ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
ЗАКЉУЧАК
Поновимо на крају најважније од наведеног.
Показали смо на почетку како је папизам творац хуманизма. Протеравши Христа на небо, горди папа је истовремено протерао и Духа Светога из Цркве и уместо богочовечанске мисли, молитве и уметности, све претворио у човечанско, хуманистичко, смртно. “Без Богочовека Христа и без Светога Духа псевдоцрква није могла више да богочовечански-благодатно богослужи, богословствује, ствара и спашава, већ је сво њено дело било човечанско, хуманистичко, неспасавајуће, тачније, погубљујуће”. Схоластика, сентиментализам и натурализам постали су изрази богословља, духовности и уметности. Папа је поново, као некада наши прародитељи, послушао наговор змије: “постаћете као богови” (1. Мој. 3, 5). Са папизмом је отпочео процес самообожења човека, покушај да човек постане бог без Бога. Финале тог подухвата било је 1870, доношењем догмата о папиној непогрешивости. По сведочанству Св. Авве Јустина: “Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса”.
Папа је родио, затим, Лутера. Отац је родио многе синове: папа као први протестант, родио је многе протестанте. Али је, разумљиво, и једна псевдоцрква изнедрила многе псевдоцркве. Поставши мера свега и свему, човек је морао и да цркву преуреди по својој мери. “Цвета и умножава се религиозни хуманизам новим псевдоцрквама и новим јересима”.
Занимљиво је како су се поклопила два датума: када је догматом о непогрешивости папе завршен и озакоњен дуговековни процес самообожења човека, истовремено је процес умножавања псевдоцркви, оснивањем екуменистичког покрета, кренуо у супротном правцу – ка уједињењу у неистинама. Ово није ни мало случајно. Оба су надахнута, усклађена и управљена од истог палог духа и требало је, наиме, самообоженом човеку обезбедити власт у читавој екумени. У вези овога смо показали и, сматрамо, доказали да је екуменизам, као плод човека, света и палог духа, сав у хоризонтали, у равни овога палога света. “Њега не занима ни прошлост ни небо; он је сав од земље, сав земља и сав прикован за земљу”. Немањем вертикале која спаја Предање са небом, време са вечношћу, екуменизам одбацује Крст, а са њиме и васкрсење; он не верује у васкрсење – зато му Васкрситељ није ни потребан. Он ствара псевдозаједницу која ће утопистички покушати да укине смрт. Са својом везаношћу за свет и без прошлости и Предања, а самим тим и без будућности и вечности, екуменизам је сав у супротности саборности Цркве. Зато Црква “не може наћи у екуменизму оно што она у својој саборној ипостаси већ нема”. Зато је Св. Авва Јустин изричит: “Сви одговори на питања Екуменизма налазе се већ у Саборности Цркве Христове”. А ми смо се, већ на самом почетку овог писања, сложили са Св. Аввом: “Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. ? сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес”.
Затим смо указали да је релативизам заједнички метод постојања, мисли и општења хуманизма и екуменизма. Не постоји једна, већ много истина; не постоји једна, већ много цркви. Са укидањем апсолутности, укинут је Онај који је једини апсолутан. “Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма”. “Колико људи толико истина”, а колико истина, толико цркава. Релативизам у истини уводи релативизам у етици, а овај, на крају, води у анархизам и нихилизам. “Доказ? Два Светска, у ствари Европска рата”. И Трећи на прагу…
Екуменизам је увео релативизам у еклисиологији, почевши од патр. Атинагоре, који се залагао за приближавање “разних хришћанских Цркава” без обзира на догматске разлике, преко Баламандског споразума 1993, па до митр. Јована (Зизијуласа), који тврди да “‘Црква’ може да означава све пожељно: од ‘непотпуне’ или ‘недовољне’ до потпуно ванеклисијалне реалности”. Међутим: “Савремени екуменизам: све сазидано на поставци, на хуманистичкој претпоставци: Црква није једна већ многе. Као да се Црква – поделила. Она се не може поделити: од ње се отпада, из ње се испада”. РЗПЦ је 1983. том екуменистичком еклисиолошком релативизму изрекла анатему.
