ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Скидање анатеме
 
Кантакузен је био довео Турке на Балкан да би надбио Душана, а доцније да би се коначно дочепао престола. То је било судбоносно по све народе на Балкану. Грци и Срби, према томе, били су први на ударцу. Међутим, деси се да умре патријарх Јанићије 1354. и одмах идуће године, и цар Душан 1355. Њега је наследио нејаки син му Урош. Држава се поче распадати, спољни непријатељи отимаху једну по једну област, а прост народ и ниже свештенство приписиваше све то дејству анатеме.
Но и Грцима није ишло боље; Турци и на њих наваљиваху. Нашавши се у невољи, смисле да искористе и саму анатему. У том циљу цар Јован Палеолог пошаље патријарха Калиста у Серез царици Јелени, жени Душановој 1364. да преговара са њом о измирењу цркава, али је важније било о војничком савезу и борби против Турака. Но, патријарх се поболе и умре у Серезу не завршивши преговоре. На тај начин и питање о измирењу би одложено.
Али и то није дуго трајало. Деспот Угљеша који беше преотео и земље царице Јелене 1366. осети турске ударце са истока и затражи помоћ од Цариграда. У Цариграду схвате то као згодан тренутак да се грчке епархије које је Душан подвргао под Пећку патријаршију врате понова под цариградску. Разуме се да је Угљеша под онаким околностима одмах на све пристао и потчинио своје земље под Цариградску патријаршију 1368. те анатема би скинута. Но Угљеша помоћ не доби. Ускоро је дошла и битка на Марици 1371.
Али, корак Угљешин био је судбоносан чак и за оне који су порицали сваку вредност анатеме. Грци се после тог корака осилише и почеше све више кињити Србе. Најтеже као да је то пало српским калуђерима у Хиландару. На основу поступка Угљешиног у Светој Гори, где је било и Срба и Грка калуђера, огласише Хиландарце “шизматицима”, прекинуше општење и не хтедоше да служе литургију са њима. То побуди старца Исаију да се по пристанку Хиландараца упути кнезу Лазару, те да га умоли да подејствује да се скине анатема. Лазар га лепо прими, али му не могаше ништа рећи, већ га упути патријарху Сави IV (1354-1375). Патријарх је био противан том кораку, сматрајући да је анатема неканонична и као таква без вредности. Но Лазар одобри разлоге Хиландараца, те склони Саву да овласти старца Исаију да може радити на скидању анатеме. Сава се врати у Свету Гору, узме четири калуђера[1] и оде у Цариград. Патријарх је био тада Филотије, а цар Јован Палеолог. Они примише српско изасланство и синод донесе одлуку да се скине анатема. Међу осталим условима у грамату је ушло и то да убудуће, кад Срби буду заузели коју област, има да остану грчки архијереји и да се у црквама тим спомиње име цариградског патријарха место пећког. Исаија крене за Србију са граматом и двојицом епископима који су имали да заједно са српским патријархом одслуже службу у Пећи и прочитају грамату. Међутим, Сава је био на самрти те они одслуже службу у Призрену са двојицом српских архијереја и тамо, на гробу Душанову, прочитају акт о скидању анатеме.
 

1. То су били: поп Никодим Грчић из Костура, светогорски прота Теофан; Силвестар и Нифон који се називају “ученици”.