ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
РОМАНТИЗАМ И СЕНТИМЕНТАЛИЗАМ
 
Хуманизам је сав у романтичарском одушевљењу самим собом; хуманизам је заљубљен у самог себе, непрекидно се огледа у чаробном огледалу, које му сваког јутра говори да је он још увек (можда и заувек) најлепши и најпаметнији у читавом космосу. Хуманизам живи за и од својих осећања и слободе. “Кроз све своје културне изуме европски човек нагло умире и изумире. Заљубљеност европског човечанства у себе, – то је гробница из које оно не жели, и зато не може да васкрсне; заљубљеност у свој разум, – то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога: Христос, – тврди Гогољ. Али свет, ‘расејан милионима блиставих предмета, који му распршавају мисли на све стране, нема снаге да се непосредно сретне са Христом'”[1].
Хуманизам је у својој самозаљубљености постао синкретистичка мелодрама: “Романтичарски песник гаји илузију да је титан https://sr.wikipedia.org/wiki/Титани и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом https://sr.wikipedia.org/wiki/Прометеј, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде. Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија https://sr.wikipedia.org/wiki/Иронија“[2]. “Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мерило свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек. Он je врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је прогласио себе за бога. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује, да богује науком и техником, философијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом, – да богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар – троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!”[3].
Екуменизам се, пак, храни сентименталним изјавама да је његова љубав према човеку већа од љубави коју Богочовек има према Својој творевини: Христову љубав ограничава истина, а љубав екумениста је безгранична, шира, дубља и виша од истине. “Изопачење духовног живота води ка изопаченом поимању добра и љубави уопште, до неправилног поимања положаја човека у свету, до лажног, прелестног односа човека према Богу. У свему овоме почиње да се огледа уздизање људског достојанства, велико снисхођење његовом палом стању. Због незнања, несхватања свог сопственог духовног нивоа човек пада у стање прелести, маштања. Он мисли да има врлине које нема, сматра да су позитивни, духовни, богоугодни – душевни и нервни пориви његове душе. Сва душевна делатност оваквог човека концентрише се у разуму и на крајевима нерава, отуда води живот порива, узбуђења, хаоса. Из овакве спољашње ватрености потиче распламсаност осећања и помисли, маштања и доживљаја. Све ово човека чини нервозним, покретним, активним, узнемиреним. У његовој глави се рађа на хиљаде планова и идеја, у срцу – море жеља и осећања, али су све оне усмерене ка споља, на земаљски свет, на организацију и преобразовање земаљске, световне атмосфере. И премда при површном гледању изгледа као да је сва ова делатност оријентисана на Бога, на Јеванђеље – она је заправо потпуно самостална и пуна уздања у себе”[4].
Приликом посете папе Павла 6. Цариграду, након доксологије уследили су поздрави “љубави” двојице првојересијараха Запада и Истока: “Папа: Брате, многољубљени у Христу! Пре више од три године Бог нам је у својој бескрајној доброти даровао да се сусретнемо са Вама у Светој Земљи где је Христос основао своју Цркву и пролио своју крв за њу… Данас та иста љубав Христова и Његове Цркве доводи нас да изменимо целив братске љубави овде где оци наши у вери преминуше и исповедише једним срцем Свету Тројицу, нераздељиву и јединосушну. Патријарх: Најсветији и многољубљени у Христу брате! Слава Богу који чини чудеса који нас је данас удостојио у својој бескрајној љубави и највећој части да примимо Вашу нам толику љубљену и поштовану Светост која нам долази из старог Рима носећи њен целив својој млађој сестри. Папа: У светлости љубави наше према Христу и међусобне братске љубави откривамо опет дубоку једнакост наше вере, а ствари у којима још нисмо сагласни не треба да нас спречавају да осећамо то дубоко јединство. Патријарх: Господ нас је постепено водио и довео нас пред болне тачке наше заједничке историје. И наредио нам је да дигнемо завесу која нас раздваја… Указујући послушање Његовој вољи, тежимо јединству свих и пуном општењу љубави и вере у служењу заједничке Чаше Христове. Папа: Љубав нам дозвољава да видимо наше јединство како расте у саслуживању и подстиче нас да све снаге покренемо како бисмо убрзали долазак тог дана Господњег… признајући и поштујући једни друге… бринући се о целовитости и узрастању народа Божјег и избегавајући све што би могло да га раздели. Љубав је витална тачка, незамењива за раст вере, а општење у истини је услов пуне манифестације љубави која се изражава у саслуживању. Патријарх: Саградићемо тело Христово, сакупићемо оно што је разасуто заједничким црквеним настојањима… усмеравајући теолошки дијалог ка принципима пуне једнакости у темељним основама истине и слободе. Папа: Са нелицемерном љубављу целивамо Вас светим целивом. Патријарх: Благословен си брате који долазиш у име Господње”[5]. “Драги папа, с обзиром да те волим, рећи ћу ти неизопачену истину. Чуј, ако имаш уши да чујеш. Ти си – први по гордости, а ја – други. Ти говориш, да си ти непогрешив и неспособан да грешиш, а ја тврдим за себе да сам ‘најсветији’. Ми смо оба лажљивци, јер нити си ти непогрешив, нити сам ја ‘најсветији’. Чак и ако људи, да би нам ласкали, говоре да смо непогрешиви и свети, ми треба да им кажемо истину: ‘Ми нисмо они за које ви нас сматрате, ми смо – грешници.’ Кажи им оно што је Богочовек, Господ наш Исус Христос, савршени Бог и човек, рекао познаваоцу закона: ‘Што ме зовеш благим? Нико није благ осим јединога Бога’ (Мк. 10, 18)… У четвртој тачки ја сам молио владу, Свештени Синод и краља да посаветују васељенског патријарха Атинагору да се уздржи од ‘пада у загрљај’ лажно-непогрешивом папи, да престане да му ласка, уздиже га, назива првим међу једнакима и главом Цркве, а себе – другим и потчињеним, да престане да изјављује, да би му се он и његова паства потчинили, да Православна Црква није анатемисала папу као лажно-непогрешивог, јеретика и непријатеља Православне Цркве, тог истог који је погазио апостолска и отачка предања светих Васељенских и помесних сабора”[6].
“Срце се узнемирило и постало осетљивије. Естетско осећање, уосталом, никада не доводи до последње дубине; врло често онемогућава да се осети религиозни бол и узнемиреност у правом стању. Естетика је обично недовољно проблематична, исувише брзо се задовољава неделотворним сазерцањем…”[7]. “Одушевљење почиње да уображава да воли Бога и човека, почиње много да говори о љубави и милосрђу, на све начине инсистира на томе да докаже своју љубав ‘самопожртвованим’ поступцима, све људе позива да воле Бога и ближњег, стално некога прекорева због недостатка ове љубави. ‘Љубав’, ‘милосрђе’, ‘жељење добра’, ‘брига о ближњем’ – ове речи не силазе с уста таквих ‘праведника’. Али они не знају како су заправо ове врлине далеко од њих, кроз какав подвиг самоодрицања душа прво треба да прође да би им се макар мало приближила”[8].
Ево и мало атмосфере и пејзажа са раних екуменистичких скупова (Кембриџ, Тринити колеџ, 1931.): “Лепота колеџа, њихови вртови са реком Кем која протиче кроз њих, унутрашња дворишта са луковима и колонадама, пуни су сећања на велике људе, који су овде учили или предавали (…). Све ово оставља импресиван утисак. Пријатно је у слободно време, не журећи, без циља лутати по вртовима и аркадама колеџа. Пријатно је живети у условима те необичне лепоте”[9]…
“Говор екумениста је мек, осећајан, брижан и дотеран, лицемеран, прожет са претераном топлином и видљивом извештаченошћу, по некада напротив – канцеларијски речник, хитар и чиновнички, хладан и експедитиван. У беседама су често пацифисти и пуни сентименталности и суза, умољиви и ганутљиви, претерано сервилни и услужни или горди. Запрепашћујуће личе на некакве политичаре оденуте у одежде… Убеђени хуманисти и помало филантропи, представљају велике ктиторе болница, разних прихватилишта и културних институција (са новцем Светског савета цркава). Присуствују у првим редовима на скуповима, конференцијама и симпозијумима на којима се ништа не спомиње о Господу Христу, о страдањима, о мучеништвима и правој вери. Брижљиво избегавају теме као што су: јереси, отпадништво, паганизам, материјализам, синкретизам, лаицизам, глобализам, либерализам, жигосање, ционизам, јудаизам, комунизам, њу ејџ, масонерија… Православни екуменисти су неутрални, говоре двосмислено и неодређено, на један уопштени начин, користећи многобројне и лепе речи од којих не можеш ништа конкретно да разумеш”[10].
О лицемерно-лажном, сладуњаво-ганутљивом, мелодрамско-патетичном сентиментализму екуменизма, поново Св. Авва: “Савремени ‘дијалог љубави’ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловерни отказ од спасоносне ‘светиње Духа и вере Истине’ (2.Сол.2,13), то јест од једино спасоносне ‘љубави Истине’ (тамо 2,10). Суштина љубави је Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср.Јн.14,6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави – ληθεοντες ν γάπ, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф.4,15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.3,18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима… Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о ‘времену’, о ‘духу времена’, или о ‘духу екуменизма’ који влада у свету, или о ‘дијалогу љубави’ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим ‘вековима мржње’, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо ‘љубави Истине’ (2 Сол. 2, 10), уместо ‘истиновања у љубави’ (Еф. 4, 15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза ‘ходе као незнабошци у празности ума свога’ (Еф. 4, 17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка ‘вери Истине’ (2 Сол. 2, 13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: ‘Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн. 11, 52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде’ (PG t. 91, 465)”[11]; “Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостатка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср.Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. ? апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: ‘Вера је темељ наде и љубави… Јер вера даје сигурност и самој истини'”[12].
“Али, да ли одбацивши љубав према Христовој истини постајемо ‘убедљивији’ да имамо љубав према човеку? Разумљиво је и то да по схватању данашњег света, везивање Бога за догме, каноне и религиозне препреке, значи застарелост и варваризам. Сматрати да само у Православној Цркви постоји спасење, за данашњи свет значи ограниченост и мржњу… Ако неки, у свом слепом поимању, нису могли да разумеју тајне Божије и због тога су одмах уводили промене у вери, то значи да је тамо ишчезла љубав, јер су истина и љубав једна вера. Док истинита и жива вера не може да постоји у два, три, десет или хиљаду облика, већ је она само једна једина: вера у Господа Христа и Господ Христос у вери. Допуњавање ‘Вјерују’ Цркве или Светог писма личним објашњењима и људским разумом, представља атентат на светост и девственост Цркве”; “Срце православног екуменисте је вођено истом ‘добротом’ као и срца великих јеретика из прошлих времена, који су веровали да врше одбрану и чине велико добро хришћанству тиме што уводе новине и разне промене у учењима светих апостола. Само што овакво хуманистичко ‘добро’, овакво једно православље које је по мери човечијег умовања ни у ком случају и никада није спасоносно за душу обмануту екуменизмом”[13].
“Модернисти говоре: ‘Религије и конфесије, обједињују се у љубави и кроз љубав’. Али у стварности то је призив: ‘Људи, уједињујте се против Бога, у име долазећег сатане’… Модернисти говоре: ‘Љубав је виша од закона, љубав је виша од морала’. Да ли је могуће рећи да је плафон виши од куће? Не. Он покрива дом, али се држи на стубовима и зидовима. Тако и љубав, будући највећом заповешћу, опире се, као на стубове, на остале заповести Јеванђеља. Ако она противречи и једној од њих, онда значи да то није љубав, већ фалсификат љубави”[14].
“Време постаје све лукавије, а слатке замамне речи све ‘меденије’, отров под ‘устима њиховим’ све смртоноснији, вуци се све чешће облаче у овчију кожу. Лаж се стално шири, гоји се, продубљује се и све више се покрива маском истине. Ватреност вере све више пада на млакост, али нам зато што смо на њу навикли сад већ изгледа као ‘горење љубави'”[15]. “После речи ‘слобода’, вероватно ниједна реч није подвргнута таквим спекулацијама, изопачењима и софистичкој проституцији, као реч ‘љубав’. Ако је реч ‘слобода’ била неопходна у популистичком облику, да би сломили структуре друштва и моралне норме, онда је реч ‘љубав’ у њеној савременој, либералној интерпретацији почиње да служи оправдање за свакојака изопачења, почињући од теолошких и завршавајући сексуалним… А сада, нови гностици и манихејци вапију: ‘Љубав је виша од морала’ и пред њеним ‘величанством’ морају да ишчезну сва морална схватања, попут пелена, које више нису нужне пораслом детету”; “У тај словесни сатански сабат укључили су се и модернисти у теологији. Они изјављују: ‘Ако је љубав више од свега, онда она значи више од догмата, зато треба одбацити догмате, који ометају да се љубав пројави у свој њеној пуноћи, сломити као Кинески зид, који стоји у току многих векова између конфесија, и да се човечанство слије у једну породицу'”[16].
