ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
ПОУКЕ МОНАСИМА
 
У монаха сачуваће се остатак побожности до свршетка света.
По великом милосрђу Божијем достигли сте ви, чеда духовна, висину и дубину монашког звања. Висину, зато што је монашки чин – анђелски чин, а може ли на земљи бити шта више од овога? Дубину, јер је основа монаштва: самопонижење, сматрање себе ни за шта, постојано мислено лежање на дну и покајање до последњег даха.
“Аја сам црв, а не човек; подсмех људима и поруга народу” (Пс. 21, 7), – ево какво мишљење о себи је дужан да усвоји онај који је примио монаштво; ево какве речи је дужан да запечати у свом уму, да унедри у срце своје, да оваплоти у свем бићу свом.
Нисте дошли од невоље него сте добровољно ступили на овај подвиг, на служење анђеоско. Добровољно, са великим усрћем ступили сте у редове војујућих под знамењем Христовог Крста, заветовали се Богу да Му останете верни до краја, да све претрпите из љубави према Њему: сваку злобу, свако огорчење, сваку поругу, оговарање и клевету. И одржите реч своју, испуните обећања, не клоните духом од искушења и жалости које вас задесе и којима се душа очишћује као злато у огњу.
Ако се пометеност прикрала срцу, а туга и униније овладали душом, знајте да се у претходном понашању вашем догодио некакав знатан пропуст, некаква унутрашња неисправност који су приправили место садашњој обузетости, јер, по мишљењу Светих Отаца, “сваком паду претходи гордост” или каква друга страст.
Често, по примању великог пострига, уместо потирања свог сопственог “Ја”, појављују се помисли самоумишљености и гордости. Уместо опомене да смо, бацивши се на земљу и распињући се, обећали да смиравамо себе све до смрти, да ћемо сматрати себе за најниже и најгоре створење, недостојно да погледа на висину небеску, ми се подајемо помислима преузношења и смирену анђеоску одежду показујемо као хаљину величања и гордости.
Примивши постриг овако треба размишљати: “Господ мој ме је, недостојног, помиловао ни за шта, бадава је даровао мени, лишеном добрих дела, Своју одежду оправдања и њоме покрио сву наготу душе моје: чиме да Му узвратим за то? Уз помоћ Божију, сетићу се своје ништавности и све непотребности своје и, не смејући да подигнем очи не само на небо него ни на људе, све више и више ћу се смиравати и показивати благодарност и смирење своје сваким могућим поводом који се за то појави”.
А повода ће бити доста: свакоме треба попустити, свакоме се покорити, пред сваким оћутати, за свако послушање бити приправан, – све ово треба чинити са љубављу у срцу. Шта год вам говорила помисао ради самооправдавања и самоодбране, треба је одагнати подсећањем на своје добровољно распињање и на ону ништавност из које вас је то распињање уздигло. На сваки прекор узвраћајте у срцу своме: “Ваистину достојан сам овога по гресима мојим”.
На тај начин уз помоћ Божију ви ћете одбити нападе најважнијег искушења новопострижених: помисли празне славе и разметања својим постригом, и лажног мишљења да тај постриг не служи као степеница усавршавања себе и обучавања у најдубљем смирењу, већ као повод за самољубље и самохвалисање.
После првобитног ревносног горења духа и усрђа за испуњавање новог молитвеног правила, наложеног по примању великог пострига, и неодступног одлажења на све црквене службе, понекад се јавља некакво охлаћење и разлењивање. Помисао почиње да побуђује да се себи дају неке олакшице: одахнути, видети се са људима, попричати са њима, другим речима поразонодити се (разонодити се мало).
