозоф (Граматик) списом о правопису и биографијом Деспота Стевана Високог.
Турском најездом упропашћено је безмало све, и сачувала се тек по где која књига да сведочи о старој нашој слави и величини.
Уметност – Нама је за углед служила Византија са њеним развијеним култом православља. Како је тамо врло високо стајала уметност црквена још од V века, то смо се у том погледу старали да достигнемо Византију. Због тога основни правац наше црквене уметности јесте подражавање Цариграду и Атону. Но, с друге стране, налазећи се у непосредном суседству са западом, који је такође имао веома развијену уметност нарочито од IX и X века па надаље, то наши уметници нису пропуштали згодну прилику а да се не користе даровима и западне уметности. Исто тако и далеки исток имао је своје одлике нарочито у орнаментима. Кад је настала најезда Турака у XIV и XV веку избегли су многи калуђери и уметници са далеког истока и нашавши гостопримство код нас понудили нам своје услуге које смо ми радо примили. На тај начин у доба цветања наше државе и цркве у XIII, XIV и XV веку налазимо укрштање утицаја Византије, Запада и крајњег Истока.
Архитектура црквена је у знаку византијског крста (све четири стране једнаке) – византијски стил, за разлику од римског (коме је једна страна крста дужа – романски стил). Византијски стил даље одликују кубета, једно, пет и више; романски – торњеви. Као узор византијског стила код нас служи Грачаница на Косову, а романског утицаја манастир Бањска и Студеница, и друге цркве XIII и делом XIV века као и оне које одржавају углавном византијски стил, али узимају многе ствари и од романског, нарочито декоративну страну. У манастиру Градцу на Ибру (Светог Благовештање) задужбини Јелене жене краља Уроша сретамо се са прелазом из романског у готски стил, и то је једна од већих грађевина готског стила у Србији. У XIV и XV веку покушавају да из византијског и романског стила израде нешто ново, тј. да споје кубе са торњем. Најбољи споменик тог покушаја служи црква Лазарица у Крушевцу. У XIV и XV веку, опажа се и утицај крајњег истока, нарочито Ђурђијанци са Кавказа и Јермена из Јерменије (срушена 1375. године од Турака), који се појављује нарочито у орнаментима.
Од неимара сачувана су имена Вида из Котора који је зидао Дечане, Раде Боровића (Раде Неимаре) зидао Љубостињу а вероватно и Раваницу.
Манастири су обично били ограђени зидом а Манасија је имала тврди град око себе.
Скулптура. Римска црква усвојила је потпуно примену скулптуре у цркви те Христа и светитеље израђује у камену, гипсу и дрвету; код нас, у православној цркви, то није обичај, те скулптура нема толико много примене. Због тога њено је место споредно и употребљава се само као декор (украс). То су обично главе на колонама, арабеске разне, украси око прозора, врата (портали), испод гесимса итд.
Једино поље где скулптура има ширу примену код нас јесте иконостас, нарочито кад је у дрвету. Резбарије царских двери, северних и јужних врата, колона као и целог иконостаса привлачиле су уметнике те врсте у цркву. Овде би се могли урачунати и радови на металу злату и сребру, као што су крстови, окови јеванђеља, дарохранионице, ћивоти, путири, дискоси итд. Њих имамо у кованом злату и сребру са полурељефним орнаментима; у филиграну (злато извучено у танак конац) и у емајлу (ликови изливени у злату и сребру).
Овде спадају и везови. До данас је очуван покров кнезу Лазару што га је извезла монахиња Јефимија жена Деспота Угљеше.
Живопис. У средњем веку у Византији најобичнији живопис био је фреска (рад посним бојама на мокром малтеру), по богатијим црквама мозаик (од ситних каменчића) и тек доцније јављају се радови са масним бојама. Код нас су најчешће фреске, мозаика никако и нема, а масним бојама рађене су иконе само на дрвету.
Мотиви су редовно библијско-црквени, ретко кад се нађе понеки лик ктитора; домаћи мотиви а нарочито национално-историјски нису нађени.
У средњем веку, где се и у погледу живописа укрштао исток и запад, израђен је био нарочито правац на српском земљишту познат под именом српска школа.
У живопис се могу урачунати и минијатуре (живописни радови по књигама, разна почетна слова, насловни лист празника итд). Чувене су минијатуре у Мирослављевом јеванђељу, има их и у српском псалтиру у Минхенској библиотеци. Њима се прославио Радослав живописац из доба Стевана Лазаревића.
Поезија. Треба знати да су у грчком оригиналу многе песме химне, тропари, кондаци, ирмоси, причасни, погребне песме итд. писане у стиховима. Код нас су оне преведене у прози. Према томе, поезија није много примењена била у средњем веку код нас. До данас су се сачувале у стиховима песме Слава во вишњих Богу, воспјевајте људима… О кто, кто Николаја служит, о кто кто Николаја љубит… и Воскликнимо с љубављу Светитељу Сави… – као и неколико других.
Но, зато превод грчких стихова не треба схватити само као обичан дослован превод, већ више као неку врсту поезије у прози, где су бирани и изрази и ред речи у реченицама.
Музика. Из натписа над псалмима Давидовим видимо да је код Јевреја и религиозно певање било праћено инструменталном музиком. Православна црква у том погледу била је веома строга, она је одлучно одбацила инструменталну музику и задржала само вокалну до дана данашњега.
Као што је познато, црквено певање у православној цркви коначно је уредио Јован Дамаскин поделивши све арије у осам гласова. Сваки глас, као арија, у неколико варијаната дуже као што су ирмоси, сједални, самогласни итд. и краће као што су настиховње, тропари, кондаци, прокимени итд.
Задужбине – Првобитне задужбине појављују се код нас на местима где су се испосници подвизали. Према томе, оне претпостављају место које је неки испосник својим животом и радом прославио и, тако рећи, осветио га. Због тога најстарије задужбине су махом крај самих пећина увучене у планине.
Ове задужбине подиже обично народ или ученици и поклоници дотичног испосника а често властела и владаоци. У њима се скупљају нова поколења калуђера, који животом и радом подржавају свом учитељу и представнику, проводе живот у посту, молитви и богоугодним делима те изазивају опште поштовање и признање.
Кад је тако био уздигао значај и вредност манастира као религиозно-моралних и културних расадника, почињу их подизати на све стране. Они постају не само религиозни домови ради молитве, но и васпитне установе где је народ имао да види људе који се ради неба одричу земље, ради душе одричу тела, који живе идеалним, анђелским животом и не брину се само о земаљском благу, него о духовном о вери, науци, уметности итд. Подвизима својим и радом својим наши су калуђери задивили не само прост народ, већ и властелу, краљеве и цареве. И то није остало без својих последица; сви су похитали да таквим људима подигну што више домова.
И кад ми данас после толико векова, у доба цветања науке, философије, технике итд. још увек налазимо идеализма и лепоте у том и таквом животу, у њиховим списима, њиховим грађевинама и живопису, можемо замислити како се одушевљавали и како се загревали њихови савременици кад нигде и ништа боље и лепше нису имали где видети. И збиља, архитектонски, манастири су били најлепше грађевине; украшене и споља и изнутра – споља орнаментима а изнутра живописом. По дуварима биле су исписане уметничке слике – иконе, у којима је био представљен цео Нови а често и Стари завет. Под сводовима пак и дању и ноћу разлегла се анђелска песма.
Најстаријом задужбином чисто словенског порекла сматра се манастир Свети Пантелејмон, Светог Клемента у Охриду и манастир Свети Наум на Охридском језеру. После тога долазе манастири познатих нам испосника Светог Јована Бигорског, Светог Јоакима Основског, Светог Прохора Пчињског, Светог Гаврила Лесновског и других. Што се пак, помиње да су владаоци и властела њима подизали храмове, треба претпоставити да су ту раније биле скромне црквице па су ови подигли данашње велељепне храмове.
