КЊИГА ШЕСТА
Увод
Шта си заповедио, свети Теодоре, човече Божји, то је и учињено. О томе сведочи ових пет књига које су написане. Ево готове историје цркве, састављене онако како се то могло учинити, и то од времена Константина па на овамо. Знај, нисам се много обазирао на то како ћу казивати, јер да сам се повео за тиме да ми језик буде китњаст, вероватно бих промашио циљ писања. Али, и ако сам окончао дело, опет нисам могао поменути све што су рекли древни историчари, који су, као што знаш, често или скраћивали или проширивали повест о неком догађају. Мимо тога, прости и неуки људи нису у стању да оцене словесност, већ они желе да знају за догађаје, и није им стало до лепоте речи. Зато, да бих био од користи и једнима и другима, намерио сам се да се држим неке средине, која је, по мом мишљењу, прикладна за читање.
Сада започињем шести књигу, са намером да опишем догађаје. Али пре свега, нагласићу да се моје причање неће допасти многима јер морам рећи истину, а њу је тешко прихватити јер многе особе овде неће бити похваљене. Они који ревнују за Цркву прекориће ме да сам пропустио да говорим о епископима који су угодни Богу, да су најсветији и тако то. Такође ће ми пребацити и о томе што царевом имену не придодајем „пребожанствени господин” или неке друге почасти. Али ја се угледам на писце древних времена, и могу доказати да је њихов народ именом звао свог господара, и да се није обазирао на његово достојанство. Зато ћу се држати закона који важе за писца историје, који пре свега треба да искрено говори и да анализира догађаје. Тражећи истину, држао сам се онога о чему су ми казивали многи и различити сведоци, од којих једни говоре да су били на тим местима о којим говоре, а други тврде да знају за све то боље од било кога другога.
I глава
О томе како су Теодосијеви синови поделили царску власт, о томе како је Аркадије пресрео војску која се враћала из Италије, и како је та војска убила преторијанског префекта Руфина пред очима самог цара
Када је умро цар Теодосије, 17. јануара, власт у држави остаде у рукама његових синова. Аркадије је задржао власт над истоком, а Хонорије власт над западом. У то време црквама у Риму је управљао Дамас, у Александрији – Теофил, у Јерусалиму – Јован, у Антиохији – Флавијан, а у Константинопољу – Нектарије. У време истог конзулства, 8. новембра, донето је Теодосијево тело у Константинопољ, и цар Аркадије га сахрани са свим почастима. 19. новембра стигла је и војска која је са Теодосијем била у рату против тиранина. И када је цар Аркадије, по обичају, изашао изван великих градских врата да се сретне са армијом, војници убију царског префекта Руфина јер се прочуло да он припрема заверу против цара, а такође и да је позвао Хуне у царевину (а то је био варварски народ који је тада већ пустошио по Јерменији и другим земљама истока). Оног истог дана када је убијен Руфин, умро је и новатијански епископ Маркијан, а на његово место је дошао Сисиније, као што сам већ рекао.
II глава
О томе како је умро Нектарије, и како је рукоположен Јован
Није прошло много времена, а у Константинопољу се упокоји епископ Нектарије (397. година), у време конзулства Кесарија и Атика, 20. септембра. Одмах се повела реч о томе ко ће бити нови епископ. Након много већања, одлучено је да се из Антиохије позове свештеник Јован, јер се прочу глас да је даровит у учењу народа и да прелепо беседи. И тако, пошто на то пристаде и клир и народ, цар Аркадије позва Јована. А да би се придала још већа важност, по царевој заповести на рукоположење су позвани и многи епископи, а уз остале и Теофил Александријски, који је настојао да омаловажи Јована Златоуста, а да на то место доведе свог свештеника Исидора. Док је трајао рат кога је водио цар Теодосије против тиранина Максима, Теофил је спремао дарове и написао је два писма, па све то предаде свештенику Исидору, рекавши му да сачека крај рата и да их преда ономе ко победи. Покорни Исидор стигне у Рим, и тамо је чекао крај борби. Али, тада се догоди нешто непредвиђено: чтец који је био са Исидором, украде поменута писма, а када сазнаде за то, Исидор у паници побеже пут Александрије. Но и поред тога, Теофило је по сваку цену настојао да Исидора постави на место епископа, управо због оданости коју је овај имао према њему. Али, сви на двору рекоше да је Јован бољи од Исидора. А како многи предадоше окупљеним епископима тужбе на Теофила, кроз које су на видело изашли разни његови греси, то се у великом послу нађе Евтропије, царски чиновник, па сакупи све те жалбе и показа их Теофилу, те му рече да или пристане на то да буде изабран Јован или да ће бити позван на суд због сакупљених оптужби. Теофил се уплаши суда и пристаде да Јован буде рукоположен. Јован је узведен на епископску катедру 20. фебруара, за конзулства што га слављаше у Риму цар Хонорије, а у Константинопољу тадашњи царски префект Евтихијан.
III глава
Одакле је Јован и о томе како је живео
Јован је рођен у Антиохији Сирској. Отац му се звао Секунд, а мајка – Антуса, и били су племенитог рода. Јован је био ђак софисте Ливанија, а такође је слушао предавања философа Андрагатија. Он (Јован) спремао се за то да буде судија, али када је размислио каква се неправда чини по судовима, и какви тешки уздаси прате тај живот, предомислио се и изабрао је живот у коме је много мира и тишине. У том се он угледао на Евагрија, који је учио код истих учитеља, и који је такође изабрао исти начин живота. Убрзо Јован промени одећу и ход, и препусти се читању Светог Писма и одлажењу у цркву. За ово је придобио и Теодора и Максима, који су заједно са њим ишли у школу код софисте Ливанија, и они напустише живот у раскоши и почеше живети једноставно и смерно. Од ове двојице, Теодор је постао епископ Мопсуестије (у Киликији), а Максим епископ Селевкије (у Исаврији). У то доба били су познати као старешине манастира Диодор и Картерије. К њима су долазили они који су желели да се науче животу у уздржању и који су желели да напредују у добродетељном животу. Диодор је касније био епископ у Тарсу, и написао је многе књиге, не прихватајући алегоријско тумачење Светог Писма. Са Јованом је пријатељевао и Василије, кога је тада у ђаконство увео Мелетије, а који је потом рукоположен за епископа у Кесарији Кападокијској. Јована је за чтеца у антиохијској цркви поставио епископ Зенон, када се враћао из Јерусалима. Као чтец, Јован је написао књигу против Јудеја, а када га је Мелетије рукоположио за ђакона, написао је књигу о свештенству, затим књигу против Стагирија. Када је Мелетије умро у Константинопољу, где је отишао ради рукоположења Григорија Назијанзина, онда Јован остави мелетијевце, прекину заједницу са Павлином, те три године проведе у самоћи. Пошто је умро Павлин, прихвати свештенство од Евагрија (који је заменио Павлина). Ово је, у најкраћем, живот Јована до избора за епископа. Као што се говори, Јован је живео целомудреним животом, и још од ране младости је заволео такав живот. Увек је више мислио и бринуо за друге. Учећи друге, снагом говора је ишао на то да исправља живот оних који су га слушали, а када је био у друштву, онај ко га није добро познавао, лако би га назвао гордим.
IV глава
О ђакону Серапиону, и о његовим поступцима
То су биле моралне особине Јована који је био постављен за епископа. Судећи по ономе како се он показивао према онима који су му били потчињени, мора се признати да је показивао више оштрине него што је било потребно, али не треба заборавити на то да је он тиме настојао да поправи живот оних клирика који су му били подручни. Али због те његове оштрине на самом почетку епископства, омрзли су га, па су га чак сматрали за суровог и преког човека. Можда ствар не би ишла тако далеко да свему томе није допринео Серапион, кога је Јован рукоположио за ђакона. Тако, када је једном било више клирика на окупу, рече Серапион: „Епископе! Ти нећеш имати власт над нама све дотле док год нас не растераш палицом!” Ове речи показале су мржњу многих према епископу. Ускоро затим, епископ одлучи од цркве многе због њихових грехова, а ови, како то обично бива, начинише клан против епископа, и почну га нападати пред народом. Ове речи многи из народа прихватише, утолико пре јер је епископ по њима живео чудним животом, махом живећи усамљено. А због чега је Јован тако поступао, то нико поуздано није могао објаснити. Они који су га бранили, говорили су да је слабих нерава, и да болује од стомака, те да зато обично једе сам. Други су говорили да је веома уздржљив и оштар према себи, али како се није могла дознати права истина, због тога су све више прихватане речи оних који су га нападали. И поред свих насртаја на њега, народ га је волео и поздрављао када би беседио у цркви. Мислим да не треба да говорим о узвишености тих беседа. Ко жели да се упозна са њима, нека их чита, и то ће му бити од велике користи. Неке од беседа је записао сам Јован, а многе су записали брзописци.
V глава
О томе како је Јован имао непријатеља не само међу клиром, него и међу државним званичницима, а нарочито у евнуху Евтропију
Док је Јован говорио о клиру, све до тада му је мало наудило оно шта је смишљано против њега. Али када је у својим беседама критиковао оне који су били у државној служби, тада се умножи мржња против њега, па изрекоше многе речи против Јована, а народ поверова томе. Једном приликом, Јован је изрекао беседу против Евтропија, који је као ушкопљеник први добио достојанство конзула, а који је имао жељу да се освети неким људима који су пришли Цркви, те је због тога почео тражити од цара да овај изда закон којим се забрањује тражење уточишта унутар храмова. Овај нови закон платио је управо поменути Евтропије, и тек што је тај закон обнародован, тај евнух је скривио нешто, и да би се склонио од царског гнева, побеже у цркву. И док је лежао под часном трпезом, дрхтећи од страха, епископ Јован стане на амвон, одакле је говорио своје беседе да би га народ боље чуо, па изговори речи којима је прекорио Евтропија. Овим он стече још непријатеља који му замерише да не само што се није сажалио над човеком у невољи, него га је још и прекоревао. Евтропија су убрзо затим, по заповести цара убили због неких преступа (399. година), а његово име избрисали са списка конзула (тако да се помиње само име конзула Теодора). Казују такође да је епископ Јован увредио и Гајна, тадашњег вођу војске, а то је учинио због тога што је Гајн тражио од цара једну цркву у граду која би припала аријевцима. Јован је прекоревао многе људе, и тако је стицао пуно непријатеља. То је навело и александријског епископа Теофила да постави замке Јовану. Теофил му је замерао не то што је дрзак у беседама, него што Исидор није на његовом месту.
VI глава
О тиранији Гајне (који је био Гот), и о томе како је подигао буну у Константинопољу, и како је погинуо
Рећи ћу сада шта се догодило у то време, а то заслужује да се запамти. И показаћу како је Бог послао своју помоћ на чудесан начин, те је сачуван и град па и сама царевина. Гајна, пореклом варвар, а касније поданик Рима, прихватио се војничке службе и за кратко време дође до највишег чина, и доби заповедништво и над пешадијом и над коњаницима. Видевши да се дочепао велике власти, није могао а да не започне да кује заверу да и сва царевина буде његова. У тој намери, к себи призва сав народ Гота, и онима који су били око њега, повери главна места у војсци. А када је његов сународник Требигалд, официр над војском која је била у Фригији, почео уводити којекакве новотарије које су збуњивале Фригијце (а то је чинио по наговору Гајне), тада Гајна затражи да се тобож смире немири у Фригији. Цар се у својој наивности сложио са тим предлогом, а Гајна похита да што пре спроведе свој план. Са собом је повео мноштво Гота, па када су дошли у Фригију, почеше да руше све од реда. Римљани се уплашише тих варвара који беху са Гајном, а уједно се побојаше да овај не освоји богате области на истоку. Када цар виде ту невољу, смисли да се послужи преваром као подесним начином, те посла гласнике до Гајна и понуди му савезништво. Гајна, саслушавши изасланике, затражи таоце, и то двојицу сенатора: Сатуринина и Аврелијана. Цар није имао куд, него прихвати то, и двојица сенатора се сретоше са Гајном у месту Иподром. Гајна им тада не учини никакво зло. Он дође у Халкидон, где дође и цар Аркадије, и ту, у цркви где се налазе мошти мученице Ефтимије, заклеше се један другом да неће радити на непријатељству. Цар одржа реч, а Гајна погази заклетву јер је у тајности радио на томе да се изазове пожар у Константинопољу, да би лакше опљачкао град. Константинопољ је већ тада скоро био у власти варвара, који су се насељавали у великом броју. Зло које је требало да снађе престоницу наговештавала је и репата звезда (комета), необичне величине. Гајна је најпре хтео да опљачка серафе који мењају новац, али се на време прочуло о његовој намери, те ови сакрише новац. Видећи да му је та идеја пропала, он нареди да се исте ноћи запали царски двор. И ту се показало како Бог чува наш град. Они који су били одређени да запале двор, угледали су велики број анђела, који су изгледали као наоружани војници необичне величине. Варвари, мислећи да су то заиста наоружани ратници, уплаше се и побегну. Када су о томе рекли Гајни, овај у то није поверовао, знајући да је римска војска размештена по разним областима и да их је мало у граду, те због тога следеће ноћи посла друге војнике, али опет се исто догодило. Како је год слао војнике, они су се увек враћали са истом причом. Онда Гајн одлучи да са јаком војском пође на то место, да се увери у то, и онда, дошавши тамо, угледа силну војску која се виђала само ноћу да би спречила план који је он наумио. Тада варвар смисли други план да би нанео зло Римљанима: он се претварао као да страдава од злих духова, па похита, тобож ради молитве, у цркву светог Јована (Богослова), која је близу Константинопоља. Са њим крену и неки од варвара који су кришом носили оружје. Када су вратари приметили ту превару, хтедоше стати на пут варварима, али ови извукоше мачеве и побише их. Тада се начини страшна забуна, и изгледало је као да ће многи људи изгинути. Међутим, град је био изван опасности јер су сва врата била добро затворена. Тада цар одлучи да прихвати савет који му је дат, тј. да прогласи Гајна за непријатеља државе, те да се побију сви варвари који су у граду. Следећег дана војска навали на варваре иза готске цркве. Црква би уништена а многи варвари побијени. Када је Гајна видео да су му изгинули саборци, он побеже у Тракију. Дошавши до Херсон(с)а, науми да одатле крене пут Ламсака, тј. да га заузме и да постане господар над источним областима. Али цар га претекну у тој намери, пославши војску и копном и морем, и тако се поново откри чудесни промисао Божији, јер тек што су се варвари спремали за покрет, а оно дођоше наоружани бродови са римском војском. Дође до битке и многи од варвара пострадаше у мору. Гајна умакну у Тракију, и тада се скривао до следећег сукоба са Римљанима, када је и погинуо заједно са многим варварима.
VII глава
О раздору између александријског епископа Теофила и монаха који су се подвизавали у пустињи, и о томе како је Теофил анатемисао све Оригенове списе
Нешто пре ових догађаја појавило се питање: има ли Бог тело које има свој облик, као што је рецимо код човека, или је Бог без тела? Ово питање дало је повода великим свађама јер су једни тврдили да Бог нема тела, а други да га има. Већина, нарочито необразованих људи, сматрала је да Бог има тело и да изгледа као човек /хришћани који су тако мислили звани су „антропоморфити”. Њихов први вођа, по речима Епифанија, звао се Авдеј, а он је био савременик Арија, родом из Месопотамије. Он се одвојио од Цркве, а за епископа је рукоположен од стране неког епископа који је већ био свргнут. Антропоморфити тумаче Свето Писмо на погрешан начин јер прихватају крајње буквални смисао речи, те је то и довело до тога да Бога замишљају као човека/, али већина хришћана то није прихватила, говорећи да Бог нема тело, нити било шта што је слично са човековом физиономијом. Уз ове је пристао и александријски епископ Теофил, који је у цркви, пред окупљеним народом, прекоревао оне који Бога замишљају у човечијем облику, уједно доказујући да Бог нема тело. Када су то чули египатски пустињаци, они напустише своје манастире па дођоше у Александрију, где подигоше буну против Теофила, пребацујући му да је изневерио праву веру. Када је Теофил видео сву озбиљност настале ситуације, досети се лукавства, па када је био међу антропоморфитима, он поче да им умилно говори: „Гледајући вас, чини ми се, као да гледам у Божји облик”. Овим речима он утиша љутите монахе, који тада рекоше: „Ако је тако да и Бог има лице као што је наше, а онда прокуни Оригенове књиге јер неки који их читају, не пристају уз наше мишљење. Ако то не учиниш, то нека те снађе од нас што треба да снађе нечастиве људе који се противе Богу.” Теофил им тада рече да ће учинити по њиховој вољи јер и сам не воли Оригенове књиге и да су му мрски они који их читају. Ето, на тај начин он све умири и оста у Египту. Можда би то питање и било заборављено да се није десило следеће: у Египту су живела и четири побожна човека, и то као старешине манастира: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Евтимије. Била су то рођена браћа коју су још звали „дугајлије” због њихове телесне висине. По животу то су били изузетно честити људи и по Александрији су о њима увек говорили по добру. Тадашњи александријски епископ Теофил пазио је на њих и веома их је ценио. Једног од браће, Диоскора, на једвите јаде, и скоро на силу, рукоположио је за епископа Хермополиса, а преостале је позвао к себи. Они су на то тешко пристали, а када су дошли у град, савесно су обаљали службе које су им поверене. Али након неког времена они видеше у епископа изражену жељу за материјалним, те се вратише у пустињу, рекавши му да им је то милији живот. Епископ тада још није знао шта их је навело да се врате у пустињу, а када је сазнао разлог, онда се силно разбеснео и поче да им прети. И поред тих претњи они осташе у својој намери. Због њих, Теофило замрзе и њиховог брата Диоскора. Тада Теофил смисли да подигне остале монахе против браће: он је добро запамтио да је некада разговарао са браћом о Богу, и како су сви били тог мишљења да Бог нема тело, нити било какво човечије обличје, јер ако би Он имао човечији облик, тада би имао и човечије страсти. Тако се говорило још у древна времена, а тако је доказивао и Ориген. И Теофил је размишљао о Богу попут Оригена, али да би се осветио, није марио што ће сада говорити као противник својих ставова. Он са собом поведе многе од монаха, и то оне просте, који нису вешти књизи, а било је и неписмених, те написа и разасла посланицу монасима у пустињи, препоручујући да не верују Диоскору и његовој браћи који уче да Бог нема тело. „По сведочењу Светог Писма, казује Теофил, Бог има очи и уши, руке и ноге као и човек, а присталице Диоскора, угледавши се на Оригена, шире нечастиву науку да Бог нема ни очи, ни руке, ни уши…” Овим вараличким мудровањем обманули су многе од монаха, те дође до велике забуне. Али, они монаси који су били образованији, они нису били преварени, него стадоше на страну Диоскора, али како је већина ипак била необразована, стога је буна узела маха. Пошто се поделише на две стране, оптуживали су једни друге: они који су били уз Теофила, пребацивали су супротној страни да су нечастиви Оригеновци, а ови су пребацивали првима да су антропоморфити. И тако се тај спор претвори у отворен сукоб. Када је Теофил видео да је све испало онако како је желео, сакупи масу и дође у Нитрију, где је много манастира, те нахушка монахе против Диоскора и његове браће, те ови једва умакоше. За све ово шта се дешавало у Египту, Јован није ништа знао. Он је својим беседама стицао добар глас у народу, а такође је он ноћном црквеном појању придодао и молитве, а то је било овако.
VIII глава
О томе како су се хришћани и аријевци сакупљали ноћу и певали химне, о томе како су се сукобили, и о томе како је антифонско певање увео у Цркву још свети Игњатије Богоносац
Аријевци су, као што раније рекох, држали своје зборове изван бедема града. Стога су суботом и недељом, када су обично долазили на црквене састанке, окупљали су се код врата кроз која се улази у град, и ту, код портика, певали су са две супротне стране своје песме које су састављене по Аријевом учењу. То је махом бивало ноћу. А када је свануло, онда су аријевци, враћајући се својим кућама, певали и антифоне. Па како је у тим песмама свагда било речи које су вређале оне који верују у једносушност, због тога се Јован побоја да се неко од простих људи не поведе за њима и њиховим песмама, па нареди да и православни певају ноћне песме, и да то чине са већом вољом него ли аријевци. Јован је то наредио из добре намере и зарад доброг циља, али је то наређење наилазило на сметње и доводило је до опасних догађаја. Православни хришћани су своје ноћно певање вршили много свечаније, јер је епископ Јован наредио да се том приликом носе крстови од сребра и упаљене воштанице (светиљке), које је куповала царица Евдоксија. То је аријевцима било криво, и они науме да се освете православним. Додуше, није им требало баш пуно да би се помамили на православне, нарочито када би се сетили своје некадашње снаге и почасти. И већ су били спремни за тучу. Једне ноћи, када дође до сукоба, царичин евнух Брисон, који је тада предводио појце, би рањен каменом у главу, а било је и мртвих и са једне и са друге стране. Све то разљутило је цара, па забрани аријевцима да се окупљају.
Сада треба да кажем како је у Цркви настао обичај антифонског певања. Игњатије, трећи епископ после Петра који је био у Антиохији Сирској, и који је друговао са апостолима, у једном виђењу спазио је анђеле како су свечано певали песму у похвалу Пресветој Тројици, и то са две стране, па је такав начин певања увео у антиохијску цркву. Одатле започиње предање које су касније прихватиле и остале цркве.
IX глава
О тзв. „дугачким монасима”, и о томе како се због њих Теофил завади са Јованом, и како је чинио све да га свргне
Није прошло пуно времена, а у Константинопољ дођоше монаси из пустиње заједно са Диоскором и његовом браћом. Са њима дође и Исидор, који је раније био уз Теофила, али га омрзну, а ево због чега: извесни Петар беше прот александријске цркве. Теофил је имао злу вољу на њега и хтеде га протерати, налазећи му кривицу у томе што је допустио да се причести једна манихејка, која се претходно није одрекла своје јереси. А када је Петар рекао да се она одрекла јереси, и да је примљена са Теофиловим знањем, овај то порицаше. Петар се позва на Исидора као сведока, а Исидор је тада живео у Риму, где га је послао Теофил да се сретне са епископом Дамасом, тј. ради измирења Дамаса и епископа Флавијана Антиохијског. Када се Исидор вратио из Рима, Петар га позва да сведочи, а овај посведочи да је манихејка примљена по вољи епископа и да ју је он причестио. Теофил плане на обојицу, и изопшти их из цркве. Ето, дакле, због чега је уз Диоскора и његову браћу у Константинопољ дошао и Исидор. Његов задатак је био да пред царем и епископом Јованом укаже на сплетке и замке којима се користио Теофил против њих. Саслушавши све, Јован је са чашћу примио те људе, и није им бранио да долазе на богослужења, али им напомену да не могу да се причешћују док се ствар потпуно не извиди. Међутим, неко је дојавио Теофилу да је Јован причестио поменуте људе и да их брани. Тада се Теофил зарекну да ће се не само осветити Диоскору и Исидору, него да ће и свргнути Јована. У исто време разасла посланице свим епископима по градовима, прикривајући своју праву намеру, у којима је оповргавао Оригенове списе, не обазирући се на то да је и Атанасије, када је бранио веру од аријеваца, користио Оригенове књиге, користећи их као сведочење и доказ.
X глава
О томе како је Епифаније Кипарски, обманут од стране Теофила, окупио епископе на сабор у Кипру, као тобож против Оригена, прекоревајући том приликом Јована због тога што чита Оригенове списе
Теофило се удружио са Епифанијем, који је био епископ у Констанцији, на острву Кипар, мада се пре тога нису подносили јер је Теофил нападао Епифанија и пребацивао му да понижава Бога јер је сматрао да је Бог попут човека. Али сад, када се распалио злом вољом на друге, јавно порекну своје пређашње мишљење, па постаде поново пријатељ са Епифанијем, и као тобож, покаја се у својим мислима о Богу, па стаде уз Епифанија. Штавише, чинио је све да се на Кипру окупе епископи, па да се ту осуде Оригенови списи. Епифаније је био веома побожан човек, а по простоти свог срца, пристаде на писмени предлог који му достави Теофил, па сазва епископе који су тада живели на Кипру. И тада, заједно са њима, забрани да се читају Оригенове књиге, а затим упути посланицу Јовану, саветујући га да престане да чита Оригена, и да сазове сабор епископа који ће учинити исто као и они. Придобивши Епифанија за себе, Теофил постаде још слободнији, па и сам окупи епископе па оцрни Оригена, без обзира на то што је овај умро пре двеста година. Али, заправо те књиге су њему биле мање важне, него су све његове мисли ишле ка томе да напакости Диоскору. Међутим, Јован се није обазирао на то шта су чинили Епифаније и Теофил, него је гледао на своју обавезу да верне напаја здравом науком. Али када се рашчуло да Теофил чини све да би Јована свргнуо са његове катедре, тада му у помоћ прискочише и други Јованови непријатељи, а међу њима беше и световњака али и оних из клира. И једни и други су сматрали да је дошло време да се освете Јовану, па су радили на томе да се у Константинопољу на сабор окупи што више епископа. И заиста, многи беху позвани, и писмима али и усмено.
