“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
31. Беседа
 
Изговорена на (литији) одржаном првог дана августа
 
1. Бог није створио смрт, и не радује се погибији живих (Прем. Солом. 1, 13). Ако Господ није створио смрт и није виновник свих тегоба које прате смрт, откуда онда код нас немоћи, болести и остале недаће од којих потиче и смрт? Одакле долази и сама смрт? Она је последица наше првобитне непослушности Богу и нашег преступања заповести коју нам је Бог дао, од греха наших прародитеља у рају. На тај начин и болести и немоћи и разноврсно бреме искушења происходе од греха, јер смо се услед греха оденули у “кожну одећу”, тј. у ово болешљиво, смртно и многострадално тело, и прешли у овај привремени и пропадљиви свет, осуђени да живимо острашћеним животом, преиспуњеним многим несрећама. Дакле, овај кратак и тегобан пут, на који је грех извео људски род, уистину јесте болест, чија је крајња тачка и завршетак смрт.
2. Бог не само да није створио смрт, него је и спречавао њено појављивање. Пошто је човека створио као живо биће са слободном вољом, Он не би њу (смрт) могао спречити а да самим тим не наруши Своје дело, јер би нам одузео слободу коју нам је Он дао да владамо собом. Међутим, Он је у Својој премудрости и доброти пронашао начин како да човека упозори на смрт и да у исто време у потпуности сачува слободу његове воље. Како је Он то учинио? Чим га је створио и оживео, Он му је дао савет који је у себи садржао бесмртност. Нарочито наглашавајући овај живототворни савет, дао му је облик заповести и јасно предсказао да ће у случају преступања ове животоносне заповести уследити смрт, али не толико смрт тела, колико смрт душе, због чега и говори оном пару наших прародитеља: У онај дан у који окусите од дрвета познања добра и зла, смрћу ћете умрети (1. Мојс. 2; 16-17). Обратите пажњу на то да им Он не говори у облику наредбе: у онај дан, када окусите, умрите. Његова наредба је почетак постојања свега, као што је казано: Он рече (нареди), и постадоше (Пс. 32; 9). Он, међутим, није наредио смрти да постане, него је предсказао да ће се она појавити због преступа, говорећи: “Немојте окусити од тог дрвета; у онај дан у који окусите, умрећете” да, држећи се савета и бежећи од преступа, не бисмо били подвргнути смрти. Да је Он то говорио о смрти душе, а не о смрти тела, види се из тога што они телом нису умрли оног дана када су окусили са забрањеног дрвета.
3. У чему се састоји смрт душе? У богоостављености. Када постоји светлост, није могуће да истовремено са њом постоји и тама. Међутим, када светлост напусти неко место, наступа тама која своје пост(ој)ање не добија од светлости, него од онога што је спречава, односно од сенке. Исто тако, када је Бог, Који је Сам живот и Живот свих живих, а посебно оних што живе по Богу, присутан у нашим душама, није могуће да тамо постоји и смрт. Међутим, када је (душу) Бог напусти, онда јој се приближава смрт, која своје постање не добија од Бога, него јој је узрок богоостављеност чему је, опет, узрок грех. Увиђате, дакле, да смрт није од Бога, него од греха.
4. Како то да душу оставља Онај Који је свугде присутан и ниоткуда није одсутан? Тако што најпре она оставља Њега и што Он не примењује силу према самовласној души; јер није Бог Који нас је створио виновник наше богоостављености него смо то ми сами. Тако се ми, авај, појављујемо као родитељи сопствене смрти, свесно оставивши Владику Који нас је створио за живот, Који је свугде присутан и све оживотворава, поставши слични онима који у само подне затварају очи и намерно се лишавају светлости, иако је она ту и обасјава их. Оставивши животоносну Светлост и услед преступа оставивши Бога и свесно одступивши од Живота, ми смо прихватили смртоносни савет сатане, и тиме сами сместили у себе њега, који је мртав дух, јер је још раније напустио Бога, постајући виновник нашег умртвљења и смрти, и то у прво време смрти душе, пошто је она, одвојивши се од Бога, како вели Павле, жива умрла. Њен живот (у таквом стању) гори је од смрти, јер је она немарна за било какво добро дело, а приљежна и хитра за свако зло. Она тада самој себи поставља замке и самоубиственим злом непрестано саму себе подстиче на све горе ствари.