Затим сво указали да је релативизам у хуманизму довео до агностицизма и софизма, а у екуменизму до адогматизма. Хуманистичко непознавање и непризнавање Бога довело је до непознавања или непризнавања догмата о Цркви међу екуменистима. Зато “православни екуменистички адогматичари релативистичко-агностички тврде: ‘Обострано изјављујемо да све што је Христос поверио својој Цркви… не може се сматрати као апсолутни посед једне од наших Цркава… У тој перспективи Католичка и Православна Црква признаје једна другу као сестринске Цркве. Стање у коме свака Црква сматра себе за једину ризницу спасења можемо превазићи ако стекнемо чврсто уверење да су две Цркве сестринске Цркве'”. “Una Sancta, предана нам у Предању, и посредством Предања, није сопственост православних”. Догмате треба да замени и надиђе љубав. Адогматисти догматима дају нова тумачења, и тиме их лишавају благодати и спасењске силе. “Адогматизам не пориче директно истинитост Божанских догмата, већ пориче да је за морални, духовни, хришћански живот неопходно јасно познавање догмата”. О. Рафаил (Карелин) нам је објаснио појаву екуменистичког адогматизма: “Нови, оземљени односи према духовном свету и снижена лествица вредности изазивају код модерниста стремљење да се догматика, теологија и ритуали хришћанске религије приближе душевном нивоу савременог друштва”. А о крајњем циљу адогматизма о. Лазар (Абашидзе) пише: “Ђаво и правоверне хришћане увек покушава да скрене, али не право у неверје, већ у изврнуту веру – ђаволу је потребна религија, само што је могуће више универзална, аморфна, адогматска, магловита, што је могуће више разводњена, како би привукао што већи број људи да се поклоне антихристу као представнику самог сатане”.
Даље, релативизам је у хуманизму покренуо прогресивизам и еволуционизам: човек и црква се развијају, напредују, побољшавају, и то снагом и моћи човека. Опет су се хуманизам и екуменизам нашли на истом задатку: ако је живот настао случајно, онда и смрт може нестати намерно, и то у радионици бесмртности без Бога – у екуменистичкој антицркви. Ако је човек настао сам, без Творца, онда он својом моћи и умом може превладати смрт. “Онда није потребан Спаситељ који ће избавити од смрти, већ спаситељ који ће човечанство избавити од Старог (хришћанског) светског поретка и успоставити Нови (антихристовски)”.
Према изврсном запажању о. Константина Буфејева, еволуционизам, хуманизам и екуменизам имају истоветан однос према свету, човеку и Цркви, односно, према читавој творевини и њеном Творцу: “У њима налази израз свако одступање од апостолског светоотачког учења: у еволуционизму – о свету као о Божијој творевини; у хуманизму – о човеку као особеној творевини, сазданој по лику и подобију Божијем; у екуменизму – о Цркви као новој богочовечанској творевини. Све ове три духовне појаве, свака у својој сфери, пркосе Богу, покушавају да Га укину, унизе, боре се с Њим”. Коначно, велико финале прогреса и еволуције човека завршава у стварању и обесмрћивању над- или транс-човека, које ће се, међутим, завршити самоуништењем хуманизма: “Главна тежња је – достизање бесмртности (биолошке и ‘дигиталне’) и стварање ‘суперразума’, према коме ће човек бити створење нижег нивоа”. На другој страни, еволуција и прогрес треба да екуменизам воде, путем развоја, ревидирања и редукције, ка потпуном укидању догмата, пре и након свих – догмата о Цркви: “Ако човек оствари бесмртност својом моћи, ако се релативизацијом укине грех, односно успостави човеково, од Бога укинуто, право и слобода на грех, ако се укине потреба за васкрсењем и Васкрситељем, онда ће се сви хришћански догмати о Богу, Богородици, човеку, анђелима, Цркви, твари, показати као лажни и непотребни; тачније сви хришћански догмати ће бити замењени једним јединим догматом – догматом о човекобогу – антихристу. Али, пошто је антихристу потребна антицрква, онда се прогресивизам у екуменизму пре свега односи на догмате о Цркви”. “Екуменистима принадлежи у суштини еволуционистичка ‘теорија развоја догмата’. Тако екумениста увек тежи ка еволуционизму и хуманизму”. “И као што се помоћу еволуције и прогреса од човека дошло до трансчовека, тако се и помоћу прогреса догмата и еволуције цркве дошло до антицркве”. “Нажалост, и поред вероватно искрених добрих намера неких наивних екумениста, овај покрет служи управо сасвим супротном циљу, уништењу Цркве и Православне вере и остварењу земаљског царства Антихриста”.
