ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Цркве у Босни
 
О Босни ништа не знамо поуздано до Часлава (931-960) када је Босна ушла у састав његове државе. После тога она је делила судбину Рашке, јер је 972. прегазио Цимискије, 990. Самуило а 1018. Василије II. За све ово време био је јак византијски утицај, па са њим и православље. Али, напоредно са овим утицајем ишао је и утицај Рима, нарочито у западним крајевима. Босна је до оснивања Барске архиепископије 1067. потпадала под Сплитску архиепископију, али то је било само номинално јер се власт сплитског архиепископа стварно није простирала даље од зидина градских. Изгледа да је Рим тако лако дао Бару Босну што је полагао више наде на Бар да ће успети у ширењу католицизма, него што је то могао Сплит учинити. Католицизам је цветао у Зети у XI веку, а свакојако и у околним крајевима, разумемо ту и Босну. Он није престајао ширити се ни после Бодина по Зети, Рашкој и Босни, мада је после Бодина отпочело распадање Зете.
Но у XI веку пониче нова архиепископија и то у Дубровнику. Та архиепископија у XII веку покушавала да потчини под своју власт Барску архиепископију. Води се поводом тога огорчена борба која је продужена у XIII веку и у коју се умешао и краљ Урош, док није решена ствар да постоје обе.
Слабљење Зете учинило је те је и власт Барске архиепископије делимично сужавана. Њено право на Босну у XII веку беше изгубљено и Босна беше подвргнута под Дубровник.
Крајем XII века Мађари беху бацили око на Босну, због тога и чине све могуће напоре да цркву у Босни потчине под Сплитску архиепископију. И збиља, папа Целсетин III 1192. потврдио је Сплиту право над Босном. Краљ Андрија потврдио је такође то право сплитском архиепископу 1207. Како се, међутим, богумилство нагло ширило по Босни, то је она доцније била потчињавана и под Калочку архиепископију, јер је папа веровао да ће калочки архиепископ, уз помоћ мађарског краља, енергичније требити богумилство.
Што се тиче православне цркве, о њој нема много помена. Изгледа да је она била у мањини у северозападној половини Босне, где се одигравала борба између католика и богомила и да су православни били посматрачи те борбе.
Но зато богомилство испуњује кроз неколико векова историју босанске цркве. Кулин-бан (1180-1204) налазећи се на средокраћи утицаја Цариграда и Рима видео је да се Босна мора повијати час на једну а час на другу страну. Због тога науми да у Босни створи самосталну цркву која неће нагињати ка Цариграду ни Риму. Како се у то време била раширила богумилска јерес и како су Византија и Немања протеривали богумиле из своје државе, то их Кулин оберучке прихвати и беше решен да од богумилства створи босанску националну цркву. Због тога богомили се беху веома намножили у Босни и беху врло јак црквени и политички чинилац.
У пролеће 1198. нападоше Мађари на Хум и узеше га од Вукана. Вукан беше принуђен да се обрати папи за помоћ. После Хума дође на ред Босна. Згодан повод за напад на Босну били су јеретици богумили. Папа Хонорије III позва западне народе на крсташки рат против богумила у Босни 1221. и 1222. Али овај позив не успе, крсташима је Босна била и сувише сиромашна, тамо није било никакве пљачке да би се одушевили. Онда калочки архиепископ (Мађарска) понуди се папи да он поведе крсташки рат против богумила под условом да му се потчини босанска црква. Папа му збиља и уступи врховну духовну власт над Босном 1225. Но, како богомили беху јаки, то Кулинов син Стеван (1204-1232) изгледаше им као непоуздан, те га сменише и поставише за бана Нинослава (1232-1250) као свога поузданог човека. То тек сада даде повод Мађарима да пораде код папе, под изговором уништења богумила, да завладају Босном.
Прво на Босну нападе хрватски кнез Коломан (други син краља Андрије) 1232. Но, Нинослав привидно пристаде да буде католик, те Коломан повуче војску 1234. Кад се Нинослав нађе ван опасности, врати се богумилству. То послужи као повод папи да помоћу Мађара отпочне нов крсташки рат против богумила, који је трајао од 1234-1238. Рат је вођен са променљивом срећом и тек кад крсташима приступи усорски кнез Себислав (по некима Живислав) ови надвладаше богумиле и заузеше Босну и Хум, где је такође било доста богумила. Пре тога у Босни код католика беше распрострањен фрањевачки ред, али Мађари у њима немаху довољно вере те доведоше доминиканце. Одмах отпоче најстрашнија инквизиција и искорењивање богумила. Доминиканци су убијали, спаљивали, имања конфисковали итд. тако да је народ стекао врло рђаво мишљење о католицизму и његовом хришћанском милосрђу, те како се ускоро деси најезда Татара 1241. и Мађарска би прегажена а затим и Босна, то се доминиканци повукоше из Босне заједно са католичким бискупом који премести своју резиденцију у Ђаково у Славонију. Али, чим се Угарска опорави од татарске најезде Бела IV пође с војском на Нинослава. Нашавши се у неприлици, бан Нинослав написа папи Иноћентију VI писмо, у коме изложи да је он добар католик, али да је морао примити помоћ од богумила против Мађара. И то га је спасло. Мађари после тога (1248) оставише га на миру.
