КЊИГА ТРЕЋА
XI глава
О томе како је цар Јулијан отимао имовину хришћана
У почетку своје владавине, цар Јулијан се према свима показивао као благ и добар, али након извесног времена он се промени. Када би се год указала прилика да се нешто учини да би се осрамотио Констанције, он је био спреман да удовољи молбама хришћана, али ако није било прилике за то, он је отворено показивао своју мржњу према хришћанима. Тако је и наредио да се поново изгради новацијанска црква у Кизику, коју је порушио Евсоје, претећи тамошњем епископу Елевсију да ће га оштро казнити ако кроз два месеца црква не буде оправљена, и то о трошку тог епископа. У исто време цар је ишао на руку незнабоштву: отварао је нове храмове и зборнице, а у базилици је приносио жртве идолу кога је сматрао за заштитника Константинопоља.
XII глава
О епископу Марију Халкидонском
У то време, пред цара би изведен епископ Марије Халкидонски (у Витинији) и то због тога што су га у старости издале очи. Изашавши пред цара, рекао му је отворено веома озбиљне речи, назвавши га нечастивим отпадником и безбожником. Цар га због тога поче вређати, називајући га слепцем, а затим рече: „Неће те излечити ни твој Бог, Галилејац!” Тако је Јулијан називао Христа (хришћане је називао „галилејцима”). Марије се није збунио, него је одговорио цару: „Хвалим Бога јер ми узе вид да не гледам лице онога који је тако нечастив!” Цар оћута на то, али се показа жесток према хришћанима. И када је видео да хришћани поштују светитеље који су мученички пострадали у време Диоклецијанових прогона, а такође и када је сазнао да су хришћани спремни да подносе мучења, Јулијан смисли како да им напакости, тј. забрани да хришћани буду мучени онако као у време Диоклецијана, али дозволи да буду прогањани, издајући закон по коме је хришћанима било забрањено да се школују и тако се супротстављају незнабожачкој дијалектици.
XIII глава
О томе како су незнабошци насрнули на хришћане
Онима који нису хтели да се одрекну хришћанства и да приносе жртве идолима, Јулијан је забранио да буду у служби код придворне војске. Исто тако, хришћани нису могли да буду старешине по областима због тога, како је говорио Јулијан, јер им закон брани да потегну мач из корица и да казне људе који су толико скривили па их је потребно убити. Многе од хришћана Јулијан је ласкањем и даровима настојао да се одрекну Христа и да принесу жртву идолима. Многи од хришћана радије су напуштали службу и трпели злостављања него ли да прихвате наговоре цара. Међу ове спадају Јован, Валентијан и Валент, све сами људи који доцније беху цареви. А они, псеудо-хришћани, који су више волели земаљско него ли небеско, нису се дуго премишљали, него одмах приђоше идолопоклонству. Такав, рецимо, беше константинопољски софиста Екифолије, човек који се пред царевим хришћанима показиваше као верујући, а пред Јулијаном да је незнабожац.
У то време цар науми да се освети Персијанцима који су у време владавине Констанција упали у царевину, па покрену војску те кроз Азију уђе у источне области. Он је знао да је ратовање велико зло и да захтева много новца, а да би имао потребна средства, он смисли да узме вредности од хришћана, и то од оних који су одбијали да принесу жртве идолима. Помоћу ове неправде, која се претвори у обичну отимачину, цар се убрзо обогатио. Тада се и незнабошци окомише на хришћане, нападајући јавно на њих, а они који се називаху философи, почеше да се окупљају на неким тајним обредима, па ту на име гатања по утробама, клаше децу. Тако се радило и по осталим местима, а такође и у Атини и у Александрији. Тада се поново подиже буна на Атанасија, те оптужише га да он (Атанасије) узмућује народ по Александрији и целом Египту, те да га треба протерати. По царевој наредби, на Атанасија устаде тадашњи управник Александрије.