А Православље није ни романтично ни сентиментално, оно је трезвено и реално. Труди се да не живи у облацима, већ са ногама чврсто на земљи. Не живи у фантазијама свога ума, у високоумљу, обманама и прелести, већ живи, проповеда и ствара богомислијем и богоделањем. Не живи човеко-, већ бого-угађањем. Зато оно није лицемерно ни притворно, већ искрено и смирено-одважно. И његова љубав је тиха и смерна, али стална и јака. Љубав према ближњем као последица љубави према Богу, једном речју – богочовечанска љубав. Блага и строга истовремено; блага према људској немоћи, али строга према упорности људске самовоље и лажних учења. Није сентиментална нити романтичарска: “Тек вером у васкрслог Богочовека човек почиње да бива човек, јер се ослобађа греха и смрти, и стиче осећање бесмртности. Грех је болест која отупљује, закржљује, паралише у човеку осећање бесмртности, те човек ни осећањем ни мишљу не досеже до Бога живог и истинитог. Такав човек је осакаћен човек, получовек, подчовек. Богочовек је победио грех и смрт васкрсењем да би човека разбудио на бесмртност и живот вечни, да би закржљало и обамрло осећање бесмртности у човеку оживео и подмладио, те да човек осети Бога и живот вечни као смисао људскога живота и на земљи и на небу. У ствари, Црква Богочовека и није друго до Божанска радионица, у којој се непрестано подмлађује, освежава и окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу уздижући је до Бога? Зар милосрђе, зар доброта, зар смерност, зар праведност не обесмрћују човека, преносећи његово биће у царство Христове Истине? He варајмо себе: сваком еванђелском врлином човек савлађује по мало смрти у себи, док је најзад сасвим не савлада и не осигура себи бесмртност и живот вечни”[17].
Треба рећи још и то да ће човекобог – антихрист владати светом помоћу романтизма, сентиментализма и усхићености: “Као што се види из пророчанстава Светог Писма и светих отаца Цркве, у последњим данима света бујица светољубаца, поклоника ‘раја на земљи’, поклоника мамоне, ће као потоп запљуснути сву земљу. Он ће наћи и свог владику – светског цара, антихриста, који ће градити сву своју владавину, сав свој утицај и обману на два ослонца: с једне стране, на земаљском телесном задовољству, телесним удобностима и ситом задовољству, које ће људима давати умешна наука, техника и добра организација посла, вешта политика и дипломатија; с друге стране – на ‘мистици’, на разводњеној универзалној религији, која ће заиста бити ‘опијум за народ’, која ће људе заглупљивати пријатним осећањима, уносити у њихова срца усхићеност и осећање одушевљења и страхопоштовања према великим маговима, запањивати умове необјашњивим, велелепним чудима и окивати страхом душе које су свесне величине силе која заповеда стихијама и скида огањ с неба. Зато је погрешно мислити да одушевљена трагања 20. века у области религије, његова ‘ревносна’ жеља да се појми ‘духовно’, ‘надсветско’ и скрупулозно удубљивање савременог човека у свет материје, сва ова ‘чуда’ у области науке и технике – да су сви ти процеси случајни и противречни. Не, они имају циљ и воде човечанство ка њему и успешно се допуњују. Њихов циљ је стварање нове религије, која ће садржати ‘достигнућа’ ових лажних усмерења човекове душевне делатности: лажне религије и лажне науке”[18].
“Истина је чувар љубави, без кога љубав постаје блудница”[19].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 91.
  2. Романтизам, https://sr.wikipedia.org/Романтизам (20. 07. 2015).
  3. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 83.
  4. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  5. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 23-24, нап. 40.
  6. Зервакос Филотеј (архим.), Наше време и Црква, превод: М. Арсенијевић, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/nasevremeiCrkva.htm (23. 07. 2015).
  7. Флоровски Георгије (прот.), Путеви руског богословља, превод: М. Мијатов, Нови Сад 2008, 525.
  8. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  9. Арсењев Николај, Покрет ка јединству хришћанских цркава и проблем савременог света, превод: Н. Пољак, Православље и екуменизам, Београд 2005, 82.
  10. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  11. Св. Јустин Поповић, Одговор на анонимну дописницу, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OdgovorNaAnonimnuDopisnicu.htm (20. 07. 2015).
  12. Исти, Православна Црква и екуменизам, 124-125.
  13. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  14. Карелин Рафаил (архим.), О профанацији љубави, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/profanacija.htm (23. 07. 2015).
  15. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  16. Карелин Рафаил (архим.), О профанацији љубави.
  17. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 81.
  18. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  19. Карелин Рафаил (архим.), О профанацији љубави.

Comments are closed.