Хашки оптуженици

Питање:
Поздрав поштованим оцима, Приликом моје прошлогодишње посете манастиру Острог, неколицина нас је имала ту прилику да у манастиру Ћириловац (где смо отишли пре настављања пута према Острогу) упозна чувеног духовника, оца Јоила. У манастирској трпезарији водио се отворен и веома пријатан разговор између њега и присутних ходочасника, тако да је свако од нас могао да затражи савет у вези духовног живота и невоља које су га тиштале. Осећао сам се јако лепо; нисам ни примећивао како је време брзо протицало. Међутим, због једне ствари која се догодила на крају наше посете, манастир сам напустио са великим смућењем у души, и ни дан-данас не могу да нађем објашњење које би ме умирило. Стога вас молим за мишљење – све уважене оце и браћу који нам помажу на овом форуму. Ради се о следећем: на питање једне жене из Републике Српске, да ли требамо изручити Радована Караџића и Ратка Младића суду за ратне злочине у бившој СФРЈ, отац Јоил је пламено и одлучно одговорио да тако нешто не долази у обзир. Штавише, наставио је он, ниједног Србина не смемо предати тој европској банди. Његов одговор изазвао је велико одушевљење једног дела посетилаца (мислим да су они управо и били из Републике Српске) , док је највећи део нас био затечен реториком која је (нека ми Господ опрости) подсећала на класичне псевдо-патриотске флоскуле које имамо прилике да слушамо и у појединим медијима у Србији, и то највише од оних људи који су директно одговорни за сву беду и несрећу која је задесила српски народ у последњих 15 и више година. Примећујући неспремност нас Срба да погледамо себи у очи и суочимо се са свим злочинима које смо у претходним ратовима починили, као и оних који су почињени у наше име и “за наше добро”, чему се добром можемо надати? Како ћемо се надати у Христа кад сакривамо властите злочине? Зар ћемо своје окрвављене руке правдати тиме што су и другим народима руке исто тако крваве али нико од њихових војника и вођа не одговара, бар не у тој мери колико ми, Срби? Да ли је истина и правда Божја, за коју је српски народ подносио тако велике жртве у прошлости, одговарати злочином на злочин? Нека ми опросте сви који су у овим ратовима претрпели страдања, убиства и мучења најближих – зар је скривање злочинаца (које величамо само због тога што су нашим непријатељима у рату одговарали на исти начин као што су и они Србима чинили) христољубиво и православно дело? Смемо ли, можемо ли са таквим јадом и мржњом у срцу узносити своје молитве свевидећем Богу? За какав се то спас српског народа молимо? Желео бих да кажем да у потпуности делим мишљење оца Јоила о новом светском поретку, Европи и европским интеграцијама – то је нови Вавилон кога се јавно и пред свима одричем. Драже ми је сиротовање у малој и, ако треба, од свих напуштеној Србији, али Србији која је увек са Христом и уз Христа. И ако морамо да ишчезнемо са лица земље, да ишчезнемо као људи Божји а не као бесловесне звери. Све за Христа, Христа ни за шта! Праштајте оци и браћо,
Дејан


Одговор:
Драги Дејане, Сви знамо да је рат ужасна ствар, али нико од нас не може тачно знати како би се он сам понашао да према његовој куħи иде непријатељска војска са циљем да убије и њега и све његове. Ми знамо да се у рату треба понашати “монашки” и “витешки”, јер ħе сам Господ свакоме судити за дела његова. А наша људска мерила су слаба да из те компликоване ситуације апотекарском вагом прецизно одмере ко је шта и коме колико скривио. Ни Хаг не претендује да то може. Ни они сами ни једног тренутка нису тврдили да ħе задовољити сваку правду. А и ти сам их, колико сам разумео, називаш “Нови Вавилон” и одричеш их се. Па у чему је онда разлика између онога што мисли о. Јоил о “европској банди” и онога што ти мислиш о “новом Вавилону”? Када су Јевреји крили своје бунтовнике од Вавилонских власти, да ли су имали на то право? Јесу ли и Макавеји “ратни злочинци”? Ти ħеш можда реħи: “Али овде се ради о злочину”! ? ! А одакле ти то знаш, када ни сам суд у Хагу не сме да назива злочином нешто што још није доказано и док се суђење не одржи? По њиховом, они су само осумњичени бегунци. И по људској правди нико се не може назвати злочинцем док му се кривица не докаже. А колико знам, у Хагу она још није доказана. Па зашто их тај Хаг, ако веħ неко мисли да има толико доказа, не осуди у отсуству? Докази су докази! Међутим, моје лично мишљење је да Хагу није потребна правда као таква, веħ јавно суђење, ради васпитавања народа бесмисленим бајкама о колективној кривици, која ни по људском праву не може да се прихвати у било ком облику, па ни у овом – да је неко “у наше име” и “да нама буде боље” некога злостављао. То ни један закон на свету не подржава – да је једна група крива зато што је неко у њено име неки злочин направио. Глупост! Ја нисам никоме дао своје овлашħење да у моје име изврши било какав злочин. Набијање колективне кривице на савест представља по свим законима злочин само за себе. Заиста не разумем, и први пут чујем за “неспремност нас Срба да погледамо себи у очи и суочимо се са свим злочинима које смо у претходним ратовима починили”! Какви су то злочини које смо ми Срби колективно, као народ, у претходним ратовима починили? Мени то изгледа као констатација за коју би се могло одговарати пред људским законима који тако нешто изричито забрањују. О каквом “скривању злочинаца” се овде ради, када ни сам Хаг, ни Караџиħа ни Младиħа тако не назива? Да ли се овде ради о неким непознатим, потенцијалним злочинцима којима кривица још није доказана. Па јесмо ли их опет ми, као народ сакривали? Ја за себе могу реħи да нисам. А познајем још много људи из нашег народа који такође никога не скривају. Према томе, противзаконито је реħи да ми Срби као народ скривамо злочинце! И какве су то “наше окрвављене руке”, које ми наводно правдамо? Мени заиста није јасно? ! ? Ко то има толику волшебну моħ да мени окрвави руке нечим што ја нисам урадио? Таман и да сви хашки осуђеници изјаве да су у моје име некога убијали, ја никада не бих могао ни пред једним законом да будем за то, ама баш ни мало, ни једну трунку одговоран! Ово је нека реторика из неке новокомпоноване квази политичке приче, коју ја не бих тек тако могао да прихватим, без обзира на то колико реторике и псеудо-патриотских прича некакви медији и најодговорнији људи лансирали у булеварској штампи. Ја на њу нисам претплаħен, и не умем да се препирем са телевизором. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.