ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
БОГОСЛОВЉЕ СВЕШТЕНОГ РАТА
 
Већина православних мислиоца је свој анти-пацифички став градила на плану етике. Побијајући пацифистичко учење Л. Толстоја[1], велики православни философ И. Иљин је своја истраживања на ову тему започео етичким питањем: “Може ли човек, стремећи ка моралном савршенству, супротстављати се злу силом и мачем? Може ли човек, верујући у Бога, прихватајући Његово стварање света и своје место у свету, не супротстављати се злу мачем и силом?”[2]. И завршио их је стигавши до сазнања о “духовном компромису”. По њему, хришћанин, тежећи моралном савршенству, долази у трагичан положај морајући да мачем, у одбрани, пролива људску крв: “Компромис мачоносца се састоји у томе да он свесно и добровољно прима вољом морално-неправедни исход као духовно неопходни; и ако је свако одступање од моралног савршенства неправедност, онда он на себе прима неправедност; и ако свако свесно, добровољно допуштање неправедности вољом – гради кривицу, онда он прихвата и кривицу свога решења”. Он такав положај православног војника назива “морално-трагичним”, и сматра да је сам такав чин одвојен, независан од Бога: “Он прима на себе неправедност, али не због себе, већ у име Божијег дела. И то што он чини у тој борби, јавља се његовим сопственим поступком, његовом сопственом деловањем, које он и не мисли да припише Богу. То је његов човечији излаз, који он сам схвата као духовни компромис и који је, у исто време, и његов подвиг: јер је то његово велико, конкретно напрезање, водећи борбу за добро воље. Подвиг овде није само у вођењу саме борбе, већ и у том духовном напрезању, које је неопходно за отворено и доследно прихватање могуће кривице… Он прихвата не само бреме смрти, већ и бреме убиства, и у бремену убиства не само тежину самог чина, већ и тежину одлуке, одговорности и, може бити, кривице”. Решење ове дилеме, ове трагедије, за И. Иљина јесте у очишћењу душе, у покајању, наводећи, при том, примере царева који су примали монашке постриге.
За Св. Василијем Великим и И. Иљином су се поводили и други православни аутори, заговорници права на одбрамбени рат: “Хришћани морају свесно да прихвате ову противречну ситуацију, да треба да учествују у рату, ако га Црква благосиља, и да, ако убију непријатеља, они морају да буду спремни да прихвате епитимију како не би заборавили да су убили људско биће”; “Обавеза хришћана је да учествују у рату због племенитих мотива (љубав, правда, обавеза, служба) због неопходности, али треба то да чине храбро и морају бити спремни за све последице које произилазе из тога”[3].
Међутим, по нама, наведене дилеме и трагедије нестају ако се питање проливања људске крви и узимања туђег живота током одбрамбених и свештених ратова пребаци са етичког на онтолошки план. Није смисао живота у Цркви “морално савршенство”, већ спасење, обожење, задобијање Царства небеског. У Царству Божијем нема етике, већ само онтологије. Етика се јавља још у Едему, преко заповести Господње изречене прародитељима, али она има привремени карактер, и у служби је онтологије – остваривања вечног доброг бића. Зато између православне аскетике и православног хероизма нема супростављености: “Хришћанска лична аскетика и хришћански ратни хероизам се не искључују већ представљају органску целину: борба против зла у себи је комплементарна са борбом против зла које човеку долази кроз другог. Да је србски ратник увек органски био свестан те везе најбоље показују речи србског генерала К. Мушицког изречених у Десет заповести српским добровољцима: ‘Највеће јунаштво је победити себе… ако себе победите победићете све противнике Српског народа’, то јест – ко победи зло у себи добија силу да побеђује свако зло око себе. Зато код србског војника постоји војничко предање о аскетској дисциплини у рату: да разврат у рату доноси несрећу, а пљачка, зло дело па чак и псовка (не дај, Боже, на Бога!) – пораз!”[4].
Наведено питање се не тиче само православних хришћана и Цркве, независно и одвојено од Бога. Црква, наиме, није човечански, већ Богочовечански организам, чији су Глава и Труп сам Христос, а православни хришћани удови тога Тела. И као што око и уста, рука и нога ништа не могу чинити без главе, тако ни православни хришћани не могу ништа, па самим тим и вођење богоугодних и свештених ратова, чинити без воље и благослова Христа. И оно што Христос – Глава одлучи то уста – архијереј благосиља, а рука – православни војник изврши. Тако Бог као Творац своје право да узима живот који је створио предаје свом извршном органу – мачу православног војника. “Установивши на основу апостолског писања (Рим. 13, 1; 1. Пт. 2, 13-15), да је светска власт дата од Боа, Лутер указује на то да мач ‘штити побожне жене и децу, домове и дворове, имање и част, и самим тим одржава и чува мир’ и што он тиме одвраћа ‘далеко веће беде’. Одавде он изводи закључак да је и само дело мача (рат са убиствима и пљачкама, ‘Wurgen und Rauben’) јесте ‘дело љубави’, дело ‘одлично и божанствено’ (‘kostlich und gottlich’). Шта више, он тврди да сама рука која дејствује таквим мачем и убија, само уколико она не чини самовољу и злоупотребе, ‘није више човечија рука, већ Божија рука, и то не човек, већ Бог веша, убија на точку, обезглављује, убија и војује; све су то Његова дела и Његове казне'”[5].
Св. Јован Златоусти сведочи да је убиство човека по Божијој вољи веће од неблагословеног човекољубља: “Оно што бива по вољи Божијој, ако се и чини лошим, боље је од свега; а што је противно и није угодно Богу, макар се чинило најбољим, горе је и безаконије од свега. Ако неко чак учини убиство по вољи Божијој, то је убиство боље од сваког човекољубља; али ако ко поштеди и покаже човекољубље противно вољи Божијој, та поштеда ће бити преступнија од сваког убиства. Дела бивају добра или лоша не сама по себи, већ по одређењу Божијем о њима… Видиш како је (Ахав) осуђен за човекољубље, и какву је казну претрпео за поштеду? Он је сачувао живот (непријатељу) и био кажњен; а други је учинио убиство и заслужио је похвалу. Ето Финес је у једном трену учинио два убиства, умртвио је мужа и жену, и поштован је од свештенства: тако он своју руку не само да није оскврнио крвљу, већ ју је учинио још чистијом[6]. И тако, видећи да онај који је ударио пророка остаје читав, а који је ударио гине, да се онај који је поштедео кажњава, а који није поштедео похваљује, у свим случајевима се старај најпре да сазнаш вољу Божију, а не својство самога дела, и оно што нађеш сагласним с њом, само то и одобравај”[7]. У истом духу светитељ поучава верне како треба да ревнују за одбрану светиње: “Желим да све вас замолим за једну услугу; наиме, да умирујете у граду оне који хуле на Бога. Чујеш ли да неко на раскрсницама или трговима хули Бога, приђи и опомени га. И буде ли неопходно ударити га, не закажи, удари га по лицу, порази уста, освештај руку твоју ударцем; и ако те окриве и повуку на суд, иди. И ако судија пред судилиштем тражи одговор, смело кажи да је он похулио Цара анђела, јер ако следи кажњавати хулитеље земаљског цара, онда далеко пре онога који ожалошћују Њега (Цара)… Нека сазнају и Јудеј и Јелини да су хришћани чувари, заштитници, управници и учитељи града; и нека баш то дознају распусници и развратници, да им управо следује да се боје слугу Божијих, да би, и ако хоће некада рећи нешто слично, загледали свуда уоколо и дрхтали чак и од сенке, плашећи се, како их хришћани не би чули, напали и силно пребили… До смрти бори се за истину, и Господ ће победити за тебе…”[8].
Узимање живота јесте привремени суд, а Цркви је Бог предао преко Апостола, не само привремени, као мањи, већ и коначни, Страшни суд: “И ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да седите на престолима и судите над дванаест племена Израиљевих” (Лк. 22, 29-30); “Не знате ли да ће свети судити свету? А ако ћете ви судити свету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама? Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога света?” (1. Кор. 6, 2-3); “И видех престоле и седоше на њих, и даде им се суд” (Откр. 20, 4). Као што смо већ говорили, физичко убијање духовно мртвих људи, а то су пре свега богоборци и црквоборци, јесте само обелодањивање нечега што је до тада било невидљиво. Говорећи о духовној мртвости народа које су Израиљци затекли у Ханану, по повратку из Мисира, Св. Николај Србски пише: “Бројно и физички они су били јачи од Израиља, (4. Мој. 7, 1), али духовно они су били мртви. И људи у Содому и Гомору били су исти такви духовни мртваци, и вишња сила пустила је на њих огањ и пепео, да их сахрани. Такав је био Тир и Сидон, и рат их је сахранио. Таква је била Помпеја, и зато је покривена ватром и пепелом”[9].
И опет о полагању душе своје за ближње: “Полажући на бранику отаџбине највредније што су имали, животе своје, или боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: ‘да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје’ (Јн. 15, 12-13)… Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају”[10]. Зато је академик Љ. Ковачевић могао над одром свога сина Владете, погинулог у Кумановској битки, изговорити: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”[11]. Косово је свето не само због храмова и манастира које су на њему подигнути, већ, још и више, због освештане крви светих ратника која је, ради одбране свете вере, на њему проливена и којом је оно освештано. “Својом борбом против зла, неправде и лажи, до смрти своје или непријатеља, православни ратник објављује и остварује Божански лик у себи, своју створеност ‘по лику и подобију Божијем’, јер је сам Бог, као апсолутно Добро, Истина и Правда, противник, ратник против зла, неправде и лажи. У оној истој слободној вољи, по којој може да сагреши и ратује, хришћанин налази упориште за одговорност према личној и слободи државе, народа и Цркве, коначно, а уистину пре свега, у одговорности према Богу, као дародавцу живота и слободе од греха, ђавола и смрти”[12]. Зато је за Св. Макарија Московског проливање крви при одбрани “светих цркава, и за свету веру хришћанску и мноштво православних људи” искупљење за пређашње греха, а онај који у таквом боју изгуби живот, “он прима друго мученичко крштење и проливањем своје крви чисти и умива душу од нечистоте својих сагрешења и прима од Господа Бога нетрулежно и небеско наслеђе, и улазак у вишњи град Јерусалим”[13].
На крају, као прилог православном богословљу свештеног рата, додајмо још и примере молитава при освештавању оружја, у Чину благосиљања војничког оружја: “Господе Боже наш, Боже сила, силни у снази, и снажни у борбама, Ти си некада даровао младићу твом Давиду чудесну силу да победи противничког хулитеља Голијата, Ти и сада милостиво прими смирене молитве наше. Пошаљи небески благослов свој на ово оружје (поименице ређа); дај силу и снагу да га носе на утврђење и заштиту Цркве Твоје Свете, и сиротана и удовица, и на земљи постојећег светог наслеђа Твог; и учини га грозним и страшним свакој непријатељској војсци; и покажи свагда победоносним у славу своју. Јер си Ти снага и тврђава наша, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова.”; “Нека благослов Бога у Тројици Светој слављеног, Оца и Сина и Светога Духа, кропљењем воде ове освећене, сиђе и остане на оружју овом, и онима који га носе ради одбране и заштите Истине Христове, амин”[14].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Толстой Лев, Закон насилия и закон любви, Москва 1956; исти, Исследование догматического богословия, Москва 1956; исти, Царство Божие внутри вас, Москва 1955; исти, Исповедь. В чем моя вера?, Москва 1957; исти, Круг Чтения, т. 1., 2., Москва 1957; Мелешко Елена, Христианская этика Л. Н. Толстого, Москва 2006; Опредѣленіе Святѣйшаго Сѣнода, отъ 20-22 февраля 1901 года № 557, съ посланіемъ вѣрнымъ чадамъ Православныя Грекороссійскія Церкви о графѣ Львѣ Толстомъ, Церковныя вѣдомости, № 8., Санкт Петерсбург 1901, 45-47. Уп.: Кисляков Спиридон (архим.), Исповедь священника перед Церковью.
  2. Ильин Иван, О сопротивлении злу силою, https://vk.com/doc168732174187991309?hash=8867b5681e08575432&dl=28aabb49a7217e1962 (17. 06. 2015).
  3. Grozdic Borislav, Kajtaz Ilija, Gostovic Dragan, Complexity of the conception of paxifism in Orthodoxy, 362-363. Такође: Марченко Алексий (протои.), Православное пастырство в современной Российской армии в свете “Основ учения Русской Православной Церкви о свободе, достоинстве и правах человека”, http://www.bogoslov.ru/text/1253847.html (18. 04. 2015); Гроздић Борислав, Хришћанска-православна етика о неким питањима рата и ратовања, http://www.rastko.rs/filosofija/rat-i-mir/delo/14128 (11. 04. 2015).
  4. Арсенијевић Матеј, Православље и рат.
  5. Ильин Иван, О сопротивлении злу силою, нап. 244; Luther Martin, Ob Kriegsleute auch in seligem Stands sein kunnten, 1526, пасуси 5, 6, 7.
  6. Потпуно драгачије расуђивање од Св. Василија Великог.
  7. Св. Јован Златоусти, Против Јудеја, Беседа 4, ЕПЕ 34, 1988, 194-196.
  8. Исти, Беседы о статуях, говоренные к Антиохийскому народу, Беседа 1, ч. 12, http://www.pravoslavie.ru/put/1862.htm (25. 06. 2015). Уп.: Чаплин Алексий (протои.), О святой обязанности православных христиан применять силу для защиты святынь и храмов от посягательств врагов Веры (в связи с последними захватами православных церквей на Украине), http://www.blagogon.ru/digest/613/ (23. 06. 2015).
  9. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  10. Папић Марко (прот.), Беседа 14. 10. 2012 у Ман. Милешева, http://www.drustvosrpskihdomacina.org.rs/index.php/151-2012-11-22-10-45-28 (30. 06. 2015).
  11. Исто.
  12. Богосављевић Никодим (архим.), Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 75.
  13. Св. Макарий Московский, Речи, обращенные к войску перед началом похода, перед штурмом Казани и по случаю торжественной встречи царя после одержанной победы, Полное собрание русских летописей, Москва 1965, Т. 13, ч. 1, 192-197.
  14. Приручник за православног војника, Лапово 2012, 86-87. Уп. такође молитве светих српских владара Светима, узношене пре или после битке: исто, 105-110.

Comments are closed.