Раније или касније, свима ће постати јасно, да Православље нећемо сачувати сабирањем напора за очување “јелинизма”, или “русизма”, или “србизма”. Еклисиолошка формула: постоји Константинопољ, коме је Црква повјерила васељенско првјенство, постаје: неопходно је да постоји Константинопољ! Но трагична двосмисленст те поставке налази се у томе што Патријарх, чија је функција да свједочи о васељенскости Цркве, да буде чувар хришћанског јелинизма који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовјети с национализмом, – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног национализма. Васељенско првјенство постаје првјенство Грка. Врло је карактеристично да чак и грчки јерарси, кад говоре о “јелинизму”, имају у виду не толико “хришћански јелинизам” Византије колико “древно-хеленску културу” Платона и Питагоре, Хомера и “Атинску демократију” – као да бити Грк значи бити скоро искључиви “наследник” и “носилац” тога “јелинизма”.
* * *
Ја лично сам посветио прилично велики део мога богословског живота на “заштиту” васељенског првјенства Константинопољског Патријарха да би неко могао да ме окриви за “анти-константинополитанство”. То првјенство, његову неопходност за Цркву, његов огромни потенцијални значај за Православље, ја још једном свечано исповиједам и потврђујем. Међутим, да би то првјенство поново постало оно што оно јесте, треба да се очисти од свих двосмислености, од свих небитних контекста, од свих националних закључака, од зависности од било чега прошлог, садашњег или будућег, свега што не представља Цркву, и само Цркву.
Можда је, у садашњем моменту најнасушнији задатак за васељенско првјенство: да нас ослободи од јеретичких и многобожачких национализама који гуше васељенско и спаситељно призвање Православне Цркве. Треба већ једном да престанемо да говоримо о нашим “славним данима и временима”. Зато што слава, у аутентичном предању Цркве, припада само Богу, а Црква је и основана за прослављање Бога а не само себе. Када то схватимо, оно што је за човека немогуће, постаће могуће за Бога.
* * *
Несумњиво да је централни и одлучујући факт после-византијске религиозне историје управо подсвјесно, но ипак очевидно, претварање Византије у сталну, основну и нормативну димензију или ознаку (нота) самог Православља, претварање “империјалног” слоја у суштински слој православног предања. Узроци тог парадоксалног процеса и сувише су многобројни и сложени да их је овде немогуће чак и набројати. Неки од њих имају коријење у самој Византији, неки у дугом турском ропству, неки у новијим слојевима грчке историје. Но факат је ту: предање условљено историчношћу Цркве, тј. “примањем” пролазних и релативних “свјетова” са којима је она била свезана у току свог земаљског странствовања, одвело је Цркву својој супротности: анти-историјском и неисторијском карактеру грчког схватања ствари: Византија за Грке није једно од поглавља – па макар било и од централне важности и у много чему одлучујуће – у историји непрестаног “странствовања” Цркве, него је то цела историја, њен стални terminus ad quem после кога се не може “збити” више ништа значајно, и кога је као таквог могуће само чувати. Реалност тог изузетног и врхунског “свијета” не зависи од историје. Историјски пад Царства 1453. године не само што га није разорио, него, напротив, ослободио га је од свега често “историјског”, тј. пролазног и привременог, претворио га у аутентичну над-историјску реалност, “суштину” која више не Подлеже историјским превратима. Историјски царски град могао се више од петсто година називати Стамболом, – за Грке он јесте Константинопољ, Нови Рим, срце, центар и символ “реалности” која стоји ван сваке историје.
Но стварно парадоксални карактер те “реалности” састоји се у томе што њу уопште није тешко поистовјетити са било каквом “формом” или “садржајем”. Ту се наравно не ради о Византијској Империји као таквој, о политичкој “машти” (маштању) њеног могућег историјског обновљења. Грци су и сувише реалисти да не би могли схватити илузорност такве маште. “Садржај” те реалности није ни особита вјерност или интерес к доктриналном, богословском, духовном и културном предању Византије, тј. онај “православни византинизам” који представља суштински део православног Предања. Тај “византијски свијет”, који је сам по себи основно “мјерило” – свјесно или главним дијелом подсвјесно – грчког религиозног настројења ума, није ни историјска Византија, ни духовна Византија. Но тада, шта је он? Одговор је од одлучујућег значаја за појимање грчког религиозног и еклисиолошког појимања ствари: Византија као истовремени темељ и оправдање грчког религиозног национализма.