Бојте се тога чеда љубљена, јер то ретко пролази тек тако да не остави за собом трага – горки талог у уму и срцу од свега што се видело и чуло. Држите се своје келије у коју монах никада не уђе онакав какав је из ње изашао. Бојте се да себи попуштате (повлађујете) изостављањем или скраћивањем молитвеног правила, придржавајте га се као за котву, која је једина у стању да сачува буром захваћену душу од коначног раслабљења. Држите се ње чврсто, молите се, макар и са муком и против воље, како можете, и Господ, свагда готов да притекне у помоћ онима у бури, ускоро ће указати и вама Своју свесилну помоћ. Нека ваша молитва и буде против ваше воље, хладна па чак и расејана, ви не престајте да неуморно унапређујете своје молитвено правило, које, међутим, не треба да превршује меру, јер мало правило, постојано испуњавано, боље је од великог или дуготрајног, али прекиданог. У храм Божији и даље идите неизоставно (осим у случају стварне болести или испуњавања наложеног послушања), и увидећете како ће се показати да вам одмор није потребан, да се изнова окриљује дух ваш и разгорева жар ревности за молитву. А ако се добро не припазите, – по повратку у келију, она ће вам се учинити као затвор, а у души ћете осетити тако много тегобе, у сећању и у образиљи тако много сувишног, а понекад и нечистог да ће за очишћење, обновљење и довођење у ред своје унутрашњости бити потребно знатно више времена и труда, неголи за испуњење уобичајеног правила.
Молите се нелењо, чеда моја, вапећи из дубине душе Најслађем Господу Исусу да одагна Он од вас “мрзовољу, заборавност и окамењену безосећајност” и да утврди стопе ваше на путу спасења.
Као што је у почетку први грех палог анђела била гордост, за којом је непосредно следило охлађење или одвраћање од Бога и нехтење да се испуњава Његова воља, а одмах затим и озлобљеност на све живо и завист према онима који су остали верни
Творцу и Богу своме и нису лишени Његовог благовољења и вечног блаженства, – тако и после примања иночког анђелског чина, после прве две поменуте страсти (гордост, лењост) најчешће почиње да се бори против душе трећа и најмучнија од страсти – завист.
Срцу оног који је примио постриг прикрада се непријатељско осећање према онима из окружења који нису дали предност њему него другима, душу његову почиње да мори неприродна, несхватљива, али тим не мање, тешко савладива завист према другима. У помислима почиње поређење себе са другима, изједначавање својих заслуга и дела са заслугама и делима више цењених, јавља се сажаљење према себи самом и разлежу се испрва тихе, а потом, да сви чују, гласне жалопојке на неправедност и пристрасност околине – јадања која се кришом увлаче чак и у молитвене вапаје Богу.
Шта ту чинити? Чиме спречити развој страшне и душегубне болести?
Пре свега неопходно је приморати себе на молитву за оне који побуђују осећање зависти и начинити три поклона са молитвом:
“Господе, помилуј и спаси слугу Твога (име) и мене, грешнога, због светих молитава његових!” Потом припасти усрдно Богу са усрдном молитвом за избављење од мучног злонамерног чувства и за усађивање на место њега чувства љубави и благонаклоности. И учинити ово не једном или два пута, већ наставити тако чинити, док се не умилосрди Господ, свагда готов да утиша сваку буру, и док се чувство не промени.
Треба помоћи свом излечењу размишљањем о томе колико је неразумно осећање зависти према бићу себи сличном, себи сродном, сједињеном с тобом и светим Тајнама, и заветима и саслужењем Једином Владики, и са којим сте заједно искупљени Животворном Крвљу, вољно закланог за нас Безгрешног и Пречистог Јагањца – Христа.
При том расудите: има ли основа завидети било коме другом, прво, зато што благостање другог не може ништа умањити или одузети од судбине коју је Бог определио човеку јер је у Њега бездан милости, као море, а колико год црпео из мора ништа се не смањује, а друго, ко може знати шта је заиста за човека боље и шта ће се окренути њему на корист и на радост, а шта на штету или жалост?
Главно пак средство против зависти, после искрене молитве, јесте смирено о себи мудровање, самоунижење и избегавање “упоређивања” себе са другима, које правовремено треба да буде прекинуто питањем постављеним самом себи: “Ко сам ја, најништавнији од свега створеног и најнедостојнији да се дрзнем поредити с било ким? Једино Срцезналац Господ мој познаје мене, и колико вредим, а зна и сву греховност моју, а ја пак због ослепелости своје не могу да је сагледам сву! Од тајних мојих грехова очисти ме и од туђих поштеди слугу Твога”.
По добијању мантије обично следи назначење вишег и одговорнијег послушања.
Примајте га са покорношћу и благодарењем, али без нарочите радости, већ, напротив, са извесним сажаљењем и страховањем. Што је вишље дрво тим се више подвргава насиљу ветра и непогоде. Што више потчињених имао начелник, тим мање ће имати спокојства и слободе, што више власти, тим више напора, саблазни и горчина.
Ту се пре свега старајте о томе да заборавите себе и своје сопствено “Ја”, то јест бригу за своје спокојство и благостање. У првом плану треба да вам буде оно дело које вам је поверено.
Ваља заборавити себе толико да се не само лично не искористи ништа од вама повереног, него ни оно што је код вас ваше сопствено,то јест Богом даном: здравље, моћи, способности, или материјалну имовину – не штедети ради заједничке користи и општег добра. На потчињене утичите више примером него речима. Покривајте њихове немоћи љубављу, но слабостима не повлађујте из човекоугађања, а кад треба, са благоразумношћу употребите и понеку строгост. Водите рачуна о исправљању оних који су поверени вашој бризи, разобличујте, забрањујте, умољавајте са сваким дуготрпљењем и подучавањем, посебно слабих, и свим мерама старајте се да их задржите у обитељи, не допуштајући удаљавање из ње или њено напуштање. Делите с њима њихове бриге, радости и жалости, саслушајте до краја њихове жалопојке о себи и о својим личним недаћама (јадањима), али не допуштајте жаљења на друге и распитивање о поступцима или речима остале браће и сестара.
Боље је да вас потчињени воле него да вас се боје, јер се од бојазни рађа лаж и лицемерје, а од љубави – истина и усрђе.
Материјално имање манастирско сами чувајте и не допуштајте ни другима небрижљив или несавестан однос према њему: због свега и за све, до најмањег, мораћемо дати одговор Богу, а Он је – близу.
Не стидите се да затражите савет код најопитнијих, кад сами нешто не знате или не умете, и без лажног стида саслушајте до краја мишљење других. Тиме нећете понизити себе.
Сећајте се смртног часа! Верујте, он је тако близу: ево ви лежите као леш, јадан беживотан, охлађен, страшан за све! Укочене руке на непомичним грудима… затворене очи! На свима ужасни печат тајанства смрти! Забрините се где ће тада бити душа ваша? Нећете ли зажалити због узалуд изгубљеног времена, због снаге протраћене на празно и некорисно, због немарности и лењости у подвигу задобијања неосуђеног стајања пред страшним Престолом Господа Славе?
Ономе што је речено о молитвеном правилу додајем само напомену из заповести премудрога сина Сирахова: “Сине, дај Богу срце своје”, и молитва ваша вршиће се сама од себе. Изговарајући у молитви страшно и преслатко име Господа нашега Исуса Христа, гледајте мисленим оком на вољно Распетог за вас на Крсту и на грехе своје и бојте се да изговарате Најсветије име Његово без учешћа ума и срца, а призивајући Пресвету Пренепорочну Матер Господњу, гледајте на Њу као на Једину своју непостидну наду и уздање и мислено пружајте к Њој руке ради помоћи крмањења и заступања, а призивајући у помоћ свете угоднике, сећајте се њихових подвига, искушења и страдања и њиховим примером надахњујте себе за њихово подражавање и за стрпљење у молитви. Према томе, свако своје славословље, свако мољење, сваку реч коју изговарате у молитви одушевљујте, оживљујте, одухотворујте најдубљом искреношћу, старајући се не само да схватите умом него и да осетите срцем оно што говорите Богу или Његовим угодницима. Иначе, како ће вас услишати Бог, ако ви сами не осећате оно што Му говорите?
Ништа се не збива одједном а поготову савршена молитва. Трудите се, стрпљиво се молите, можда ћете морати да се трудите доста дуго времена, али Подвигоположник наш Христос гледаће на труд ваш и неће га оставити узалудним (без награде), и у своје време, “онај који даје молитву молиоцу”, даће и вама праву, Њему угодну, благодатну молитву изливањем Пресветога Свога Духа, Који ће вас научити и миром испунити ваше, Њему посвећено,срце.