Историја Цркве

КЊИГА СЕДМА

 

XXXI глава

О томе шта су трпели македонијевци од Несторија

Међутим, Несторије, радећи супротно обичајима Цркве (као што се види из догађаја који су се десили), приморавао је друге да се угледају на њега. Тако је епископ града Герме у Хелеспонту, Антоније, угледавши се на Несторија како прогони јеретике, почео гонити македонијевце много жешће од других, а тај поступак је правдао изговором да му тако наређује патријарх. Македонијевци су носили терет мучења, а када Антоније преврши меру, тада ови, не могавши то више трпети, падну у очајање и пошаљу људе да убију Антонија. Тек што се догоди то убиство, Несторије не пропусти да искористи тај догађај за своје зле циљеве, и наговори самодршце да одузму цркве македонијевцима. Због тога они изгубише цркву у Константинопољу, испред бедема града, затим цркву у Кизику и многе друге дуж Хелеспонта. Тада неки од њих пређоше у православље.

 

 

XXXII глава

О свештенику Анастасију који је навео Несторија на нечасне мисли

Код Несторија је живео свештеник Анастасије, који је заједно са њиме дошао из Антиохије. Несторије га је веома ценио, често радећи онако како га је Анастасије саветовао. Једном, када је Анастасије говорио беседу у цркви, рекао је између осталог: „Драго ми је да нико за Марију не може да каже да је Богородица, јер Марија је човек, а човек не може родити Бога…” Од ових речи се многи тргоше, и када наступи жамор у цркви, иступи Несторије у одбрану Анастасијевих речи јер му не беше по вољи да се ухвати у нечасној науци онај кога је ценио. Тада и он поче говорити против Богородице. Па како је ово питање било неједнако схваћено, јер су и људи различите памети, стога се у цркви начинише партије. Несторије изађе на глас код многих као човек који учи да је Господ обичан човек, те да у Цркву уводи јерес Павла Самостатског и Фотина. Због свега тога догодила се велика препирка и пометња да је било неопходно сазивање Васељенског сабора. Али, кад након овог времена прочитам оно што је писао Несторије, сматрам да је он био човек који је мало знао, па ћу због тога говорити о њему онако како треба, јер као што ја овде не помињем његове недостатке зато што имам злу вољу на њега, исто тако не казујем што знам за њега само да бих другима угодио. Ја бих рекао да се Несторије није повео за Павлом Самостатским, ни по Фотину, нити је он рекао за Господа да је обичан човек. Он је зазирао од израза „Богородица”, а то је било због тога што је био недовољно образован човек по питањима вере. Он је имао дар лепог говора, и због тога је себе сматрао веома ученим, док у ствари није било тако. Занет својим даром беседништва, није се обазирао на оно шта су древни писци записали, него је ценио само своје мишљење. Пре свега, није знао да у древним рукописима Јованове Саборне посланице стоји записано да сваки дух који одваја Исуса од Бога, није од Бога, а да су те речи другачије тумачили сви они који су хтели одвојити божанско од човечијег у Исусу. Још су древни тумачи запазили да неки настоје да изокрену значење тих речи Јованових, управо у намери да одвоје Бога од човека, међутим, Христос је Богочовек. Наши стари, стојећи на тој основи, ни једнога трена нису посумњали у то да је Марија Богородица. Јевсевије Памфил, у трећој књизи, у опису живота цара Константина, каже: „Емануил је имао вољу да се роди нас ради, и место где се родио телом, по сведочењу Јудеја, зове се Витлејем. Због тога је преблагочестива царица Јелена веома богато украсила ту свету пећину и одала част Богородици…” А Ориген, тумачећи посланицу Римљанима, рекао је зашто се Марија назива Богородица, и веома је то темељно објаснио. Очевидно је, дакле, да Несторије није знао шта су раније писали, него је устао, као што рекох, против тога. А да Несторије није рекао за Христа као Фотин или Павле Самостатски, који казују да је Он (Христос) човек, то се види из његових беседа јер он нигде погрешно не учи о Спаситељу.

 

 

XXXIII глава

О томе како су одбегли робови оскрнавили олтар Велике цркве

Док се то дешавало, у Цркви се догоди нешто веома гнусно: слуге неког Велмужа, који беху пореклом варвари, претрпевши нешто од стране свога господара, побегну у цркву, и са мачевима у рукама отворе себи пут у олтар. Када су их молили да изађу, нису желели да послушају, него заузимањем олтара нису допуштали да се обављају богослужења. Прошло је неколико дана, а варвари не изађоше, него су чак и убили једног клирика, а једнога су ранили. Најпосле, видевши безизлазност у којој су били, извршише самоубиство. Неко ко је ту био, рекао је да све то не слути на добро јер је црква оскрнављена, сетивши се древних стихова: „Свагда је на зло слутило кад год је храм опогањен злочином…”. И није се преварио, јер овај немили догађај наговестио је да ће се народ поделити и да ће зло проћи они који су криви.

 

 

XXXIV глава

О првом сабору у Ефесу, који је сазван против Несторија (О Трећем Васељенском сабору)

Није прошло пуно времена, а појави се царски указ којим се заповеда епископима да се окупе у Ефесу. Због тога Несторије, одмах по Васкрсу, отиде тамо. Са њим пође и мноштво народа. Ту је застао многе од епископа. Одоцнили су само Кирило Александријски, који је дошао око Педесетнице, и Јувеналије Јерусалимски, који је стигао у пети дан после Духова. Јован Антиохијски још дуже је изостао. Најпосле, они који су се окупили, започеше заседање, не чекајући Јована. Кирило Александријски почео је седницу беседом којом је покушао да уплаши Несторија, кога од раније није трпео. Пошто многи признаше Христа за Бога, Несторије рече: „Ја не могу рећи да је Бог онај који је био (беба) од два или три месеца, те због тога перем руке од таквог дела, и нећу вам више долазити.” Рекавши то, изађе заједно са оним епископима који су делили његово мишљење. И тако се он, са својима, засебно окупљао. Међутим, Кирилова страна позивала је Несторија, али овај није хтео да дође, него поручи да ће се јавити на Сабор када стигне Јован Антиохијски. Тада су они који беху на Кириловој страни прочитали беседе које је саставио Несторије, а које се односе на спорни проблем, па нашавши да је он хулио на Сина Божијег, збацише га. На то, они који су били уз Несторија, збацише Кирила, а уз овог, и епископа Мемнона Ефешког. Убрзо затим дође и Јован Антиохијски. Када је чуо шта је урађено, окриви Кирила да је запометнуо кавгу и да је пожурио да окриви Несторија. Тада Кирило, у договору са Јувеналијем, обори и Јована из освете. Али када је Несторије видео да се ствари компликују, те да ће лако доћи до великих подела, покаја се и признаде да је Марија Богородица. Тада је рекао: „Нека се Марија и зове Богородица, само да дође крај овим невољама.” Онда, као већ свргнут, он буде послат у заточење у Оазу, где и сада живи. Ето, тако је окончан тај Сабор. То је било 28. јуна, у време конзулства Васа и Антиоха. Када се Јован вратио у Антиохију, сакупи многе епископе па свргну Кирила, који се већ вратио у Александрију. Но, недуго затим дође до помирења, и они посташе пријатељи и врате место један другом. Међутим, у Константинопољу не беше мира: иако је Несторије био заточен, његове речи продреше у народ и дође до подела. Људи из клира, као једним устима, бацаше анатему на Несторија. То је код нас, хришћана, обична пресуда над онима који хуле на Бога, и када шаљемо у свет своје мишљење приковано на стубу.

 

 

XXXV глава

О томе како су неки епископи изабрали Максимијана за епископа Константинопоља насупрот жељи народа који је желео Павла

Пошто је Несторије био заточен, требало је изабрати новог епископа, и једни су хтели Филипа, али више гласова је било за Прокла. Они који су били за Прокла, одржали би свој избор да се не нађе неко у власти, а ко је познавао правила Цркве које забрањује премештати епископа из његове у другу епархију. Том човеку се поверовало, и зато народ попусти. Тако је, дакле, на четири месеца од како је био оборен Несторије, на место епископа дошао Максимијан, човек који је живео подвижничким животом, а био је и свештеник. За њега се већ од пре говорило да је веома побожан, а о свом трошку је зидао гробнице за оне које се говорило да су благочестиви људи. Био је невешт у беседништву, и волео је живети подаље од световне буке.

