Игре на срећу, коцка

Питање:
Помаже Бог и благословите. Да ли је играње игара на срећу (спрортске кладионице, лото, греб картице и др.) грех и дали га треба поменути на исповести? Унапред ѕахвалан и опростите.
Н.Н

Одговор:
Драги брате, Игре на срећу или коцка јесу грех и треба га исповедити.
У принципу, као појам или идеја, коцка је сасвим супротна напору, стрпљењу, раду и свему што се одувек сматрало здравим и нормалним. Јер, у суштини коцка је сањарење о некаквој срећи и маштање о томе како би било кад би било…
Она у неком, веома малом проценту, води из тешког стања у само тренутно мало боље, али зато у веома великом проценту води из лошег у још горе. Док занемарљивих неколико могу да се – само тренутно обрадују, неупоредиво већи број људи пада из блата у каљугу. Они који учествују у било којој врсти коцке и сами доприносе свом а и туђем осиромашењу и очају. И онај који добије на коцки – уствари губи.
У Аустралији је један државни институт две године испитивао људе који су изненада добили већу количину новца (било на играма на срећу, или наследством, и т.д.) На опште изненађење, као некакво правило без изузетка, показало се да је сваки од ових људи, по својој сопственој процени, годину дана након добитка живео много лошије и горе него пре. Студија потом објашњава разлоге који су веома различити, али је резултат увек један исти: апсолутно ни један од срећних добитника није живео боље након добитка. (Ако неког интересује, могу му послати студију на енглеском – било би веома интересантно превести је на српски) .
А да не помињемо да наша вера то изричито забрањује и коцку сматра грехом и пороком, исто као и дрогу или алкохол и т.д.
Проблем са коцком није ни мали ни лак, јер онај који се упусти и почне да се нада на добитак на срећу, мора пре тога да одбаци логичко размишљање и здраву памет, и да се препусти ирационалим надама на неки необјашњиви добитак. Другим речима, из реалног света, човек треба да се пребаци у свет маште и сањарења да би се покренуо на једну тако несигурну и нелогичну наду у необјашњиву срећу. Он као некакав бегунац почиње да живи у свету снова, нада и очекивања која су понекад чак и много интересантнија и узбудљивија од самог новчаног добитка, који се врло често покаже као недовољан и веома краткотрајан. Шта више, ако се деси да човек, који се веома нада добитку, заиста и добије нешто, то га ни у ком случају не извуче из кризе, већ само послужи као некакав „доказ” да се може добити на срећу, па човек онда потоне још дубље и остане много дуже времена заробљен лажном надом која потом води у још већу горчину и сивило.
Стога, несмемо допустити да нас заводи пасивно чекање неке необјашњиве правде. Такво очекивање, где наше способности, предности, вештине, снага, интелигенција и т.д. немају готово никакву улогу, где само некаква „слепа” судбина одлучује, нису достојне човека.
Свако добро од Бога ти жели, о. Срба