Од владаоца за које се зна да су подизали задужбине први се спомиње у нашој историји Свети Јован Владимир. Њему се приписују ове задужбине: Црква Света Марије (Света Пречиста Крајинска) на Скадарском језеру; Свети Јован Елбасански (Шин-Ђон); Свети Наум; Свети Јован Бигорски (на реци Радици); и манастир Арденица у Албанији између реке Шкумбе и Семени, под брдом Гурица. Из II периода ево неколико најважнијих задужбина: Стеван Немања подигао је Студеницу[4], Првовенчани је сазидао Жичу, Владислав – Милешеву, Урош – Сопоћане Рашки на извору где је и сахрањен. Драгутин је обновио Ђурђеве Стубове у Расу (где је и сахрањен), Ариље, Папраћу (на Спречи) Рачу на Дрини. Милутин је подигао много задужбина. Приписује му се око 40 тј. предање вели да је сваке године владавине зидао бар по једну задужбину, али су највеће Грачаница на Косову, манастир Бањска, где је сахрањен[5], црква Свете Недеље у Софији, обновио Трескавац код Прилепа и ван земље Хиландар[6] (данашња црква) и у Јерусалиму манастир Светог Архангела Михајла и Гаврила. Стеван Дечански сазидао је Дечане; Душан – Светог Аранђела код Призрена; Урош – Неродимље, Краљ Вукашин – Светог Димитрија, Марков Манастир код Скопља и манастир Свети Аранђел код Прилепа; Кнез Лазар – Раваницу и Лазарицу у Крушевцу Царица Милица – Љубостињу и Каленић; Стеван Високи – Манасију, Далшу (Свето Ваведење на извору реке Дајше у пожаревачком округу) итд.
Сем тога зна се да су и поједини владалачки сродници и властела зидали задужбине. Тако на пример, Мирослав, брат Немањин подигао је манастир Петра и Павла на Лиму; Вуканов син Стеван сазидао је 1252. манастир Морачу у Црној Гори; Деспот Оливер обновио је Лесновски манастир (1341) и Светог Димитрија у Кочанима; протосеваст Хреља, војсковођа Милутинов, Стеванов и Душанов, подигао је у Штипу цркву Светог Аранђела (Фитија) и обновио Рилски манастир који је 1833. изгорео, до данас остала само кула (из 1332. висока 25 метара. По угледу на ову кулу сазидана је и кула Светог Романа код Ђуниса али знатно нижа); госпожа Даница подигла је манастир Светог Николе у Скопској Црној Гори; севастократор Дејан основао манастир Архиљевицу; Велики војвода Никола подигао је у Кончи манастир Светог Стевана (где је умрла султаница Мара); Константин Дејановић обновио је манастир Осогов, Светог Јована Богослова (Земенски манастир) у селу Белову и други. Султаница Мара обновила Рилски манастир 1469. и ту пренела мошти Светог Јована Рилског из Трнова. Код Охрида цркву Свете Богородице Захумске кесар Гргур – брат Вука Бранковића; цркву Свете Богородице у Охриду (Светог Климента) подигли су Андрија Гропа и властелин Остоја Рајаковић итд.
Женски манастири – Најстарији женски манастир словенског порекла изгледа да је био код цркве Свете Пречисте у Крајини на Скадарском језеру где се замонашила Косара удова кнеза Јована Владимира кога је погубио Владислав на Преспи. После тога најстарији женски манастир треба да буде Света Богородица у Топлици, код Куршумлије, где се замонашила Ана жена Немањина. Јелена жена цара Душана замонашила се под именом Евгенија и живела у манастиру код данашњег села Конче (источно од Демир Капије), књегиња Милица – у монаштву Евгенија – живела је у Љубостињи, код ње је живела Ефимија – удова деспота Угљеше. Сестра кнеза Лазара Драгиња, удова челника Мусе, подигла је код Брвеника (у Копаонику) женски манастир и умрла као монахиња Теодосија после 1381. Још се помиње женски манастир у селу Јањушу код Лесковца (1499). Негде око Вучитрна био је такође неки женски манастир (Евлија Челебија); Јелена Анжујска, удова краља Уроша провела је 40 година повучено, изгледа као калуђерица, обучавала је девојке књизи и ручним радовима, преписиване су и књиге.
Више података нема се о женским манастирима.
Уређење манастира – Код нас су се разликовале углавном три врсте манастира. Прву врсту чинили су манастири где су становали патријарси, архиепископи и епископи; другу врсту царске (владалачке) задужбине и трећу групу остали манастири.
Манастири који су били архијерејске резиденције одржавали су ранг према томе каквог је ранга био архијереј који је у њима становао. Тај ред је особито важан био у државном сабору који су онда представљали свештенство и властела са владаоцем. Најстарији и управо једини до 1219. био је манастир Светог Петра и Павла у Расу, после су дошли Жича, Пећ, и остали манастири где су биле владике. Ови манастири нису имали игумана, већ је архијереј био и старешина манастира.
Другу врсту манастира чине царске задужбине (лавре). Њихове старешине звали се велики игумани а старешина Студенице носио је назив велики архимандрит због тога што је Свети Сава био први њен архимандрит. Ови су манастири били изузети од епископске власти и стајали су непосредно под архиепископом или патријархом. Игумана ових манастира бирало је само братство манастирско, патријарх је дотичног производио у чин, а владалац му предавао жезл и пољубио га. У свим селима и засеоцима што су припадали дотичном владаоцу игумани су вршили управну и судску власт, сем смртне казне и других великих кривица које је имао право само владалац да пресуђује. Лавре имале су имања не само у околини манастира, већ и у другим областима; то су метоси. Пропис је био да на 1000 чивчија дође по 50 калуђера.
Ранг црквених задужбина ишао је овако: Студеница (Немања), Милешева (Владислав), гроб Светог Саве, Сопоћани (Урош), Свети Стеван – Бањска – (Милутин), Свети Аранђел у Призрену (Душан); Моравски Градац (Чачак – Страцимир); Ђурђеви Стубови (Немања); Кончулски Свети Никола; Модрички манастир, Тетовска Света Богородица, Гостивар, Ораховица, Свети Ђорђе у Дабру, Нагоричане, Свети Ђорђе – Милутин итд.
Као најуређенији важио је манастир Студеница. Сви потоњи владаоци као и архијереји за своје задужбине кажу да буде као у Студеници. Важно је знати да се архимандрит Студенице бирао не само од стране братства, но су при избору по типику имали права да присуствују игуман Ђурђевих Стубова, Светог Николе (Топлица), Светог Николе Кончулског, Свете Богородице Градачке (на Ибру), Светог Николе у Дабру и Свети Ђорђе у Дабру (Ораховица).
Трећу групу манастира чинили су сви остали велики и мали манастири задужбине владалаца. архијереја, властеле и калуђера.
У манастирима прве и друге врсте живот је био редовно кановијски (општежиће); у манастирима треће врсте живот је био такође кановијски, али је било и пустињака који су живели посебно (еремитски). Синајци су махом живели посебно.
Срби светитељи – Најстарији светитељ словенског порекла за кога се до сада зна и који је врло рано, вероватно одмах по смрти почео да се прославља, био је несумњиво Свети Наум као и Свети Климент. После тога долази низ познатих нам испосника: Јован Рилски, Јован Бигорски,[7] Јоаким Осоговски (16. августа) Гаврило Лесновски, Прохор Пчињски (19. окт).
Од културних радника, или боље рећи мученика, из овог периода имамо Светог Јована Владимира (22. маја) који је, како изгледа веома много био поштован у Зети и Албанији и о коме је традиција очувана до данас.
У старим нашим Србљацима налази се често и Служба Светом Илариону Мегленском (†1164) који је живео у XII веку и прославио се тиме што је уништио богумилство у својој епархији – Меглену. (Њему је написао службу бугарски патријарх Јефтимије у XIV в).
У другом периоду имамо испосника који су се удостојили светитељског нимбуса а то су Петар Коришки (нема још службе) и Јанићије Девички (црноречки празнује се 2. децембра) и патријарх Јеврем Пустињак (5. јуна). Иако је испосништво било високо цењено, судећи по синајитама, ипак културноме раду на пољу просвећивања и другог дато је више место.
Због тога у II периоду видимо где сабор српских архијереја проглашава свецима културне раднике. Тако у овом периоду налазимо као свеце скоро све владаоце који су се прославили подизањем разних задужбина, нпр. Светог Симеуна 13. фебруара (Немања), Светог Симеона, 24. септембра (Првовенчани), Стефан Милутина 30. октобра (краљ Милутин); Стевана Дечанског 11. новембра, Уроша (цар) 2. децембра, Кнеза Лазара 15. јуна; Стевана Деспота 9. октобра.[8]
Од архијереја проглашени су свецима: Свети Сава 14. јануара; Арсеније (Сремац) 28. октобра; Јевстатије I архиепископом 4. јануара; Сава II 8. фебруара; Никодим 11. маја; Данило 1120. децембра; Јанићије II 3. септембра; Јефрем патријарх 15. јуна.[9]
Но има светаца из овог периода који немају своје службе, као нпр. Петар Коришки. Сви ти свеци као и познији празнују се 30. августа под именом Сабор српских светаца.[10]
Ако се прво азбуком а после преводом књига на словенски језик положио темељ националној култури, животом и радом светаца уздигнута је национална култура на највиши степен свога доба. Српски народ из своје средине дао је низ великих и заслужних људи пуних врлина и достојних поштовања, којима се покољења клањају. На тај начин пониче код нашег народа култ поштовања предака од стране потомака. Имена Светог Јована Владимира у западним крајевима, Светог Саве у источним као и разних других светаца постају примери за углед живота и рада, а у исто време национални понос и дика. На тај начин и нехотице код народа учврстила се национална свест, те му традиција Светог Саве и православље уопште постаје саставни део духовног бића, због чега је народ и у часовима најтежег искушења и мука пре био готов да раскрсти и са животом и егзистенцијом уопште, него ли да изневери традицију својих славних предака. Ето какав су историјски значај имали српски светитељи.
Српски књижевници у Русији – Турска најезда пореметила је не само дотадањи политички, него и религиозни живот. Турци су вере мухамеданске, страсни фанатици, који су ширили веру пророкову огњем и мачем, те кад би наишли на калуђере и свештенике, нарочито у почетку, ништили би како људе тако и зграде, манастире и цркве; ништили би књиге а црквене сасуде и све ствари од вредности узимали би као пљачку.[11]
Ми смо већ поменули да се испред турске најезде морала растурити и група синајита. Они се разбежали по незаузетим крајевима Вукашинове државе, по Албанији, Србији (Ромил-раванички) и Бугарској. Али Турци су врло брзо наступали, јер до 1389. беху заузели све јужне крајеве Србије а 1393. и источну Бугарску, а 1398. и западну Бугарску. Сви калуђери из заузетих земаља појурише у северну Србију и то не само Срби, већ и Грци и Бугари.
Мисли се да су тада оживеле наше калуђерске колоније у разним клисурама Сталаћкој (планина Мојсиље), Овчарско-кабларској, Сићевачкој а као да их је највише било примило Браничево. Треба претпоставити да су тамо и раније били покоји манастири, али онда је дошло на стотине и хиљаде калуђера, те су у тим скривеним местима завршили свој живот и оставили благо своје. На тај начин у Сталаћкој, Овчарско-кабларској, Сићевачкој и другим клисурама поникоше целе десетине манастира, а Браничево их доби највише. Сви су ови манастири скромни па и сиромашни у архитектонском погледу, подизани скромним средствима и на брзу руку. Историци су забележили да је један велики део калуђера отишао и у Свету Гору, јер је Света Гора била на неки начин регулисала своје односе са Турцима, те је живот био сноснији.
У то време дешава се да су многи Бугари – калуђери, дошли к нама (после пада Бугарске) и Стефан Лазаревић их лепо примио, и као што знамо тада се истакао Константин Граматик (филозоф) на исправљању црквених књига.
У то време, (нешто мало раније), из крајева под Бугарима к нама је дошао и Глигорије Цамблак писац житија Стевана Дечанског.
Свакојако морамо претпоставити да је било врло много људи из тих крајева кад су успели да утичу на царицу Милицу, да тражи мошти Свете Петке (Трнове Петке) које су из Трнова биле прво пренете у Видин, из Видина у Крушевац, из Крушевца у Београд, из Београда у Банат, па затим даље по Румунији те се сада налазе у Јашу у Румунији.
На тај начин Србија је до последњег часа свога политичког живота била склониште свију избеглих православних калуђера које су владаоци и властела прихватали и давали им склоништа да се користе слободом, док ју је она уживала.
Но многи наши калуђери видећи да се наша слобода гаси и да јој је скоро крај, отишли су у Русију која се у то време била ослободила татарског ига и почела развијати своју политичку слободу. Свакојако да је број и наших и бугарских калуђера био приличан, али су се од тога броја сачувала имена само трију калуђера. Први се спомиње Кипријан који је постао прво митрополит кијевски па после и московски од 1376-1406. После њега видимо у Русији Глигорија Цамблака који је постао митрополит кијевски од 1415-1419. године.
Сем њих прославио се у Русији Пахомије (Пахомие Сербеј) који је, пошавши у Русију, однео много књига и прославио се својим агиографским (биографије светаца) радовима.
Кад су ови наши калуђери успели да дођу до тако високих места у црквеној хијерархији, треба претпоставити да их је бројно било много.
 

1. Од манастира који су првобитно били само свратишта за путнике постале су у току времена целе вароши. Зна се до сада за ове: Битољ (постао је од неке обитељи – манастира); Чачак од манастира Градца; Прокупље од манастира Светог Прокопија; Ариље – од манастира Ахилеја; Тетово, од манастира Свете Богородице у Хтетову, Гостивар, Бијело Поље, Цетиње, Ђунис, Пећ и други. Има записа да су манастири Свети Никола у Дабру (Прибој) и манастир Светог Петра и Павла код Бијелог Поља служили Дубровчанима као караванске станице.
2. Он је један од пет манастира који, као царске задужбине, држи део печата управе светогорске.
3. Поп Дукљанин (из XII века) каже: ко хоће више да зна о Јовану Владимиру треба да чита “српске књиге” где је о томе много више писано (види Свети Јован Владимир од др Чедомира Марјановића стр. 27.)
4. Њему се приписују још и ове задужбине: Свети Ђорђе у Расу (Ђурђеви Стубови), Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица у Топлици, Свети Никола Кончулски на Ибру јужно од Рашке, Свети Никола на ушћу Бањске реке, где је била епископска столица; са Светим Савом подигао је Хиландар.
5. После Косовске битке тело Милутиново било је склоњено у рударско место Трепче, а око 1460. године пренето је у Софију у цркву Свете Недеље, где и данас почива.
6. Остале Милутинове задужбине: манастир Свети Ђорђе (Нагоричане), манастир Тројеручица у Скопљу (Резиденција), манастир Светог Николе у Скопској црној гори; католички манастир Свети Срђа и Вакха на Бојани; где су сахрањени краљеви Михајло, Бодин и др Витовница (пожаревачки) и многи други о којима нема поузданих записа, већ се само предање одржава.
7. На месту где се испаштало њему је још Јован Владимир подигао задужбину, то је манастир Свети Јован Бигорски на реци Радици.
8. Њихове мошти почивају: Светог Симона у Студеници под именом Светог Краља; Милутина у цркви Свете Недеље у Софији; цара Уроша у манастиру Јаску; кнеза Лазара у Раваници; остале мошти пропале су за време турскога ропства.
9. Ко је написао службу коме свецу не зна се за све тачно. Уза сваку службу иде синаксар (биографија) и акатист (похвала). Зна се за ове: Свети Сава написао је служби Светом Симеуну (Немањи) и Симеону Првовенчаном; Светом ави написао је службу јеромонах хиландарски Теодосије; Милутину и Дечанском написао је службу Глигорије Цамблак, цару Урошу – Патријарх Пајсије.
   За остале не за се тачно. Све те службе чувале се у једној књизи под именом Србљак. Први Србљак штампан је у Римнику (Румунија) 1761. одмах за тим у Москви 1765. а митрополит Михајло штампао је 1861. на основу оба горња у Београду. Неколицини светаца саставио је службу сам митрополит Михајло на основу предања и записа. После 1861. написане су службе: Прохору Пчињском и Петру Цетињском 1893. од митрополита Михајла.
10. Да неко буде проглашен за свеца, канонизиран, одлуку треба да донесе сабор архијереја извесне аутокефалне цркве. Код испосника немамо трагова о тим одлукама, изгледа да је њих народ проглашавао и црква је усвајала те свеце као црквену и народну традицију; о културним радницима зна се за већину и време и место кад су канонизирани.
11. Кад су освојили Раваницу однели су као пљачку 12 натоварених камила златних и сребрних сасуда и окова око јеванђеља и нимбова око светитељских глава.