Ово обраћање Нинослава папи дало је повода да се у Риму узме у проучавање питање о узроцима због којих се богумили шире по Босни и католицизам не показује успеха. Том приликом увидело се да је томе главни узрок неразумевање латинског језика због чега папа и дозволи употребу словенског језика у Босни, Истри и Сењу 29. марта 1248. године.
Нинослав је умро 1250. и одмах затим настане огорчена борба углавном између католика и богумила. Те међусобице искористи Бела IV те освоји Босну 1254. и подели је на Горњу Босну (планинску), где остави домаће банове, и Доњу Босну Усору и Со (Тузлу) и ту поставе мађарске великаше за банове. Богумили се задржали више у Горњој Босни.
Ускоро затим долази и владавина Босном краља Драгутина (1282-1316). Он је себи био задржао Рудник, а од таште доби Мачву, Срем и део Босне (Со и Усору). Он је био православни и гонио је богумиле. За време његове управе био му је у Босни православни епископ Василије.
Пред крај XIII века хрватски бан Павле Шубић овлада једним делом Босне (1298) и даде је своме сину Младену Шубићу. У Босни је онда био властелин Стеван Котроман потомак Кулина бана и зет краља Драгутина, за кога је била удата Јелисавета. Кад умре Стеван Котроман, Младен даде јужне крајеве његовом сину Стевану Котромановићу, а кад Младен ухвати и заточи Карла I, Стеван Котромановић доби на управу готово целу Босну. Стеван Котромановић (1322-1350) био је православне вере те за његове владе поче снажити православље. То се Риму није свидело, те почеше снивати опет о походу против богумила а сада и православних. Но намера би осујећена једним изненадним догађајем. У Босни су из старине били францишканци који су иначе распрострањени по Далмацији; Мађари су пак довели у Босну доминиканце, јер се више уздали у њих. Међу њима поче расправа која је трајала више година (1327-1336) и која је помогла богумилима и православним да се боље шире. Богумили се нарочито раширише поред Босне и по Далмацији и Хрватској.
За владе краља Твртка I (1353-1391) било је много муке око богумила. Но Твртко је успео да се ипак одржи и венчао се краљевском круном на гробу Светог Саве у манастиру Милешеву. За време његово епископија у Дабру добила је власт да управља Босном.
Гоњење богумила у Босни од стране папе и Мађара није престајало ни у XV веку када су Турци били на вратима не само Босне, но и Мађарске. Краљ Жигмунд се необично много одликовао у том гоњењу и успео је с папом да отера богумиле у наручја Турака. Богумилска властела стално гоњена од папских легата и францишканаца, када им и имања бејаху конфискована, обрати се турском двору, где буду врло добро примљени. Протерани из Босне они почеше радити код Турака на томе да се зарати на Босну, надајући се да ће доћи до својих конфискованих имања као и до утицаја у држави, кад победе католике.
У пролеће 1463. турска војска, помагана богумилима, заузе Босну за владе краља Стевана Томашевића. Богумилска властела доцније пређе у ислам да би сачувала имања. Прост народ делом се врати у православље, делом се потурчи. Католици, знајући какве су злочине радили са богумилима, не смедоше их дочекати, већ побегоше у безопасније крајеве а њихова места заузеше избеглице, православни, из Рашке и других крајева Србије.
И тако у Босни бејаху три цркве. Оне непрестано бејаху у борби једна с другом а нарочито католицизам и богумилство. Католицизам је послужио као згодна маска Мађарима да под видом одбране “праве и истинске вере” сруше Босну, а немилосрдно гоњење богумила од стране католика отерало их је у мухамеданце. На тај начин ако јужна Србија (Македонија) имаде свој Черномен на Марици, ако северна Србија имаде своје Косово, Босна, захваљујући папи и фрањевцима, паде испред Турака без Косова и без аманета.