ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ЗАКЉУЧАК
 
Нашу смо расправу о пацифизму почели од разликовања два начина постојања, мишљења и стварања: богочовечанског, теохуманистичког и човечанског, хуманистичког. Пацифизам у потпуности припада овом другом плану. Настао је и остао ван Цркве, као плод самообоженог, неблагодатног људског ума. Настао је услед погрешног разумевања Светог Писма, и селективног приступа светоотачком богословљу, са прихватањем антиратног богословља Отаца прва три века, и неразматрањем или одбацивањем наслеђа познијих и савремених православних богослова, чија смо мишљења наводили. Од стране православних богослова, заговорника пацифизма, одбачено је читаво наслеђе историјског постојања православне Цркве, народа и држава, читава њихова многовековна борба за одбрану светиње вере, Цркве, народа и слободе као дара Божијег, борбе, коју смо ми назвали свештеним ратом. Они су, заједно са прихватањем протестантског пацифизма, односно прелажењем са теохуманистичког на хуманистички план богословствовања, тачније, философирања, прихватили и погрешно тумачење историје хришћанства. Хуманистичко-протестантско тумачење историје Цркве одбацује Божије промишљање и учествовање у њој, сводећи је на човеково уређивање и усмеравање. И као последица таквог полазишта дошло је до разумевање историје Цркве као њено непрестано кварење и укидање ранохришћанског мученичко-есхатолошког етоса и усмерености, које свој врхунац доживљава у зацарењу хришћанства на трон Римског Царства: са Св. Константином долази до издаје Јеванђеља, Црква прави компромис и од есхатолошке постаје историјска, од небеске – земаљска, од мученичке и пацифистичке – немартирска и ратотворна. Преставши да проливају своју, хришћани су почели са проливањем туђе крви.
Црква, међутим, није само историјска или само есхатолошка, она је историјско-есхатолошка, она је вечност у времену, и када се испуни време, онда ће вечност укинути време. Зато православни не протерују Бога из Цркве, историје и времена. По њима, тј. по нама, Бог је присутан и у Цркви и у историји, и непрестано промишља о њима, активно и лично учествује у њима. Само се на основу мишљења о непрестаном присуству Божијем у историји она може правилно разумети. Најпре Сам Бог улази у историју, објављује Себе као Богочовека Исуса Христа; затим, по Свом обећању, излива благодат Светога Духа на Свете Апостоле, а они, крштени и просветљени, проносе благу вест по читавој тадашњој васељени. Потом ранохришћански мученици у својој крви крштавају Римско Царство, а после личног Божијег јављања Св. цару Константину, оно се претвара у хришћанско. Да хришћанство није постало званична вера Царства, оно не би могло другачије да опстане у овом свету, “који у злу лежи” (Јн. 5, 19). И да је Ромејско православно Царство било пацифичко, онда оно не би трајало ни годину дана, а са њим би нестала и Црква, а са њом, са лица земље, нестала би и хришћанска православна вера, а сами тим би се сам домострој Господа Исуса Христа показао чудним и излишним. Као потврду оваквом виђењу пацифистичке утопије наводимо већ навођено мишљење Св. Мелетија Исповедника, по коме би непротивљење носиоцима зла било равно њиховом слеђењу: “Зар није боље ступити у бој с таквима који су зли него их следити и вољно се сагласити с њима у неправди, вечно се раздвојивши од Бога, а с њима сјединити”; или Зонаре, који не мисли као Св. Василије Велики: “Јер ако се они буду бојали убијати варваре, као да не би тиме оскврнили своје руке, онда ће сви пропасти, и варвари ће све покорити”. А са покоравањем света од стране варвара створили би се услови за зацарења антихриста, што означава крај историје, јер ће Христос поново доћи када свет и историја не буду више били у могућности да остварују своје назначење, а оно је – спасење човека.
На основу свега реченог закључујемо да је пацифизам плод хуманистичког филозофирања, а не богочовечанског богословља и да је Христос јесте једини, истинити богочовечански миротворац (миродавац), али не и хуманистички пацифиста. Јер да би постао ово друго, Он би најпре требало да од Богочовека постане Човек, што је немогуће. Зато православни хришћани нису могли бити, нити јесу, нити ће бити пацифисти. Пацифизам је, додајмо на крају, као и сви остали -изми, екуменизам и глобализам пре свих, у служби долазећег антихристовог “земаљског царства”: “‘Пацифизам’ је у ствари добро смишљена стратегија да би градитељи ‘новог светског поретка’ – новог Вавилона – могли да убију и последње остатке воље за отпор и добрану истинских верских и националних вредности. Јер ако је политички мир највећа вредност, а рат највеће зло, онда више није важан ни национални ни верски идентитет, ни одбрана части, ни достојанство личности, ни наслеђе предака, ни вера светаца. Онда је важно само да нам буде добро и да преживимо. Тада нова вавилонска интернационала без отпора, кроз медије осваја људске душе… Што се тиче мира Христовог и светског мира (који ће донети само антихрист под условом да му се сви поклоне) сваком Србину ако се загледа у прошлост свог народа биће јасно да се на земљи и у историји мир Христов стиче само борбом и подвигом, а никако нивелацијом ‘пацифизмом’ и екуменизмом”[1].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Познановић Жељко, Христос није пацифиста, Логос 1-4/1994, 55-56.

Comments are closed.