ИНДИЈСКА ПИСМА

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 38
Махмуд Омар пише Халил Сеад-Едину у Делхи.
 
Селам, сахиб.
По твојој жељи ја сам се радо примио за правобраниоца Арџуне Сисодије у вези са оном тајанственом дамом Фаркхарсон и њиховим бунтовним прогласом.
Најпре сам разговарао са иследним судијом. Сваки иследни судија је ћутљив и неповерљив у току истраге, а овај наш особито. Ипак сам сазнао од њега да је Фаркхарсон имала неку везу са централним теософским друштвом у Мадрасу.
Био је љубазан те ми је дао једну фотографију те даме. С том фотографијом отпутовао сам у Мадрас. Рекли су ми у теософском друштву, да им је то лице познато. Фаркхарсон се, веле, показивала као убеђена присталица теософије. Но то своје убеђење више је изражавала мржњом према Хришћанству него ли ма каквим позитивним веровањем. Највише је тражила књиге о хипнози. Нудила је неке познанике да их хипнотише. Пред своју смрт на неколико месеци Ани Безант, која је била директор свих теософских друштава у Индији, често је примала ову Фаркхарсон. То је давало повода осталим члановима управе да се према овој странкињи односе с поверењем. Но не до краја. Постала им је сумњива. Никако није хтела ићи у европске делове града, ни у европске гостионице. Дружила се само са урођеницима. И често се представљала под другим именом.
Чим сам се вратио из Мадраса, посетио сам иследника и испричао му све шта сам сазнао у Мадрасу. Он се одобровољио за ову услугу, па ми је прочитао једно писмо Арџунино, нађено код Фаркхарсон. Није ми дао да препишем, па ти понављам оно што сам на ухо ухватио и запамтио. То није једно обично љубавно писмо него писмо човека потпуно хипнотисаног.
Арџуна благодари оној жени што га је ослободила свих заблуда индијских, и обасјала га јарком светлошћу истине.
Потом у стиховима велича лепоту њене бујне црвене косе и њених бисерних зуба.
Саглашава се с њом да што пре ступе у брак. А после тога да отпутују на њено велико имање у Енглескоj, где ће у тишини припремити организациjу борбе за ослобођење Индије.
То и толико углавном. Но писмо је дуго и препуно љубавне бомбастике, од које сам запамтио ово: “Ти си моја Лакшми, ти моја Кали, ти моја Сарасвати. Сва женска божанства индијска за мене не постоје. Ти си их све заменила. Оно су легенде и сенке а ти си стварна богиња”. И сличне недотупавности.
По прочитању писама иследник ми рече, да се овде има посла са једном врло опасном женском. Нашао је код ње, вели, неколико писама под разним именима, женским и – мушким, и са њеним фотографијама у женском оделу и у – мушком. На једној фотографији она се показује, замисли, као индијски монах, бикшу, у наранџастој мантији и са обријаном главом и чанком за милостињу у руци. Одкуд јој обријана глава не разумем.
Наjзад ми иследник строго поверљиво рече, да је Фаркхарсон мрзела мајку Арџунину, госпођу Катјајани, и да јој је претила осветом. Јасно је због чега. Јер је Аpџуна верен са девојком Мира-бај, ћерком војводе Рамачандре. А мајка није дала ни помислити да се та веридба раскине. Из полицијских извештаја сазнало се, да је нека европска жена са црвеном косом доставила једној полицијскоj станици, како је Катјајани наговорила Кабирову удовицу Сакунтали да пође на “сати”, ломачу, и како јој је помогла на Џумни једне ноћи да уђе у пламен. Стекавши поверење полиције, Фаркхарсон је добила дозволу да посети госпођу Катјајани у тамници и да јој тобож однесе неке понуде. После те посете старица Катјајани одмах је пала у постељу. И баш сад се чује да је умрла.
Молим те, држи ово све у тајности док се ислеђење потпуно не оконча. Дао сам реч иследнику. И нипошто за сада не потржи ову ствар у Конгресу.
Нека те Алах обаспе цвећем своје милости.
 
Твој Махмуд