5. Можда ће многи окривити Адама зато што је, брзо послушавши зли наговор, преступио Божију заповест и тиме постао виновник наше смрти. Није, међутим, једно те исто желети пробати неку смртоносну биљку пре сазнања да је она смртоносна и страсно желети да је окусимо након тог сазнања. Већи прекор заслужује онај ко, упркос сазнању, прогута отров и тако несрећно усмрти себе, него онај ко, не знајући, поступи тако и претрпи последице таквог искуства. Адам је из неискуства преступио савет и заповест Благог, послушавши зли наговор. На жалост, тако поступа и свако од нас иако се све то већ догодило, иако се претња већ испунила. Зато свако од нас заслужује већи прекор и већу осуду него Адам. Рећи ћеш можда да нема код нас никаквог дрвета, нити сада постоји заповест Божија која нам забрањује да са њега окусимо? Међутим, ако и нема никаквог дрвета међу нама, заповест Божија ипак и сада важи за нас који јој се потчињавамо и желимо да живимо по њој, јер нас ослобађа од казне за све наше сопствене грехе, а уједно и од прародитељског проклетства и осуде. Оне, пак, који је и сада преступају, претпостављајући јој наговор и насртање лукавог, она шаље у ону вечну огњену геену, припремљену ђаволу и ангелима његовим.
6. Која је то заповест Божија што нам је понуђена? То је покајање, чија се суштина састоји у томе да се и не дотичемо онога што је забрањено. Након што нас је Бог прогнао из места наслађивања и након што смо праведно удаљени из Божијег раја, након што смо пали у ову мочвару и осуђени да ту обитавамо и проводимо живот заједно са бесловесним животињама, били смо лишени сваке наде на повратак у рај, ако је она још и постојала. Тада је Сама Правда, узевши на Себе казну, или, боље рећи, праведно се саглашавајући да нас она постигне (примајући је на Себе) по изобиљу човекољубља и доброте, по милосрдности Свога срца нас ради сишла к нама и, поставши човек као што смо ми, изузев греха, да би сличним научила и спасила слично, објавила спасоносни савет и спасоносну заповест покајања, говорећи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 4; 17). До оваплоћења Логоса Божијег Царство небеско било је удаљено од нас колико је небо далеко од земље, а када је Цар Небески поживео међу нама и благоизволео да се сједини с нама, тада се свима нама приближило Царство небеско.
7. Зато вас, браћо, молим да се покајемо и донесемо плодове достојне покајања, да бисмо наследили Царство небеско. Пошто се оно приближило нама, немојмо сами себе рђавим делима удаљавати од њега. Заблистала нам је незалазна Светлост: закорачимо према њој помоћу добрих дела. Јавио нам се вечни живот: задобијмо га трудећи се у врлинама. Чинећи нас блаженима, Христос је дошао к нама: следимо Га усрдно. Бежимо од несреће оних што седе у тами и сенци смрти. Зажелимо и стецимо дела покајања: смирен дух, скрушеност и духовни плач, кротко срце пуно милосрђа које воли правду, стреми чистоти и мирно је, миротворно и трпељиво у време прогона и срамоћења за истину и правду, које у време невоља, клевета и страдања памти речи Онога Који говори: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утешити; блажени кротки, јер ће наследити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити и остало (Мт. 5; 34).
8. Зашто је, говорећи “блажени сиромашни”, Господ додао “духом”? Зато да би благословено сиромаштво одвојио од недаће а затим и да би, укратко, свако сиромаштво представио као благословено, а онда и зато да би нам показао узрок блаженства. Када је наш дух, у којем се зачиње свако осећање, настројен благородно и богољубиво, он нас чини блаженима; а када је настројен лоше и богопротивно, чини нас несрећнима. Зато је Господ ово поставио као почетак блаженстава. Постоје, пак, три врсте сиромаштва. Прво је сиромаштво у погледу начина живота и човекове имовине и испољава се у оскудности средстава неопходних за живот и чему се као супротност јавља богатство, по речима: Богатство и сиромаштво не дај ми (Прем. Сир. 11; 14). Друга врста сиромаштва односи се на човеково тело када оно, због слабе и лоше исхране постане усахло и оронуло, као што је речено: Колена моја изнемогоше од поста и тело се моје измени (Пс. 108; 23). Трећа врста је уздржаност и скромност душевног устројства (расположења), што се испољава у смирености духа наше душе, чему је супротно стање гордости.
