ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА
I
БОЛЕСТ ОРГАНА САЗНАЊА
Карактер сазнања условљен је устројством, природом и стањем органа сазнања. На свима својим ступњевима сазнање органски зависи од органа сазнања. Човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате Истине. То усвајање има органски карактер: слично је калемљењу лозе на чокоту и живљењу лозе чокотом и од чокота (ср. Јн. 15, 1-6).
Отуда је сазнање плод на дрвету личности. Какво дрво – онакав и плод; какви органи сазнања – онакво и сазнање.
Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања.[1] Зло има своја чула, то су страсти (τα πάθη), а “страсти су болест душе”.[2] Зло и страсти не припадају природи душе; они су нанос[3] и неприродан додатак души.[4]
Шта су страсти по себи? Оне су “нека тврда суштина”.[5] Узроци страсти су житејске ствари.[6] Страсти су: жудња за богатством, за гомилањем ствари, телесна наслада, частољубље, властољубље, надимање лепотом господства, кинђурење и жеља за допадањем, жудња за људском славом, страх за тело.[7]
Све ове страсти имају једно заједничко име: ο κόσμος = свет.[8] “Свет је живљење по телу и мудровање телесно”.[9] Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити.[10] Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу.[11] Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама,[12] зато су му и мисли збуњене, фантастичне. “Свет је блудница”[13] која својим душегубним дражима опчињује душу, разорава јој чедност, уништава богодану чистоту, и она, нечиста и разблудна, рађа нечисто сазнање.
Болесна душа, болестан ум, болесно срце, болесна воља, једном речју: болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање.
НАПОМЕНЕ:
- ‘Επιστολή 4, стр.380. Τοΰ οσίου πατρός ημών Ισαάκ τοΰ Σύρου, Τα ευρεθέντα ασκητικά, έκί. Νικηφόρου τοΰ Θεοτόκη, έν Λειψία 1770, άνατυ-πούμενα έπιμ. Ιωακείμ Σπετοιέρη, Άθήναι 1895. Сви су наводи по овом издању
- тамо, Λόγος 83, стр. 317
- тамо.
- Λόγος 82, стр. 314.
- Λόγ. 69, стр. 271.
- Λόγ. 6, стр. 32.
- Λόγ. 30, стр. 132.
- тамо, стр. 131.
- тамо, стр. 132.
- Λόγ. 38, стр. 164.
- Λόγ. 26, стр. 112.
- Λόγ. 56, стр. 227.
- Λόγ. 85, стр. 329.