То парадоксално сједињење два различита, ако не и противречна, слоја историјског развоја православног свијета стоји у самом центру огромног и трагичног неспоразума, који је по много чему родитељ наше садашње кризе.
Назвах то сједињење парадоксалним зато што је, као што сам већ рекао, сама “суштина” византијског “империјалног” предања била не национална, већ универзална. И сама та универзалност – ма колико да је она била теоријска и несавршена – дозволила је Цркви да прими Империју и да учини од ње своје земаљско “обитавалиште”.
Борба између “грчког” и “хришћанског” чини сами садржај велике и за свагда нормативне патристичке епохе, њену аутентичну “тему”. И управо “грчки” препород, рађање грчког национализма, аутономног у односу на хришћански јелинизам, било је, последњих година Византије, један од основних фактора Флорентинске трагедије.
Оно што се одиграло с грчким настројењем ума било је, на тај начин, резултат не еволуције и развоја, већ преврата. Трагични догађаји у историји Империје, горки опит турског ропства, борба за очување живота и за ослобођење, – све је то измјенило изглед византијског “империјалног” предања и дало му смисао потпуно супротан ономе какав је оно имало у почетку и који је дао могућност Цркви да га усвоји. Универзално је замијењено “националним”; “хришћански јелинизам” – “јелинизмом”; Византија – Грчком. Јединствена и универзална хришћанска вредност Византије била је пренијета само на Грке, на грчку нацију која је сада добила, из разлога искључиве идентификације са “јелинизмом”, нову специфичну боју. Врло је карактеристично да чак и грчки јерарси, кад говоре о “јелинизму”, имају у виду не толико “хришћански јелинизам” Византије колико “древно-хеленску културу” Платона и Питагоре, Хомера и “Атинску демократију”, као да бити Грк значи бити скоро искључиви “наследник” и “носилац” тога “јелинизма”.
Тај “јелинизам” је уствари, грчки израз свјетског национализма који је новијег датума и има своје коријене у Француској Револуцији 1789. године и у европском романтизму. Као и сваки други национализам таквог типа, он је постројен на митолигији, дијелом “свјетовној” а дијелом “религиозној”. На свјетовном плану то је мит о искључивом односу Грка с “јелинизмом” – који је заједнички извор и темељ све западне културе. На религиозном плану то је мит о искључивом односу с Византијом, хришћанском “икуменом” – заједничким темељем свих Православних Цркава. И управо та двојна митологија, или боље – притисак који она врши на грчко црквено мишљење, отежава тако силно еклисилошки дијалог са Грцима.
Прва тешкоћа се налази у различитом појимању мјеста и улоге Васељенског Патријарха у Православној Цркви. Све Православне Цркве без изузетка признају његово првјенство. Постоји, међутим, битна разлика у схватању тога првјенства имеђу грчких Цркава и свих других.
