КЊИГА ШЕСТА
XXI глава
О томе како је епископ Јован окончао свој век у заточењу
Јован је умро на путу, и то у Коману, код Понта Евксинског, 14. септембра. Он је као човек био веома уздржљив, али некако више би склон гневу него умиљатости, то је свагда говорио истину не зазирући ни од кога. Али веома ме чуди како се није могао уздржавати у својим беседама када је био тако уздржљив у животу. Тако је, на сабору епископа, било одлучено да се само једном прима покајање од оних који су се одрекли вере после крштења, а Јован, не марећи за то правило, овако је говорио: „Прилази, па нека би се ти кајао и хиљаду пута” /из ових речи се види да Сократ није одбацио заблуде новатијевства, као и да није свагда добронамерно гледао на оно о чему је говорио Златоуст/. Због тих речи многи су га осуђивали, па и они који су били око њега, а нарочито му је замерао Сисиније, епископ новатијеваца, који је због тога и написао књигу у којој напада на Јована.
XXII глава
О разговору између епископа Јована и епископа Сисинија
Мислим да неће бити погрешно да кажем нешто и о том Сисинију. Као што сам већ нагласио, то је био веома даровит човек, и добро је познавао философију, а особито је био вешт у дијалектици и умео је добро да тумачи Свето Писмо. То је најбоље осетио јеретик Евномије јер се није могао одбранити када се, по правилима дијалектике, препирао са Сисинијем. Али, Сисиније је волео да се господски одева, и често је одлазио у бање. Једном га неко упита зашто два пута седмично иде у бање, а Сисиније му одговори да је то због тога што нема времена да иде још чешће. Другом приликом, када је ишао код епископа Арсакија, чуо је како неко упита зашто овај носи белу одећу која не приличи епископу? А тада Сисиније упита: „Реци ми где је записано да епископ треба да носи црну ризу?” А пошто онај човек није знао одговор, Сисиније настави: „Ти, дакле, ниси у стању да докажеш да свештено лице мора да носи црну одежду, а видиш, на мојој страни је Соломон, који каже: Твоје ризе нека буду беле (Екл. 9, 8). А по сведочењу Светог Писма, не само да се Спаситељ јавио у белим одеждама (Лк. 9, 29), него је и својим апостолима показао Себе и Мојсија и Илију у белим ризама…” Овим, и другим одговорима, Сисиније је зачудио све који су тамо били. Када је епископ Леонтије отео цркву од новатијеваца, дошао је у Константинопољ и ту је живео. К њему дође Сисиније, па га поче молити да поврати цркви. Тада му Леонтије љутито рече: „за вас, новатијевце, није црква јер ви одбацујете покајање и људе одвраћате од милости Божије.” Сисиније је ћутао, а онда рече: „Али веруј, нико се тако не каје као ја”. Тада га Леонтије упита зашто се каје, а овај рече да се каје због тога што је дошао да га види. Једном је Сисинија прекорео епископ Јован, рекавши му да не могу бити два епископа у једном месту. „Па и нема их двојица у једном месту” рече Сисиније. Јовану то беше криво, па рече: „Гле ти њега, он жели да само он буде епископ.” „Не кажем ја то, настави Сисиније, него је моја мисао та да ја само за тебе нисам епископ, док за друге јесам.” Тада Јовану би још кривље па му запрети да ће му забранити да проповеда, назвавши га јеретиком. „Ја ћу те наградити због тога, одговори Сисиније, ако ме ослободиш тог бремена.” „Онда ти нећу ништа бранити, ако ти је и то тешко бреме” рече му Јован. Сисиније је био чувен због свог образовања, и поштовали су га многи од епископа. Поред њих, поштовали су га и чланови Сената. Постоји много дела која је он написао, и то веома раскошним стилом, а употребљавао је и поетске изразе. Но, већу славу је стекао беседама јер је имао неку љупкост на лицу и у гласу којим је говорио.
XXIII глава
О смрти цара Аркадија
Убрзо након Јована умро је и цар Аркадије, човек миран и кротак, који је пред смрт стекао име „богољубазни” и то на следећи начин: у Константинопољу има једна велика зграда која се зове Карија. Овај назив добила је због једног дрвета у дворишту о које је, по предању, обешен мученик Акакије. То је дало повода да близу тог места буде подигнута црква. Цар Аркадије пожели да види тај мали храм. Дође и у цркви се помоли Богу. Сви који су становали у близини, сакупе се да виде цара. Једни су стајали пред кућом а други сташе дуж улице да би што боље видели. Неки су ушли и у цркву. А онда, одједном поче да се руши она зграда, али нико од окупљеног народа не беше ни огребан. Сви који су то видели, казују даје то царева молитва сачувала многе од погибељи.
Цар је имао сина Теодосије, који је напунио осам година када му је отац умро. То је било 1. маја, друге године 297. олимпијаде, у време конзула Васа и Филипа. Владао је заједно са својим оцем Теодосијем 13 година, а 14 година након смрти оца.
Живео је свега тридесет и једну годину.
