Искушења након смрти моје тетке

Питање:
Поштовани оче… Имам једно питање које ме већ дуже времена прати. Да почнем прво овако. Данас сам била у цркви и купила пар свијећа да запалим за покојнике. Неки дан ми је погинуо рођак па сам прво запалила за њега свијећу, следећу сам намјенила за мог другог рођака који је прије пар година исто погинуо…па сам онда хтела да запалим свећу за моју покојну тетку која је прије пар година умрла од тумора. Ништа нарочито, да није овога… Кад год намјеним свијећу за ту моју тетку, свијећа се из првог покушаја паљења угаси. Једном ми се десило да ми је почела рука да дрхти и да ми је свијећа испала, или се једноставно угаси. Тек из другог или трећег пута остане да гори. И то се дешава само кад њој желим да упалим свијећу. Ја сам као дјете била много везана за ту тетку. Добила сам и име по њој. Увијек ми је била омиљена тетка. Није била некакве среће у животу, брак јој није био никакав, растала се, имала је кћерку коју је сама одгајала, односно њена мајка док је она радила у иностранству… морам да напоменем да је кроз сву ту јад која јој се дешавала кроз живот почела да пије. Што јој је јако тешко омогућивало комуникацију са осталим особама. Алкохол је задњих година оставила и изгледало је као да жели свој живот да опет доведе у ред. Али је била опет јако тужна јер није имало више шта да је утјеши као што јој је то вјероватно алкохол радио. Нико се није осећао удобно у њеном присуству. Пре њене смрти, боље речено, пре него што ће се сазнати да има тумор, ја и та моја тетка смо се жестоко посвадили, око бесмислице, ситнице… и ја сам јој пребацила шта она има мени да говори како се живи и шта треба да се ради кад ни сама није могла свој живот да доведе у ред. У једном моменту сам помислила (нисам јој рекла него сам само помислила) како би било најбоље да је уопште нема на овоме свијету: ( (јер ни са својом кћерком није могла нормално да комуницира а камоли са мном или са било ким другим. 2 седмице нисмо разговарале. Онда сам сазнала да болује од тумора. Тад сам осетила велику тугу. И тад сам опет почела да разговарам са њом. И извинила сам јој се. После тога, није дуго живјела, пар месеци можда. Стидим се и кајем се због свега што сам јој рекла и што сам помислила о њој. После њене смрти, долазила ми је сваку ноћ у сан. Као да она седи ту негдје у кући и да није свесна да је умрла и ја јој увек кажем “Тетка, па зар ти ниси умрла? ” И онда се пробудим. Некад вриском некад не, зависи какав је сан. Није ми никад нешто лоше рекла нити урадила у сну. Једноставно се препанем због тога што знам да је мртва а ја је “видим” у сну. Једном сам сањала као ја и њена кћерка у једној просторији и она и одједном се прозор отвори и на прозор се спусти са небеса једна прелепа жена дуге црвене косе и каже “Ја сам Ђурђевдан и досла сам по тебе (по моју тетку) . И она стоји као омишља се дали да иде са том женом или не, па погледа у нас и….и њој њена кћерка каже “Ајде мама, жена те чека”. И она као тузно се окрену као да ће кренути са том женом, а мени сузе пођоше и зао ми што она оде јер знам да се више никада неће вратити и она као одлетје са том женом на небо. Ја сам пружила своје руке нагоре и хтела сам да је зауставим и рекла сам “Тетка немој ићи..” Тад сам се пробудила. Једном сам је исто сањала, не знам тачно шта, знам да није било пријатно јер сам се препала и пробудила сам се кроз плач и онда сам рекла у себи “Молим те немој ми више долазити у сан, ја се бојим.” После тога је још једном дошла, сан је био више него пријатан, тако да сам се са смјешком пробудила, и онако кад сам покушала опет да заспим, кроз полусан сам осетила хладноћу. Било ми је хладно, што ми је мало необично било јер је било љето а обично љети буде много вруће у мојој соби, и она сам кроз “чула” њу како говори ” Само ти мислиш на своју тетку, сви су ме заборавили…” и осетила сам као да ме је пољубила. Знате као да вас неко од срца пољуби на лице, осетила сам топлину пољупца, њежност… Ја сам се насмесила и отворила очи… хладноћа је нестала. У једном моменту дошло ми је на очи као да се окренула и отишла, с миром, ..Осетила сам у себи толику топлину, радост. Помислила сам, напокон, нашла је свој мир. Не сећам се да сам је отад више икада сањала. Али има још један сан, само незнам да ли је био прије или после тог “пољупца”. Мрак напољу, спрема се олуја, 2 мала торнада у дворишту, и једна особа се одједном појави…посто је мрак, не види се баш најбоље, али ипак знам о којој особи је ријеч, да је та особа та моја тетка. Рекла ми је само двије ријечи које ја у животу никад нисам чула. И у том моменту сам се пробудила, али сам упамтила те двије ријеци. Мислим да су биле “Ст. Марктинус” или тако некако. Не могу се више сетити. Устала сам то јутро у 5, упалила компјутер, и на гоогле утипкам те 2 ријеци, ..као резултат сам добила између осталог, Име и презиме неког свештеника из 1552. год. и које је уједно данашњи назив једне цркве у Француској. Шта би то сад морало да значи и шта је она хтјела мени тиме да каже, …немам појма. Можда то толико није ни важно. Да се вратим сад на почетак овог мог писања. Можете ли ми можда Ви рећи шта би то све могло да значи. Оно са свећама…да ли то уопште имам икакве везе са овим свим што сам написала? Да ли је могуће да је још увек огорчена на мене, чак и после онаквог ‘опроштаја’ где сам осетила да је сад на једном бољем месту? Извините, постало је подуго.
Срдачан поздрав
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Из твог опширног писма сам схватио да поред тога што си била веома везана за твоју покојну тетку, да си и после њене смрти још више оптерећена. Могу ти предложити да за твоју тетку редовно одржаваш парастосе у цркви и можеш да се молиш молитвом за упокојене која гласи: Упокој, Господе, душе уснулих слугу Својих: родитеља мојих (имена) , сродника и предака (имена) , добротвора (имена) и свих православних хришћана, и опрости им сва сагрешења вољна и невољна и даруј им Царство Небеско.
Наша црква и ми свештеници се не бавимо тумачењм снова, тако да ти не могу казати шта би значило оно сто си сањала у вези St. Marktinus.
Искреном молитвом прислуживањем свећа за твоје упокојене пријатеље и сроднике можеш много да помогнеш њиховим душама, и знај да наши мртви нису мртви докле год има нас живих да се њих сећамо.
С поштовањем
о.Драган

Comments are closed.