XIV глава
О томе како је бежао Атанасије
Атанасије, видевши да је у невољи, даде се у бег. Онима који су били око њега рече: „Браћо, хајде да се склонимо на неко време јер ово је само облак који ће брзо проћи!” Рекавши то, он седе у лађу те крену Нилом у Египат. Они који су хтели да га ухвате, пођоше у потеру за њим, и када се приближише Атанасију, он се сети да обмане прогонитеље: склони своју дружину, а брод окренуше ка прогонитељима. Тада рече морнарима да преваром упуте потеру на другу страну, тј. да наставе узводно, а Атанасије се поново врати у Александрију, и ту је живео скривено све док није прошло гоњење. Међутим, старешине области чиниле су хришћанима много већа зла него што су смели по издатим наредбама. Они су сматрали да цар ионако мрзи хришћане, па су уједно помишљали и на своју корист, узимајући од хришћана више од допуштеног, а понекад су и злостављали (мучили) људе. Цар је све то знао, али се правио да ништа не зна; и када му се једном хришћани пожалише, рече им: „Ваше је да трпите и носите оно шта вас је снашло јер тако вам заповеда ваш Галилејац!”
XV глава
О мученицима који су страдали у Миру (Граду у Фригији) током Јулијанових прогона
У граду Миру (у Фригији), био је старешина по имену Амахије. Он је издао заповест да се поново отворе незнабожачки храмови, да се изнесе којекаква нечистоћа и да се обнове разбацане и уништене статуе идола. Ова наредба увреди силно тамошње хришћане, од који тројица: Македоније, Теодул и Тацијам, не могаше то отрпети, и задахнути љубављу према Христу, уђоше једне ноћи у незнабожачки храм и уништише све статуе. Амахије, разљућен до беснила, хтеде побити многе невине хришћане, али они који су поразбијали идоле, рекоше да су они то учинили и да су спремни страдати за Христа. Старешина ухвати њих тројицу и заповеди да сваки од њих принесе жртву идолима. Та тројица хришћана презреше његову жељу рекавши да им је дража смрт него ли да се одрекну своје вере. Тада Амахије нареди да се они ставе на муке тако што их почеше пећи на металним решеткама. Но, њих ни то не поколеба, већ рекоше: „Амахије, ако желиш да се погостиш печеним месом, а ти нас окрени на другу страну да се боље испечемо!” Тако они пострадаше за веру.
XVI глава
О томе како су двојица Аполинарија писали своје књиге када је цар забранио хришћанима да уче грчке науке
Царски закон који је хришћанима бранио да уче грчке науке довео је до тога да се прославе они који су себе називали аполинаријавцима, а о којима сам већ говорио. Како су њих двојица били људи од знања, јер отац је знао граматику, а син софистику, то су у те дане заиста били од велике користи хришћанима. Први, као вешт граматик, писао је у хришћанском духу многе речи, превео је Мојсијеве књиге, прилагодивши их хероичком стиху, а остале књиге Старог Завета приредио је једним делом у дактилској форми, а другим делом у драмској форми, употребљавајући изразе из трагедија. Једном речју, послужио се свим формама песништва. Млађи Аполинарије, као човек особеног дара у беседништву, разложио је Јеванђеља и посланице Апостола у форме разговора (попут Платонових списа). Овим својим трудом они беху од велике користи хришћанима јер су у многоме допринели да се не оствари царева зла намера. Уосталом, Бог је својим старањем учинио него аполинаријевци, и уништио је Јулијанову намеру, јер закон о коме је било речи није био дугог века, него пропаде заједно са оним који га је и објавио (као што ће се видети нешто касније). Такође се показало да и оно шта су чинила двојица Аполинарија није баш било на похвалу. Можда ће неко другачије мислити и рећи: „Шта то казујеш? То што Јулијан умре недуго затим, свакако је добро за хришћане, али то шта двојица Аполинарија урадише, па оставише списе после себе из којих се хришћани могу учити грчким наукама.” На то ћу одговорити колико сам у стању: ни Христос ни његови ученици нису сматрали грчке науке као богонадахнуте, али их нису ни одбацили као оне које наносе штету. И ово, рекао бих, није урађено без намере. Многи од грчких философа нису били далеко од знања које се односи на јединог Бога. Помоћу своје учености, они се храбро опираше онима који нису веровали у промисао Божји, као што беху епикурејци или еристици, па их због тога прекораваше говорећи да су незналице. И тако ти философи беху од користи за оне који су имали срце које је расположено за оно шта је из побожности, иако они својим умовањем нису дошли до онога шта је најважније у хришћанској науци, тј. нису знали Христову тајну која је била скривена од постанка света (Кол. 1, 26), а да је то заиста тако, казује и апостол Павле у посланици Римљанима (1, 18-21). Одатле се јасно види да су они имали представу о истини коју им је Бог подарио али је нису имали чиме исказати, јер познавши Бога они га ипак не прославише као Бога. Због тога апостоли нису бранили да се људи упознају са грчким наукама, него су оставили на вољу онима који то желе да се упознају са том науком. Ово су разлози за оно прво, што се тиче нашег предмета, а за оно друго казујем следеће: свете књиге, које су богонадахнуте, казују нам за чудне у истини божанске догмате. Онима који их читају оне дају правила о томе како треба смерно и свето живети, те саопштавају богоугодну веру онима који једва чекају да је приме у себе. Али те књиге Светог Писма никога не уче вештини беседништва којом би се могли оборити противници истине, а ти противници падају као побеђени нарочито када се њихово оружје окрене против њих. До тога пак не могаху доћи хришћани помоћу оних књига које су писали двојица Аполинарија, а то је по свему судећи и цар Јулијан имао на уму када је издао закон којим је хришћанима бранио да се уче грчким наукама, знајући да ће оне басне код хришћана изазвати смех, а то су оне басне у науци у коју је веровао Јулијан. Што те исте басне није хтео прихватити као истину, својевремено је због тога осуђен Сократ, први међу философима, и оптужен је да вређа божанство. Супротно овоме, Христос и апостоли, заповедају нам да будемо вешти у трагању (1. Сол. 5, 20) те да се чувамо да нас ко не зароби философијом и празном преваром (Кол. 2, 8). А ми не можемо доћи до тога ако не набавимо себи оружје противника, али при томе нећемо усвојити њихов начин мишљења, него ћемо одбацити оно што је лоше а прихватити што је добро и истинито. Ко мисли да ја ово тврдим за невољу, тај нека се сети да апостол не само да није бранио да се уче грчке науке, него их ни сам није пропуштао, а то потврђује чињеница да је знао многе реченице грчких писаца. Јер, одакле је позајмио реченицу: „Крићани свагда лажљивци, зли зверови…” (Тит 1, 12), да није знао дела Епименида, човека који је на Криту припремао ученика ради посвећења у тајне? Учитељи Цркве одавно, као по неком правилу, знали су и грчке науке, а то су чинили да би продубили ум и да се извеште у речитости, те да буду спремни за обарање незнабожачких заблуда.
XVII глава
О томе како су грађани Антиохије исмејали цара Јулијана када је дошао к њима идући са војском у рат против Персијанаца, и о томе како је озлојеђени Јулијан написао књигу против њих под насловом „Мисопогон”
Цар Јулијан, сакупивши силно благо од хришћана, крену са војском на Персију, и том приликом стиже до Антиохије (Сирске). Док је ту боравио, пожелео је показати грађанима тога града своје празно разметање (а то је често чинио). Али кроз то, он направи пометњу у цени робе за трговину више него што је требало, не обазирући се на тамошње околности, и не помисливши о томе како је тескобна ситуација када тако велика војска дође у неку од провинција. Због тога трговци и власници робе, да не би били у штети поводом издате царске заповести, оставише се трговине па тако начинише мањак робе на тржишту. На тај начин су грађани Антиохије дошли у незгодан положај, а као људи који су свагда спремни да се некоме наругају, они се почну скупљати пред царем, вичући и збијајући шале на рачун његове браде која је била веома дуга, говорећи да је треба одсећи и од Ње направити узице. А за бика који је био (искован) на новцу, говорили су да ће прождрати цео свет, јер цар као празноверан човек и који је на идолским жртвеницима приносио бикове на жртву, наредио је да на новцу буде искована слика жртвеника и бика. Овако наруган, цар се веома разљути и поче претити Антиохији свакаквим злом, па склонивши се у Тарс (Киликијски), изда заповест да се припреми све што би напакостило Антиохији. Ово је дало повода софисти Ливанију да напише две књиге од којих једну упути цару у одбрану Антиохије и њених становника, а другу упути грађанима Антиохије, и ту им казиваше о гневу цара Јулијана. Написавши ове речи, Ливаније их ипак не даде народу него их задржа код себе. Међутим, цар науми да се за поругу освети поругом, те зато написа књигу под насловом „Мисопогон”, и пусти је међу народ. Тиме је за свагда жигосао град и његове грађане, пребацујући им због њихове раскоши, неумерености и безбожности.
XVIII глава
О томе како се цару не одазва (не испуни) пророштво, бојећи се мученика Вавиле
Цар нареди да се у Антиохији отворе незнабожачки храмови, и када то би учињено, похита у храм Аполона дафинијског, да чује од духа шта ће се догодити у будућности. Али дух демон, који је ту био, не даде одговор јер се плашио мученика Вавиле, чије је тело било у гробници недалеко од храма. Када цар сазнаде за то, заповеди да се уклоне мошти мученика. Када за то дознаше хришћани, одмах се заједно са женема и децом окупише, те мошти мученика у радости и уз певање химни пренесоше у град Дафна, да их не скрнаве руке незнабожаца.
XIX глава
О томе шта је све цар радио у гневу, и о томе шта се догодило са Тодором
Разљућени цар тада показа своју нарав коју је дуго скривао. Иако је дао реч да ће пре свега бити философ у свему, он се сада показа сасвим другачијим, и планувши због песама које су певане (а за које је сматрао да исмевају идоле), хтеде да са хришћанима учини оно шта је некада чинио Диоклецијан. Али у томе га омете што је са војском кренуо на Персијанце. Свој гнев је тада свео само на то што је заповедио префекту Салустију да се ухвате и казне неки од оних који су се нарочито истакли у певању поменутих песама. Што се тиче вере, префект је био незнабожац, али му није било по вољи то што је наређено, и избегавао је да чини зло хришћанима, тако да заточи само једног младића по имену Тодор, кога му доведоше незнабошци. Тог Тодора су мучили на разне начине, и онда га пустише мислећи да неће дуго поживети због мука које је претрпео. Али, Бог одржа у животу тог човека, и он поживе много година. Руфин, који је писао историју Цркве на латинском језику, казује да се срео са тим Тодором недуго после ослобађања, и да га је питао да ли још осећа болове, а овај му одговори да је болове осећао само док су га мучили али да нису били тешки јер му се неки младић јављао, и он му је брисао зној, храбрио га и помагао да све издржи.
У исто време дођоше к Јулијану људи које посла персијски цар, молећи га да прекине рат и да се у миру договоре. Али Јулијан врати те људе, рекавши да ће он брзо доћи са војском пред њиховог цара.
XX глава
О томе како је Јулијан наговарао Јудеје да принесу жртве, и о томе како је довршено рушење Јерусалима
Уз своје празноверице, цар је гледао како да науди хришћанима, па како му се омили да приноси жртве, није се радовао само томе да гледа како се пролива крв, него пожеле да и други то исто чине. Али како је било мало оних који су то желели, он зато к себи позва Јудеје, па их упита зашто они не приносе жртве када им то заповеда Мојсијев закон? Јудеји му рекоше да они могу приносити жртве само у Јерусалиму, цар нареди да се поправи Соломонов храм, а сам крену на Персијанце. Јудеји су већ дуго желели да им се укаже прилика да поправе храм у коме би приносили жртве, па стога навалише на посао, а хришћане су плашили тиме да су сада у царевој милости и да ће им радити оно што су им некада радили Римљани. Па како је цар наредио да се поправи Соломонов храм и то из државне касе, све се брзо оконча. Тадашњи епископ Јерусалима, Кирило, знајући за оно шта је предсказао пророк Данило, а што је потврдио Спаситељ света, Господ Исус Христос у светом Јеванђељу, говорио је да настаје време када у храму неће остати ни камен на камену, и да ће се догодити оно шта је казивао Спаситељ. И заиста, једне ноћи би силан земљотрес, и помери камење из древних темеља, порушивши и зграде које су биле у близини. То изазва велики страх међу Јудејима, и тада многи од њих дођоше у Јерусалим. Док је тај силни народ био на окупу, догоди се друго чудо: с неба паде огањ и уништи сав алат и направе које су употребљавали радници. Престрављени Јудеји признаше, и преко воље, да је Христос Бог, али и даље осташе верни заблудама јудејства. Штавише, ни треће чудо које се догоди није их привело к Истини. Већ прве ноћи, појавише се на њиховој одећи слике крста, као да су начињене од неких светлосних трака. Када је свануло, Јудеји видеше то па почеше да перу крстове, али без успеха. По речи апостола, Јудеји срца попут камена, одбацише од себе благо које су држали у рукама. И тако, уместо да буде обновљен, храм би срушен у самом темељу.
