NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » HRIŠĆANI NA BLISKOM ISTOKU ILI ZAJEDNICE KOJE NESTAJU

HRIŠĆANI NA BLISKOM ISTOKU ILI ZAJEDNICE KOJE NESTAJU

<p claSrđa Trifković
HRIŠĆANI NA BLISKOM ISTOKU ILI ZAJEDNICE KOJE NESTAJU
 
Bliski Istok
 
Četrnaest vekova islama maltene je iskorenilo hrišćanske zajednice iz zemalja gde je Hristova vera nastala i vekovima cvetala – iz Palestine, Male Azije, Sirije, Mesopotamije, Egipta… Gašenje ostataka hrišćanstva na Bliskom istoku, koje je u toku, praćeno je savršenom ravnodušnošću posthrišćanskog Zapada. Nekada cvetajuće hrišćanske zajednice sada su spale na zanemarive manjine: u većini zemalja u regionu njihovo učešće u stanovništvu meri se jednocifrenim procentima. Da li će one potpuno nestati, delimično zavisi od političkih odluka zapadnih lidera, koji do sada nisu hajali za posledice svojih odluka po sudbinu preostalih hrišćana. Promena stava malo je verovatna, kao što pokazuju primeri Iraka, Egipta i Sirije.
 
U Siriji, Obamina administracija je u potpunosti opredeljena za pobunjeničku stranu. Pritom se izbegava ma kakva debata o ideološkim opredeljenjima i dugoročnim ciljevima neprijatelja Bašara al Asada. Okosnicu sirijske pobune čine tvrdi islamisti, sunitski fundamentalisti. Sva dosadašnja partnerstva sa njima su zlokobna. Njujork Tajms je u junu ove godine objavio da su agenti CIA na tajnom zadatku u južnoj Turskoj, gde na licu mesta odlučuju koji će sirijski pobunjenici dobiti oružje iz američkih arsenala. Naoružanje se potom šalje preko turske granice „putem sumnjive mreže posrednika, uključujući Muslimansko bratstvo u Siriji“.
 
Sirija je jedina preostala zemlja na Bliskom istoku u kojoj hrišćani žive ravnopravno sa svojim muslimanskim susedima. To je najveća hrišćanska zajednica u regionu, sa čak oko 2,5 miliona pripadnika. Većina njih podržava predsednika Bašara al Asada, jer se radije opredeljuju za diktatora koji garantuje prava verskih manjina, nego za neizvesnu budućnost koju bi Asadov odlazak neminovno doneo. Prema rečima Džordža Adžana, američkog političkog analitičara sirijskog porekla, egzistencijalni strah od sudbine koja ih čeka ukoliko Asadov režim padne, glavni je motiv gotovo jednoglasne podrške hrišćanske zajednice sadašnjim vlastima u Damasku:
 
„Sekularni baasistički režim, kojim su tokom protekle četiri decenije dominirali Alaviti – šiitska sekta kojoj pripada porodica Asad – nesumnjivo je obezbedio bezbedan život i verske slobode hrišćanima. S druge strane, teške ekonomske prilike koje proističu iz neuspeha režima da obezbedi privredni rast prinudile su mnoge hrišćane, pripadnike srednje klase, da emigriraju u potrazi za boljim životnim standardom. Uzimajući u obzir ekonomsku emigraciju, u Siriji danas verovatno nema više od 10 odsto hrišćana“.
Ukoliko se Obamina administracija pokaže uspešnom u svom cilju svrgavanja Bašara al Asada, hrišćani u Siriji podeliće sudbinu iračkih hrišćana, koji su rasuti širom sveta. Savršeno predvidiva posledica eventualnog pada Asada i pobede Muslimanskog bratstva jeste nastanak islamske republike zasnovane na šerijatskom pravu. U takvom poretku za hrišćane nema mesta ako ne prihvate status građana drugog reda.
 
Prema procenama američkog političkog analitičara Džejmsa Džatrasa, politika zvaničnog Vašingtona prema Bliskom istoku pod znatnim je uticajem mreže neformalnih agenata Muslimanskog bratstva, poput Hume Abedin u kabinetu Hilari Klinton. (Što se samog Obame tiče, on je ionako po šerijatskom pravu od rođenja musliman, jer mu je otac bio „pravovernik“.) Ako je ovaj scenario samo delimično tačan, kaže Džatras, onda ishod američke politike teško može da bude drugačiji od ovog koji sada imamo: „Ako je nameravani cilj politike konačno iskorenjivanje Hristovih sledbenika iz oblasti Njegovog rođenja i prvih propovedi, onda sve ide po planu. Ukoliko režim Bašara al Asada padne, sirijski hrišćani – prvenstveno pravoslavni, koji su već na listi za odstrel ‘demokratske’ opozicije – biće na žestokom udaru tvrdih islamista u cilju potpune eliminacije. Za razliku od Alavita, koji bar mogu pokušati da se brane u planinskim oblastima u kojima preovlađuju, hrišćani uglavnom žive u gradovima i malo je verovatno da će opstati kao živa zajednica. Stoga nije preterano optužiti američke pobornike ‘Slobodne Sirije’ koji prizivaju stranu intervenciju za saučesništvo u genocidu nad hrišćanima, bez obzira da li je takav ishod njihova svesna namera ili nije“.
 
Ovaj scenario je, po svemu sudeći, sasvim prihvatljiv za Obaminu administraciju. Pravo stanje stvari postalo je očigledno još oktobra 2011, kada je Dalia Mogahed – Obamin lični savetnik za islamska pitanja – intervenisala da bi sprečila delegaciju bliskoistočnih hrišćana, na čelu sa libanskim maronitskim patrijarhom Beharom Rajom, da se sastane sa Obamom i članovima njegovog tima za nacionalnu bezbednost u Beloj kući. Nije demantovana vest da je Dalia Mogahed taj sastanak otkazala na zahtev Muslimanskog bratstva iz svog rodnog Egipta. Rai je prethodno u mnogo navrata ukazao da bi režim predvođen sirijskom podružnicom Muslimanskog bratstva predstavljao katastrofu za hrišćansku manjinu u Siriji. Takva upozorenja očigledno nisu dobrodošla u Vašingtonu.
 
Jula ove godine Stejt department je oštro lobirao protiv dvostranačke inicijative Predstavničkog doma američkog Kongresa da se pošalju specijalni izaslanici SAD na Bliski istok kako bi ispitali položaj hrišćanskih manjina. Stejt department je nazvao tu inicijativu „nepotrebnom i verovatno kontraproduktivnom“. U međuvremenu desetine hiljada sirijskih hrišćana izbeglo je iz oblasti koje kontrolišu pobunjenici. Islamski fundamentalisti koji dominiraju u pobunjeničkim redovima svesno sprovode teror protiv hrišćana – ubistva, otmice i sistematsko maltretiranje – kako bi ih prinudili na odlazak. Kako smatra Džordž Adžan, ovaj demografski pritisak pretvoriće se u masovni egzodus ukoliko dođe do eskalacije oružanih sukoba: „Ako se pobuna nastavi, režim će gubiti kontrolu nad sve većom teritorijom, haraće bezakonje, a hrišćani će sve više biti na udaru terora, zastrašivanja, kidnapovanja i, u krajnjoj liniji, versko-etničkog čišćenja“.
 
Istovremeno dok su podsticali pobunu u Siriji, zvaničnici američke administracije vršili su snažan pritisak na egipatske generale da omoguće Muslimanskom bratstvu preuzimanje svih bitnih poluga vlasti u Kairu. Strateška odluka da se Muslimansko bratstvo tretira kao američki partner u igri je još od 10. februara prošle godine. Samo jedan jedan dan pre ostavke Hosnija Mubaraka, Obamin direktor Nacionalne obaveštajne službe Džejms Klaper izjavio je pred Odborom za obaveštajni rad Predstavničkog doma da Muslimansko bratstvo čine raznorodne frakcije: „To je veoma heterogena grupa, pretežno sekularna, koja izbegava nasilje i osuđuje Al Kaidu kao perverziju islama“.
 
Tvrdnja prvog obaveštajca u Obaminom timu da je Muslimansko bratstvo „pretežno sekularno“ zaista je neverovatna. Nasuprot Klaperovim navodina, Bratstvo je nastalo 1928. upravo kao reakcija protiv sekularizma koji je u vreme britanske dominacije preovladao u političkoj i intelektualnoj eliti Egipta. Do dana današnjeg njegovi principi su nepromenjeni: „Alah je naš cilj. Prorok je naš vođa. Kuran je naš zakon. Džihad je naš put. Umreti na Alahovom putu je naša najveća nada“. Bratstvo je arhetipski fundamentalistički islamski pokret koji se protivi prodoru sekularnih ideja i zagovara povratak integralnom islamu kao rešenju za sve probleme društva. Danas Muslimansko bratstvo ima ogranke u svakoj većoj muslimanskoj zemlji i u redovima islamske dijaspore širom sveta, uključujući i SAD. Njegovi članovi dele isti dugoročni cilj: uspostavljanje svetske islamske države zasnovane na šerijatskom pravu. Bez zazora oni prihvataju činjenicu da Kuran opravdava nasilje u cilju zbacivanja neislamske vlasti.
 
Tokom hladnog rata, Vašington se rutinski oslanjao na tvrdo islamističke režime i pokrete kao sredstvo slabljenja sekularnih režima – poput Naserovog – koji se pozivao na arapski nacionalizam. Sredinom pedesetih godina prošlog veka Amerikanci su čak podržavali ideju o formiranju islamskog bloka, na čelu sa Saudijskom Arabijom, koji bi predstavljao protivtežu naserizmu. Takav stav je možda i imao nekog smisla u jeku hladnog rata, ali danas za njega nema opravdanja. Pouka koju bi svaka razumna osoba mogla da izvuče iz američke intervencije u Iraku i Avganistanu jeste da militantni islam ne može biti pretvoren u sredstvo politike. Blowback je pogodna metafora koju možemo prevesti kao „bumerang“. Strategija podrške islamskim ambicijama u ostvarivanju kratkoročnih političkih ili vojnih ciljeva Sjedinjenih Država, npr. kroz naoružavanje mudžahedina koji su se borili protiv Sovjeta u Avganistanu, omogućila je da se islamski radikalizam pretvori u globalni fenomen koji ugrožava zapadne bezbednosne interese. Besmislena pomisao da Muslimansko bratstvo može postati strateški američki partner ukazuje da tvorci bliskoistočne politike SAD ništa nisu naučili posle 11. septembra…
 
Broj hrišćanskih Kopta u Egiptu takođe opada. Njihov položaj se tokom protekle godine drastično pogoršao. Već decenijama suočeni sa diskriminacijom pod Mubarakovim sekularnim režimom, oni sada uviđaju da im položaj postaje mnogo gori pod islamistima koji postepeno preuzimaju potpunu vlast. Njihova annus horribilis – godina patnji – počela je prvih sati 2011, kada je snažna bomba detonirana ispred koptske katedrale u Aleksandriji dok je ponoćna liturgija bila u toku. Ubijeno je dvadeset pet hrišćana, a stotinu njih ranjeno. Sledeća prekretnica bio je masakr u mestu Maspero 9. oktobra 2011, kada je dvadeset sedam nenaoružanih hrišćanskih demonstranata ubijeno, a više stotina povređeno – i to ne od strane islamskih ekstremista, već vojske. Kao što se moglo očekivati, zvanična vojna komisija oslobodila je pripadnike oružanih snaga svake odgovornosti.
 
Primer Egipta pokazuje da postoji direktna korelacija između američke politike i hrišćanskog egzodusa; primer Kosova nije jedinstven. Preuzimanje vlasti od strane Muslimanskog bratstva u Egiptu u punom je jeku. Praćeno je ubrzanim koptskim egzodusom, napadima na crkve i otmicama mladih devojaka koje muslimani siluju, prinude da pređu u islam i potom sprečavaju da se vrate svojim porodicama. U istom duhu, kako ističe Džejms Džatras, „oslobođenje“ Iraka od sekularne diktature Sadama Huseina pokazalo se katastrofom za dva miliona iračkih hrišćana. Sada ih je ostalo samo nekoliko stotina hiljada, sa tendencijom daljeg pada. Mnogi su našli utočište u Siriji, gde su sada ponovo pod pretnjom.
 
„Američki zagovornici tzv. Arapskog proleća mogu tvrditi, ma kako to zvučalo neuverljivo, da je pogoršanje položaja hrišćana nenameravana posledica suštinski progresivnog programa demokratizacije tih društava. S druge strane, pak, na Balkanu – a posebno na Kosovu i Metohiji i u delu Bosne pod vlašću muslimana – ne liju se krokodilske suze za proteranim hrišćanima jer su žrtve pre svega Srbi, a sa stanovišta američkih donosilaca odluka, oni, naravno, zaslužuju sve što im se događa. Suština ostaje ista: Vašington – navodno glavni globalni protivnik džihadističkog terora – zapravo se pokazuje kao dosledan zagovornik militantne islamizacije jedne zemlje za drugom, sa predvidljivim rezultatom bujice hrišćanskih izbeglica, spaljenih crkava, pobijenog sveštenstva i porobljenih devojaka. S obzirom spregu između američke vlade i medija, nije iznenađujuće da devet desetina Amerikanaca nema pojma šta njihova vlada radi u njihovo ime i njihovim novcem.“
 
Egipatska tranzicija u „demokratiju“ islamskog tipa doneće crne dane Koptima, koji sa razlogom strahuju da vojska i sudovi više neće biti u stanju da ih zaštite od diskriminacije. Vladajuća Partija pravde i slobode, u stvari politička filijala Muslimanskog bratstva, sada kontroliše parlament i ima svog šefa države. Njihov duhovni vođa je šeik Ali Goma, veliki muftija Egipta, koji je u nedavnom video snimku podsetio svoje sledbenike da su hrišćani nevernici kojima pripada podređeni status. Šeikov stav je naravno u skladu sa ortodoksnim islamskim učenjem, ali njega mediji na Zapadu i dalje slave kao „istaknutog prvaka umerenog islama“.
 
Kolaps hrišćanske zajednice u Iraku ubrzan je posle Božića 2011. kada su eksplodirale bombe u crkvama širom Bagdada, sa desetinama žrtava. Prethodno je 31. oktobra 2010. u napadu na jednu bagdadsku crkvu ubijeno četrdeset četiri vernika, dva sveštenika i sedam pripadnika snaga bezbednosti. Nakon što su američke snage završile povlačenje decembra prošle godine, egzodus hrišćana ne prestaje. „Naši vernici žive u strahu“, konstatuje haldejski episkop Šlemon Varduni. „Oni vide da nema mira, nema sigurnosti, pa odlaze gde mogu. Mi žalimo zbog njihovog odlaska, ali nas oni sa pravom pitaju ko će im garantovati živote, miran rad, budućnost. Vlada nije u stanju ni toliko da im obezbedi“. Ishod je predvidiv: hrišćanska zajednica u Iraku od dva miliona ljudi pre američke invazije 2003, sada je spala na petinu tog broja. Dok su još bile na terenu, američke snage nisu učinile skoro ništa za njihovu sigurnost. „Ipak smo zabrinuti zbog američkog povlačenja“, kaže Luis Sako, haldejski nadbiskup Kirkuka. „Iračke snage bezbednosti nisu spremne da obezbede zaštitu hrišćana. Iako smo u više navrata tražili da se podigne nivo bezbednosti, rezultati nisu ohrabrujući“. Nadbiskup Sako ističe da je pedeset sedam crkava napadnuto nakon američke invazije, preko hiljadu hrišćana ubijeno, a više od šest hiljada njih ranjeno.
 
Na početku islamskih osvajanja pod Muhamedovim naslednicima, stanovnici svih ovih zemalja bili su isključivo hrišćani. Čak i na zalasku otomanske vladavine, hrišćani su u Palestini i Libanu imali apsolutnu većinu. Pod britanskim mandatom (1919-1947), Palestina je zvanično bila klasifikovana kao „hrišćanska zemlja“. Stanovinštvo Vitlejema je bilo 90 posto hršćansko; danas oni čine manje od deset posto. Bukvalno nestaju. Među gotovo tri miliona Palestinaca na Zapadnoj obali, Gazi i istočnom Jerusalimu, broj hrišćana se sveo na samo 50.000. U okviru granica Izraela pre 1967. živi šest miliona ljudi, ali samo dva odsto čine hrišćani. U Jerusalimu broj hrišćanskih stanovnika se smanjio sa 45.000 u vreme nastanka Izraela na svega nekoliko hiljada danas. Uz sadašnju stopu opadanja, do sredine ovog veka više neće biti žive crkve u zemlji Hristovoj.
 
Kada bi nekim slučajem broj jevrejskog ili muslimanskog stanovništva u Americi ili Zapadnoj Evropi počeo da opada sličnom brzinom, čuli bi se protesti njihovih istovernika sa svih strana sveta. Vlade bi finansirale studije za utvrđivanje uzroka takvog stanja i programe za njegovo prevazilaženje. Bliskoistočni hrišćani, međutim, nestaju, i pritom ostaju nevidljivi za zapadni svet.
 
Geopolitika
 


Izvor:
Novi Standard

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *