ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ПРИ ОБАВЉАЊУ ОВОЗЕМАЉСКИХ (СВЕТСКИХ, СВАКОДНЕВНИХ) ПОСЛОВА
 
Овоземаљских је послова веома много и разликују се у зависности од стања и звања у којима живимо.
Све животне послове који се не противе наравственом закону, које смо дужни да обављамо сходно нашем звању и имању (стању), треба сматрати делима Божијим, делима повереним нам од Самога Господа, јер Бог, као Цар све земље (Пс. 46, 8), установио је разна законита звања и положаје (стања и имања), и Он, а не ми сами, допустио нам је и допушта нам да уђемо у ова овосветска звања и стања у каквима се сви ми налазимо.
Без Божије воље или без Божијег допуштења ништа на свету не бива. Дакле, какве год послове обављао, сва та дела чини као Самоме Богу, и награду за то добићеш од Бога. А ко се не труди ради Бога, његов труд је сасвим жалостан, јер му награда није од Бога, него од себе или од људи. А од себе и од људи каква је награда? Земаљска, привремена, ништавна.
Чини сва своја дела ради Самога Господа Бога, обавезно их чини тако како је дужно чинити дела Божија, то јест чини сва своја дела од срца, сасвим радо и са потпуним задовољством, марљиво, не допуштајући у њима никакво одуговлачење и немар, по чистој савести, јер је речено: “Проклет био ко немарно ради дело Господње” (Јерем. 48, 10).
Ако ти твоји послови иду успешно, онда се не горди тиме, а нарочито не приписуј успех у пословима својим сопственим снагама и умешности, јер сам Господ је рекао ученицима Својим: “Без мене не можете чинити ништа” (Јн. 15, 5).
Ако је посао којим ти требаш да се бавиш тежак, непријатан, понижавајући, мало уважен, не иде од руке, одуговлачи се, захтева изузетно стрпљење или води унинију, онда не буди малодушан, не буди лењ, не љути се, не предај се гневу, нестрпљењу, роптању и слично, него оживљавај и укрепљуј себе мишљу да те тегобе, које те тако притискају и тако су непријатне и несносне теби, неће трајати вечно. Са земаљским животом све оне ће престати, а тамо ће Господ “дати свакоме по делима његовим” (Римљ. 2,6). При томе потпомажи себе у тегобама својим било каквим поучним (назидатељним) појањем, тајном молитвом, размишљањем о хришћанским истинама, расуђивањем о делима којима се бавиш, уопште узношењем срца ка Господу Богу кратким молитвеним уздасима Њему. На пример, веома су корисна следећа молитвена призивања:
– Како нас безгранично љуби Господ!
– Шта Он није учинио и не чини за нас? Шта нам Он не даје?!
– Боже, како треба да будемо благодарни Теби!
– Господе, благослови ме! Очисти ме! Освештај ме!
– Само нас Ти, Господе, тако много љубиш!
– Ах, кад бих Те вазљубио, Господе, свим срцем својим!
Господе, Ти си моје прибежиште, Ти си моја утеха, Ти си моја нада, Ти си моје спокојство. Ти си моја светлост. Ти си моја слава. Ти си моја радост. Ти си моје блаженство!
Таква и слична мољења, ако се претворе у навику, за време тегобе су бесцена. Непрекидно одржавај душу у јединству са Богом, оно непрестано њу оживљава, одгони од ње сваког зло, укрепљује је у добру п врло благотворно јача саме телесне снаге.
Ко тако ради на извршавању својих текућих, овоземаљских послова, тај се труди као што се и треба залагати у славу Божију.
Само се по себи разуме да треба пре свега чинити најважнија дела, која не трпе одлагање, претходно промисливши како их боље извршити, као и да никада не треба чинити дела, несагласна закону Божијем.
Приступајући сваком послу, ваља се пре свега усрдно помолити Богу да ниспошаље Божији благослов за наш рад. Треба прочитати молитву “Пред почетак сваког (доброг) посла”, затим добро промислити како најбоље обавити предузети посао, и тек тада приступити раду.
После уобичајених напора следи обед и одмор. Хришћанин треба да зна и то како се владати за време обеда и за време одмора после јела.
Пре ручка и вечере свагда узноси Господу Богу усрдну молитву. Моли се такође и после ручка и после вечере. Јер нико други не даје нама храну и пиће, до сам Господ. Он је Тај који даје нашој храни хранљиву моћ за наше тело, а нашем телу омогућава да користи хранљиву моћ јела за наше здравље. Само онај који или не схвата ово или је пак тешки егоиста може да се не моли пре ручка и вечере и после њих. Исхрана наша свагда треба да буде умерена. Храна је за тело неопходна. Не треба лишавати тело неопходне хране, већ је ради држања умерености најбоље престати са употребном хране у оно време када потреба за храном још није сасвим нестала. “Једи толико да утолиш глад” – говори свети Јован Златоусти. “Уздржано пиј, мало једи, бићеш здрав” говори други светитељ Божији, Митрофан. Искуство такође сведочи да само уздржљиви живе здраво, дуговечно и добро.
Веома неразумно поступају они који дозвољавају себи да се презасите храном сувише хранљивом, јаком, тешко сваривом, укусном, слатком, јер је презасићеност веома штетна и за наше тело и за нашу душу. Лоше варење, кварење крви, разне болести, превремена смрт, јесу последице преситости. Неуздржљиви није способан ни за каква духовна упражњавања (занимања, бављења), он не може ни да се моли, ни да размишља о Божанском. Преситом је бог – његов стомак и цео бездан нечистих мисли и жеља.
За време ручка и вечере никада не говори било шта греховно. То је увредљиво за Бога, чије дарове кушаш, а саблажњиво за твоје ближње. Напротив, за време обеда треба свагда казивати или слушати штогод за назидање (поучно), или у дубоком ћутању, побожно узимати храну. Истински хришћани првенствено за време узимања хране, настојали су да се јасније сећају своје смрти и страшног суда. Празно брбљање одлика је људи неразумних и шупљих (јалових, празних), а свагдашња поучност (способност поучавања, назидања духовног) – удео је људи мудрих.
Ко тако користи свој ручак и вечеру то јест умерено и са благодарношћу Богу, тај поступа како захтева дужност, праведно и богоугодно.
После обеда без сумње потребан је одмор. Али одмор свагда треба користити као лек ради обнављања снага душевних и телесних, и зато одмор не треба да траје дуго. За време предаха свако треба да размишља: “Какав одмор у овдашњем животу, предахнућемо за гробом”!
“Лењост је научила многом рђавом” (Сир. 33,28). “Мрско је Господу телесно спокојство” – говори свети Варсонуфије Велики. Тако треба да мисле сви који су устали од стола да заблагодаре Господу, и, мало предахнувши, изнова се прихватају посла.
Време одмора нипошто не користи како поступају многи неразумни, на било каква задовољства, или на какве порочне забаве, некорисне игре. Игра и хришћанин две су ствари непомирљиве. Да за време потребног одмора не би ушле у главу какве богопротивне мисли, а у срце богопротивне жеље, хришћанин, с обзиром на стање своје душе, настоји да гаји у себи разна духовна размишљања, а нарочито срдачно призивање Господа Бога:
“Господе, како је велика Твоја Премудрост и Благост! Сваки дан храниш Ти небројено мноштво живих створења на земљи: људе, птице, стоку, звери, кукце, и сви су они сити, нико не умире од глади”.
Таква размишљања и молитвена призивања знатно брже васпостављају (обнављају) наше телесне снаге, него сви други начини успостављања. А поред тога, таква размишљања и призивања нарочито утврђују душу у добру.