Основно мјерило његовог првјенства за негрчке Цркве је суштинска еклисиологија која је одвајкада признавала васељенски центар сагласности и јединство, односно таксис, поредак старјешинства и части међу Црквама. Отуда је васељенско првјенство истовремено и суштинско, у том смислу што оно постоји вазда у Цркви, и историјско, у том смислу што се његова “припадност” може мијењати, као што се уствари и мијењала, будући да зависи од историјског положаја Цркве у одређеном времену. Првјенство Константинопоља је било установљено од стране Васељенских Сабора, сагласношћу сви Цркава. То га и чини “суштинским”, јер је оно стварно израз сагласности Цркава, њиховог јединства. Но, с друге стране, исто тако је тачно и то да је оно било установљено у одређеном историјском контексту као еклисиолошки одговор на одређено стање: настанак васељенске хришћанске Империје. И премда данас у цијелој Православној Цркви нико не осјећа и не изражава неопходност било какве измјене “поретка” Цркава, такве измјене су се раније догађале и, бар теоретски, могу се догодити и у будућности. Тако, на примјер, у случају “обраћења” Римокатоличке цркве, “васељенско првјенство” се може вратити – као што се може и невратити – првоме Риму. Такав је у својој најпростијој форми еклисиолошки став ових негрчких Православних Цркава. Од свих примљено првјенство Цариградског Патријарха нема овдје никакво “национално” тумачење и не садржи никакав божански односно вјечни таксис, поредак Цркава. У нужди, сагласношћу Цркава израженом преко Васељенског Сабора, постојећи поредак може бити измијењен, као што се и раније мкјењао у случајевима: Антиохије, Јерусалима, Ефеса и Кипра, и самог Цариграда.
Оваква теорија, међутим, за Грке је “анатема”, тако да управо ту излази на видјело двосмисленост савремене православне еклисиологије. За Грке “мјерило” првјенства Васељенског престола налази се не у неком одређеном еклисиолошком предању, било оно “суштинско” или “империјално”, него у изузетном положају кога има Васељенски Патријарх унутар тог “јелинизма”, који, као што смо видјели, чини “суштину” њиховог религиозног схватања. Јер ако се свјетовни центар тог “јелинизма” налази у Атини, његово религиозно огњиште и символ, бесумње, налази се у Константинопољу. У току многих вјекова турског ропства Патријарх је био религиозни етнарх грчке нације, огњиште и символ продужетка њеног постојања и њеног аутентичног лица. Отуда Васељенски престо остаје за Грке и до дана данашњег – стварност једнога реда, не толико еклисиолошког и канонског, колико првјенствено духовног и психолошког. “Канонски”, Грци могу да припадају или не припадају Патријархату. Тако, док је Јеладска Црква независна од Патријархата, дотле сваки Грк који живи у Аустралији или Латинској Америци налази се у његовој “јурисдикцији”. Но било какав да је њихов “јурисдикциони” статус, сви су они под Константинопољем. Овдје је важан не Константинопољ као васељенски центар јединства и сагласности, но Константинопољ као такав, Васељенски престо као носилац и чувар “јелинизма”. Његово првјенство се сада приписује самој суштини (еsse) Цркве, постаје само по себи nota Еcclеsiае. Еклисиолошка формула: постоји Константинопољ, коме је Црква повјерила васељенско првјенство, постаје: “неопходно је да постоји Константинопољ”. Но трагична двосмисленст те поставке налази се у томе што Патријарх, чија је функција да свједочи о васељенскости Цркве, да буде чувар “хришћанског јелинизма” који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовјети с “национализмом”, – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног “национализма”. Васељенско првјенство постаје првјенство Грка. За Грке, који су се постепено нашли у плијену поистовјећења “византијског” са “грчким”, с националном и чак етничком улогом византинизма, сваки покушај установљења политичке и црквене независности од Империје од стране Словена, или Арапа, или Румуна, – значио је скоро аутоматски опасност за “јелинизам”, покушај уништења Грка и њиховог првородства унутар Православља. Они никад нијесу успјели да схвате да суштинско јединство право славног свијета није ни национално, ни политичко, чак ни јурисдикционо, него управо јединство “хришћанског јелинизма”, православног оваплоћења првобитног хришћанског предања. Они то нијесу схватили зато што су поистовјетили “хришћански јелинизам” с “јелинизмом”, тј. са грчком националном и етничком “личношћу”.
Разне “аутокефалије” дароване у току и после византијског периода биле су “уступци” и “прилагођавања” а не признање нечег нормалног, нечега што “одговара” новом стању, слично томе као што је признање “империјалне Цркве” “одговарало” претходећем стању – хришћанској Империји. Будући да у грчком религиозном настројењу ума није било мјеста за то ново стање, онда је оно у стварности посматрано као нешто случајно и привремено. То је био разлог да ни једна “аутокефалија” није била дата слободно, већ је увијек била резултат борби и “преговора”. Такође из истог разлога принцип “аутокефалности”, који претставља основни принцип садашњег устројства Цркве, још ни дан-данас није потпуно схваћен од стране грчких “официјалних” црквених кругова, како у његовом “почетном стадију” (“право давања аутокефалности”) тако и у његовој модалности (последице које из њега произилазе за међуцрквене односе).