9. Ових двоје, односно сиромаштво у погледу имовине и у погледу телесног стања достојни су блаженства уколико су сједињени са смиреним расположењем душе. Уколико су, међутим, гордошћу раздвојени од смирења, онда су уистину, испуњени несрећом. Ако је неко сиромах у погледу средстава за живот или стања тела, он је то онда или својевољно, или противно својој вољи. Онај ко је сиромах противно својој вољи и нема добро расположење душе које потиче од покајања, тј. од смирења, тај своје невољно сиромаштво не подноси на благородан начин, него још и негодује на Бога, окривљујући Божији промисао за неправедност. Такав наноси штету људима на разне начине, не обазирући се на Бога, а свако ко полаже наду на Бога, не бива постиђен. И уместо да мање дангуби, трудећи се рукама и тако зарађујући за живот, или да са смирењем проси од богатих, такав човек постаје лопов, разбојник, гробокрадица, грабљивац или паразит, клеветник, лажов и лицемер. Он пројављује подлост и лажну снисходљивост према имућнима, очекујући од њих неку корист. Није ли такав сиромах најнесрећнији човек? Није ли оваква врста људи веома, веома далеко од оних које Христос назива блаженима?
10. Ако пак неко сиротује по својој вољи, али то не чини са смирењем, него са некаквом гордошћу, и не одбацује насладе и богатство ради похвалног сиромаштва духа, тај је скоро сасвим сличан демонима, јер је код њих сиромаштво (досл. Непоседовање имовине) и неузимање хране повезано са гордошћу. Зато Господ и каже: Блажени сиромашни духом, тј. унутарњим смиреним расположењем душе, који су прихватили сиротовање тела настало као последица њиховог уздржаног начина живота, и којима је њихово нестјажатељства (некористољубље, својевољно сиротовање) пожељније од било каквог богатства. Ако се њима, мимо њихове воље, деси било каква невоља, они то трпљењем и благодарношћу својевољно претварају у своје драгоцено благо. Таквим људима уистину припада Царство небеско.
11. Потрудимо се, браћо, да и ми будемо такви сиромаси, да бисмо задобили Царство небеско. Ако ли, пак, не желимо да будемо такви сиромаси, онда помажимо таквим сиромасима, дајући милостињу и чинећи их заједничарима нашег богатства,. Стецимо пријатеље мамоновом неправдом, тј. сувишком нашег богатства док смо још у овом животу, да би нас они, када се преставимо из овог живота, примили у своје вечне обитељи. Желео бих браћо, верујте ми, да вам објасним и значење свих потоњих заповести блаженства, наведених у Еванђељу Господњем, али ми време не допушта и ваља ми наставити почетну тему беседе, јер нам је задатак био да покажемо да Бог није створио ни смрт, ни болести, ни немоћи. То смо и показали у погледу смрти душе, чија је првобитна жаока био грех.
12. Сада би требало да проучимо и размотримо оно што се тиче телесне смрти: шта је њен узрок, пошто ни ову врсту смрти није створио Бог, будући да је Он Сами Живот, пуноћа Живота и Узрочник сваког вида живота, било у времену или у вечности, а особито оног вечнопостојећег и божанског. Бог, значи, није створио ни дао ни телесну смрт, нити је наредио да настане. Ако, дакле, ни ту смрт није створио Бог и ако Он није узрочник телесних болести, откуда онда код нас телесне немоћи и болештине? И откуда уопште смрт тела? Откуда уопште и сама смрт? Слушајте пажљиво, и разумите: духовна змија, која је зачетник зла, након што је на самом почетку пришла злу, лишила се добра и истинског живота и била их је праведно лишена, јер се прва од њих и уклонила. Тако је постала мртав дух, али не по природи (тј. По суштини) пошто смрт (мртвило, умртвљавање) нема своју природу (суштину) као такву, него она потиче од одбацивања истинског Живота. Не наситивши се сопственом жудњом за злом, она је постала дух који обманом доноси смрт и тако, авај, и човека учинила саучесником своје умртвљености.
13. Поставши, противно вољи Творца, једномислени са сатаном и свукавши са себе од Бога озарене светле и животоносне одежде, наши су прародитељи, авај, и сами постали духовно мртви, као што је и сатана. Пошто сатана није само мртав дух, него и дух који усмрћује оне што му се приближе, и како саучесници његове умртвљености имају тело којим је смртоносни савет спроведен у дело, они су и своја тела предали умртвљавању и умртвљујућим духовима смрти. Човеково тело би се одмах распало и претворило у земљу, да му није – одржаваном Промислом и јачом силом Онога Који једном речју све носи – одложено испуњење пресуде. Он је, како што смо рекли, задржао и одложио пресуду о смрти тела и дубином мудрости и човекољубља тако ју је тада савршио да је њено испуњење у будућности сачувано за Њега. Он није рекао Адаму: “Пошто си јео од дрвета, од којег сам ти забранио да једеш, врати се у оно од чега си постао”, него је, дајући, између осталог и оцену овог живота, додао: Јер си земља и у земљу ћеш се вратити, не наређујући него предсказујући и допуштајући и праведно не спречавајући оно што је требало да се догоди. Видите ли да ни телесна смрт не потиче од Бога, него од греха и душе која је починила грех, и од змије која нас је на превару уграбила? Према томе, и телесне болести потичу од греха.