Потом смо скренули пажњу на начин изражавања хуманиста и екумениста – на романтизам и сентиментализам, који одговарају њиховом душевној области постојања и општења, као сурогат благодатној духовној средини Цркве. У основи њихове љубави према човеку је њихова самозаљубљеност. “Заљубљеност европског човечанства у себе, – то је гробница из које оно не жели, и зато не може да васкрсне; заљубљеност у свој разум, – то је кобна страст која пустоши европско човечанство”. “Екуменизам се, пак, храни сентименталним изјавама да је његова љубав према човеку већа од љубави коју Богочовек има према Својој творевини: Христову љубав ограничава истина, а љубав екумениста је безгранична, шира, дубља и виша од истине”. Међутим, по речима истинитог сведока љубави и истине: “Савремени ‘дијалог љубави’ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловерни отказ од спасоносне ‘светиње Духа и вере Истине’ (2.Сол.2,13), то јест од једино спасоносне ‘љубави Истине’ (тамо 2,10). Суштина љубави је Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави”. “Истина је чувар љубави, без кога љубав постаје блудница”.
Видели смо, такође, да су крила хуманизма и екуменизма либерализам и модернизам – љубав према слободи и новинама. У суштини либерализам је слобода на грех, а модернизам ново одело за покривање старог греха. Још од пада сатане и прародитеља они јуре ка анархији и нихилизму. “Либерал, човек од овог света, је човек који је изгубио своју веру; а губитак савршене вере је почетак краја поретка који се на тој вери подигао”. Самовоља и непослушност ће довести до самоуништење читаве творевине, материјалне и духовне.
“Ако је световни, политички и етички либерализам самовоља и непослушност Богу и од Њега установљеним установама и законима, онда је либерализам у хришћанству непослушност и самовоља у односу на Цркву, на Свето Писмо и Свето Предање, које обухвата светоотачко богословље, каноне богослужења, црквене уметности и етике”. Либерализам рађа конформизам, тј. укида аскетику: “Модернисти предлажу реформу хришћанства, удобну палом човеку, обећавајући му царство небеско без подвига, труда, без борбе са страстима, заснивајући то само на ставу да Бог љуби човека и да га зато спасава”. Либерални екуменизам модернистички мења догмате и каноне о Цркви: “И тако, први задатак модерниста је да се обришу границе историјске Православне Цркве, да је учине нечим аморфним, неодређеним, нечим што мења егзистенцијално схватање, да је преведу у област субјективизма и психологизма, да поруше чврсте спољашње оријентире”; “То је био први корак на путу модернизма у Православној Цркви: изменити поредак Црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретичких скупина. То је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су направљени да религиозно одвоје верне од оних који мудрују другачије од Православне Цркве, а не да зближе са таквима молитвени живот”. Међутим: “У основи православних и правилних ‘богословских мишљења’ и расуђивања мора да лежи не закључак, већ непосредно виђење, сазрцање, које се може достићи једино кроз молитвени подвиг, кроз духовно узрастање верујуће личности, кроз живо учешће у свевременом опиту Цркве”.
На примерима о. Георгија Флоровског и еп. Атанасија (Јевтића) видели смо наивност и излишност учествовања православних у ССЦ, односно, неоправданост коришћења православни екуменизам. О. Георгије је поседовао “двоједушну” еклисиологију, православну унутар Цркве, и неправославну за ССЦ. У неколико раних радова (1023-1933.) он је изнео тезу да се канонске границе Цркве не поклапају са њеним благодатним границама, признајући да благодат обитава и код јеретика, чије одвајање од Цркве еуфемистички назива расколима. Сличне тезе смо код њега могли пронаћи и касније (1946-1949). Оне су биле основ његовог учествовања и нада у екуменистичком покрету. Њима смо придодали његово нецрквено и неисторијско поимање нације, методологију мисионарења пред инославнима и програм који је он назвао “неопатристичка синтеза”. О. Георгије је сматрао да у Цркви и ССЦ проповед и мисионарење треба да буду “наглашено богословског карактера”. Међутим, по нама, сведочење у Цркви и ван ње треба да буде Јеванђеље о Христу и Светој Тројици и позив на покајање. Према мишљењу ђ. Иље Маслова, у случају неопатристичке синтезе реч је о својеврсном “модернизму кроз традицију”, насталог под утицајем “католичког модернизма и екуменистичких надања”. Навели смо и исправан став о. Рафаила (Карелина): “Зато се позив да се вратимо Светим Оцима, сједињен са игнорисањем црквеног Предања и богословске традиције, јавља као и протестантизам, богословским илузионизмом, који може да се заврши оним, чиме и протестантизам – егзистенцијалним индивидуализмом и теолошком анархијом”. По нама, неопатристичка синтеза је била основа за тзв. постотачко богословље, које је, према митр. Јеротеју (Влахосу), јеретичко учење. Одговорност о. Г. Флоровског лежи у томе што је наведеним мањкавостима свога богословља дао материјал и погодно тле својим лошим ученицима, митр. Јовану (Зизијуласу) пре свих, да их даље разрађују и проширују, и што је превиђао чињеницу, коју је морао знати, да су оснивачи ССЦ масони. Коначно, он је својим ауторитетом давао лош пример православнима за учешће у екуменистичком покрету. Као супротно, православно сведочанство, навели смо пример о. Димитрија Станилоја: “Ја нисам за екуменизам. Сматрам да је екуменизам продукт масонерије. Такође, желе да релативизују истиниту веру. Екуменизам јесте панјерес нашег времена”.
У случају настојања вл. Атанасија на изразу православни екуменизам показали смо, надамо и успели да докажемо, да је он (у преводу: православни васељенизам) апсурдан за православну еклисиологију, и да је по програмској замисли сличан неопатристичкој синтези, односно западним пројектима, попут повратак изворима, литургијској обнови, евхаристијском и есхатолошком богословљу. Код вл. Атанасија се могу разликовати две фазе односа према екуменизму: рана, критичка, у духу Св. Авве и позна, блажа и компромисерска. У овој другој фази владика покушава да израз православни екуменизам припише и Св. Јустину Србском, нарочито у новообјављеним аввиним Записима. Међутим, реч је о неуспелом покушају да се аввин антиекуменизам ублажи, чак и дискредитује, да се Авва чита на нови, атанасијевски, начин. Св. Јустин у својој књизи Православна Црква и екуменизам ни једном није употребио израз православни екуменизам, а у Записима мало и узгредно, дајући, разумљиво, предност саборности у односу на васељенскост Цркве. “Очито је да православног екуменизма има више у напоменама вл. Атанасија, него у записима Св. Јустина. Како објаснити ову противречност? Једноставно тиме да је владика видео и наглашавао и напомињао и наглашавао оно што је њему било важно, а не Св. Јустину. Другим речима, промену свог односа према екуменизму желео је да оправда променом Св. Јустина, коју је он наведеним средствима покушао да постигне”. Јер: “Сви одговори на питања Екуменизма налазе се већ у Саборности Цркве Христове”. “Шта ли би тек данас рекао отац Јустин?”.
При крају смо показали да је екуменизам, у својој основи, хилијастичко-есхатолошка јерес и утопија, и да је у служби припреме и стварања услова за долазак јудејског мешијаха – антихриста. “Хуманизам, прогресивизам и еволуционизам неминовно воде ка хилијазму. Човек верује у себе, развија се, мења и коначно, једнога дана, својом снагом и својом моћи остварује царство блаженства, овде на земљи”. Америка је од самог почетка створена са циљем месијанско-есхатолошке мисије. “И када је сам Вашингтон изјавио: ‘Сједињене Државе су Нови Јерусалим, Божијим Промислом предодређене’, итд., није то била никаква испразна стилска фигура ни пука реторичка конвенционалност. Била је то јасна и прецизна формулација политичке мисије Америке, есхатолошке по својој садржини, једна врста месијанске објаве”. У основи протестантског, хилијастичког тумачења Откривења 20, лежи јудејска есхатологија сабатног миленијума, по којој ће мешијах покорити јудејима читав свет и основати хиљадугодишње царство. Тако је настао хришћански ционизам за кога је предуслов Другог Христовог доласка повратак Јевреја у Израел и васпостављање Давидовог Царства, што се управо остварује пред нашим очима. У том духу су приређивана нова издања Библије, са коментарима, као нпр.: “О Страшном суду се говори: ‘Суд над појединцима сваког народа врши се у зависности од тога како су се они односили према Христовој браћи, тј. према Јеврејима’, – само добрим опхођењем према њима човек се и спашава. О земаљском првенству Јевреја сведочи и то да се ‘хришћани [по контексту – протестантски фундаменталисти. – М.Н.] јављају као духовно потомство Аврама и учествују у духовним благословима, проистеклих из савеза с Аврамом, али пошто је народ Израел сачувао своје привилеговано место, треба још да позна највећу срећу, која му је припремљена као земаљском народу, изабраном од Бога'”.
Својим истраживањима О. Четверикова је показала да је Ватикан, преко активности последњих тројице папа, потпуно прихватила јудејску есхатологију. Хилијазам, а са њим и јудејска есхатологија, прихваћена је од многих припадника тзв. славенофила и богослова париске школе. У опхођењу према јудејима приметна је благонаклоност патријараха Алексеја 2. и Вартоломеја. “У Русији има свештеника и јерараха Московске Патријаршије који такође сада проповедају да ‘јудејски обреди (обрезање, субота и др.) нису обавезни само за хришћане и пагане, већ чувају снагу и за јевреје-хришћане’, и да нема противречности у томе сматрати себе хришћанином и истовремено ићи у синагогу”. Елементе неохилијазма препознали смо и у тзв. есхатолошком богословљу.
Било је и упозоравајућих мишљења међу православнима: “Виђенији посленици Руске Заграничне Цркве су непрестано разобличавали хилијазам, не само као богословску јерес, већ и као опасно оруђе сатане у припреми прихватања ‘реалног’ земаљског царства антихриста под видом алтернативе ‘магловитом’ Царству Божијем. Јер управо варком ‘раја на земљи’ у различитим паковањима сатана саблажњава човечанство и у јудаизму, и у масонству, и у комунизму, такође и у ‘хришћанском хилијазму'”; “Управо је хилијастички, еволуциони модел мишљења породио такве политичко-религиозне покрете, као међународни социјализам, глобализам и екуменизам”. “Вера у земаљски “срећан крај” је последица неподвижничког, либерално-комформистичког хришћанства, хришћанства без Крста, које не жели страдање и замишља будућност према својим страстима, жељама… Зато ови ‘историјски – хепи енд – оптимисти’ верују у ‘процват православља’, које ће се снагом њихових молитава и богословља проширити међу све народе, на све крајеве света. Неохилијасти воле свет и себе у свету и наивно и прелестно чекају ‘ново доба Светога Духа'”. “Присталице екуменизма можда ни сами не схватајући обнављају јерес хилијазма: они још пре Страшног Суда, пре одвајања пшенице од кукоља желе да испеку себи укусан хлеб од ове пшенице и да уреде царство мира и среће на земљи, заобишавши Крст и сва страдања и поделе које су с Њим повезане. Одавде потичу стална одушевљена очекивања ‘заблиставања’ духовности, вере, религиозности… Читаво дрво екуменизма расте на тлу одступништва, оно је у потпуности зло семе, управо онај коров који ће Анђели Божији спалити у огњу неугасивом. Потпуно је погрешно мислити да се уз ‘одређену дипломатију’ с овог дрвета могу убрати и хранљиви плодови који су нам корисни”. “У екуменистичком покрету су се срели хилијастички дух протестантског екуменизма и неохилијастички дух православних екумениста. Потпуно и коначно сједињење они ће заиста остварити у великом царству овде на земљи; међутим, не Христовом, већ антихристовом царству ‘гнусобе опустошења'”. “Вера у обновљење свог човечанства у новој свеобједињујућој цркви даје екуменизму карактер хилијастичке јереси”.
И на крају смо праћењем развоја хуманизма и екуменизма, преко релативизма, агностицизма, софизма и адогматизма, прогресивизма и еволуционизма, романтизма и сентиментализма, либерализма и модернизма, православног екуменизма, хилијазма и утопизма, неминовно морали доћи до антихриста и антицркве. Папизам је родио хуманизам религијски и световни, хуманизам – протестантизам, овај екуменизам, а овај ће, заједно за политичким хуманизмом, глобализмом, зацарити антихриста. На Христов трон, на који је први засео папа, засешће на крају света и века, захваљујући папи, хуманизму и екуменизму – антихрист. Папа тежи власти у читавој Цркви, а његов духовни потомак ће приграбити власт у читавом свету.
“Екуменизам је крај хуманизма. Са њим се хуманизам завршава. А заједно са хуманизмом завршава се и човечанство, јер после екуменизма наступа апокалиптични есхатон – крај света и века и долазак вечности. На крају историје хуманизам и екуменизам ступају у последњу, завршну фазу истрошености човека и његове заједнице: човека као антихриста и заједнице као антицркве”. “Ако је Црква тело Христово, онда је екуменизам тело антихриста”. “Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1.Moj.3,5)”. “Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га представља? Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови”.
Међутим, православни бдију и препознају знаке времена: “Док екуменисти чекају светлу будућност за човечанство, тријумф економске и социјалне правде, братство људи, спасење планете и земаљски рај, Православни хришћани знају да ће екуменизам заиста тријумфовати, али само на кратко време. Па како ће то тријумфовати екуменизам? Већ сад постоје примери религија, које прихватају све вероисповести – весници религије антихриста. Опште признавање антихриста за владара целог света биће повезано са признавањем њега од стране свих народа за јединог духовног поглавара свих религија”.
“Трансхуманизам, као последња фаза хуманизма, тј. огољени и демаскирани сатанизам, јесте вера да човек може остварити бесмртност без Бога. Та бесмртност треба да се оствари у новој цркви, у антицркви. Екуменизам и јесте вера да човек својом моћи, без Божије помоћи, може створити, уредити и одржати цркву. Такав екуменизам и таква црква су у служби остваривања наведеног крајњег транс-хуманистичког циља остваривања бесмртности без Бога; екуменизам треба да послужи стварању антицркве, у којој ће човек остварити бесмртност без Бога. Зато хуманизам и екуменизам, као његова последња фаза, имају заједнички циљ: рађање човекобога. Зато ће се хуманизам и екуменизам сјединити у антихристу: у (екуменистичкој) антицркви ће се зацарити (хуманистички) човекобог – антихрист. ‘Богочовек – замењен човеком, који је себе прогласио за Бога'”.
На основу свега реченог се може закључити да је екуменизам ишчадије хуманизма, настало из незаконитог и противприродног блуда ђавола и човека, и да је он у служби зацарења антихриста. Заједно са глобализмом он треба да њему обезбеди положај политичког и религиозног лидера читавог света. Отуда се ССЦ јавља као синагога сатанина (Отк. 2, 9). Такође сматрамо оправдано називање екуменизма свејересју од стране Св. Јустина Поповића, и изрицање анатеме на њега, изречене од РЗЦ. А учествовати и гајити наду на успех своје мисије и сведочења, у нечему што је изумео и чиме управља сатана, равно је прелести гордости и високоумља и, коначно, душегубно.
Исто тако, оно што смо рекли за литургијску обнову, понављамо и за екуменизам, а исто тврдимо и за евхаристијско, неопатристичко, постотачко и есхатолошко богословље. Наиме, један од најпоузданијих доказа о неправославности и неблагодатности екуменизма, јесте да он међу православнима није имао, нити ће икада имати за следбеника једног светитеља. Наравно, они могу, с обзиром да имају власт у већини Помесних Цркава, да једни друге прогласе за свете, што се слаже са њиховим новим поимањем светости[1], али ће то бити и остати њихов приватни чин, без вредности пред Господом и ревнујућим остатком, тачније, језгром Цркве. Иконе би им могао малати о. Стаматис Склирис, у његовом препознатљивом њу ејџ – налик њиховој “светости” – карикатурално-гротескном маниру.
Зато, на основу свега наведеног, понављамо заједно са светогорским духовницима и богословима и питамо: “Ми православни немамо никакве добити од учешћа у ССЦ-у. Напротив, од тога имамо само штету и пропаст. Наше посланство да преносимо поруку Православља инославнима нема успеха, јер се протестанти у ССЦ-у не оријентишу ка прихватању Православља, него ка коегзистенцији са њим у форми којој теже, то јест у форми потпуног међусобног признавања. Таква оријентација је у потпуном складу са њиховом еклисиологијом. Можемо ли ми православни да учествујемо у некој организацији (ССЦ), чији се састав, структура и рад базирају на протестантској еклисиологији, а да наше учешће у таквој организацији не значи одрицање од наше еклисиологије?… Учешће православних у ССЦ-у није на корист ни Православној Цркви, ни инославнима, па није од користи ни за жељено јединство свих хришћана у истинитој апостолској Вери и Цркви из првих векова хришћанства. Није ли можда дошло време да Православне Цркве прекину односе са ССЦ-ом?”.
НАПОМЕНЕ:
- Богосављевић Никодим (архим.), Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015, 122-130.
