Imam problem dok čitam Svete Oce

Pitanje:
Imam problem dok čitam Svete Oce. Do pre malo vremena ja sam sa žarom i prihvatanjem njihovih saveta čitao te knjige. Međutim, počele su da mi se javljaju misli tipa „Da li si siguran da je baš kao što oni kažu, ko su pa oni da mi govore, da možda oni ne greše i slično“. Ja sam svestan da to dolazi od onog, ali kako ja da uspem da se izborim. Da li da ćutim u mislima kada krenu, ili da tek onda čitam Svete Oce ili šta već… Nekada mi doće misao „Teško tebi ako ih ne slušaš na Sudu će se oni pred tobom pojaviti, pa ćeš videti koga nisi hteo da slušaš“. Ako možete da mi date najbolji savet, kako da se borim sa tim mislima.
Unapred hvala
S.S.


Odgovor:
Dragi S. Ja ne mislim da je to ikakav problem – to je najnormalnija pojava. Šta više, ja bih se sekirao tek kada ti ništa slično nebi padalo na pamet. Oprosti što ću uzeti ovakav primer, ali mi se čini prikladan: Znamo da čovek nije kompjuter pa da mu se ubaci program „sveti oci“ – po kome bi on dalje bez ikakve sumnje i provere razmišljao. To nebi bio čovek već nekakva mašina.
Ja tu ne vidim ni nekog razloga za „borbu“. Šta više, potrebno je da čovek proceni ono što čuje, vidi ili pročita, uporedi ga sa drugim saznanjima i iskustvom i tek onda usvoji ono što je istinito i dobro. Ne treba izbegavati takvu procenu.
Dakle, takve pomisli i sumnje uopšte ne predstavljaju nikakav problem. Sumnja može da bude veliki podsticaj i motor koji čoveka pokreće da još bolje prouči gradivo, da bude još sigurniji u ono što usvaja i da ne pristaje lako za prvom ponuđenom jabukom ili šargarepom.
Gde može da nastane problem? Tek tamo, ako čovek ne procenjuje pravilno. Ako iz razloga samosažaljenja, ugodnosti, sebičnosti ili slično, ne želi da prizna i prihvati istinu čak i tada kad mu ona postane očigledna, već traži načina da je izbegne, da nađe opravdanja zašto je ne sledi kad već i sam zna da je našao istinu.
Dakle, pomisao: „Možda Oci nisu u pravu? “ – uopšte nije opasna. Šta više, može da bude podsticaj da ih još bolje ispitaš i zaista doneseš odluku prema svom zdravom razumu.
Ne zaboravi da je Hrišćaninov put jako dugačak i da traje čitav život. Na tom putu on nailazi na mnoge zamke i prepreke, ali od svih njih ga izbavlja Bog. Hrišćanstvo nije tobogan kojim se lako i veselo može skliznuti u raj. Niti je turističko društvo, gde putnik plati kartu, sedne u autobus i opusti se, a vodič i šofer preuzmu potpunu brigu na sebe da ga lako i brzo, uz kafu i kolače, dovezu do cilja bez ikakvog njegovog truda. Ne! Hrišćanin je čovek koji korača uporno ka Istini i na tom putu prelazi razne prepreke i obilazi zamke, kako bi stigao u željenu otadžbinu.
Blagodat, mir i pomoć od Boga ti želi, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *