Историја Цркве

КЊИГА ТРЕЋА

XXI глава

О томе како је цар са војском кренуо на Персијанце, и о томе како је убијен

Цар је ушао у Персију мало пре почетка пролећа, а то је учинио због тога јер је знао да су Персијанци током зиме веома лењи, па како не могу издржати хладноћу, тада избегавају да се упуштају у бој. И древна пословица каже: „Миђани зими ни руке не помаљају испод плашта”. С друге стране, Римљани су спремни да се боре током читаве године, и знајући то, Јулијан и поведе војску. Срећа га је послужила, те је опустошио поља, села, тврђаве, варошице и градове, те доста брзо дође до Ктизофа, престоног града, у коме је био персијски цар, који, када виде шта се дешава, поче да моли Јулијана да прекине рат. Али Јулијан не хтеде да прихвати позив цара Персије, него поверова причама неког философа Максима, који дође к њему, па за себе поче да мисли да је нови Александар Македонски. А како се повео и по Платону и Питагори, и њиховом учењу о сеоби душа, он поверова да је у њему душа Александра Македонског. Цар Персије, када виде да молбе не помажу, одлучи да прихвати битку. Римљани, видевши да се непријатељ припрема за борбу, почеше да прекоревају цара што није прихватио мир. Ипак, дође до битке. Јулијан је седео на коњу и храбрио своје војнике, и ослањајући се на срећу, био је без оружја. А онда, не зна се одакле, долете стрела и рани га. Од те ране умро је Јулијан, и никада се није сазнало ко га је убио. Неки сматрају да је стрелу одапео неко од Персијанаца, а други да је то учинио неки Јулијанов војник. Калист, који је по служби био близу цара, причајући о свему, тврди даје цара убио нечастиви дух. Може бити да је Калист, као неко ко се бавио састављањем песама, све то измислио, а може бити да је то и истина. Чињеница је да је Јулијан окончао свој век, као што рекох, у Персији, 26. дана месеца Јунија, када је текло четврто конзулство које је делио са Салустијем. Тада је текла трећа година његове владавине, а седма од како га је Констанције прогласио за кесара. Када је погинуо, имао је 31 годину живота.

 

 

XXII глава

О томе како је изабран Јовијан

Војници, нашавши се у таквој неприлици, већ следећег дана за цара изабраше Јовијана, човека племенитог и храброг. Он је био високи официр у време када је Јулијан предложио војницима, који су га служили, да изаберу између ова два: или да принесу жртве идолима или да изађу из војне службе. Тада Јовијан са себе скину официрски појац, не желећи да учини по вољи незнабожачког цара. А када је наступио рат против Персијанаца, Јулијан га поново позва у војску. Сад, када су желели да га прогласе за цара, Јовијан је то одбијао. Када му војска запрети силом, он рече да као хришћанин не може господарити над незнабошцима. Али како сви рекоше да су хришћани, он се прихвати владавине. Поставши цар на тлу Персије, и видевши да војска умире од глади, он прекину рат под условима који нису били повољни, али тада не беше другог решења. Тако Јовијан предаде део Сирије и месопотамски град Низибу, па се са војском повуче. Када се прочуло о свему овоме, хришћани се обрадоваше а незнабошци силно заплакаше за Јулијаном. Међутим, војска је непрестано оптуживала Јулијана због његове наглости и непромишљености, и да је због тога изгубљен део Империје. Помињали су такође и то да је разлог за то што је Јулијан поверовао неком избеглици, те нареди да се запале сви бродови дуж реке који су били натоварени храном, и због тога у војсци наступи велика глад. Тада и софиста Ливаније заплака за Јулијаном, па написа и књигу „Јулијан, или надгробна реч”. У том спису он уздиже оно шта је чинио Јулијан, а нарочито његов труд да уништи хришћанство. Да је софиста хвалио нека друга дела цара Јулијана, ја бих спокојно прешао на догађаје који припадају историји, ако како тај велики говорник помену Јулијанове списе којима он извргава руглу хришћане, наметну ми обавезу да му одговорим.

 

 

XXIII глава

Обарање навода које је софиста Ливаније изнео у својој књизи

„Током зиме, пише Ливаније, када су ноћи дуже, цар је проводио време читајући књиге у којима се говори о неком човеку који је живео у Палестини, и за кога се говорило да је Син Божји. Јулијан је опширно и разложно доказивао да су те књиге, а које многи цене, по себи веома смешне и да су препуне најразноврснијих нелогичности, и због тога се прочу да је он (Јулијан) мудрији од старца у Тиру. Нека ми тај старац опрости, и нека моје речи прими добронамерно, када кажем да је син надмашио оца…” Управо овако је писао Ливаније, а ја признајем да је он велики софиста, и да није исте вере као и Јулијан, он би против њега без сумње казивао исто оно шта казују и хришћани, а као учени софиста те речи би се још пре прихватиле од народа. Потребно је знати да је Ливаније писао и похвале Констанцију, док је овај био жив, а када је умро, он поче да казује против некадашњег цара кривице којима га је силно вређао. Да је на царском престолу седео Порфирије, тада би софиста Ливаније без сумње хвалио оно шта је писао Порфирије; а да је Јулијан био софиста, Ливаније би му наденуо неко друго име, можда непристојно. Али, како је Ливаније као софиста и као царев друг био једне мисли са њим, говорио је за цара шта му се хтело, те стога ћу ја, колико могу, обарати његове наводе које је писмено изложио. Књиге о хришћанима Јулијан је знао од раније, а када је писао против тих књига, он је то чинио не јаким аргументима, као што каже Ливаније, него крoз поругу и подсмех управо због помањкања истинских доказа да омаловажи оно шта је записано у хришћанским списима. Свако, када оповргава некога, настоји да сакрије истину и лажима напада на супарника. Исти је случај и када неко некога мрзи, и он не само да чини него и говори као непријатељ. А како су Јулијан и Порфирије, кога Ливаније назива „старцем из Тира”, имали обичај, па и наклоност да се исмевају над другима, то се види и из онога шта су писали: Порфирије је написао историју у којој се исмевао над животом Сократа, који је један од најважнијих философа, рекавши за њега такве ствари које није рекао ни Мелит, нити било ко од оних који су га оптуживали. Ја то говорим о Сократу, коме се Грци чуде због његове издржљивости, правичности и других врлина, и кога чувени философи Платон, Ксенофонт и други, поштују не само као човека који је Богу по вољи, него и као таквога који је размишљао о стварима које су изнад човекових способности. А Јулијан, угледавши се на оца (Порфирија), показао је своју пакост у књизи о кесарима, где је исмевао све цареве који су били пре њега, не штедећи при томе ни философа Марка. И тако, већ самим оним што су писали, показали су своју спремност да изругавају друге људе. Мислим да нису потребни многобројни докази да би се видела истина о њиховој нарави и разуму.

Пишем ово о њиховој нарави гледајући управо њихове списе. Уз све то, навешћу и оно шта казује (свети) Григорије Назијазин о Јулијану (у својој беседи против незнабожаца): „Други се истински осведочише о свему када власт беше предата Јулијану, а ја као да га још гледам како је у Атини, када смо заједно живели. Он у Атину дође недуго после афере са његовим братом. Разлог због чега је дошао у Атину је да пропутује Хеладом и да се упозна са њеним школама, а такође и због тога да се договори са тамошњим жрецима и варалицама о својим намерама. То је чинио у тајности јер се још увек плашио да јавно покаже своју безбожност. Тако сам ја, колико памтим, доживео тог човека, и нисам се преварио мада не спадам међу особе које су веште у процени. Томе је више допринела несталност његовог карактера него ли неке моје способности. Запамтио сам његов изглед који је такође говорио у прилог томе: слаб врат, плећа која су се некако чудно ширила када је дисао, немирне очи, грозан поглед, криве ноге, велике ноздрве из којих се помаља пакост и презрење, подругљиве црте на лицу, непристојан смех, напућена уста… Ја сам га видео таквог пре него ли је својим делима показао своје право лице… Видео сам све то, и говорио сам: Какву то змију гаји Римско царство? Ја сам то онда предсказао, а волео бих да сам погрешио јер бих радије прихватио да ме зову лажним пророком него што се надви толико зло над људима и појави се такво чудовиште каквог до тада није било, мада се казују о силним поплавама, ерупцијама вулкана и провалама земље, о злим људима и зверима које дођоше на свет. Због тога он (Јулијан) и сконча онако како је приличило његовој безумности…” Тако казује Григорије о Јулијану, а што се тиче оних списа које је некадашњи цар оставио иза себе, а који говоре против хришћана и против истине, где он изврће речи Светог Писма или додајући најразличитије бесмислице зарад свог циља, треба знати да су небројени људи пре њега исто тако писали против Христа, али да учитељи Цркве све те речи оповргоше својим списима и беседама. Ориген је оборио софистичке измишљотине злонамерних људи, иако је он (Ориген) живео много пре Јулијана, но оповргавајући сва пребацивања на хришћане, он је тумачио и објашњавао све што је на први поглед могло довести у забуну оне који су читали свете књиге.

Да су Јулијан и Порфирије пажљиво прочитали сва та тумачења и примили његове (Оригенове) речи, могли би дар своје речитости пренети на нешто друго а не да се утркују око тога ко ће шта огавније рећи о хришћанима. А да је то управо била жеља цара, као и да уз себе привуче просте и необразоване особе, а не оне којима је већ позната истина Светог Писма, имамо доказе у његовим списима. На пример, у делу под насловом „О цинизму” он учи како треба састављати митове, па тврди да у њима треба прикривати истину, те да он божанствене књиге види као мистичке приче са неким тајанственим смислом. Њега, како видимо у том делу, љути што сви не мисле о томе као он, те напада на хришћане који су прихватали Свето Писмо онакво какво јесте. Такође сам чуо да се и њему десило исто што и Порфирију: неки хришћани из Кесарије Палестинске изудараше Порфирија неколико пута. Овоме то би тешко, те се одрекну хришћанства и поче да пише књиге против хришћана.

Цар Јулијан, који се држао простоте и њеног мишљења, поче сматрати ништавним све што је хришћанско, и у томе се поведе за Порфиријем који је једнако нападао на хришћане. И тако, њих двојица, својевољно се препустише безбожности, а онда им се све то вратило. Али, када софиста Ливаније, ругајући се хришћанима, поче да шири глас о томе да хришћани начинише Богом и Сином Божјим онога човека који се појави у Палестини, чини нам се да није размишљао о томе да сам почиње да следује за Јулијаном. Јер, када дође први гласник, и јави да је погинуо Јулијан, замало га не убише сматрајући да казује лаж против бога, а он (Ливаније) затим каже: „О васпитаниче духова! О учениче Духова! О заједничару са духовима!” Можда је он ово другачије разумевао, али ако се израз од два смисла узме у оном лошијем (смислу), то онда његове речи, како се чини, нису далеко од оних којима се служе хришћани када коре Јулијана. Ако ли је Ливаније хтео да узнесе похвалу, тада је требао да се клони израза који могу бити двоструко схваћени, као што је учинио другом приликом, када је изоставио израз због кога је критикован. Уосталом, како се признаје за Бога Христос, који је с једне стране, тј. оне видљиве – човек, а са оне друге, невидљиве – Бог, и како се у Њему сјединише обе природе, хришћани о томе знају из Светог Писма, а то незнабошци не могу појмити све док не поверују у оно о чему говори Писмо (Ис. 7, 10). Стога се незнабошци и не стиде да обожавају толике људе. Па нека на крају крајева и обожавају добронамерне, праведне и мудре (људе), али, на жалост, они виде и клањају се као божанству људима који немају ни стида, ни срама, обичним безбожницима и пијанцима, какви су: ираклијевци, дионисијевци, ескулаповци, којима се Ливаније куне у својим делима. И када бих почео описивати њихов разуздани и гнусни живот, то бих се веома удаљио од онога дела које сам започео; а који имају жељу да сазнају нешто више о томе, навешћу дела из којих то могу прочитати: „Пеплос”, које написа Аристотел, затим „Стефанос”, кога написа Дионисије, „Полимнимон”, кога написа Регин и многа друга, а у којима је исказано незнабожачко учење о божанствима. А да је код незнабожаца заиста обичај да без пуно промишљања обожавају људе, навешћу неколико примера: становници Родоса, када су страдали, прихватили су мишљење да треба да се поклоне Атису, једном жрецу фригијских тајни. А то им је било речено на овај начин: „Прославите Атиса, великог бога, чистог Адониса, побожног, који даје срећу; лепог, кудравог вакха…” Тај Атис није знао за меру у похоти, те се на крају ушкопио, а ето, у пророштву га називају Адонисом и вакхом. Исто тако када цар Александар Македонски дође у Азију, поздравише га амфиктионици, а Питаја тад рече: „Прославите Зевса, врховног бога, и Минерву тритогенијску! Прославите господара који се сакри у тело човечије, кога роди Јупитер чудесним рођењем! Чувара правде међу смртницима, цара Александра…” Тако је говорио дух из делфијског храма, који је често говорио владарима, ласкајући им. Може бити да је то речено због удодворавања, као што већ нагласих, а шта да кажем за Клеомида, који беше јунак у песничењу, јер и њега обожаваху. Ево шта ка-зују о њему: „Последњи од јунака је Клеонид Астиопљанин! Прославите га жртвама јер он више није смртник…” Аполонова пророчица осуђивала је због оваквих речи, али и поред тога људи из Кизика извикаше Адријана за тринаестог бога, а сам Адријан је обожавао Антиноја. Па све ово није ни најмање било смешно за Ливанија, и поред тога што је веома добро знао за оно шта је написао Адријан, китећи живот Александра. Али њега није стид обожавати и Порфирија, када овако каже: „Нека ми тирјанин опрости што више ценим цареве него ли његове списе…” Мислим да сам довољно говорио о том софисти, а сада да наставим са писањем историје.

 

 

XXIV глава

О томе како су епископи похитали са свих страна к Јовијану, и о томе како се сваки од њих надао да ће придобити цара за своје исповедање вере

Када се цар Јовијан вратио из Персије, у црквеним пословима поново наста пометња. Црквене старешине су настојале да претекну један другог, надајући се да ће сваки добити цареву наклоност. Али цар је још од раније био веран вери која исповеда једнодушност, те је ту веру ценио више од било које друге. Он је својом граматом утврдио александријског епископа Атанасија, који је почео управљати александријском црквом одмах по смрти Јулијана, а по царској грамати доби још већу слободу, и више није стрепео од напада. Цар је позвао епископе које је прогнао Констанције, а који се нису могли вратити због Јулијана, а такође затвори незнабожачке храмове. Они који су до тада носили плашт, скинуше га и почеше носити обичну одећу. Такође је престало и приношење жртава (бика или вола) богињи Цибели ради вечног живота.

 

 

XXV глава

О томе како се у Антиохији окупише македонијевци и акакијевци, па потврдише Никејски символ

И поред тога питања око хришћанства се не смањише, јер они који су објављивали разне символе вере једнако досађиваху цару, надајући се да ће добити одобрење за своје учење. Пре свих су символ донели македонијевци, са молбом да се прогнају из цркве сви који кажу да Син није подобан Оцу по суштини. Ту молбу су поднели Василије Анкирски, Силуан Тарски, Софроније Помпеопољски, Пазиних Зилски, Леонтије Комански, Каликрат Калвидопољски и Теофил Каставалски. Цар је примио ту молбу, али не даде одговор, осим што поменутим људима рече: „Ја мрзим свађу, а прихватам и уважавам оне који једнако мисле”. Чувши то, остали се окануше свађе, а то је цар и хтео. Ово је била прилика за акакијевце да покажу своју немирну нарав, и да се потврди оно да су свагда уз страну која је јача. Јер када се окупише у Антиохији (Сирској), они ступише у заједницу са Мелетијем, који се не тако давно одвоји од њих, и који је признао једносушност. Акакијевци урадише тако због тога што су видели како је Мелетије примљен код цара, који се тада налазио у Антиохији. Тада настаде договор и акакијевци прихватише једносушност, и тако потврдише Никејску веру. И свитак са тиме предадоше цару, а у том свитку је писало:

„Преблагочестивом, Богу омиљеном господару нашем – Јовану, победнику, Августу – сабор епископа из различитих епископија, који се окупише у Антиохији

Да је твоја благочестивост, пре свега своје настојање усмерила на то да буде мир у Цркви, и да се у њој једнако мисли, за то ми врло добро знамо, Богу омиљени царе. Такође нам није непознато ни то, да си по својој правичности признао, да они што овде говоре о јединству, имају оно шта одликује истиниту православну Цркву. Па зато, да нас не би прибројао међу оне који кваре истиниту науку, казујемо твојој благочестивости да прихватамо и исповедамо веру Првог Васељенског сабора, који је одржан у Никеји, јер су на том сабору свети Оци јасно протумачили реч једносушност, која се многима чинила некако страна. А по том тумачењу, једносушност значи да је Син рођен од суштине Оца, те да је Син подобан Оцу по суштини, а не то да се неисказано рођење збило по некаквој страсти. И саму реч „суштина” свети Оци су прихватили не због тога што се она налази у списима незнабожаца, него због тога да се оповргну речи „из ништа” које је Арије користио када је говорио о Христу. Тим речима, на штету Цркве, служе се давнашњи Аномеји, и то много смелије, безобзирније и бесрамније од других. Управо због тога смо овом нашем спису и додали текст Никејског символа, кога сачинише епископи који су се сабрали у Никеји. Ево од речи до речи шта ми примамо и исповедамо:

Верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља… и све остало шта се налази у Символу вере, ми: епископ Мелетије Антиохијски, пристајем на ово шта је речено, а са мном и Јевсевије Самостатски, Евагрије Сикелијски, Ураније Анамијски, Зоил Лариски, Акакије Кесаријски, Антипатер Роски, Аврамије Уримски, Аристоник Селевковилски, Варламен Пергамски, Ураније Мелитински, Магнос Халкидонски, Евтихије Елевтеропољски, Исаконис из Велике Арменије, Тит Бостријски, Петар Сипски, Пелагије Лаодикијски, Аравијар Антриски, Писом Адански преко свештеника Ламидриона, Сабијан Зевгматски, Атанасије Анкирски преко свештеника Орфиста и свештеника Аеција, Иринион Гаски, Писом Августински, Патрикије Палтијски преко свештеника Ламириона, Анатолије Веријски, Теотим Арапски и Лукијан Аријски.”

Овај свитак (рукопис), нашао сам у Зборнику саборских одлука. Цар је желео да се прекине свађа међу противницима, али је то желео учинити благо и са убеђивањем. Због тога је и одговорио да никоме не жели да чини зло, без обзира на то како ко верује, али да су му милији они који раде на томе да дође до помирења и уједињења. А да је цар заиста остао при својој речи, о томе сведочи и философ Темистије. Он, говорећи о Јовијану, каже да је цар свакоме оставио на вољу да слави Бога како уме, а кроз то је себе узвисио изнад варалица које су се приказивале као верујући а заправо су били попут (реке) Еврин, чији ток час иде узводно, а час низводно.

 

 

XXVI глава

О томе како је умро цар Јовијан

Ето на који начин је цар зауставио даљу жељу за свађом. Изашавши из Антиохије, дошао је у Тарс (Киликијски), и ту је сахранио Јулијана. Када се учини све шта је било потребно око сахране, Јовијан беше извикан (проглашен) за конзула, и као конзул он журно крену у једно место по имену Дадастан, а које се налази на граници Галатије и Витаније (Витиније). Ту му у сусрет изађе философ Темистије заједно са осталим сенаторима, и прочита му речи у хвалу његовог конзулства, а ту беседу проузнео је и у Константинопољу, пред окупљеним народом. Под овако добрим царем без сумње сви државни и црквени послови били би чињени добро, али смрт је уклонила овако врлог човека. Јовијан је у том истом месту (Дадастану), изненада умро и то од затвора утробе, за време свог конзулства и његовог сина Баронијана, 17. фебруара, након седам месеци владавине, имајући тада 33 године живота.

 

Ова књига обухвата време од две године и пет месеци.

Крај треће књиге „Црквене историје”.

 

Comments are closed.