14. Зато је први човек, који је имао болесно тело, био Каин, чије се тело стално тресло. Он је оболео услед греха јер ови грчеви, које лекари називају “спазми” представљају невољне покрете оних органа који су саздани за то да регулишу или да усклађују рад удова. Такво стање, које настаје због недостатка природних сокова тела, надилази лекарску вештину и потпуно излечење. Дакле, пошто је Каин на гнусан начин коначно раскинуо везе које су га природно спајале са рођеним братом, обративши љубав у мржњу потеклу из осећања зависти а окончану убиством. Како је гашење (братске љубави), потекло од зависти, садејствовало овој страсти (мржњи), кажњено је неизлечивом болешћу која је захватила нерве и мишиће као повезујуће елементе тела.
15. Да ли јасно увиђате да од греха не потиче само смрт, него и болести и немоћи тела? То нам показује и Господ у Еванђељу када је, намеравајући да у Капернауму исцели раслабљеног, кога су код Њега донела четворица, рекао овоме: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9,2). Ономе који је лежао у Овчијој бањи у Јерусалиму, после исцељења, каже: Ето си постао здрав; више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И Павле, знајући ово, тј. да већина болести потиче од грехова, говорећи о ономе који недостојно приступа тајинственој Трпези (св. Причешћу, прим. прев), каже да такав човек једе и пије себи на суд и додаје: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1. Кор. 11, 30). Невоље смртне природе, од којих долази свака болест, свакако потичу од греха. Ретки су они који страдају ради славе Божије, попут оног од рођења слепог, кога је Господ исцелио.
16. Пошто је од четири годишња доба лето најопасније по наше здравље, а међу летњим месецима нарочито је опасан август,[1] зато што наш организам, прегрејан од многог знојења и високе температуре, постаје пријемчивији за болести, човекољубље богоносних светих Отаца је, знајући да је то време опасно по здравље јер погодује болестима, установило да савршавамо ово кропљење освећеном водом, да бисмо, приступивши са вером и добивши освећење, остали нетакнути од болести које нас нападају. Уз то они нас уче да, ако се когод и разболи, не треба да иде код разних врачара и гатара, него да прибегне Богу и Његовим светима, да посегне за молитвама, прозбама и молбама посвећеним Њему, које ми целог живота и приносимо за нас. Ко прибегава врачарама и гатарама, тај пориче постојање Бога и, дружећи се са демонима, умртвљује своју душу. Када се, према Писму, разболео Охозија, син Ахаава, послао је своје људе да о његовој болести дознају код божанства у Акарону, чији житељи беху идолопоклоници и обраћали су се врачарама и предсказивачима. А Илија Пророк, изишавши у сусрет посланима, рече им: Зар нема Бога у Израиљу, него идете да питате Ваала, бога у Акарону? Зато нећеш устати са постеље на коју си легао, него ћеш умрети (в. 4. Цар. 1).
17. Видите ли да они који од врачара и гатара желе нешто да сазнају, одричу (самим тим) да Бог постоји међу нама и зато навлаче на себе смрт душе, а понекад и смрт тела? Онај пак ко у невољама и болестима прибегава Богу и Његовим светима, ако му је то на корист, избавља се и од животних невоља и од болести, увек добијајући и душевно здравље и опроштај грехова. Тако говори и Христов апостол и брат, Јаков: Болује ли ко међу вама, нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5; 14-15). И ви сами треба да преобраћењем, исповешћу, творењем милостиње и другим покајничким делима садејствујете молитвама које се читају за вас: Много је моћна усрдна молитва праведника (ст. 16).
18. Сви ми, будући слободни од душевних и телесних недаћа, који сада живимо у умерености, нека лако прођемо пут овдашњег живота, и прошавши га, нека у погодно време постанемо учесници вечног, блаженог и непропадљивог живота, савршено бестрасног и лишеног телесних страдања, у Самоме Христу, Лекару и Богу душа и тела наших, Којем нека је слава заједно са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Посебно због маларије, која је харала како у античко доба, тако и током средњег века (прим. изд.).

Comments are closed.