ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
О СТОМАКОУГАЂАЊУ И СУЗДРЖАЊУ
 
Потреба за храном и пићем је урођена нашој телесној природи, и умерено задовољавање ове потребе јесте законито и неопходно. Прелазећи границе умерености, стомакоугађање постаје страшан и понижавајући порок који има следеће видове (према св. Јовану Лествичнику):
Прождрљивост која се ничим не може наситити.
Ћудљива сластољубива потреба за разноликошћу укуса.
Незадржива и зависна похлепа у погледу омиљене хране.
Неукротиво, све разузданије преједање.
Почетак свега лошег јесте засићење стомака као и раслабљивање тела у сну, јер распаљују блудну похоту.
Ево списка порока који проистичу из ове страсти: блуд, бездушност, сањивост, море помисли, бујице скверни, бездан непознатих нечистота, лењост, многословије, претерана слобода у говору, претерано смејање, шаљивост, немилосрдност, тврдоглавост, неосетљивост, очаравање, надменост, дрскост, кицошко разметање, а за њима следи нечиста молитва, необуздане помисли.
Што се лакша храна и пиће употребљава и у мањим количинама, то финији и лакши постаје и дух. Преједање и сластољубивост нас везују за земљу и одсецају души њена крила.
Од стомакоугађања настаје страшна борба телесне похоте; од постова – целомудреност, од ситости – распусност, и од пресићености – нечистота.
Од хлеба и воде нема штете!
Пост је био прва заповест нашим прародитељима, и кршење поста је био узрок њиховог пада; од онога што је било узрок пада, од тога подвижници почињу жници да се труде у страху Божјем. Од тога је и Спаситељ почео, јер је пост оружје против ђавола, њиме је Он поразио ђавола у пустињи.
Наоружани постом се стално разгорева ревношћу. Ко пребива у посту има ум непоколебив и спреман је да се супротстави и победи све страшне страсти. Ко одриче пост, тај заборавља зашто се догодио грехопад првих људи (због неуздржања), и на које је оружје против греха и кушача указао Спаситељ када је боравио у пустињи, постећи 40 дана и ноћи; тај не зна или не жели да зна да човек отпада од Бога најчешће због неуздржања, као што је било и са становницима Содома и Гоморе и Нојевим савременицима, јер због неуздржања настаје сваки грех људски.
Ко одриче постове, тај одузима и себи и другима оружје против многострасне плоти своје и против ђавола. Није Христов војник онај који баца оружје и предаје се добровољно у заробљеништво свог сластољубивог и грехољубивог тела, он је и слеп и не види односе између узрока и последица ствари.
Пост као умртвљење тела, умртвљење старога човека у себи има заслуге бескрвног мучеништва.
У чему се управо састоји пост и на који начин се научити постити?
Пост је присила за природу и одсецање онога што прија устима. Прави постје када једемо мало, користимо једноставну храну и чувамо се стомакоугађања.
Прво треба да се лишавамо хране која гоји, а онда оне која распаљује, и на крају и оне која прија по укусу.
За ручак једи колико можеш, а за вечеру се суздржи. Храна треба да се узима пристојно, са страхом Божјим и ништа не треба да се једе из похлепе, већ кад имаш потребу природну, и то тако да после хране и пића не осећаш жељу за јелом. Та задовољеност без претераности и јесте начело светог поста.
Посне дане – среду и петак – држите без изузетка.
Уздржање за свакога треба да буде одређено према његовој телесној снази. Треба избегавати прекомерни пост који раслабљује – чак и у време телесних искушења.
У случају ненамерног претеривања и неопрезног неуздржања не туговати због кршења поста, већ се потрудити и надокнадити га.
У случају раслабљења тела од подвига, или од болести, треба доста умањити пост. Тело које је намучено подвизима или болестима треба крепити умереним сном, храном и пићем, не водећи рачуна о времену. Исус Христос је после васкрсења Јаирове кћери одмах заповедио “да јој даду да једе” (Лука. 8, 55).
Истински пост оставља свој печат на све спољашње и унутрашње понашање подвижника. Мера уздржања се не ограничава само храном и пићем, већ се проширује и на разговоре, спавање, одећу, и на сва чула – у свему овоме треба да постоји мера уздржања.
Исправном посту је потпуно туђа сујета и раслабљеност. У посту се треба храбро и благоразумно чувати сваког човекоугађања, избегавати осуђивање оних који не посте, као што и они који не посте не треба да коре оне који посте.
Телесни пост бива олакшан постепеним навикавањем на уздржавање, али он нема никакву заслугу без унутрашњег поста духовног. Пост духовни је период духовних напора: појачати молитву, повећати милосрђе, укротити страсти, помирити се са непријатељима. Пост је духовна храна за душу, то је као оаза у пустињи за уморног путника који је остао без резерве воде.
Дочекујте пост са радошћу: ” Сада је време повољно, сада је дан спасења”.

2 Comments

  1. Zvjezdan Milaković

    Htjeo sam pitati,kada se poje i molim ti sja, za vrijeme liturgije dali se treba svaki puta pokloniti?!

  2. Markovic Radosav

    Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]