ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
О ОСУЂИВАЊУ
 
Света Црква нас моли и упозорава: “Не судите да вам се не суди!” Нарочито не треба ни у ком случају осуђивати свештенике. 21. правило 4. Васељенског Сабора гласи: “Од клирика или мирјана који достављају нешто о епископима или клирицима не треба прихватати доставе без провере, већ прво треба испитати јавно мњење о њима”.
Због порока осуђивања човек може да постане пијаница, блудник или чак разбојник, зато што ће тај грех који ми примећујемо и осуђујемо код ближњих обавезно и нас у будућности да заведе.
Чеда! Избегавајте осуђивање. Осуђујући некога ми поново распињемо Господа и Духа Светога од себе одгонимо.
А и ко си ти који си се дрзнуо да осудиш свог ближњег? Ако Господ види безакоња грешника и не кажњава га, већ трпи, ко је нама онда дао право да судимо овога? Јер ако одузмемо Господу чин Судије, онда ми постајемо антихристи, то јест противници Божји.
Бојмо се осуђивања! Милостиво снисходимо немоћима људи око нас да би се на нама испуниле речи: “Блажени милостиви, јер ће помиловани бити”.
Драга чеда! Суздржимо се од расправљања туђих поступака, умирујући се тиме да није у питању осуђивање, већ само расуђивање. А ако се догоди да дозволимо себи овакво “расуђивање”, онда треба да говоримо о поступцима ближњих само кроз свој сопствени пад, то јест са потпуним сазнањем своје ништавности овако:
Ја не могу да осудим грешника за пијанство и разврат, зато што ја сам убијам људе злим поступцима и речима. А све заповести нам је дао Сам Законодавац. Онај Који је рекао: “Не напијајте се вином” такође је рекао: “Не убиј”. Значи, и ја сам преступник закона, онда како могу да осудим палог?
Расуђујући на овај начин ублажаваћемо кривицу ближњега и видећемо своју сопствену кривицу.
Трудимо се, браћо, да непрестано одгонимо мисли осуђивања и да молимо Господа: ” Дај ми да видим моја сагрешења и да не осуђујем брата мог!”