Говорити неверујућима шта је грех

Питање:
Помаже Бог, Молим вас да ми дате одговор колико ради мене самог, толико и ради мојих пријатеља који имају сумњу у моје добре намјере. Наиме водио сам јако грешан и неморалан живот прије свог уцрквљења и дуго сам лутао на путу свог Богопознања и наше Православне вјере. И сад често залутам и починим неки гријех, учинем неку псовку, замјерим се са неким, опијем се, потучем се, испушим џионт са другарима, учиним свашта по својој слабости… Идем често у цркву, обилазим манастире, огријешим се о пост, кајем се и исповиједам свом свештенику у парохији, читам Светоотачку литературу, проучавам догматику итд. Имам наду да ово моје питање тј. ваш одговор може бити и на спасење мојих другара који су ми ово задали као неки свој ТЕСТ или и желе да прочитају ваш одговор. Да ли је гријех мирјанину ако тумачи Свето Јеванђеље, догме и каноне крштеној а неуцрквљеној особи? Као нпр. рећи радном колеги и драгој особи која живи у ванбрачној заједници тј. невјенчано и има дјецу да се вјенча у цркви или другару да је секс и мијењање разних партнера прије брака нешто лоше?
Дарко


Одговор:
СВЕТ И ЖИВОТ НИСУ НЕКА ЛУДА ИГРА
Драги Дарко, Питаш да ли је грех говорити неверујућима шта је лоше и шта је грех? Можда, најпре треба да размислимо о томе како разумемо шта је то грех? Како ти и твоји пријатељи разумете реч – грех? Јер, грех није неки философски или светски појам, већ појам из наше вере. Стога, није свакоме потпуно јасно шта он уствари означава.
Грех представља наше удаљавање од Бога. А наше удаљавање од Бога је удаљавање од Извора нашег живота. Стога је грех све што није по Богу и од Бога. Апостол Павле каже: “Све што није од вјере гријех је.” (Рим. 14, 23.) И “Свака неправда је гријех.” (1. Јов. 5, 17.) “Сваки који чини гријех и безакоње чини; а гријех јесте безакоње.” (1. Јов. 3, 4.) “Гријех је жаока смрти.” (1. Кор. 15, 56.) Јер, у крајњем смислу, смрт извршава своју улогу само уз помоћ греха. Грех је средство смрти.
А шта је смрт? Мислим да се проблем са појмом смрти код неких састоји у томе, што разни јеретици, под утицајем материјализма, атеизма, а можда и пантеизма, замишљају смрт као некакво враћање у ништа, у ништавило и у непостојање, иако их све око нас демантује. Ни физичка (камо ли духовна) смрт не значи “враћање у непостојање”, него само мењање облика постојања те исте материје од које је човек.
Бог је створио душу бесмртну. Господ је све створио бесмртно – у смислу да се ништа нашом вољом или поступцима не може вратити у непостојање. Али је, по констатацији самог Господа, наш грех проузроковао смрт, по речи Његовој: “У који дан окусиш од њега – умрећеш! ” (1. Мојс. 2, 17.) Упркос томе, Његова Реч, којом је створио свет и човека, не може се оповргнути (вратити у непостијање) нашим грехом, размишљањем и некаквим логичким конструкцијама. Јер, непостојање не зависи од нас а смрт зависи од Бога. “Јер будући да кроз човека би смрт, кроз човека и васкрсење мртвих.” (1. Кор. 15, 21.) Кроз човека – Адама би смрт, а кроз Човека – Христа живот.
Сам Господ изједначава грех са смрћу, али не онако како ту смрт замишљају атеисти, материјалисти и остали…исти, или како је већ они све не разумеју, већ онако како је Господ открио да она јесте. Грех удаљава од Бога, Који је извор постојања Самога Себе и свега осталог што постоји. А то стање удаљености од Бога, не пребивања у Господу и не постојања на добар начин на који нас је Он створио, него на грешан и огреховљени начин, назива се – смрћу. Смрт дакле, није враћање у ништа, него не-живот по Богу, у Богу, у хармонији и у заједници љубави према и са Богом. И тако, пошто је душа бесмртна и смрт постаје бесмртна. Јер, Бог нас је својом Речју извео из непостојања у постојање и ми ту чињеницу не можемо променити некаквим својим замишљањем непостојања и логичког калкулисањем са њим. Јер и само замишљање, или именовање, некаквог “непостојања” – непостојању даје постојање, и тиме такво мишљење побија само себе. У питању је дакле, квалитет датог постојања а не “нужност непостојања”, како је неки замишљају. А то и такво њихово замишљање смрти само показује ограниченост и огреховљеност која по себи још више сужава наш ум, без обзира колико књига је ко прочитао, колико година је седео у школској клупи или које и какве титуле је стекао у овом свету.
У апсолутном смислу речи, смрт је разлика у квалитету постојања, јер смрт, о којој говори Христос, Свето Писмо и сви Свети Оци, не постоји као непостојање. Христос, Јеванђеља и цело Свето Писмо, сви Свети Оци и Божији људи, не баве се небићем и непостојањем. Онако како обично непостојање ми разумемо, оно јесте философски појам, и то је једно; а смрт о којој Говори Господ Бог, о којој говоре Христос и сви свети јесте нешто сасвим друго.
Због тога се заиста треба држати праве и истините вере, онако како нам је Бог Сином својим и преко својих светих открио, а не мудровати по својој логици или интелектуалном ћефу.
“Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху.” (Јн. 8, 34.) “Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима.” (Мт. 12, 30-31.) А хула на Духа Светога јесте одбацивање очигледне истине. Одбацивање – не некакве наше високонаучне логике или “праве информације” или некаквог интелектуалног знања, него – оне обичне људске здраве памети која је једино потребна за праву веру и живот по њој.
Неопраштање греха јесте смрт. А опет, опраштање греха није само људска “добра воља” или некаква наша паушална одлука, него благодат Божија која се стиче покајањем и задобијањем праве, истините и животворне љубави Божије.
Господу требају верни синови и кћери а не адвокати. Господу треба служити онако како су нас Његови свети и наши Оци научили, не треба се бринути шта “мудраци овога света” проповедају. Наша проповед је ништа више него – наша вера и наш живот. То је вера Отаца, која није плод људскога ума и мудрости, него Откривење Бога људима Његовим, оно што “покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.” (2. Петр. 1, 21.) Тако је живео и радио и блаженопочивши патр. Павле: знајући да свака реч може да има своју против-реч, он је једноставно, озбиљно и доследно, као и мноооги пре њега – живео по вери Христовој и Јеванђељу. У томе се састоји његова снага и величина, којој нису могли одолети ни Рим ни Вашингтон ни Брисел, ни све силе и мудрости овога света…
Данас живимо као шизофреничари који мисле једно, раде друго а говоре нешто треће. Поцепани смо не на два, него на три или више делова. И све то некако функционише ради материјалне користи и физичких задовољстава, а такво жонглирање се назива “сналажењем” и сматра се успехом… Авај! Када би могли да разумемо да вера није неки скуп информација или некаква целовита теорија за разглабање, већ је то свакодневни људски, практични и доследни живот по Божијим заповестима и Христовим речима. Јер овај свет и живот нису нека луда игра, већ веома опасан терен који се завршава физичком смрћу у којој нема ништа смешно и неозбиљно.
Као што нам је Господ поручио када је рекао: “Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и ироклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје! ” (4. Мојс. 30, 19.) Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.