Једно је јасно, а оно је истовремено можда и највећи парадокс свег тог развоја: на хотећи признати принцип аутокефалије de facto, грчки “званични” црквени кругови као да га правдају истом оном логиком која је натјерала Грке да га одбаце и да се боре против њега, тј. идејом о суштинској разлици између јелинског и разних нејелинских “Православља”. Док су се они раније у прошлости борили против “аутокефалија” зато што су одбацивали мисао да “хришћански јелинизам” – као суштина Православља – може имати било какав други еклисиолошки израз осим “империјалне Цркве”, а она је грчка, – дотле их сад они признају зато што, замјенивши уствари “хришћански јелинизам” “јелинизмом”, мисле да је неопходно да друга “Православља” треба да буду израз неких других “суштина”: “руско Православље”, “српско Православље”, итд. А пошто се призвање грчког Православља састоји у очувању јелинизма, онда се и призвање других Цркава састоји да чувају своје сопствене – двоструко националне – “суштине”. Саставивши на тај начин свој пуни круг, “империјално” схватање се спојило са “националним”. А то је било неизбјежно ако се сјетимо да се прави извор савременог “национализма” налази не у Хришћанству него у идејама Француске Револуције 1789. године, стварне “мајке” ситничавих фанатичних и негативних “национализама” 19. и 20. стољећа. Оно чиме се ипак разликује тај нови грчки (не византијски већ савремени) национализам од других православних национализама, то је убјеђење које се задржало у њему из његове “империјалне” прошлости, да међу свим православним “суштинама грчка “суштина” има првјенство, заузима iure divino прво мјесто. Заборавивши да право јединство Православља чини не “јелинизам” као такав, већ “хришћански јелинизам” који стварно има “првјенство” над свим другим његовим “изразима”, поистовјетивши тај јелинизам са самим собом, Грци претендују на “првјенство” које би им стварно могло и да припада али на основу сасвим других претпоставки. Ето у томе се састоји у наше дане основна двосмисленост “васељенског првјенства” у Православној Цркви. Да ли оно припада првом међу епископима, ономе кога “сагласност” свих Цркава уважава, воли и поштује у лицу Васељенског Патријарха, или оно припада духовној глави и носицу “јелинизма”, чија је хришћанска вриједност и припадност исто толико сумњива колико и било ког другог савременог полу-многобожачког национализма?
Само ако смо ми способни да наша питања поставимо на оној висини на којој је једино и могуће дати одговор на њих, тј. на висини суштинске еклисиологије, само ако смо у стању да увидимо и оцијенимо факте у тој основној перспективи, – само тада ће бура која се подигла бити осмишљена, и само ће тада она довести до заједничке побједе. Свима ће постати јасно, раније или касније, да Православље нећемо сачувати сабирањем напора за очување “јелинизма”, или “русизма”, или “србизма”. Напротив, чувајући и испуњавајући захтјеве Цркве ми ћемо спасти и све оно што је суштинско у разним оваплоћењима хришћанске вјере и живота. Ако је професор о. Флоровски, руски богослов који живи и ради “у изгнанству”, имао храбрости да (у својој књизи “Путеви руског богословља”) разоткрије и осуди удаљавање “русизма” од “хришћанског јелинизма” и да тако ослободи цијело покољење руских богослова од последњих остатака псевдо-месијанског религиозног национализма, зар онда није вријеме и Грцима – па било макар једноме од њих – да учине такву, истина тешку, но ослобађујућу операцију, у односу на двосмисленост “јелинизма”?
Прот. Александар Шмеман
ГРЧКИ РЕЛИГИОЗНИ НАЦИОНАЛИЗАМ.
|
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ
|
ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ |
