NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ISTINITI PRAVOSLAVCI ILI ISTINITI RASKOLNICI? (Povodom knjige Episkopa Atanasija: „ZABLUDE RASKOLNIKA TZV. STAROKALENDARACA“)

ISTINITI PRAVOSLAVCI ILI ISTINITI RASKOLNICI? (Povodom knjige Episkopa Atanasija: „ZABLUDE RASKOLNIKA TZV. STAROKALENDARACA“)

prot. Srboljub Miletić

ISTINITI PRAVOSLAVCI
ILI ISTINITI RASKOLNICI?

Povodom knjige Episkopa Atanasija:
„Zablude raskolnika tzv. Starokalendaraca“
 
Prepoznatljivi stil Ep. Atanasija ima u sebi toliko ljudskog, privlačnog, gotovo svađalačkog, ali i očinskog i bratskog; zajedljivo-podsmešljivog ali i krajnje ozbiljnog, gotovo nekontrolisanog ali pažljivog, na brzinu nabrojanog ali širokog, površno dodirnutog ali dubokog, provokativno – afirmativnog, gotovo haotično i na preskok odabranog ali dobrog materijala, da se može čitati skoro u jednom dahu – kako od strane učenih, tako i od onih koji malo poznaju predloženo gradivo.
Mestimično nedorečena, ali ništa manje korisna, knjižica „Zablude raskolnika tzv. Starokalendaraca“, od Ep. Atanasija, izašla je nakon – s jedne strane, pokušaja preotimanja manastira Stjenik od raskolnika, i sa druge (verovatno takođe, povodom tog događaja), traljavih i mestimičnih pokušaja diskusije u javnosti o kalendaru, u kojoj jedni tvrde da je novi kalendar u redu, a drugi da nije.
Oni koji govore da treba ostati na starom, „ubiše se“ navodeći kanone, citate i razne primere. Pojedini, u strahu od modernizma, ne libiše se da odu i korak dalje, da izvrću navode i falsifikuju tumačenja, ne bi li dodali još više težine ovom uznemiravajućem predmetu. A neki se, u očajanju, čak i „javno spališe“ raskolom, otcepivši se od Crkve iz paničnog straha od druženja s papom, ekumenizmom i od raznih drugih novotarija.
S druge strane, zagovornici novog kalendara, ne imajući sami nekih jačih aduta za reformu, odbijaju da prihvate bilo kakve druge argumente. Jer, mudruju oni, da neki argumenti po pitanju kalendara uopšte i postoje – oni bi ih već davno imali! Tako, mnogi među pristalicama reforme kalendara ostaju nedirnuti vapajima vernika koje, često i pre nego što saslušaju, nazivaju raznim imenima, lepeći im svakojake etikete.
Sve uspešne reformatore, gotovo po pravilu, mnogo više odlikuje hrabrost nego učenost. Za razliku od njih, neuspešni reformatori crkvenog kalendara kod nas, manje – više tvrde, da se uzdržavaju uvođenja u praksu novog kalendara jedino iz razloga što ih prosti, priglupi i uskogrudi tradicionalisti, etnofiletisti i njima slični, ne mogu razumeti ni shvatiti. Tako sebe prikazuju prosvećenijima, tolerantnijima i umnijima od ostatka, kojeg valjda, jedino sažaljevaju.
U toj i takvoj atmosferi, moj dragi profesor, Ep. Atanasije ostaje dosledan svom prepoznatljivom stilu, odmah prelazeći na vapaj za nedostatkom naučnog i ozbiljnog obrazloženja po pitanju kalendara kod tzv. „zilota“. Glavnom uzroku svih smutnji i strahova – da će kad tad i ostale Crkve prihvatiti novi kalendar – Vl. Atanasije u svojoj knjižici posvećuje čitavu jednu, ničim ne potkrepljenu rečenicu: „Uzalud je njihovo gatanje da će Srpska crkva promeniti kalendar, zajedno sa Jerusalimskom i Ruskom patrijaršijom i sa Sinajskom i Svetom Gorom, i ona, niti iko od njih, nema nameru da kalendar menja!“ (str. 3 i ponovo na 69) Preosvećeni Vladika je izabrao da čitaoca drži u mraku po pitanju izvora ove njegove tvrdnje. Mi zaista ne znamo ni za kakav zvanični dokument ovih, gore pomenutih crkava, kojim bi one javljale da trenutno „nemaju nikakve namere da kalendar menjaju“, niti za ikakvo njihovo ovlašćenje Vl. Atanasiju da to izjavi u njihovo ime! Nasuprot! Ima indicija za nešto sasvim suprotno.