 

 

XXXVI глава

О томе да писац ове књиге жели да докаже да се епископи могу премештати са једне на другу епископију

Пошто је дошло до тога да се позивају на канон Цркве по коме Прокло, који је био епископ Кизика, није могао добити катедру епископа Константинопоља, рећи ћу сада неколико речи и о томе. Мени се чини да нису били у праву они који су тврдили да је поменуто правило исправно. Ти људи или су мрзели Прокла или не познају каноне па нису ни знали за оно шта се дешавало у појединим црквама. Јевсевије Памфилов, у шестој књизи своје Историје, казује како је Александар, као епископ једног места у Кападокији, дошао у Јерусалим због молитве, а ту га задржаше људи и поставише га за епископа, уместо Нарциса. Види се, дакле, да наши претходници нису обраћали пажњу на то да ли је један епископ већ постављен, него су допуштали да они буду премештани. Навешћу и поменуто правило, а тада ће се и видети како су га они погрешно тумачили: „Ако неки епископ, рукоположен за одређено место, не оде тамо или због тога што га тамошњи народ не прима, или због нечега другог, а нема кривице на њему, тада тај епископ може да задржи своју част само ако не прави неред и забуну у оној цркви где треба да буде. У свему тај епископ треба да слуша вољу обласног сабора који буде одлучивао о њему.” А да су многи епископи, када је била потреба Цркве, заиста премештани из једног у друго место, навешћу неколико примера: Периген је био рукоположен и одређен да иде за епископа Петраса, а када га народ није хтео да прими, епископ Рима посла Перигена за митрополита у Коринт, где је било упражњено место. Григорије Назијанзин најпре је био епископ Сазимаха, места у Кападокији, а доцније је премештен у Назијанз. Мелетије је прво био у Савастији, а после у Антиохији. Епископа Доситеја Селевкијског преместио је Александар Антиохијски у Тарс (Киликија). Ревенерције је прво био епископ у Арху (Финикија), а касније у Тиру. Јован из Горда (Ливија) премештен је у Периконис. Паладије је из Хеленупоља премештен у Аспуну. Александар је из Хеленупоља премештен у Адријан. Теофило, из Амапеје (Азијске) у Евдоксипољ (Саламварија, Силиврија). Поликарп, из Сексантаприста (Мизија) у Никопољ (Тракија). Јерофил, из Трапезопоља (Фригија) у Плотинопољ (Тракија). Оптим, из Агдамије у Антиохију (Писидија). Силуан, из Филипоља (Тракија) премештен је у Троаду.

 

 

XXXVII глава

О епископу Силуану који је из Филипоља премештен у Троаду

Силуан је прво био ритор у школи софисте Тројила, али касније поче да живи строгим хришћанским животом, те скину са себе одећу ритора. Епископ Атик га прими к себи, и рукоположи га за епископа Филипоља. Након три године проведене у Тракији, он се пожали да не може трпети тамошњу хладну климу јер је слабог здравља, те због тога замоли Атика да другога одреди за ту епископију. Атик је то прихватио, а Силуан дође у Константинопољ, где је наставио са подвижничким животом. Често су га виђали како је ходао у сандалама начињеним од трске, показујући тиме да није нежан према себи. Кроз неко време умро је старешина цркве у Троади, и народ тог места тражио је да им буде постављен нови епископ. Док је Атик размишљао о томе кога да постави, пред њега дође Силуан, и тада му Атик рече: „Сад нећеш моћи да се жалиш на зиму и хладноћу јер у Троади нема зиме. Ето, Бог ти је уготовио место које приличи твом слабом здрављу. Не оклевај, брате, него пођи у Троаду…” И заиста, Силуан тамо отиде, а сада ћу рећи какво се чудо догодило на обали Троаде. У тамошњем бродоградилишту био је направљен брод за превоз великих стубова, и требало је брод поринути у море. Народа је било пуно, али никако нису успевали да помере брод. Тако прође неколико дана. Онда свима паде на памет да ђаво не допушта да брод буде у мору, те затражише од епископа Силуана да се помоли, уздајући се да им је он једина нада. Силуан, као смеран човек, поче себе називати грешником те да је њима у том послу потребан праведник. Али народ је и даље наваљивао, те тада епископ дође на обалу, проузнесе молитву па се и сам, заједно са народом прихвати ужади којом су вукли брод. И само што сви заједно повукоше ужад, брод лако уђе у воду. Ово чудо још више разбукта веру у тамошњим људима.

 

 

XXXVIII глава

О Јудејима са Крита, од којих су многи прихватили хришћанство

У то време, многи од Јудеја који су живели на острву Крит, прихватише хришћанство, а то би овако: један Јудеј, варалица, поче говорити за себе да је он Мојсије, и да је послат с неба да Јудеје, који су живели на острву, преведе преко мора. „Ја сам онај, говорио је тај Јудеј, ко је некада спасао Израиљ када сам их превео преко Црвеног мора…” Тако говорећи, он обиђе многа места на острву, највише она где су живели Јевреји, настојећи да му сви поверују. Уз то, он је Јевреје саветовао да оставе сво благо које су имали, јер ће их он превести преко мора у обећану земљу. Јевреји му повероваше, напустише све послове и кренуше за њим не обазирући се на оне који су их одвраћали. Када је освануо дан који је тај варалица означио за време поласка, он пође напред, а за њим сви остали. Доведе их до једне стене, па им нареди да скачу у море. Они који су били први, послушају те погинуше на лицу места. Неки су падали на оштро камење, а други су се давили у мору. Још више би изгинуло да се тамо не нађоше неки рибари, хришћани, те извлачише дављенике на суво. Када људи дођоше к себи, увидоше своју безумност, па почеше друге да одвраћају од погибељи. Тада Јевреји кренуше да траже оног варалицу, али га не нађоше. Тада схватише да је то био сам ђаво, и видећи своје раније заблуде, многи прихватише хришћанство.

 

 

XXXIX глава

О пожару око новатијевске цркве

Није прошло пуно времена а новатијевски епископ Павле стекну славно име и многи су сматрали да је он велики човек који је Богу по вољи. Догоди се велики пожар, такав да га до тада нико таквог не виде. Већи део града је изгорео, пропадоше многа складишта са храном, срушише се тзв. „Ахилове бање”… Ватра је бивала све јача и најпосле дође до новатијевске цркве у близини Пелагра. Када епископ Павле виде да ће црква изгорети, он уђе у олтар, и све своје наде усмери ка Богу, да би Он спасао цркву и све што је у њој. Павле се такође молио и за град и за све људе у њему. И показа се да је Бог примио молитву овога човека јер ватра не повреди ништа, иако је у једном трену покуљала у храм кроз врата и прозоре. И тако црква победи ову силу. Пожар је беснео два дана и онда га нестаде. Том приликом уништен је већи део града док се на цркви нигде није видео траг паљевине. То се десило 17. августа, у време када је конзул био Теодосије (по четрнаести пут) и Максим (по први пут). Од тог времена новатијевци сваког 17. августа чине спомен на тај догађај. Па и сви остали, који знају за то чудо, са поштовањем се односе према томе, клањајући се Богу на томе месту. То не чине само хришћани, него и незнабошци.

 

 

XL глава

О томе како је после смрти Максимијана за константинопољског епископа изабран Прокло

Епископ Максимијан управљао је црквом две године и пет месеци, а онда се упокоји. То је било 12. априла, у време конзула Арсофинда и Аспара. Тада је био и Велики пост. Да би спречио отимање око епископске катедре, цар заповеди епископима који су били у Константинопољу да се за епископа доведе Прокло. Са овом царевом наредбом подудариле су се и посланице епископа Целестина Римског које је он послао епископу Кирилу Јерусалимском, епископу Јовану Антиохијском и епископу Руфу Солунском, у којима је говорио о томе да се епископ може преместити из једне у другу епископију. И тако Прокло би постављен за константинопољског епископа и учини обред над упокојеним Максимијаном.

 

Comments are closed.