ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
МАЈКА БОЖИЈА – “НОВА РАДОСТ” ЗА ХРИШЋАНЕ
 
Последњи дани земаљског живота Божије Мајке. Њено успење – Пресељење са земље на Небо. О поштовању Пресвете Деве Богородице. Њено застуПништво у Небесном Савету.
 
Пред само време Свога преславног успења Пресвета Дева Марија опет се вратила у Јерусалим са свог путовања на Атон и на острво Кипар васкрслом Лазару.
Њена слава као Богомајке већ се распространила по земљи и изазвала против Ње непријатељство многих завидљивих и гордих Јудеја, који су јој радили о глави. Но Бог Ју је чувао од непријатеља.
Живећи код светог Јована Богослова у Јерусалиму, Пресвета Дева Марија пребивала је у непрестаној молитви, имала постојано Божанствену жељу да сазерцава Сина Свога, Који седи с десне стране Бога Оца. Често је посећивала места која је Син Њен и Бог освештао стопалима пречистих ногу Својих. Горећи непрестаном љубављу према Богу, Пресвета Дева често је уздисала и молила се за Своје пресељење у блажене обитељи Сина Свога и Бога нашега. И како Јој је било предсказано ваплоћење Сина Божијег од Ње, тако је Господ Њој открио и о Њеном блаженом успењу.
Прилике које су претходиле успењу Божије Мајке и које су га пратиле, познате су у Православној Цркви од времена апостолских.
УI веку о успењу Богомајке писао је Дионисије Ареопагит. УII веку приповест (предање) о телесном пресељењу Пресвете Деве Марије на небо налази се у делима Мелитона епископа Сардског. У IV веку на предање о успењу Богомајке указује свети Епифаније Кипарски. У V веку Јувеналије, патријарх Јерусалимски, о успењу Богородице говори грчкој царици Пулхерији: “Иако у Светом Писму нема приказивања околности Њене кончине, ипак ми знамо о њима по најдревнијем и највернијем предању”. То предање је подробно сабрано и изложено у Црквеној историји Никифора Калиста у XVI веку.
Из те историје о преславном успењу Божије Мајке познато је следеће:
Последњих дана земаљског живота Божија Мајка је непрестано горела од жеље да остави земаљску долину н да се пресели у небеске обитељи, да би што пре видела Сина Свога. Она се често молила на гори Јелеонској (Маслинској), оној истој са које се вазнео на небеса Господ и Син Њен.
Три дана пре наступања преславног Њеног успења, Господ је к Њој послао Арханђела Гаврила који Јој је служио од самог детињства, благовестио Јој о рођењу од Ње Христа, Спаситеља света и био неодступни чувар у све дане Њеног живота.
Једном је Пресвета Дева Марија, по обичају Своме, узносила Своје пламене молитве Господу на гори Јелеонској. Уједанпут стао је пред Њу небесни посланик, Архангел Гаврило, са радосном вешћу за Њу: “Син Твој, и Бог наш очекује Тебе са свима Анђелима и Арханђелима, са Херувимима и Серафимима, са свима небесним духовима и душама праведних у Своме Горњем Царству, да би Ти, Мајка Његова, живела и царствовала с Њим у веке бесконачне”. А у знак истинитости својих речи и Њене победе над смрћу телесном он Јој је уручио рајску гранчицу од палминог дрвета која је сијала светлошћу небеске благодати. Уручујући ту гранчицу, Благовесник је додао да ће она бити ношена испред самртног одра за време погребења пречистог Њеног тела.
Каквом се великом и неизрецивом радошћу испунила Преблагословена Дева Марија чувши да је наступило време да вечно гледа Божанску Славу Свога Љубљеног Сина!
Испуњена побожним страхом, Она је пала на земљу, заблагодарила Богу и са осећањем Свога смирења, које је свагда украшавало Богомајку, овако је молила Господа: “Ја не бих могла бити достојна да примим Тебе, Владику Мога, у утробу Своју, да ниси Ти Сам помиловао Мене, слушкињу Своју! Сачувала сам поверено Ми Благо, и молим Те, Царе Славе, огради Ме од силе пакленог подручја! Небеса н Анћели пред Тобом свагда дрхте, утолико ће пре пролазни (смртни) човек, од земље саздан, који нема у себи ничег доброг осим оног што прима од Тебе по неизрецивој Твојој благости”.
Затим је Владичица молила Господа да приликом Свог успења Она види свете апостоле, који су се разишли по васељени (свему свету), проповедајући Јеванђеље.
Окончавши молитву, Пресвета Дева Марија вратила се дому Своме. Лице Њено је у то време сијало небеском Славом светлије него лице Мојсија, који је беседио са Богом на Синајској гори. Дом у који је Она ступила, ускомешао се од невидиве Божанске Силе и Славе којом је Она била преиспуњена.
Пречиста је почела да се припрема за Свој преславни исход (одлазак) из земаљске долине. Пре свега обавестила је о томе Свога љубљеног и усвојеног сина, светог Јована Богослова. у чијем дому је живела и коме је сада дошла, а исто тако и свима осталима домаћима који су у то време били присутни. Затим је Она затражила да се приправе светиљке, окади тамјаном и учини све што је потребно за погреб. А рајску гранчицу коју је донео Арханђел, уручила је светом Јовану Богослову, заповедивши да је носи испред ковчега. А Јован Богослов је одмах јавио о скором престављењу Божије Мајке светом апостолу Јакову, брату Господњем и првом епископу у Јерусалиму, а исто тако и свим сродницима и ближњима, при чему је назначио и дан преставл5ења. Апостол Јаков, са своје стране, раширио је вест о томе међу својом паством не само у Јерусалиму, него и по свој његовој околини. Услед тога стекло се мноштво верних у дому у коме се налазила Божија Мајка, и почели су горко да плачу због скорог растанка са Оном Коју су тако богобојажљиво поштовали. Пресвета Дева убрзо је утешила све сабране око Себе тиме да их Она неће оставити напуштене и да ће бити брза Помоћница и Заступница онима који буду Њој прибегавали. Успокојивши оне који су је окруживали Она је објавила предсмртно завештање. Две одежде, које су Јој остале, заповедила је да се предају двема сиромашним удовицама које су Јој служиле за време Њеног живота. Она је заповедила да се Њено тело сахрани близу Јерусалима у Гетсиманији, која се налази крај горе Јелеонске, где су почивали Њени праведни родитељи Јоаким и Ана, а такође и свети Јосиф, Њен бивши обручник.
У време када је Она била тешила окупљене и саопштавала им Своју последњу вољу, уједанпут настаде шум силни и мноштво облака окружи дом у коме беше присутна Божија Мајка. На тим облацима Анђели су по заповести Божијој донели апостоле са разних крајева васељене. Они су се радосно сусрели пред дверима дома и, не могући да схвате шта се с њима десило, питали су један другог: “Зашто нас је сабрао Господ?”
Али ево радосно их поздравља свети Јован Богослов, који им је изашао у сусрет и саопштава им разлог правог чуда које се догодило са њима. Апостоли, ушавши у дом и угледавши Пресвету Богородицу како лежи на постељи, овако су је поздравили:” Благословена си Ти од Господа, Који је створио небо и земљу.” Она им је рекла: “Мир вама, браћо, коју изабра Господ”. И питала их је на који начин су дошли к Њој. Апостоли су јој испричали како је сваки из оног краја у коме је проповедао, Духом Божанске Силе био узет и донесен овамо на облаку. Прославивши Бога за то што је Он испунио молбу и жељу Њеног срца да види апостоле пред своју кончину, Пречиста им је рекла: “Господ вас је довео к Мени да утеши душу Моју којој настаде време да се разлучи од тела, по дугу смртне природе”. Чувши од Ње о Њеном престављењу, почели су да тугују, говорећи: “На Тебе смо гледали као на Самог Владику нашег и Учитеља док си Ти пребивала у свету. Ти си била утеха наша, па како да поднесемо тугу срца наших сада када се Тебе лишавамо? Ми се радујемо томе што се Ти пресељаваш у вечност и по извољењу вољи Христа Спаситеља и што се завет Божији на Теби испуњава, али уједно и тугујемо што остајемо убоги и што овде више нећемо видети Тебе, нашу Мајку и Утешитељку”. Но Божија Мајка за час је пружила утеху, исто тако као што је дала и оним вернима, који су Јој дошли пре апостола и такође јадиковали. Рекла им је: “Не плачите, пријатељи и ученици Христови! Не помућујте својом жалошћу Моју радост, већ се са Мном заједно радујте што одлазим Своме Сину и Господу! А ви, предавши тело Моје да се погребе у Гетсиманији, вратите се сваки на своју страну на проповед Јеванђеља. А по одласку Мојем, ако буде благоугодно Господу, са Мном ћете се свагда виђати (сретати)”.
За време ове беседе Божије Мајке са апостолима појавио се пред Њом и радосно је поздравио апостол Павле: “Радуј се, Мајко живота, Ти коју благовестим! Мада се ја и нисам наслађивао гледајући својим очима Господа мога Исуса Христа до Његовог вазнесења на небо, сада ипак, угледавши Тебе, као да видим Њега”. Са светим Павлом појавили су се и његови блажени ученици: Дионисије Ареопагит, Јеротеј, Тимотеј и други од седамдесеторице апостола.
Називајући их све по имену, Пресвета Богородица их је позивала к Себи и тешила, величајући њихову веру и труд уложен у благовест Христову.
Најзад, наступи петнаести август, трећи и последњи дан после арханђелске благовести. Ближио се трећи час дана када је требало да се догоди престављење Божије Мајке. Пречиста Дева Марија лежала је на велелепном украшеном одру, очекујући долазак Сина и Господа Свога. У дому је горело мноштво светиљки, а апостоли су започели славословље Богу. За време молитве уједанпут се отвори кров дома, и Божанска Слава обасја све присутне. Сви они задрхташе. Пред њиховим очима појавио се Сам Цар Славе Христос, са небројеним мноштвом Арханђела, Анђела и свих Небеских Сила, а такође и са праведним душама светих праотаца и пророка.
Угледавши Господа како се приближава, Мајка Божија радосно је ускликнула (запојала) Своју уобичајену песму: “Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, што погледа на смерност слушкиње своје”, и придигавши се са одра, поклонила се Своме Господу. Приближивши Јој се и гледајући Је очима испуњеним љубављу, Господ је рекао: “Приђи сада, најдража Мати Моја, и уђи у дом вечног живота”. Пресвета Богородица опет је поновила пред Господом Своју молитву да Њу Он сачува од сваке сатанске власти, и, успокојена од Њега, одговорила Му Је речима псалма Давидовог: “Готово је срце Моје, Боже, готово је срце Моје”, и при том поновила пређашње своје речи: “Нека Ми буде по речи Твојој!” После тога поново је легла на одар и, не осећајући никакву немоћ од које страда смртни човек пред своју кончину, предала пречисту душу Своју у руке Сина Свога, Господа и Бога. И тога часа разлегло се радосно анђелско појање у коме се често понављао анђелски поздрав: “Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си ти међу женама!”
Тако је свечано од самог Господа била преношена у Горње обитељи пречиста душа Богомајке уз пратњу свих Небеских чинова. Апостоли, удостојивши се да виде такав чудесан призор, испраћали су Је умилним очима, и, као да су заборавили све око себе, дуго су стајали ужаснути, гледајући на небо. Дошавши себи и поклонивши се Господу, Који је вазнео на небеса душу Мајке Своје, Преблагословене Деве Марије, окренули су се самртном одру Њеном и видели да Њено лице сија као сунце, необичном Небесном Светлошћу, и осетили су чудесан миомирис који превазилази све земаљске мирисе. Сви су са страхом и побожношћу целивали Њено пречисто тело. Сви који су страдали од болести добијали су исцелење од њега, само додирнувши одар.
После тога почело је преношење пречистог тела Богородице на место погребења које је Она одредила. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, брат Божији и други, највиши од њих, понели су на својим раменима одар са пречистим телом. Јован Богослов узео је рајску палмину гранчицу и понео је испред погребне поворке. Свечана поворка уз многобројни сабрани народ, упутила се од Сиона, из дома Јована Богослова, кроз цео град Јерусалим у Гетсиманију. Успут је започело уобичајено погребно пјеније (опело) Давидовим псалмом: “На излазак (исход) Израиља из Египта”,са припевом “алилуја” на сваки стих. Појали су такође и друге свечане и благодарствене псалме. За време ове свечане поворке (литије) над пречистим телом Богородице и над онима који су га окруживали, надносио се, као облак обасјан необичном Светлошћу, велики круг, налик на венац, а у исто време у ваздуху се чуло дивно анђелско појање. За време такве свечане литије (поворке), која се не може описати ни на каквом језику човечијем, догодило се нешто невероватно. Многи од житеља Јерусалима, неверни Јевреји, зачувши погребно пјеније и угледавши свечану поворку, дојавили су о томе првосвештеницима и књижевницима јудејским. Свагда ван себе од гнева и мржње према Исусу Христу и Његовим следбеницима, они су се и сада, дочувши са каквим почастима су испраћали ревносни следбеници Христови тело Пресвете Богородице, испунили гневом и завишћу. А старешине јудејске сместа су послале своје слуге и војнике и подстакле многе у народу да са оружјем и тољагама нападну хришћане, издавши при том следећу наредбу: све који окружују одар са пречистим телом Богородице, разјурити, ученицима нанети ране, а тело Богомајке спалити огњем. Но, свемоћ Божија није им допустила такав злочин. Чим је разјарена гомила неверних почела да се приближава свештеном сабрању следбеника Христових, онај светли круг облака који се до сада надносио над самим одром Богомајке и над оним који су га окруживали, спустио се на земљу и одвојио неверне од верних, који су тако постали безбедни. Осим тога, Анђели Божији невидиво пратећи свештени сабор верних, за казну једнима и ради одвраћања других од сваке зле замисли, погодише слепилом све дрске, тако да су неки од њих већ ту, стешњени код градских зидина, разбили своје главе, а други незнајући куда да иду, тражили пратиоце.
После тога свештена поворка наишла је на путу на једног јудејског свештеника по имену Атоније, који је дрско стао да сипа (бљује) разна богохуљења пред одром Богородице, срамотећи Њу и Пречистог Сина Њеног, Господа нашега Исуса Христа. Незадовољан тиме, он се љутито устремио на одар, са намером да обори на земљу тело Пресвете Владичице наше. Но само што су његове дрске руке додирнуле одар, зачас су их одсекли Анђели невештаственим мачем Божије одмазде, и остале су да висе на одру, као да су прилепљене, а сам он оборен на земљу, са страшним криком је завапио: “Тешко мени!” Ужасна казна уразумила је безумника и он се, увидевши свој грех кајао и позивао апостоле: “Помилујте ме слуге Христове!” Апостол Петар заповедивши носитељима да зауставе одар, рекао му је: “Добио си што је заслужено. Дакле, сада знај да је Господ Бог осветник, и Он неће закаснити. А твоје ране не можемо исцелити ми, него Сам Онај Кога ви неправедно распесте. Господ наш ће те исцелити. Но, Он те неће исцелити све док не поверујеш у Њега свим срцем својим и не исповедиш устима да је Исус истинити Месија, Син Божији”. Атоније је завапио: “Верујем да је Он Спас света Христос, од пророка предсказан!” Чувши то свети апостоли и сви верујући обрадовали су се спасењу изгубљене душе, а апостол Петар му је заповедио да припоји своје руке одсеченим деловима, који су висили на одру, и да са вером призива име Пречисте Деве Богородице. Када је Атоније то учинио, зачас су одсечене руке срасле и постале сасвим здраве, носећи знак одсецања – црвену црту, као неку нит око лакта. Тада се Атоније, павши пред одар, поклонио Христу Богу Рођеном од Пречисте Деве и, остајући на коленима величао Ону Која Га је родила многим похвалама. Уставши, он се придружио апостолима и пошао са њима за пречистим телом Богомајке у Гетсиманију. Тако су и многи други погођени слепилом, познавши свој грех и с вером дотакнувши часни одар Владичице Богородице, брзо задобили исцелење, јер Најмилосрднија од свих мајки, као што је Рођењем Својим радост причинила свој васељени, тако и Успењем Својим није хтела никога да остави жалосним.
Стигавши у Гетсиманију, апостоли, при свеопштем плачу народа, давши Пречистој последњи целив, савршили су погребење часнога тела Њеног, положивши га у пештеру и заградивши улаз у њу великим каменом. Окончавши погреб, апостоли нису журили да се удаље, већ су провели у Гетсиманском селу три дана, појући псалме крај гроба Богомајке даноноћно. За све то време у ваздуху се разлегало појање невидљивог хора Небесних Сила, који је славио Бога и величао пренепорочну Мајку Божију.
По Божијем смотрењу (провиђењу) догодило се да једино апостол Тома није био на погребу пречистог тела Богомајке, већ је стигао у Гетсиманију тек трећег дана. Силно се жалостио и туговао апостол Тома, што се није удостојио да види преславно престављење Божије Мајке и да прими од Ње последњи благослов и целив (поздрав). Жалили су због њега и сви свети апостоли и одлучили су на савету своме да одвале камен од гроба да би Тома барем видео тело Пресвете Богородице и целивавши га, добио малу утеху и радост у жалости својој. Али када су одвалили камен видели су да је гроб празан, и ужаснули су се што не виде тело Богомајке, већ само погребне повоје. Стајали су у недоумици, размишљајући шта би то значило. Затим, побожно целивавши у гробу остављену плаштаницу, од које је истицао дивни миомирис, они су се помолили заједно Господу да им Он открије шта се десило са пречистим телом Божије Мајке.
Дакле, без сумње по нарочитом Божијем смотрењу, догодило се да је свети Тома закаснио на погреб пречистог тела Божије Мајке. То закашњење послужило је за то да свети апостоли ради утешења Томе пронађу Њен гроб, и преко тога сва Црква уверила се у васкрсавање Пресвете Богородице, исто као што је и раније неверје Томино послужило утврђивању вере у васкрсење Христово.
Увече су апостоли сели за трпезу да храном поткрепе своје изнурено тело. Тада су имали овакав обичај: прво место су остављали незаузетим и на њему постављали узглавље, и на узглављу комад хлеба, у част и у спомен Господа Христа. По окончању обеда, уставши и заблагодаривши Богу, узели су тај комад, и узносећи га, славили велико име Пресвете Тројице, завршавајући молитвом: “Господе, Исусе Христе, помози нам”, а затим су појели тај комад као благослов Господњи. Тако су апостоли чинили не само онда када су бивали заједно, него и када се догађало да неко од њих буде сам. Тако је било устројено међу њима у Гетсиманији и сада за заједничком вечерњом трпезом. Седећи за трпезом, они су само о једном размишљали и беседили – шта се десило са пречистим телом Божије Мајке, које нису нашли у гробу. А када су, завршивши обед, устали од стола и по обичају, узносећи комад хлеба, одвојен у част Господа, почели да славе Пресвету Тројицу, тада су уједанпут зачули горе анђелско појање. Погледавши нагоре, ка небу, угледали су у ваздуху Пречисту Деву, Мајку Бога нашега. Живу, окружену мноштвом Анђела и обасјану неизрецивом Славом, и чули су од ње утешни поздрав: “Радујте се! Ја сам с вама у све дане!” Обрадовани апостоли, уместо уобичајеног призивања: “Господе, Исусе Христе…”, ускликнули су: “Пресвета Богородице, помози нам!” Тиме су се свети апостоли уверили, и сву Цркву уверили, да је Пречисту Мајку Божију Син Њен и Бог у трећи дан васкрсао и са телом узвео на небо. Господ је преселио Пренепорочну Мајку Своју у небесне обитељи. Како је сам Он васкрсао у трећи дан и у четрдесети се вазнео на небеса са пречистим Својим телом, тако је и Мајка Његова у трећи дан по Својој смрти чудесним смотрењем Божијим са телом била узведена на небеса, по предсказању пророка Давида: “Устани Господе, у починак Твој, Ти и ковчег светиње Твоје” (Пс. 131,8).
А свети апостоли, по окончању свих тих чудеса и тајни Божијих опет су били подигнути и пренесени на облацима сваки у онај крај где је проповедао реч Божију.
Престављење Божије Мајке назива се “Успење” зато што Она “као да је накратко смрћу уснула, ускоро се из ње, као из сна пренула, и мртвило гробно као снени од очију дремеж отрвши, спазила бесмртни у светлости лица Господња живот и славу”.
Кончина Оне Чији је сав живот био непрекидни низ чудеса од самог Њеног зачећа, кончина Мајке Божије превасходно је била блажено “Успење” и “Престављење” од земље на небо и била је праћена, као што говори горе наведено предање, многим чудесима, беспримерним и својственим само Јединственој Мајци Божијој. Знаменити црквени песмопојци – свети Косма Мајумски и Јован Дамаскин у својим песмопојима (песмама духовним), познатим у богослужбеним књигама под именом канона, са чувством искрене духовне радости прослављали су празник Успења Божије Мајке.
Из осећања побожног поштовања према Пресветој Богородици православни хришћани су од првих времена изражавали поштовање Божије Мајке. У томе су они видели свештени дуг, сталну обавезу сваког следбеника Христовог. Први хришћани призивали су Је постојано у својим молитвама, знајући Њено високо достојанство и силу Њеног заузимања пред Богом.
Из Литургије, приписиване апостолу Јакову, а која несумњиво припада Цркви Јерусалимској, види се да је Црква онога времена славила Приснодеву Марију, као Свету, Пречисту, Преблагословену и Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодеву Марију.
Побожно поштовање Богомајке, каквим је Црква свагда била преиспуњена, нарочито јасно се показује у похвалним словима у Њену част, изговореним од Светих Отаца и учитеља Цркве III и IV века. Они сведоче у својим делима да су древни хришћани у својим молитвама прибегавали к Деви Марији као Заступници и Помоћници. Тако се Њој молила света мученица Јустина за време својих страдања и преподобна Марија Египћанка у тренуцима свога кајања за грехе, молећи Њено заступање (помен 1. априла).
Побожно поштовање древних хришћана према Божијој Мајци било је тако велико да су нам они предали све о Њеном животу па чак и о Њеном спољашњем изгледу. По казивању светог Амвросија Медиоланског заснованом на речима Дионисија Ареопагита и Игњатија Богоносца, “Пресвета Богородица, живећи на земљи, била је Дева не само телом, него и духом, у срцу смирена, у речима богомудра, у разговорима стрпљива, у читању Писма неуморна, у напорима бодра, у беседи целомудрена, као да је одувек беседила с Богом. Она никога није увредила, свима је желела само добро, никога се није гнушала, није презирала чак ни најубогијег човека, никога није исмејавала. Из Њених уста излазиле су само речи благодати, а у делима су се огледали скромност и девственост. Њен спољашњи изглед показивао је Њено унутрашње савршенство, изражавајући незлобивост и милосрђе. Све дане Своје Она је претворила у пост. Сну се предавала само кад је захтевала потреба, али и тада, док се тело Њено одмарало, духом је Она бдила, у сну понављала прочитано или размишљала о испуњењу предвиђених намера или је предодређивала нове. Из дома је излазила само у цркву и то у присуству рођака. Ипак, ако се Она и појављивала ван дома Свога у пратњи других, онда је најбољи чувар Себи била Она Сама. Други су штитили само Њено тело, а нарав (обичаје, навике, начин живота) Своју Она је чувала Сама.”
Свети Епифаније Кипарски и за њим Никифор Ксантопул, који су живели – први у IV веку, а други у XIV веку, на основу предања до њих доспелих, спомињу ово о спољашњем изгледу Приснодеве Марије:
“Била је средњег раста. Боја лица као боја пшеничног зрна, светлосмеђа коса, донекле боје злата, очи сјајне, поглед продоран, зенице као плод маслине, обрве мало повијене и тамне, нос благо издужен, уста слична цвету руже, и слаткоречива (милорека), лице не сасвим обло али не и зашиљено већ нешто издужено, такође и прсти издужени. У Њој није било никакве гордости, већ једноставности без најмање притворности, није било никакве размажености (разнежености), него у свему савршено смирење. Њена одећа била је проста, а као доказ служи Њена риза, која се и сада чува. Једном речју, у свим Њеним делима Божанствено је сијала преизобилна благодат”.
Побожни хришћани, девственици и девственице, у подвизима свога благочешћа крепили су се не само молитвама Пресветој Деви, него и примером Њеног анђеоског живота.
У време јереси и иконоборства као примерни поштоваоци славе Богомајке служили су побожни цареви Константин, Јустинијан и други. Атанасије Велики против аријанаца говори: ” Ако Рођени од Деве јесте Цар, Господ и Бог, – онда и Ону која Га је родила треба назвати у правом и првенственом смислу: “Царицом, Госпођом и Богородицом”. “Радуј се, Маријо, Мајко Божија! исповедао је Њу Ефески Васељенски Сабор низложивши (надвладавши) Несторија. – Ти си – Покров свега света, Ти си Неугасива свећа,Ти си венац девствености, Скиптар Православља, Сместилиште (Прималиште) Несместивог, Мати и Дева!”
Православна Црква, непрестано штићена покровом своје Заступнице Небесне, не само да је сачувала древне свештене дане поштовања (чествовања) Божије Мајке, него их је још и умножила.
Од дана успења Божије Мајке или боље рећи, од часа Њеног пресељења са земље на небо, за сваког хришћанина је настала “нова радост”. Хришћанин, гоњен свим бурама земаљске судбине, стекао је верну Заступницу на небесима. Међу легионима Анђела и Небесних Сила од тога времена он (хришћанин) има ЈЕДНУ, која више него било ко од житеља неба, разуме и уздах и сузу, и горки и често непромишљени вапај срца, растрзаног унутрашњом борбом или разорним налетима спољашњих бура. Она све разуме: “Њој су познате све немоћи човечије”.
Сада у Небеском Савету сваки хришћанин има своју Представницу: подражавајући Сина Свога, посредника између Бога и човека, Она за сваког посредује, Она се за сваког моли. Зато на целој земљиној кугли, у пространом хришћанском свету, нема царства, нема народа, који не би побожно поштовао свету Деву.
Но ни једна хришћанска земља, ни један хришћански народ није тако преиспуњен чудесним знамењима Њене милости, као наше Отачаство, руски народ или, боље рећи, православна Русија.
Немогуће је набројати сва безбројна избављења од невоља, сва исцелења и утехе, дароване руком Богомајке, скривена од света и позната само Богу и онима који су их задобили. Но, обратимо пажњу на оне светле тачке у историји нашег Отачаства које су обасјане нарочито јарким и обилатим зрацима доброчинстава Царице Небесне.
Својим посредовањем и заступањем пред Богом Мајка Божија је засадила, неговала и распространила православну веру у нашем Отачаству и много пута га је спасавала од пропасти у данима страшних несрећа. Познато је из историје да су Руси били некада незнабошци и да су се клањали идолима. Па ко је засадио хришћанску веру у нашем Отачаству? Мајка Божија. Ево како о томе приповеда историја.
Када су кнежеви руски, Асколд и Дир, са моћном војском на лађама допловили до самог Константинопоља и почели да опседају град, тада су се његови житељи, застрашени многобројношћу непријатеља, обратили Богу и Богородици са молитвом за помоћ и заступање, и, изневши из Влахернског храма тамо чувану ризу Богомајке, уз молитву је погрузили у море. Тога часа подигла се силна бура, од које је већина лађа са људима потонула. А људи који су се спасли од потапања, видевши такво чудо, поверовали су у Христа, и, вративши се у своје Отачаство, причама о чудесном догађају убедили многе земљаке да приме веру хришћанску. Тако је Богомајка била посејала прва семена вере хришћанске у нашем Отачаству. И ускоро после тога велики кнез Владимир, убеђен примерима хришћана, а нарочито примером велике кнегиње Олге, примивши свето крштење у Цариграду и доневши са собом у Кијев икону Богомајке, саградио је овде први храм у Њену част. Затим је убедио Русе да одбаце идолослужење и прихвате веру хришћанску. Тако је уведена и утврђена посредовањем Мајке Божије хришћанска вера у нашем Отачаству.
Увођењем и утврђивањем хришћанске вере јачала је и утврђивала се моћ Русије такође посредовањем и заступањем Мајке Божије пред Богом. Шта све није претрпело Отачаство наше од непријатеља вере хришћанске. Због међусобних сукоба обласних кнежева Русија се обагрила потоцима крви. Чинило се да је погибељ била неминовна. Но, Мајка Божија, по молитвама верујућих, пројављивала је Своје заступање и покров над Русијом. Тако је, чудесним знамењем Своје моћи и заступања, Она спасла од разарања и пропасти Новгород и тамо дала нову силу и крепост моћи Руса.
Изгледало је као да су страшне навале татарских хорди, које су читава два столећа поробљавале Русију, претиле да угрозе не само њену моћ, но и само постојање. Но народ руски који је и усред саме покорености умео да сачува веру у Исуса Христа, преклонивши колена са вером и смирењем пред Њим и Његовом Пречистом Мајком, преклињао Ју је за милост, и она није оклевала да му покаже Свој покров и заузимање.
Тако, са Донском иконом Богомајке, ношеном у табору војника, велики кнез Димитрије Донски на Куликовом пољу извојевао је славну победу над многобројним хордама Мамаја, татарског кана.
Тако, по молитвама становника Москве пред Владимирском иконом Богородице у XIX столећу, не само Москва, него и сва Русија била је избављена од најезде и разарања од Тамерлана, татарског кана, заступањем и покровом Мајке Божије.
У XVI веку, молећи се пред том истом чудотворном иконом Богородице, Московљани су се избавили од најезде страшног завојевача Махмет-Хиреја, који је већ стајао са силном војском близу Москве.
Године 1612, током несрећних дана међуцарства, Москва и Отачаство наше избавили су се од покоравања Пољацима, молећи се пред Казанском иконом Богомајке.
А 1812. године чиме је спасено од поробљавања Отачаство наше од Наполеона, императора француског? Зар није заступањем Богомајке, чија је Смоленска икона била проношена у руским пуковима за време, спомена достојне, Бородинске битке?
Ко може да наброји сва доброчинства од покрова и заступања Божије Мајке која су се излила на наше Отачаство и на свет православни? Она су безбројна. више их је од песка морскога, чему је живо сведочанство мноштво Њених чудотворних икона које истачу безбројна чудеса свету православном.
Мајка Божија је једина несумњива Нада и Посредница грешних. Она спасава и милује све који притичу под Њен Матерински покров. Она је – милости неоскудни Источник, Бедем необориви, Посредница пред Творцем непроменљива, Уздање и Представница свих верних, који се уздају у Њу.
“Кроз Њу – говори блажени Августин – Бог је сишао на земљу, да би се преко Ње људи удостојили да усходе к Њему”.
“Она – као што говори светитељ Димитрије Ростовски ставши између Бога и грехова наших, као Посредница, не допушта гресима нашим да прилазе близу пред Бога и гласом Својих молитава одбија глас грехова наших смртних, који вапију на пас”.
Њој јединој је изјавио Господ и Син Њен да ће се свака Њена молба испунити, и да ће се Њеним Матерњим мољењем одвратити од грешних праведни гнев Божији, који се на њих подиже.
Дева Марија је Владичица – најмилосрднија од свих синова и кћери човечијих, као Кћер Бога Оца, Који је Љубав, Мајка Бога Слова (Речи) – Љубави наше – и Изабрана Невеста Духа Свесветога, Који је Љубав Једносуштна Оцу и Слову (Речи)!
Како не прибегавати таквој Владичици и не очекивати од Ње сва блага духовна!?
Сви се обраћајте за помоћ Божијој Мајци. Она, Владичица, рана је бесовима (злим дусима) и прва наша Помоћница!
О, колико похвала и благодарења узноси душа хришћанска Прссветој Владичици. Али није довољно љубити Пресвету Деву, неопходно је и подражавати и Њен најсветији живот, Њену чистоту, Њену непорочност, Њену кротост, милосрђе, смирење, савршену преданост вољи Божијој. Само тада можемо да се дрзнемо да Је назовемо Мајком својом и само тада наше молбе Њој су благопријатне и нама спасоносне.
Атонски оци, као насељеници Њеног земаљског наслеђа удела – поседа, старајући се за Њено поштовање, поставили су као правило да сви, који хоће да имају у Пресветој Деви брзу Услишитељку њихових мољења,умножавају поздраве Њој: “Богородице Дево, радуј се, Благодатна Маријо, Господ је с тобом, Благословена си Ти мећу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших”. Ову молитву читали су ујутру и увече по три пута са земним поклонима и полагано, то јест срдачно, стално са мишљу да сваки тренутак нашег живота може бити последњи и да треба да будемо спремни, ако нас изненада позове Господ на суд, јер у чему кога затекне Господ, у томе ће му и судити.
Пресвета Дева, је велика Помоћница роду хришћанском, а нарочито подвижницима у духовном животу и онима који су пожелели да се отрезне од греховног живота.
Стога ми не треба да Јој чинимо нажао, јер Она нас љуби. Ако хоћемо да кажемо нешто ружно, ако злоба кипи у нама, треба се сетити: “Божија Мајка ме љуби и плакаће због тога, нећу то рећи”. Ако хоћемо да учинимо нешто рђаво, онда треба рећи себи: “Нећу то учинити, јер ће то увредити Божију Мајку”. Ако помислимо на нешто зло и опако, одмах рецимо: “То ће Њу ожалостити,нећу да смишљам зло”. Растужује Њу и наша нечистота, и зато избегавајмо нечистоту, будимо бољи. И најзад, огорчава Њу одсуство љубави код нас. А љубав треба свагда да је мећу нама јер је Господ то заповедио, говорећи: ” Ово вам заповедам: да љубите једни друге”. И ми треба да љубимо, треба да у свему поступамо из љубави, јер Богомајка љуби оне који испуњавају закон Њеног Вољеног Сина. И ако будемо поступали тако, прибегавајући Њој у свему, старајући се да Је не огорчимо, онда ће нам Она послати не само Своје божанствене дарове, него ће нас покривати Својим светлим омофором и сада и у векове векова. Амин.