Još je ava Justin pisao o tome kako su „predstavnici“ Srpske crkve učestvovali na brzopletom i nepravoslavnom „Svepravoslavnom kongresu“, koji je 1923. god. nenadležno uspostavio nekakav novi kalendar. Poznata je činjenica da je naša, Srpska crkva, odmah potom donela odluku kojom PRIHVATA novi kalendar, ali ga ne sprovodi u upotrebu, bojeći se raskola. Bilo je još sličnih komentara od strane drugih pomesnih crkava, kako ga ne mogu sprovesti u praksu, bojeći se raskola.
Uostalom, kategorička tvrdnja da Crkve „nemaju nameru da kalendar menjaju!“ – ne zvuči ubedljivo. Pisac ne samo da ostavlja sasvim dovoljno prostora za njihovu suprotnu odluku, već šta više, ova knjiga takvu odluku unapred opravdava i obrazlaže. Logično pitanje glasi: treba li pojedini vernici dotičnih crkava da počnu, odlazeći u raskol, da izvršavaju duhovno samoubistvo, nebi li prosvećeni „predstavnici“ i smeli „upravitelji“ crkava počeli da se pribojavaju ovakvih promena? Autor je za glavni predmet knjige izabrao temu „Zablude raskolnika“, a ne pitanje kalendara. Stoga, pitanje: da li naša Crkva ima ili nema nameru da kalendar menja? – ostaje i dalje vrlo, vrlo otvoreno.
Korisno je prvo poglavlje, posvećeno istorijskom pregledu raskola u Crkvi. U suštini, ono služi objašnjenju da se odvajanje od nadležnog episkopa ne preporučuje, ali se ipak dozvoljava, samo po dogmatskom, i to, od Otaca osuđenom, odstupanju od Istine. Obzirom da pitanje kalendara ne spada u dogmate, zaključak je da nikakvo odvajanje od nadležnog Episkopa zbog kalendara, ne dolazi u obzir. Neizrečeni zaključak jeste, da je ovo jedna od osnovnih zabluda raskolnika tzv. „starokalendaraca“.
Sasvim u duhu već uzavrele atmosfere oko novog, papskog ili trećeg kalendara, Vl. Atanasije imenuje takve „zilote“ običnim „slepcima“ koji su „pobrkali lončiće“ (str. 32 u fusnoti). Bez ikakve želje da branimo raskolnike, šta više, mi njihova dela osuđujemo, ipak moramo da konstatujemo da Vl. Atanasije tvrdi da oni, bojeći se uvođenja novog kalendara, ustvari „zabadaju trn u zdravu nogu“ (str. 3). Prema tome, ostaje nam da zaključimo da oni koji tvrde da je taj novi kalendar sasvim u redu i da je čak potrebno da se on uvede, a stari, koji nije dobar da se odbaci – da oni ustvari samo neguju dobro zdravlje gore pomenute noge. Međutim, potpuno nejasno u ovoj naučnoj raspravi ostaje to – da li je noga sa starim kalendarom do sada, bila po ovom pitanju zdrava ili bolesna?!?
Takođe, potpuno nejasno je i poglavlje o takozvanom „Svepravoslavnom kongresu“. Episkop Atanasije kaže: „Za sasvim novi (Treći) kalendar bila su izneta tri stručna predloga. Ali Kongres nije usvojio nijedan…“ (Str. 38) (Nekako je čudno egzaktna ta nauka: tri različita predloga za treći kalendar… Možda ih ima još? Mislim, i predloga i kalendara. Možda će sledeća rasprava biti o tome, koji je od njih naučno-teološko-sotirološko-eklesiološko-eshatološki egzaktniji?) Odmah zatim, u nastavku, Ep. Atanasije govori da su na kongresu usvojene „odluke“ – i tu reč, bez objašnjenja stavlja pod znake navoda, govoreći da je „odluka ovog kongresa bila: Pošto nema nikakve kanonske prepreke za ispravku sadašnjeg crkvenog kalendara, usvaja se (podvlačenje moje) ispravka julijanskog kalendara“… (Str. 39)
Mada se izričito ne govori, iz teksta proizilazi da nesrećni „kongres“ nije usvojio novi (treći, četvrti, peti, ili ko zna koji) kalendar, već samo Novi „ispravljeni Julijanski“ (str. 69 fusnota 107), kalendar. Zar, u tom slučaju nebi trebao da usvoji samo ispravku, a ne i kalendar, koji je već jednom usvojen od svih? Međutim, Vl. Atanasije objašnjava: „Zato i usvojene odluke Kongresa nisu bile „same od sebe izvršne“, nego su podlezale odlukama Sinoda – Sabora svake Pomesne Crkve“! (Str. 39) Kako smo videli, Carigradska patrijaršija i Grčka arhiepiskopija su ovu „odluku“ (pod navodnicima Ep. Atanasija) odmah sprovele u praksu, valjda zato što je „Sinod Jeladske crkve 18. aprila 1923. godine, već bio odlučio: „…julijanskom kalendaru dodati trinaest dana bez apsolutno ikakve promene Pashalije i Heortologije Pravoslavne Crkve“! (Str. 39 fusnota 51.) Drugim rečima, ko uspe da razume, shvatiće… Smireno priznajem da meni treba pomoć!
Koliko je poznato, ni papa Grigorije nije uveo neki potpuno novi, mesečev kalendar, bez veze sa starim, nego je i on, pre odluke Sinoda Jeladske crkve, dodao 13 dana starom, Julijanskom kalendaru. U čemu je onda problem? Jeli papa uradio dobro ili ne? Pisac to ne govori.
Ništa bolje nije ni ponuđeno opravdanje za uvođenje novog kalendara u praksu. Vl. Atanasije objašnjava katastrofalnu i pretešku situaciju u kojoj se našla Crkva u Grčkoj i Turskoj: grčka država i narod su doživeli težak poraz od Kemala Ataturka, a Zapad ih je ucenjivao „tako da je prelazak na novi kalendar bio državni ustupak Zapadu radi dobijanja pomoći“ – kaže Vl. Atanasije. Znači, u zapadnom grmu leži zec! Međutim, da se lovci ne sete, on dodaje: „Teško je taj čin pripisivati dodvoravanju Papi, jer je upravo Rimski papa bio prvi koji je Kemalu Ataturku čestitao na uspehu.“ (Str. 39 fusnota 50) Naravoučenije: Zapad i papa nisu isto!
Prilično prostora u knjižici posvećeno je i komplikovanoj istoriji starokalendarskih frakcija, koju je teško i mučno pratiti. Čitaocu ostaje da zaključi kako među njima vlada potpuni haos, raznorazne „crkvene i kanonske vratolomije“ i neprestani skandali za koje su najzaslužniji oni sami, zbog svog sektaškog mentaliteta i vrlo niske crkvene svesti.
Poglavlje: „Odgovor po pitanju: Krštenja, Ekumenizma, Crkvene ikonomije, Kalendara“, vrlo je korisno. Ali knjiga u celini, iako ne rasvetljava predmet u meri u kojoj obećava, ipak pruža dovoljno da zainteresuje i pobudi na razmišljanje. Što se mene tiče, čitajući njen drugi deo i odgovore na raskolničke primedbe, setio sam se nekih svojih članaka. Bilo mi je žao što sam ponekad bio preoštar, sa argumentima koji veoma liče na ove, „istinito-raskolničke“.
Sve u svemu, naći će se i ovde poneka „vratolomija“, ali je korisno o svemu tome dobro razmisliti, za šta ova knjiga pruža dosta materijala. Vladici Atanasiju velika hvala na trudu. A, šteta je samo, što mnogi drugi o tom pitanju ćute. No, možda i to nešto znači?
   

Jedan komentar

  1. Borislav Maksimović

    Nisam uspeo da shvatim šta je pisac želeo da kaže?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *