ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ПИСМА РОЂАЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА
 
369. Оцу A. С. Брјанчанинову. Однос према браку.
370. Рођеној сестри Марији Александровној. О душекорисној речи,
о припремању за вечност, молитви,
о читању душеспасоносних књига
и о другим питањима духовног живота

371. О невољама, болестима, припремању за вечност.
Карактеристика писама Георгија Затворника

372. Позив на путовање у Петроград ради задобијања
правилног усмерења у духовном животу

373. О стрпљивом хођењу животним путем
и савети како се понашати према људима са стране

374. О благодарењу у невољама и о самооправдању
375. О понашању свога синовца А. П.
376. Рођеној Сестри Александри Александровној Жандр.
О земаљском животу и истинској срећи

377. О молитви
379. О удовиштву
380. О хулним помислима и о невољама
382. О прекомерној жалости,
о гресима и другим стварима

383. О телесној болести
385. Подстицање на трпљење
387. О борби са страстима
388. О остављању света
389. О подношењу невоља
390. Поново сестри
392. Сестри Јелисавети Александровној
и њеном мужу Димитрију Тихоновичу Паренсову.
Честитање поводом рођења сина,
о свом путовању по манастирима,
о својој браћи, својим занимањима у манастиру

393. О кратковремености земаљског благостања,
слабости својих снага и
о жељи да заврши дане своје у дубоком миру

394. Утеха поводом упокојења детета
395. О испразности земаљског живота,
о читању Светих Отаца и страних писаца

396. Опис своје болести
397. О простоти, смирењу и користи од усамљености
398. О Промислу Божјем. О слабости својих снага
399. О неопходности трпљења на путу спасења
401. Жеља да се живот заврши далеко од Петрограда
402. О грубом сујеверју, губљењу истинског хришћанства
и склоности ка спољашњој обредности код руског народа

403. Радост због сестре која је изабрала “Бога као удео свој “
404. О делима светог Димитријa Ростовског
405. О читању 4. поглавља Дела св. Димитрија Ростовског,
савет да се прочита тумачење Јеванђеља
архим. Никифора Астрахањског
и о своме пријатељству са сестром

406. О свом животу у Бабајевској обитељи и о другим питањима
407. О простосрдачности, о Архиепископу Никифору Астрахањском,
о театралној побожности Петрограда, о својим пријатељима

409. “Бог гледа на намеру човекову”. Дела Светих Отаца су стаза ка Христу;
о умножавању лажних учитеља
и савети сестри Александри Александровној
да не ступа у манастир

411. О своме душевном стању
412. О преданости вољи Божјој
413. О животним тешкоћама
414. О свом здрављу, тешкоћама духовног живота
у Сергијевој Пустињи
и о писању књиге “О идењу за Христом”

415. О добротворству житеља престонице и оних у провинцији
416. Пасхална жеља, о смањењу броја свештеника у парохијама
и, савет како да се понаша добронамеран човек

417. Мишљење о Митрополиту московском Филарету
418. О животу усамљеничком и (животу) бучном, и о својој жељи за животом у осами
419. О благодушности y невољама
420. Утеха у невољи је вера у Бога
421. О својој болешљивости, о смирењу и подвигу
422. О доласку у Ставропољ и
о природности свога одласка из Петрограда

423. Упоређење свог садашњег места живљења са пређашњим,
о побожности Брјанчанинових и о невољама

424. О предавању себе вољи Божјој
при допуштењима Божјим (искушењима и невољама)

425. Савет да се буде ближе Богу
426. Савет како да се подносе искушења и
о томе да мајка треба да сачува
љубав према деци и онда када их колебају саблазни

427. Савет да се у осами треба занимати
Исусовом молитвом и рукодељем,
као и о неопходности невоља за спасење

428. О недостатку отворености код људи,
о поверавању деце Богу и
о односу према петроградским интригама.

429. Младост треба да одаје признање искуству одраслих
и да благодари Богу за све

430. О свом учешћу у свечаностима поводом
освајања источне стране Кавказа, и о сећању на смрт

431. О васпитању деце, о невољама
432. Свршетак живота служитеља земље и служитеља Божјег
433. Жеља да се живот заврши у покајању,
и о неким друштвеним питањима онога времена

434. О покорности вољи Божјој при допуштењима Божјим
435. О трпљењу невоља и о пустошности земаљског живота.
436. О предсмртним болестима, о милостињи за почившег,
о користи од сећања на виђење смрти

437. Потврдно мишљење о Петру Дмитријевичу. О судовима Божјим.
439. О стању православне вере у Русији
440. Испуњење заповести је стална обавеза човека.
О тегобама онога времена.

441. О испразности земаљског живота
442. О потреби да се приликом животних тешкоћа
у молитвама прибегне Богу

443. Осврт на писмо синовца П. Д.;
рукодеље при унинију и читање духовних књига

444. Брату Петру Александровичу. О удаљавању из света
445. О избору духовника
446. О односу према свештеним лицима
447. О истинској љубави
448. О делу “Слово о смрти”
449. О својој тежњи ка усамљености
450. О монаштву, o Оптиној пустињи, о оснивању свога манастира,
о одсуству жеље за сопственим напредовањем

452. О сопственој жељи за удаљавањем
у Оптину пустињу и о другим стварима

453. О среброљубљу свих сталежа онога времена
454. О сметњама за удаљавање у Оптину пустињу,
о најбољој књизи која објашњава хришћанство и о другим предметима.

455. Кратко о свом положају у Петрограду
456. О предавању себе вољи Божјој и
о пажењу на себе при друштвеној делатности

457. О препуштању себе вољи Божјој и
о потреби неодложног покајања

458. О ваљаном васпитању деце и
о душевном усамљеништву

460. О поверавању себе вољи Божјој.
О свом духовном благостању у Сергијевој пустињи

461. О невољама и о сећању на смрт
 


 
369. Оцу A. С. Брјанчанинову. Однос према браку.
 
Најпоштованији родитељу!
 
Веома угодно писмо Ваше од 22. октобра добио сам 30ог. Најискреније Вам честитам поводом добијања одликовања за 25 година службовања. Представка, већ потврђена од Његовог Величанства, налази се код Министра и, вероватно, ускоро ће бити предата вологодском губернатору. Молим Вас, немојте се бринути око слања новца мени. Благодарим Богу, није ми потребно, и налазим да је правично, ако би Вама било благоугодно, да урачунате тај новац као онај који сте ми даровали приликом мог одласка из Вологде у Петроград.
Изволите знати да од свег срца желим добро свим члановима наше породице. Али суђење моје је једнострано: оно је у складу са начином живљења који водим. Мени се свагда чинило, тим више ми се сада чини, да је брак јарам тежак и неугодан за ношење. Ја сам га се плашио и нисам га разумевао, а сада не схватам, како људи могу да се одлучују да ступе у њега. И зато будите милостиви, ослободите ме суђења у овој ствари, оставите ми на вољу да желим благостање својој браћи и сестрама, какав год они начин живота изабрали, брак или безбрачност. (…)
Ове јесени био сам веома болестан од грознице, после које сам почео да се осећам све боље. Мислим да овоме доприноси прекрасни дом у коме живим, са свим удобностима, и братија анђеоске нарави која ме окружује, и која ме успокојава душевно и телесно.
Опростите, најпоштованији Родитељу.
Са истински високим поштовањем и оданошћу имам част да будем Ваш најпокорнији син.
 
4. новембра 1835.
Архимандрит Игњатије
 
370. Рођеној сестри Марији Александровној. О душекорисној речи, о припремању за вечност, молитви, о читању душеспасоносних књига и о другим питањима духовног живота
 
Ваистину Васкрсе Христос!
Највољенија сестро Маријо Александровна!
 
Једнако и ја честитам теби од пуноће срца протекли празник Васкрсења Христовог, једнако и ја теби желим, пријатељу мој, све могуће благостање. Твоје јадиковање је оправдано: ја сам сувише дуго ћутао, а ћутао сам зато што сам се надао да наша узајамна наклоност не може бити подвргнута сумњи, као и да уобичајена писма световних људи, која се састоје од разних поздрава и уверења, не представљају обавезе монаха. Реч о душевној користи не могу одбити: таква реч је милостиња, коју монах обавезно треба да подаје не само ради духовне користи ближњега, него и ради своје користи. Када човек почешће размишља о томе да ће се све земаљско, привремено, неизоставно окончати смрћу, а такође и да није познато када ће смрт наступити: кроз много година, или сутра, или кроз недељу дана, тада се рађа у човеку брига о припремању себе за вечност. У ову припрему спада и молитва. Упознај се са Богом благовремено, честим молитвама стичи смелост, да би, када будеш морала да предстанеш на Страшном Суду, могла да умолиш Судију да буде милосрдан према теби. Остави угађање ђаволу у разним забавама овога света, послушај Спаситеља Који је објавио: “Тешко онима који се смеју сада! Тешко онима који су сити сада!” Упркос завештању Сина Божјег, ђаво је установио балове, позоришта и остале забаве. Приноси се на жртву ђаволу онај новац који би могао да преко сиромашних буде принесен Господу Исусу Христу, Који узвраћа милостивом стоструко у будућем веку. Занимајте се читањем Божанских књига са благоразумном умереношћу, која чува задуго укус и истанчава га, и која умножава усрдну жеђ за Божанском правдом, овим књигама објављеном. Такве књиге су Минеји за читање, дела светитеља Димитрија Ростовског, дела светитеља Тихона Вороњешког, писма Георгија Затворника. Нарочито је последња књижица драгоцена. (…) Стога, не треба читати преводе са немачког и француског, њима се срце може заразити неисцељивом раном.
Тражиш од мене духовни благослов за себе и за мужа свога? Нека ти да Господ оно што проси срце твоје и нека благодаћу Светога Утешитеља Духа, која одозго нисходећи, осењује умове и срца Ваша за познање свете воље Своје, отвори мислене очи Ваше за увиђање краткоће и пустошности овог земаљског живота, нека распали душе Ваше за држање заповести Његових, и нека и Вас учини наследницима вечних сладости раја, припремљених свима онима који љубе Бога и мрзе ђавола и дела његова, и подухвате његове, и славу његову мрску. Амин.
Од срца те љубим и желим ти спасење душе.
 
27. априла 1840.
Архимандрит Игњатије
 
371. О невољама, болестима, припремању за вечност. Карактеристика писама Георгија Затворника
 
Ваистину васкрсе Христос!
Највољенији пријатељу и сестро, Марија Александровна!
 
Срдачно ти благодарим за твоје драго и добро писмо. Честитам ти светли Празник. Веома се радујем због тога што је љубав надјачала непотребну бојазан да ћеш ме узнемирити својим писмом. Тако добро писмо не може да онеспокоји, може само да утеши и обрадује.
Ја не могу да учествујем у светским весељима мојих рођака, али зато сам дужан и желим да узмем најживље учешће у њиховим жалостима. Људи одлазе у манастир и одабирају живот у невољама ради тога да их живот у весељу не би растрзавао и да не би довео до заборава Бога, а не ради тога да се заједно са сујетним оставља и оно што је законито и свето. Убеђен сам и из речи Божје и из животног искуства, да кога Бог љуби, томе обавезно шаље невоље. Јер без невоља срце не може да умре за земљу и оживи за Бога и вечност. Чувши за тебе да си стално болесна, на основу тога сам схватио да је Господ обратио на тебе нарочиту пажњу и да хоће да ти пружи блажену вечност. Сви ми неизбежно морамо да ступимо у њу, па и они од нас који не желе никако о њој да размишљају, него су свагда мислима својим и жељама приковани само за земаљско. Вечност! Са каквом радосном надом њу очекују понеки, а како је некима она страшна! И тако, ако нас вечност неизоставно очекује, онда благовремено припремање за њу захтева сама благоразумност. Стога ти саветујем да се у погледу свога здравља уздаш у вољу Божју. Имајући на уму мисао да те Бог невољама призива к Себи, благодари Саздатељу Који те је заволео и понављај чешће ове речи: Слава теби, Господе, за све што ми шаљеш. Твори над слугом Твојим вољу Твоју. Благодарење у невољама доноси утеху и снагу да се трпи и дуготрпи. Смрт не треба желети. Бог је не шаље зато што се ми за њу нисмо припремили како треба. Колико овде претрпиш са благодарењем, толико ћеш се у будућем животу наслађивати утехом духовном. Читај писма Задонског Затворника Георгија; она су недавно објављена у Москви у три тома. Предуховна књижица, испуњена најутешнијим поукама за страдајуће. Благослов Божји да почива на теби.
 
Теби најоданији брат 27. априла 1845.
Архимандрит Игњатије.
 
372. Позив на путовање у Петроград ради задобијања правилног усмерења у духовном животу
 
Најљубљенија сестро Марија Александровна!
 
Желим ти срећан Празник Васкрсења Христовог и веома се радујем што осећаш олакшање у болести. A ја сматрам да би било добро кад би наумила да допутујеш у Вологду преко Петрограда. У јулу и августу петроградска клима мање је опасна за људе слабог здравља него у остало доба године. Сусрет са недостојним братом твојим могао би да ти пружи велику корист, и дао би ти правилно усмерење на путу побожности, на коме се могу поднети тешки напори и имати веома мали плодови, и, напротив, уз мали труд, али правилан, може се обогатити духовним плодовима. Ово је и свети апостол Павле посведочио: “Ако се ко и бори, не добија венац, ако се не бори по правилу” (2 Тим. 2,5)…
Дај Боже да ускоро и трајно оздравиш.
 
Остајем за свагда најоданији брат
Архимандрит Игњатије
11. мај 1836.
 
373. О стрпљивом хођењу животним путем и савети како се понашати према људима са стране
 
Највољенији пријатељу и сестро, Марија Александровна!
 
Благодарим ти за драго писмо твоје, за честитку поводом Нове Године, за твоје добре жеље. Чуо сам о твојој озледи, која је веома појачала твоју болест. Шта чинити? Свако треба да иде са трпељивом постојаношћу оним путем на који је постављен судбином, тим више што није у нашој власти да тај пут променимо. Не саветујем ти да обраћаш велику пажњу на људска мишљења и речи и да њима потчињаваш своје понашање, а нарочито не богољубиве утиске и покрете срца. Понашај се једноставно, буди добре воље и клони се заноса, чувај се поступака који сувише падају у очи и који испадају из уобичајеног делокруга то је сасвим довољна жртва за ближње.
(…) Христос са тобом! Приликом сусрета можда ћу нешто рећи и о болести твојој.
 
374. О благодарењу у невољама и о самооправдању
 
Највољенији пријатељу и сестро, Марија Александровна!
 
Искрено ти благодарим што си ме се сетила и призивам обилан благослов Божји на тебе, твога супруга, твоју кћер и на сав дом твој, на све укућане твоје. Велика је мудрост и велики извор утехе благодарити Богу за све земаљске невоље и жалости, као да су нам ниспослате од самог Промисла Божјег на спасење душa наших. Кога Господ љуби, онога и кори. Пожели да не заборавим тај свети начин мишљења и да не скренем са њега поводом разних самооправдања, која су сва лаж и самообмана, и слепило и гордост. Старим, побољевам, одслужујем своје: ето шта могу рећи о себи.
И опет призивам на тебе обилан благослов Божји.
 
Твој најоданији брат
Архимандрит Игњатије
5. маја 1857.
 
375. О понашању свога синовца А. П.
 
Највољенији пријатељу и сестро, Марија Александровна!
 
Хвала Господу што саосећаш са Алексејем Петровичем. И добро је то што не пишеш појединости о њему брату, Петру Александровичу, који је имао начина да сам дозна о њему све. Савремена политика, друштвена и лична, јесте неуплитање. Држати се ње корисно је и благоразумно. Алексеј се, као младић, лудирао и оглупео је. Вероватно, и сада има начин мишљења који није сасвим разложан. Време и околности уразумиће га. Брат Петар Александрович поступио је овом приликом онако како треба да чини благоразуман и благородан човек, православни хришћанин.
Благослов Божји да почива на теби, супругу твом и кћери. A ја сам сасвим остарио: побољевам, побољевам.
 
Твој најоданији брат,
Игњатије, Епископ Кавкаски и Црноморски.
 
376. Рођеној Сестри Александри Александровној Жандр. О земаљском животу и истинској срећи
 
Искрено ти говорим ти си срећна, зато што идеш путем спасења, зато што си познала да човек не треба да тражи своју срећу у привременом и земаљском, него у Божанском и вечном. Шта је човек на земљи? Путник. Шта је смрт? Доба од кога почиње наш стварни живот. Дуготрајно странствујући у овој тами ноћној међу слабостима и искушењима, руковођени светлошћу истините вере, ми ћемо стићи, најзад, до оне границе, која одваја светлост од таме. Срећан је човек који је истински хришћанин.
 
1824.
Димитрије.
 
377. О молитви
 
Споменувши моје молитве, ти си ме као громом погодила. Разуме се, ми треба да се молимо једно за друго не само као хришћани него и као крвни сродници… Моја грешна молитва још не може да се назове молитвом, јер, шта је молитва? Молитва је разговор човека са Богом. Исповедам ти са жалосном отвореношћу да скоро свагда језик мој произноси само које какве молбене речи без икаквог учешћа ума и срца. И молим ли се ја тако? Не, више грешим, него што се молим. Ипак, уздам се у Свемилостивог Господа да ће ми помоћи да једном окусим и силу молитве.
 
Димитрије.
 
379. О удовиштву
 
Највољенија сестро, Александра Александровна!
 
Благодарим ти за најдраже твоје редове, желим теби и твом детенцету свако добро. Богу је угодно било да те ослободи од уза брака, толико тегобног. Г. Жандр се ових дана упокојио и погребен је у Невској Лаври. Ти си дошла овамо да се опростиш од њега последњим погребним опраштањем. Слобода твоја треба да буде за тебе средство да служиш Господу. Њему жртвуј ову слободу и не окивај је везама телесним. Ти имаш дете коме си, давши му вештаствено биће, дужна да даш и живот духовни, то јест да га научиш да верује у Христа и испуњава Његове свештене заповести, у којима је љубав. Онај ко држи заповести Христове љуби Христа, а онај ко не држи заповести далеко је од љубави.
Господ да благослови и мајку и чедо.
Христос с тобом.
 
Брат који те искрено љуби,
Архимандрит Игњатије
26. априла 1838.
 
380. О хулним помислима и о невољама
 
Изражавам ти најискренију благодарност што си се сетила мене грешног и болесног у дане највећег хришћанског празника. Нека те благослови Бог за то добро спомињање. Нека те утеши у жалостима твојим. Нека ти дарује снагу да их подносиш са великодушношћу и трпљењем. Јер и утеху и снагу за трпљење улива у нас једино милост Божја, једино благодат Божја. Помислима неверја и хуљења које ти долазе немој се смућивати. To је отворено војевање злих духова, које се десило многим Светима, и трајало веома дуго. Таква битка морила је у току четири године Светог Нифонта. Погледај житије његово у Минејима за читање за 23. децембар. У таквим биткама никако се не треба збуњивати, не треба падати у очајање, него пасти ничице пред свевидећег и свемогућег Бога и, предајући Његовој вољи душу сво ју, молити од Њега милост. Од смућења и очајања појачава се рат вражји против нас, али ако будемо гледали на тај рат са великодушношћу, говорећи себи: “Па шта? Господ види ову борбу и допушта је значи таква је Његова света воља и мени је то на душевну корист”, борба јењава и смањује се.
Претрпи и угледаћеш милост Божју. Током целог живота твог, од најранијег детињства, биле су попуштене на тебе невоље. To је знак, како тврде Свети Оци, нарочитог Промисла Божјег. Бог хоће да те учини учесницом вечног блаженства и подаје ти спасоносну чашу невоља. Успокој се и моли се. Благослов Божји да почива на теби и на чедима твојим.
 
10. маја 1838.
Архимандрит Игњатије.
 
382. О прекомерној жалости, о гресима и другим стварима
 
… Милосрдни Господ нека те не остави. Он попушта на нас невољу ради очишћења нашег од грехова, Он нам шаље и утеху, да не бисмо до краја изнемогли под бременом невоља.
Прекомерна жалост због грехова, која доводи до очајања, одбачена је по учењу Светих Отаца. Жалост ову треба ублажавати надом на милосрђе Божје; потребно је уједно туговати и надати се. Туговати, јер греховима својим прогневљујемо Бога, удаљавамо се од Бога, а надати се зато што имамо свемоћног Лекара за грехе наше, Господа Исуса Христа, који је пролио за нас Крв Своју. Када долазе хулне помисли неверја, сумње и томе сличне, онда се, по учењу Светих Отаца, не треба тиме смућивати, него знати да те помисли не припадају души нашој, него непријатељу нашем ђаволу. Не треба се њима смућивати, не треба их прихватати и остајати дуго са њима.
Болесном човеку кориснија је честа молитва него кратка. Добро је молити се неколико пута на дан кратко време. Прекрасне су молитве: “Боже, очисти ме грешнога” и “Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас”. Њих треба произносити без журбе, закључавајући ум у речи молитве, како се изражава свети Јован Лествичник.
Милосрдни Господ да ти помогне и да благослови тебе и кћер твоју.
 
16. октобра 1846.
Архимандрит Игњатије
 
383. О телесној болести
 
Благодарим ти за писмо твоје.
 
Чуо сам за твоју болест. Шта чинити? Ни у чему другом није могуће наћи утеху као у трпљењу, које се рађа од смирења. Смирење се састоји у томе да сматрамо себе достојним жалости, која је попуштена на нас Промислом Божјим. “Примамо по својим делима као што смо заслужили”, говори благоразумни разбојник, и за осуђивање себе удостојио се највиших знања и осећања, за којима следи Царство Небеско. Невоље и жалости свагда су биле удео оних који се спасавају, а нарочито су оне својствене садашњем добу, када су људи ослабели за испуњавање врлина. Дакле, не буди малодушна, него у трпљењу и смирењу поверавај себе вољи Божјој и благодари Његовом Светом Промислу за све што ти је послано. Благослов Божји да буде на теби и на твојим чедима. Господ с тобом.
 
8. јануара 1846.
Архимандрит Игњатије
 
385. Подстицање на трпљење
 
Година 1848, село Покровско.
 
Благодарим ти за веома лепо писмо твоје. Иако те нисам видео овде очима телесним, ипак те видим очима душе. Бог да те укрепи, да ти дарује да носиш крст свој са трпљењем и надом. Сви смо ми створења ништа друго. Предајмо се у руке Творца, да твори са нама оно што је Њему угодно. Хтео сам да навратим код тебе, али време је тако кратко да не могу то да учиним. Управо тако ћемо поживети у пустињама: ја у Сергијевској, а ти у пустињи Маслинској. Водићемо бригу о исцелењу наших душевних и телесних немоћи, предајући се вољи Божјој. Христос с тобом.
 
Игуман Игњатије.
 
387. О борби са страстима
 
Ваистину Христос Васкрсе!
 
Благодарим ти за пријатељско писмо твоје и честитање Празника над Празницима Васкрсења Христовог, поводом кога ја једнако честитам теби, желећи ти сва истинска добра.
Христос, уништивши Својом смрћу смрт човека и васкрсењем Својим даровавши васкрсење свим верујућим у Њега, већ је извојевао победу и над свим жалостима твојим, a са Христом си и ти извојевала ову победу. Подноси великодушно жестоке валове, подноси великодушно навалу сурових ветрова, подноси снагом вере и Христос ће те у своје време довести до мира свога. Због мноштва болести и немоћи које ти долазе у овом привременом животу, велике те утехе очекују у вечном животу. Нека те не узнемиравају страсти које устају, труди се према могућностима својим да им се противиш. Човек, докле год је на земљи и обучен у пролазно тело, дотле је подложан променама: час осећа у срцу мир и спокојство, непомућиване било каквом страшћу, час се налази у бури страсти. Таква променљивост учи нас само познању, смирењу, учи да непрестано прибегавамо помоћи Божјој, која тек што нас остави, макар на један минут, ми одмах падамо и чинимо безакоње. Призивам на тебе благослов Божји.
 
14. априла 1849.
Архимандрит Игњатије
 
388. О остављању света
 
“Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”, рекао је Господ. Добро ће бити да и ти, која си натоварена многим невољама душевним и телесним, послушаш овај призив спасоносни и да, остављајући свет, чије бриге више немаш снаге да бринеш, уђеш у тихо манастирско уточипгге. Твоју намеру да не видиш кћер своју за време твог земаљског живота благосиљам. Нека прими од тебе Бог ову суштински потребну жртву и нека те управи на пут Свој.
 
7. децембра 1849.
Архимандрит Игњатије
 
389. О подношењу невоља
 
Земаљске невоље које шаље Господ залог су вечног спасења и зато их треба подносити с трпљењем, а трпљење се излива у душу човекову онда када човек за своје невоље благодари и славослови Творца. Ми смо овде на земљи странци и дошљаци: и добро и рђаво стање човеково проћи ће као сан. Благо наше је Господ.
Због кћери не тугуј, препусти је вољи Божјој. Не треба да се због своје болести појачано бринеш за њу.
 
7. јануара 1855.
 
390. Поново сестри
 
Саветујем ти да препустиш бригу о кћери сестрама у вери и нади на Господа, а да се сама прилепљујеш за Господа милостињом и молитвом. Препустивши С. сестрама или Баћушки, ти ћеш учинити корисну ствар и њој и себи. А не треба да је осуђујеш: ми смо сви немоћни, и гордошћу је заражен сав пали род човечији.
 
14. априла 1855.
 
392. Сестри Јелисавети Александровној и њеном мужу Димитрију Тихоновичу Паренсову. Честитање поводом рођења сина, о свом путовању по манастирима, о својој браћи, својим занимањима у манастиру
 
Најдража сестро, Јелисавета Александровна!
 
Од срца ти благодарим за лепо писмо твоје и делим твоју радост због рођења сина Петра. Дај Боже да се сачувају дани овог младенца, да поживи на утеху родитељима својим.
Ја сам ce недавно вратио из обиласка манастира овдашње губерније то је путовање које сам обавезан да обавим сваке године, путовање доста непријатно, нарочито преко Ладошког језера. Здравље моје је слабо, на њега веома јако утиче овдашња клима. Брата Михајла не виђам, а чујем да он намишља нешто, то јест брачни живот са девојком без икакве имовине. Неки веома добри и веома поштовани познаници, чувши ово, саветовали су му да се не одлучује ни на шта пре виђења са мном, али им је он одговорио да се боји да мени каже о овоме. Врло ми је жао и брата Петра, који се оженио тако непромишљено. Њихове прилике нису такве да би се заљубљивали по првом заносу срца.
Благодарим, најдража сестро, за обавештење о здрављу најпоштованијег Родитеља, брата Семјона и сестара Александре Александровне и Марије Александровне. Пишем ретко, зато што ce у манастиру бавим искључиво духовним стварима, не обраћајући пажњу ни на шта светско, и не знајући ни за какве новости петроградске, мада живим тако близу тог града. (…)
 
1843. Сергијева пустиња.
Архимандрит Игњатије.
 
393. О кратковремености земаљског благостања, слабости својих снага и о жељи да заврши дане своје у дубоком миру
 
Најмилија сестро и пријатељу, Јелисавета Александровна!
 
(…) Земаљско благостање свагда је кратковремено и није трајно. Не зна се откуда ће ce подићи густ и црн облак и почети олуја над главом. Блажен је онај ко чува у души својој ризницу вере и ко из ње црпи утеху у тешким тренуцима невоље… Моје здравље постаје веома слабо: ове зиме скоро стално побољевам. Петроградска клима, нарочито морски ветрови, утиче на моје нерве веома јако и штетно. Време је да се склоним у неки тихи кутак, где клима више доприноси нашем монашком животу, који се проводи највише у цркви и келији и зато је оскудан у кретању. При болести која се појачава ја сам постао веома тих и малим задовољан, и зато дужност начелника није за мене, не одговара мом карактеру. Желео бих да без ње завршим дане своје у дубоком миру. (…) Прекрасна је Сергијева Пустиња у свом садашњем стању, али за здраве, којима предстоји дугогодишњи живот.
Збогом. Буди здрава, срећна и сећај се теби најоданијег брата.
 
8. јануара 1846.
Архимандрит Игњатије
 
394. Утеха поводом упокојења детета
 
Најмилији пријатељу и сестро, Јелисавета Александровна!
 
Изражавам срдачно, најискреније саучешће у жалости која је задесила тебе и поштованог Димитрија Тихоновича. Но треба знати да су хришћани који умиру у детињству блаженији од оних хришћана који умиру у старости, провевши живот испразан, а често и грехован. Овоме нас учи наша Црква Света и то треба да теши родитеље које њихова деца остављају и одлазе у вечност ради истинског и вечног блаженства. Апостол не жели да се ми, имајући обзира према нашим почившим ближњима, посећујући њихове гробове и дајући им помен, предајемо неутешној туги, као што се њој предају они који немају наде незнабошци, незнабошци по имену и на делу, или макар само на делу. Ми треба да ублажавамо тугу вером и благом надом, а где су вера и нада тамо је утеха. (…)
 
26. јуна 1846.
Архимандрит Игњатије
 
395. О испразности земаљског живота, о читању Светих Отаца и страних писаца
 
Најмилија сестро Јелисавета Александровна!
 
(…) Заиста, пут земаљског живота је жалостан. Када човек прође знатан део његов и осврне се уназад, онда му изгледа као испразно све што је пријатно на земљи, чему је стремио тако жудно у младости својој. Барем нећемо изгубити остатак живота нашега његовим приношењем на жртву сујети. Упознајмо се са вечношћу не из романтичних иностраних књижица, које сигурно воде у самообману читаоце своје, већ руковођени Светим писцима наше Цркве, а код којих нема ничег романтичарског, размаштаног, што ласка и обмањује ум и срце. Читање писаца наше Цркве пружа јасно познање односа човека према Богу, Творцу и Искупитељу, и учи нас да се приближимо Њему покајањем, а да не ласкамо себи сладосним осећањима тобожње духовне љубави, ка чему нас привлаче неразумни Тома Кемпијски, Франсуа де Сал и њима слични лажни учитељи. Духовна љубав је удео савршених, а достојање благочестивих и оних који се спасавају је страх Божји, виђење својих грехова и недостатака; плод једног и другог је срце скрушено и смирено, које се изражава покајањем. To је истинито морално учење Православне Цркве, коме су страни обмана и самозаваравање.
Призивајући на тебе благослов Божји са осећањима срдачне оданости, желећи све добро, а посебно истинско хришћанско духовно назидање, које је врховно земаљско благо и залог блага небеских, остајем засвагда Теби искрено одани брат
 
архим. Игњатије.
13. јануар 1847.
 
396. Опис своје болести
 
(…) Око 20. децембра имао сам велику кризу: више дана сам одлежао не само неспособан да било шта радим, него чак неспособан и да мислим. Од 25. децембра било ми је мало боље: за часак, два на дан, било ми је толико лако, да сам могао да читам и пишем. Ова лакоћа се повећава сваки дан, осећам радикално исцељење од болести, која је била скривена, нема, унутрашња, и стога загонетна за лекаре, несавладива за лекове…
Утешан је поглед на Бабајевски манастир. Земља покривена ледом и снегом као мртвац покривен покровом од сребрнастог броката. Посвуда сеоска једноставност и руски народни обичаји, у којима има нечег свештеног.
Димитрију Тихоновичу мој најсрдачнији поздрав. Желим ти милости Божје и у времену и у вечности. Благослов Божји да почива на теби и на свем твом дому.
Твој најоданији пријатељ и брат Архимандрит Игњатије.
 
16. јануара 1867.
 
397. О простоти, смирењу и користи од усамљености
 
На два писма твоја, најмилији пријатељу и сестро, одговарам једним. Благодарим на честитању за мој рођендан, кога и сам често заборављам. (…) Света Богољубазна простота захтева да не поредимо себе ни са ким од ближњих, него да живимо једноставно за Бога и своје спасење у Њему. При таквој простоти сви ближњи ће почети да нам изгледају бољи од нас, а то је и неопходно, у томе је смирење, то води љубави према ближњима. Свети Оци су рекли да је смирење осећање срца које се појављује неприметно у души од вршења заповести Христових.
Саветујем да никако не излазиш из куће у току целе зиме. Помисао која ти долази да се лишаваш црквене великопосне службе, и која ти предлаже да одеш у Цркву, сујетна је. Не обраћај било какву пажњу на њу. Има користи од усамљивања, користи суштинске. А ти му ниси приступила сама, него си у њега уведена прстом Божјим уз посредство болести. Црквена служба напаја душу, а усамљивање изванредно доприноси испитивању себе и покајању. Управо зато су се многи Свети Оци удаљавали у дубоке пустиње и на много година лишавали Црквене службе. Саветовао бих и теби да проведеш Велики пост не излазећи из дома на корист душе и тела, да понекад позиваш свештеника да врши неке важније службе (чинове, требе), а припремање за причешће и причешћивање Светим Тајнама да одложиш до Петровског (Апостолског) поста. Није важно да се причешћујеш често, него да се припремаш суштински за причешће и да зато пожањеш обилну корист.
Света Марија Египћанка у току свог дугогодишњег живота у пустињи није се причестила ни једном. Тај живот је био припремање за причешће, кога се она удостојила пред крај живота. До сада нисам излазио из својих одаја и увиђам да за све време Великог поста треба да останем у њима не излазећи…
Желим теби сва добра из Деснице Сазнатељеве и свој твојој породици. (…)
 
Теби најоданији брат
архим. Игњатије
16. фебруара 1847.
 
398. О Промислу Божјем. О слабости својих снага
 
“Бог није без милости” прекрасно говори пословица побожних Руса. Повремено се скрива Промисао Божји, као да га нема, да бисмо се ми потрудили, помучили, изморили; затим се јавља у пуној светлости са обилним доброчинствима…
Димитрију Тихоновичу мој најусрднији поздрав. Христос с тобом.
 
Твој најоданији брат
архимандрит Игњатије
11. септембра 1847.
 
399. О неопходности трпљења на путу спасења
 
Писмо твоје, истински пријатељу мој и сестро, добио сам. Радујем се твоме срећном повратку и томе што осећаш обновљење у души својој. Живот се може протраћити, као што се проћердава имање, а може се он искористити за стицање блажене вечности. У твојим годинама можеш да видиш већ из искуства како је све земаљско ништавно и каква је глупост све време употребити на прибављање онога што смрт одузима. Спасење је дело једноставно, само до те једноставности се не долази јевтино. Па и онај ко се добро помучио недовољно цени ту једноставност. Сети се да је Господ заповедао да трпљењем својим спасавамо душе своје, да је рекао онима који My угађају да род доносе у трпљењу. Немогуће је одједном се исправити. Треба трпети себе своје недостатке, и малопомало, постојано, исправљати их, не очајавајући због падова, својствених сваком човеку. Свети Исаак Сиријски, велики наставник монахујућих, тврди да ни Свети нису били изузети од промена, да су непромењивост и непогрешивост неостварив сан. Упамти ово: такво сећање ће те надахњивати непоколебиво и одважно у делу Божјем.
Димитрију Тихоновичу мој најсрдачнији поздрав. Твој најоданији брат архимандрит Игњатије.
 
15. септембра 1847.
 
401. Жеља да се живот заврши далеко од Петрограда
 
Обавештавам те, најмилија сестро, о даљем току мога лечења. (…)
Из Петрограда ми пишу и зову да што пре дођем, то јест по истеку шестомесечног рока. Али ја видим да је неопходно овде провести сву зиму. Враћање у Петроград чини ми се као најодвратнија микстура. Сматрао бих за срећу ако би Господ даровао да завршим живот негде у питомој долини међу јелама и боровима не одричем се храстова и осталог дрвећа пазећи на своје и спасење оних ближњих мојих који су самном у љубави Бога ради…
Желим срећно и корисно лечење. Димитрију Тихоновичу мој најсрдачнији поздрав.
 
15. новембра 1846.
Архимандрит Игњатије.
 
402. О грубом сујеверју, губљењу истинског хришћанства и склоности ка спољашњој обредности код руског народа
 
Писмо твоје, најмилија сестро, од 12. новембра примио сам, и, мада сам писао на ранију пошту, пишем и на садашњу, да бих ти пружио у току твог лечења и у твојој потпуној усамљености било какву разоноду…
Обавезно једи говеђи буљон (супу од меса) и другу мрсну храну која ти је неопходна због потреба твога тела. Црква је одредила уздржавање од мрсне хране у одређено време због тога да непрестано употребљавана мрсна храна не би распаљивала тела преко мере, да би се она на биљној храни посног времена расхлађивала и олакшавала, а не због тога што је коришћење меса стварно било какав грех или нечистота. И зато избегавање меса при неопходној потреби и болести јесте груба предрасуда руског човека, који је оптеретио небеску религију многим својим националним тврдокорностима, које оцеђују комарца и прождиру камилу. У Русији, зато што се хришћанском вером баве сасвим површно и грубо, људи иду ради познања Христа у семинарије и академије, које Христос није установио, а оставили су очишћење себе светим подвизима, које је Христос установио и заповедао, и пребивају ван истинитих, живих схватања о вери Христовој. Какво ћемо хришћанско образовање наћи у Русији? У простом народу крајње претерану, скрупулозну везаност за све извештачено, за форму из чега су настали расколи; недостатак, крајњи недостатак знања и осећања духовних. Исти је недостатак у друштву образованом: њему се прикључује презирање форме, чудно сједињено са урођеним и усвојеним накарадним уважавањем те исте форме. Срешћете човека образованог садашњим образовањем, усвојеним од развраћене Европе, који уме да се наклони, да се извија, да буде покретан на балу, спретан у дипломатском салону, који има о свим темама којекакво, своје, бесмислено тумачење. У погледу религије у њему налазите неверје, скептицизам, и, неочекивано, напоредо уз философски скептицизам Европе грубо сујеверје, предрасуду глупу и смешну која доликује сеоској изби руској. Он нипошто неће сести као тринаести за сто, веома ће се узнемирити када се со проспе, пљуваће на све стране кад наиђе на попа или монаха. У човеку који се хвали својим разумом две су крајности, два понора погибељна: неверје и сујеверје. А где је вера чиста, света? Ње нема ни код слепих једностраних присталица форме, ни у разуму и премудрости човечијој који се преузносе, у разуму и премудрости палих, од Бога одбачених. Вера, света вера! Вера је око којим ум човечији једино може да гледа и види Свету Истину!… Њоме се иде путем тесним и жалосним, који води у живот, путем скоро безљудним, којим иде врло мало њих. Тим путем човека води Јеванђеље. Потанко изучавање вере Хришћанске и свега што води тачном познању Христовог учења садржи разрешење мноштва недоумица, изазваних неверјем и сујеверјем. Црквена историја сачувала нам је следеће збивање из времена првобитног хришћанства. На острву Кипру столовао је епископ велике светости, Спиридон Тримитунски, који је живео крајем трећег и почетком четвртог столећа, који је присуствовао првом Никејском сабору, муж који је чинио велика знамења. У Минејима за читање има житије његово (види 12. децембра).
Прве недеље Великог поста, у петак, дошао је код њега хришћанин поклоник. Код епископа је живела кћер његова. Епископ упита кћер: “Имамо ли чиме да угостимо поклоника?” Кћер је одговорила: “Оче мој, ти не једеш ништа ове недеље, и ја се трудим да те подражавам, и зато ми немамо никакву храну припремљену, али има од месојеђа (поклада) остатак свињског меса”. Епископ говори: “Изнеси то месо на сто и припреми нам трпезу”. Кћер је извршила заповест оца, угодник Божји позва за сто свога госта и сам седе с њим да једе. Путник рече:” Ја сам хришћанин, и не једем мрсно у Великом посту”. Епископ му одговори: “Баш зато што си хришћанин, а не Јеврејин, треба да једеш: ми се уздржавамо од меса не зато што је оно нечисто, или што је у томе каква врлина, као што се од њега уздржавају Јевреји, него да тела наша не би отежала преједањем и пијанством”. Ова повест је из једне од драгоцених књига мојих, у којима има много веома интересантних и корисних догађаја и предања првобитне Христове Цркве.
Људима је корисно објашњавати сличне околности, не плашећи се да ће бити учињено нажао сујеверју (треба носити немоћи ближњих, али их не треба неговати повлађивањем њиховим предрасудама). Бог ће, видећи твоју искрену намеру, утицати на њихова срца њима на добро. Имао сам прилике да видим примере за ово.
Како су древни хришћани ставили изнад свега Јеванђељску заповест, и само по њој поштовали и Црквено предање! Преподобни Касијан, отац из четвртог века, странствујући по Египту, дошао је у посни дан једном светом пустиножитељу. Пустиножитељ му је поставио трпезу са извесним одступањем од строго посног устава. Одлазећи од старца, свети Касијан га упита: “Зашто иноци у Египту разрешавају пост за посетиоце, док иноци Сирије то не чине?” (иноци Египатски, а међу иноцима Египатским иноци Скита сматрани су, и то оправдано, за иноке најузвишеније по светости и духовном разуму у целом свету). Пустињак одговори: “Пост је мој, када зажелим, могу да га имам, а примајући браћу и оце примам Христа, који је рекао: “Који вас прима, мене прима, и: не могу сватови да посте (да буду жалосни) док је са њима женик. Када буде отет од њих женик, онда ће постити”. Ово је истинито схватање о учењу Христовом…
Димитрију Тихоновичу мој свесрдни поклон. Грлим га. Христос с тобом. Благослов Божји да те осењује и чува.
 
Најоданији брат
архимандрит Игњатије
24. новембар 1847.
 
403. Радост због сестре која је изабрала “Бога као удео свој “
 
Најмилији пријатељу и сестро, твоја писма служе ми као истинска утеха срца. Какав призор на земљи може бити пријатнији од тога кад видиш душу саздану по образу Божјем, искупљену Крвљу Богочовека, да изабира као удео свој Бога, и по томе се већ убраја у мало стадо које ће бити постављено са десне стране Судије непристрасног, Коме је Бог благоизволео да да Царство.
Кажем ти, у дубини мога срца свагда је постојала тајна жалост због тебе. Помишљао сам: “Колико непознатих људи са стране долази мени, обнавља душе познањем истине и утехом срца, којим се предокушава будуће блаженство, утехом која се рађа једино од познања истинитог Христовог учења, а она сестра моја, коју је Бог довео да прихвата из купељи (крстионице) и којој сам дужан речи спасења, борави далеко од мене, и не знам у каквом је стању душа њена?”… Бог је, по неизрецивој благости Својој, однео ову жалост из срца мога и заменио је утехом, додавши ту утеху многим другим утехама које су сишле до мене из Руке Божје… Веома добро чиниш што преносиш на Бога бригу своју о начину нашег виђења. Бог ће све устројити по премудрости и благости Својој.
Призивам благослов Божји на тебе и на сав дом твој. Да бу де благословен сав живот твој.
Твој најоданији брат и пријатељ архимандрит Игњатије
 
11. децембра 1847.
 
404. О делима светог Димитријa Ростовског
 
(…) Дела светитеља Димитрија носе на себи печат благодатног помазања и преносе то помазање читаоцима својим. Светитељ је живео у западној Русији, тамо се образовао, a у западној Русији имали су тада јак утицај језуити и уопште латинизам. Стога дела Св. Димитрија нису сасвим чиста, нису потпуно Источног карактера. Томе су били изложени и неки древни Свети Писци, међу осталим и Св. Григорије Ниски, брат Василија Великог. Шта чинити? To је значајни недостатак у списима Св. Димитрија. По мени најбоље је: наравоученија (моралне поуке) у четвртом делу, прилози за Св. историју, што је, изгледа, било његово последње дело, и зато је што се тиче духа најзрелије…
Димитрију Тихоновичу мој најсрдачнији поздрав.
Благодарим за податке о Ками и Печори. Немојте се трудити око достављања више података. Њих је довољно. У судбини мојој записано је, очигледно, нешто друго, и није моје да живим на Печори.
 
1847.
 
405. О читању 4. поглавља Дела св. Димитрија Ростовског, савет да се прочита тумачење Јеванђеља архим. Никифора Астрахањског и о своме пријатељству са сестром
 
(…) Што се тиче духовног штива, четврто поглавље дела Светитеља Димитрија нарочито је добро, ту је се може поцрпсти много знања веома потребних и врло корисних. Временом ће бити потребно да прочиташ тумачење недељних Јеванђеља Никифора, архиепископа Астрахањског, писца веома темељног и са помазањем. Сам Господ те је призвао ка познању Св. Истине, чувај то познање као драгоцено благо. Апостол га назива завештањем (2. Тим. 1,14). Заиста, оно је завештање духовно од Bora ради задобијања вечног блаженства.
О мени шта рећи? Ти си мој пријатељ у Име Христово, а не због немоћи људске. Гледам на овај однос мој са тобом као на дар неба. Господ, ниспославши нам овај дар, да нас удостоји да га сачувамо до краја живота и да донесемо у вечност други талант, који је добијен тим талантом: наше спасење…
Христос с тобом. Димитрија Тихоновича од све душе грлим као најдражег брата.
 
1. јануара 1848.
 
406. О свом животу у Бабајевској обитељи и о другим питањима
 
Најмилији пријатељу и сестро Јелисавета Александровна!
 
(…) Са благодарношћу враћам Димитрију Тихоновичу планове и скице Печоре. Вероватно да су то прекрасна места. Али мени је, изгледа, суђено да већи део живота проведем у Петрограду. Ако би се, по милости Божјој, повратио макар најмањи део мога здравља и ако би било могуће унеколико обављати своје дужности, онда би живот у Петрограду био још подношљив. Али због сталног лежања у постељи потребно је спокојније уточиште. Овдашње месташце веома је тихо и осамљено, готово да нема никаквих посетилаца. Ваздух и воде су чудесни. О. игуман током времена је стекао према мени нарочито поверење и посебну наклоност. Браћа се старају да сваки један другом служи оним што зависи од њега…
Чудна ствар! Французи су прибавили много драгоцених рукописа (манускрипта) који припадају Источној Цркви, и помоћу њих много предивних дела која се односе на Цркву. Уз житија објављени су и изводи из отачких списа. По подробности и верности излагања, та књига је драгоцена, чак и чува својства старинске једноставности којом су изложени изворници.
Призивајући на тебе, на Димитрија Тихоновича, на чеда и укућане Твоје благослов Божји, Твој најоданији пријатељ и брат архимандрит Игњатије.
 
23. фебруара 1848.
 
407. О простосрдачности, о Архиепископу Никифору Астрахањском, о театралној побожности Петрограда, о својим пријатељима
 
Два писма твоја, најдража сестро и пријатељу Јелисавета Александровна, једно поштом, друго преко кочијаша сестри A. А. уз пошиљку, добио сам. Изражавам најискренију благодарност…
За мене ће бити нарочито утешно да нађем уточиште под Вашим кровом, да посматрам Ваш домаћи начин живљења. Где нема искрености и простосрдачности, тамо нема истинског хришћанског осећања. Ријем по срцу свом… Хтео бих да угледам све сложено и лукаво што се скрива у њему, да избацим оно сложено и да будем само добар. У простоти нема погледа лукавог, погледа подозривог, погледа који осуђује ближње. Из простоте гледа чиста врлина. Из простоте гледа љубав без икаквих примеса. Простота се образује у срцу човековом учењем Јеванђеља. Због тога је она испуњена тако високом мудрошћу. Наћи ћеш примере и свете простоте и високе мудрости у делима и поукама.
Житија су далеко подробнија него Минеји за читање. Немој да бринеш ни за тумачење недељних Јеванђеља: писао сам да их пошаљу на твоје име из Петрограда. Писац је Грк, у световном животу гроф Теотока, који се образовао на европским универзитетима, затим је, ступивши у монаштво, позван у Русију и рукоположен за архиепископа Астрахања. Он стоји неупоредиво изнад свих наших црквених писаца, руских, сједињујући у себи темељну ученост и духовно помазање. Има предзнака према којима наслућујем да би тело његово могло бити нетрулежно. Сама ћеш увидети како је изврсна његова књига, и какво духовно достојанство писац има за то. Ах, не бих хтео да путујем у бучни, интригантски Петроград, где доминира театрална побожност срачуната само на то да производи утисак пред људима, који траже и задовољавају се само краткотрајним ефектом. Духовно учење одбацује сценски ефекат. За ефекат је довољно бити, готово да је обавезно потребно бити језуита. Они на које је ефекат деловао или убрзо осећају како је нестао, или пак постају фанатици. Ефекат, који изазива глумљење, у суштини је обмана, плодови његови не могу бити добри. Не могући изазвати у мени ефекат, Петрограђани су ме се дуго клонили. Пре свега то је почело да даје плода међу братијом, а затим су неки које су мориле жестоке невоље нашли да је потребна утеха не у глумачким испадима, него у истинском духовном учењу, и зближили се са мном. Малопомало повећао се број мојих познаника: створио се круг у коме влада симпатична, искрена, образована, ведра простота, којој је туђа свака усиљеност и церемонија. Ако ме Бог доведе поново да се настаним у Петрограду и Сергијевој пустињи, када отпутујем тамо, онда ћу наћи људе који ће ме дочекивати раширених руку…
 
16. маја 1848.
Архимандрит Игњатије
 
409. “Бог гледа на намеру човекову”. Дела Светих Отаца су стаза ка Христу; о умножавању лажних учитеља и савети сестри Александри Александровној да не ступа у манастир
 
Најмилији пријатељу и сестро, Јелисавета Александровна!
 
Имао сам истинско задовољство да примим твоје писмо од 19. јула. Заиста, у поређењу са другим губернијама колера је у Вологди учинила мању штету. Овде је она беснела кратко време, сада постаје све тише…
Што се мене тиче рећи ћу: осећам се веома слабо, али истовремено као онај ко се исцељује…
(…) Бог гледа на слободну вољу човекову. Од нас зависи да ли ћемо имати добру вољу. Бог ће дати средства и снагу да доведемо добре намере до испуњења, ако је Њему угодно, да добра намера човекова буде заиста остварена. А приликом раздавања плате једнако прима плату и онај ко је поднео сву тегобу врелог дана живота земаљског, и да тако кажем, онај ко је у једанаести час само погледао на рад у духовном винограду. Свете књиге које су саставили Свети Оци Православне Цркве у наше време су једина стаза по којој се може доћи до истинске светлости Христа.
Апостол говори да је у његово време било много лажних учитеља. А шта рећи о нашем времену? Зар не то да се у наше доба број лажних учитеља бескрајно умножио, да се повећао број оних који су заражени лажним учењем и који преносе лажно учење. Страшно су се умножиле књиге које садрже и преносе лажно учење. Потребно је пре свега поуздати се у Бога у погледу судбине своје и пребивати у добрим делима, која одговарају стварном стању свакога.
Веома ми је жао због стања сестре Александре Александровне. Само, не саветујем јој никако да иде у манастир, где неминовно мора да буде изложена својеврсним непријатностима. Те непријатности доносе велику душевну корист и називају се манастирским искушењима, али да би их подносила, треба да има и моралне и донекле телесне снаге. И једнога и другога она је лишена. Боље је живети на Маслини, ако је то могуће, и наставити бављење материјалном милостињом, за коју постоји одговарајућа награда. И по уму своме она није способна за монашки живот, за који је потребан ум једноставан, отворен. А њен ум испуњен је њеним сопственим мишљењима и подозрењима. “Такви, рекао је свети Јован Лествичник, ни трага безмолвија неће наћи”, зато што при сазерцатељном животу лако могу да упадну у мислену заблуду, најтежу за све. Такви нека се спасавају у друштву људи материјалним добрим делима…
 
29. јула 1848.
 
411. О своме душевном стању
 
Најмилији пријатељу и сестро, Јелисавета Александровна!
 
Од свег срца честитам теби и најдражем Димитрију Тихоновичу наступелу Нову Годину, коју желим да проведете у савршеном здрављу и благостању.
Здравље моје знатно и брзо се поправља. Осећам нарочито јачање снага и свежину. Топла соба, која ми је пре била сасвим неопходна, сада је неподношљива: и тело и дисање жуде за свежим, прохладним ваздухом. Међутим, ја још нисам излечен, негo само оздрављам…
А знак за распознавање стања душевног је то што ми је крајње дојадио живот у бучној Сергијевој пустињи, на том аристократском гробљу. У Бабајевском манастиру постао сам веома ведар, а овде је то стање безбрижно и лако напустило моју душу: прешао сам у стање опрезности, кога захтева овдашње место, изложено безбројним и сасвим неочекиваним интригама.
Штампање и објављивање ” Јосифа” изгледа као да ће се тешко одржати, јер цензор коме је запао тај чланак није много упућен у литературу и хоће да промени стил додавањем мноштва најнепристојнијих речи. A ја не пристајем на такве измене. Не знам да ли ћу уз помоћ других стручњака за књижевност моћи да наговорим цензора, јер у противном случају “повест” не може бити штампана и објављена.
Затим, желим Вам сва истинска добра, призивам на Вас благослов Божји и остајем за свагда Ваш најоданији брат архимандрит Игњатије.
 
3. јануара 1849.
 
412. О преданости вољи Божјој
 
(…) При овако слабом здрављу не бих живео у Сергијевој пустињи, него у неком осамљенијем, мирнијем и здравијем месту. Али треба живети свуда где и како нас доводи Промисао Божји, несхватљив уму човечијем, живети, предајући се вољи Божјој и благодарећи Богу за небројена Његова доброчинства која на нас излива.
(…) Можда ће Бог дати могућност да, обављајући своје дужности, припремим себи уточиште мирније него што је Бабајевски манастир. Свети Оци говоре да за молитвено тиховање треба припремити себе подношењем срамоћења. Испио сам пуну чашу тих срамоћења по доласку овамо: многи, укључујући и давнашње моје познанике, тражили су да по свом доласку одмах почнем да служим, да примам сваког, а мени су се дешавали необични пароксизми (изненадни напади болести), при којима су лили потоци зноја и ја био у стању само да лежим. Злоба је била тако силна, да су настојали да ме оптуже пред Најузвишенијом Породицом, али они, знајући да сам пред њима био много пута узалудно оклеветан, нису обратили пажњу на нове клевете, већ су били толико милостиви да су пажљиво саслушали моје објашњење. Не треба се овоме чудити: свако ко жели да се спаси изложен је разноразним искушењима и блажен је ако за невоље своје благодари Богу. Знак призвања Божјег на спасење јесу невоље. Кога Бог љуби и хоће да га учини Својим, томе шаље невоље, тога невољама умртвљује за љубав према овоме свету. Тако гледај на своје невоље, на своју дуготрајну болест. Господ нека ти дарује трпљење. Димитрија Тихоновича братски грлим, најмилије Пећу и Софију целивам.
 
Твој најоданији брат
Архимандрит Игњатије.
22. фебруара 1849.
 
413. О животним тешкоћама
 
… За монашки живот потребан је мир, a са озлоглашеним варалицама другачије је немогуће сачувати мир него бекством од њих, ослобађањем од дужности у коју се они уплићу лукаво и злонамерно и изврћу ствар, представљајући као упропаститеља оног посленика који им је подчињен и кога мрзе. (…)
 
414. О свом здрављу, тешкоћама духовног живота у Сергијевој Пустињи и о писању књиге “О идењу за Христом”
 
(…) Никакве лекове не примам, већ с времена на време користим топле купке на 27 степени. Не знам да ли ће бити примењиване хладне купке. Претпостављамо, мој доктор и ја, да ћемо сачекати коначан исход лечења, и већ после њега, ако га дарује Бог, почети да примењујемо средства за јачање, а првенствено хладне купке. (…) Сасвим је исправно што говориш да би желела опет да ме видиш у неком пустом месту, сличном Бабајевском манастиру. Овдашњи метеж оптерећује ме неизмерно, одузима сво време, потире сва духовна размишљања и осећања, тек што се појаве. Али треба претрпети; у садашњим околностима нови покушај удаљавања из Сергијеве пустиње није могућ. Када сам молио допуст ради мировања у Бабајевском манастиру, тада нисам знао да је сва моја болест у прехлади… Пошто сам упознао болест своју, тражићу коначно удаљавање у топлу климу у Кијев, на пример.
Сада је мој живот у овдашњим местима потпуно некористан, а кад бих се укрепио, у доброј клими могао бих написати много тога корисног за ближње. Овде се бавим писањем књиге “О идењу за Христом” насупрот књизи која је написана у окриљу Западне Цркве и која је испрва била осуђена од те Цркве (наиме) насупрот књизи “О угледању на Христа”. Овај рад ишао је у Бабајкама врло споро, али овдашња расејаност сасвим је противна занимању које се састоји од подробног разматрања дубоких и тананих осећања и помисли човечијих. Мојим временом господаре болест и расејаност, и потпуно га блокирају за корисна занимања. (…)
 
27. јуна 1849.
 
415. О добротворству житеља престонице и оних у провинцији
 
… Овдашњи Петрограђани чине добро овако, у најмању руку врло често: угледавши нагог, сажале се, и, да би га покрили, скидају последњу одећу са другог сиромаха, не бринући за то што ће овај као онај први остати наг. Добра тежња њиховог срца је задовољена, они су показали врлину…. У провинцијама добро чине простије: деле своје, а не туђе, и не прибегавају аферама ради врлине. (…)
 
416. Пасхална жеља, о смањењу броја свештеника у парохијама и, савет како да се понаша добронамеран човек
 
Ваистину васкрсе Христос!
Најмилији пријатељу и сестро Јелисавета Александровна!
 
Најдраже писмо твоје добио сам, и срдачно благодарим на честитању за Велики Празник над празницима Васкрсење Христово, од душе желећи да васкрсли Христос саваскрсне душу твоју за осећање будућег духовног блаженства, што се дарује верујућима у реч Христову и онима који следују тој речи спољашњим и унутрашњим понашањем својим, одбацујући реч, учење и захтеве овог пролазног света. (…) Што се тиче прилика које си видела у Пошехонском округу, у једној од тамошњих парохија, то је скоро општа несрећа Русије; број свештеника се тако смањио да они немају могућности да врше требе, и то оне најнеопходније.
Недавно су биле код мене спахије са обала Волге и казивале ми да је њихова парохија развучена уз Волгу и мање реке које се уливају у њу читавих дванаест километара. За уобичајено време свештенику је веома тешко да врши требе, a у време изливања вода и поплава, које трају код њих веома дуго, то обављање треба постаје сасвим немогуће. Вера сељака, која се тако јако ослања на испуњавање треба, не само суштински потребних свим хришћанима, него чак и обредних, овим бива јако поколебана. Раније сам о овим стварима говорио онима у чијим су оне рукама, са жељом за општим добром, али увидевши да томе прилазе са ружне, непријатне стране и одговарају осветом и подлим интригама, ућутао сам, имајући на уму речи Христа Спаситеља: ” Не бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас”. Много је оних који одлично смишљају интриге, а оних који схватају ствар веома је мало. Оних који праве каријеру улагујући се претпостављенима веома је много, а оних који служе сасвим је мало. Добронамеран човек треба да се задовољи добрим делима у оном кругу људи у који га је Промисао Божји поставио, и који му указује на његове обавезе. Али никако не треба да се уплиће саветом својим, нарочито не примедбом и прекором, који покрећу нечији егоизам, ма како тај савет, та примедба и прекор били тачни и добронамерни.
Прихвати на себе да честиташ велики празник поштованом Димитрију Тихоновичу. Грлим милу децу твоју и желим ти сва истинска добра, остајући за свагда твој најоданији брат
 
архимандрит Игњатије.
25. априла 1861.
 
417. Мишљење о Митрополиту московском Филарету
 
(…) Добивши твоје писмо из Москве од 13. фебруара одмах сам написао Митрополиту и благодарио му за милостиву пажњу према теби и према мени. Заиста, он ме искрено воли, и, судећи по спољашности, много сам изгубио будући лишен његовог покровитељства, али судећи духовно, мора се признати да је ту дејствовао Промисао Божји, који ми је даровао да испуњавам своје земаљско странствовање путем трновитим, а не путем пролазних успеха, скоро увек врло штетних за душу. To је начин мишљења који успокојава срце вером у Бога, који дејствује изнад најмудријих домишљања човечијих. Уман је Филарет, уман као дан, али и он је удаљен Промислом Божјим од дела земље, да би био сигурније сачуван за дела Неба. Дела и успеси земаљски уводе у гордост, а ради одвраћања од ње и сам Апостол Павле имао је потребу за допуштењима Божјим и невољама. (…)
 
19. фебруара 1853.
 
418. О животу усамљеничком и (животу) бучном, и о својој жељи за животом у осами
 
(…) Срдачно ти благодарим за најлепше писмо твоје, а на једнак начин честитам и ја свима вама велики празник Васкрсења Христовог. Веруј: твој тихи живот у осами блаженији је од бучног и сјајног живота многих у престоници. Твој живот је испуњен, а њихов празан. Мноштво разонода рађа мноштво грехова због мноштва прилика за грех које се указују. Од таквих сусрета усамљеник је ограђен. Није случајно један велики Отац рекао: “Почетак зла је расејаност”. Како бих и ја желео, у поодмаклим мојим годинама и овако слабог здравља, да нађем уточиште у неком осамљеном, свету непознатом, месту. Али до са да не налазим за то никаква средства. Нека буде воља Бога мoгa, Који зна шта је мени корисно. (…)
 
29. априла 1863.
 
419. О благодушности y невољама
 
Кога љуби Господ онога и кара и поправља уз миловање: зато у невољама треба бити добре воље, полажући судбину своjy на вољу Божју. Слабост је уобичајена последица хомеопатских лекова, и према томе не треба да нас чуди. (…)
 
420. Утеха у невољи је вера у Бога
 
(…) Добио сам твоје писмо и одговарам на твој тужни глас из мојих жалости. Човек је немоћан, и немогуће је да стално буде великодушан, повремено човека напада и малодушност. Тегоба коју изазива малодушност приморава нас да тражимо утеху, ко ја је у вери у Бога и у поверавању себе Његовој Светој Вољи. Вера изнова уводи у дом душе трпљење и великодушност: иста она жалост која се чинила неподношљивом, већ се чини сасвим сасвим подношљивом. (…)
Приводи се завршетку изградња наше цркве, и изазива похвалу целог Петрограда. Заиста, она је оригинална, сва је у иконама и злату, и необично је погодна за Богослужења. (…)
Призивајући на тебе и твоју породицу благослов Божји
 
15. октобра 1857.
Архимандрит Игњатије.
 
421. О својој болешљивости, о смирењу и подвигу
 
(…) Манастир наш је бучан, али нема се куд: не живиш онако и тамо како и где би хтео, већ где и како те доводи несхватљиви Промисао Божји. Преданост вољи Божјој и благодарење Богу за све што се догађа услађују сваки положај и уче да се из њега извлачи душевна корист. Смирење иде скоро напоредо са подвигом, односно оно омогућава готово исти успех какав пружа и подвиг. Смирење је и само, само по себи, корисно, а подвиг без смирења не само што не доноси никаквог плода, већ напротив, наноси штету, водећи високом мишљењу о себи и осуђивању ближњих. Смирење је, између осталог, у томе да сматрамо себе достојним оног положаја у коме се налазимо и недостојним положаја бољег и узвишенијег, чак и у духовном погледу, као и да се покорно предајемо вољи Божјој. Таква настројеност мисли сведочи о истини смирења миром које оно доноси срцу и управља човека на пут живота вечног. У наше време Бог дарује спасење више посредством смирења, неголи подвигом. Сада је, при немоћима које су се умножиле, подвиг нарочито опасан, и веома је изложен нападима и осудама, а уз то захтева искусног руководитеља, док је смирење свагда тешко изложиво нападу. Саме немоћи и греси, када их признајемо и кајемо се за њих, доприносе смирењу. На тај начин у свемоћној десници премудрог Бога само зло помаже доброј намери оним што није добро, према речима једног великог Оца. (…)
 
20. октобар 1857.
 
422. О доласку у Ставропољ и о природности свога одласка из Петрограда
 
(…) Добио сам твоје писмо од 4. децембра, адресирано на Ставропољ, пошто сам дошао у тај град 4. јануара, после путовања веома тешког због моје немоћи. Без обзира на то, сразмерно удаљавању мом из Петрограда, где сам сам се сасвим упропастио, почео сам да се осећам све боље. Али да би се осетила суштинска промена, потребно је одморити се. Али ја сам сат времена по доласку почео да слушам свеноћно бденије, 5. сам служио Литургију, 6. такође, и излазио сам на водоосвећење, 7. такође служим поводом државног празника. Примљен сам веома срдачно, место ми се тако свидело, да лепше од њега нисам видео, изворске воде су изванредне, какве одавно нисам пио. Град је на огромној гори, и сав је у баштама. Са горе се слива много изворске воде. Из Петрограда сам отпутовао, као што са дрвета опада онај плод који више не може да црпи из њега сокове. Мој одлазак је био тако природан, логичан. Овде би требало да ми буде спокојније, а најважнији је рад којим се душа храни назидање ближњих. Такође, готово да сам уверен да ће се моје здравље, мада ни издалека у потпуности, ипак доста поправити. Уз ово шаљем ти примерак сепарата моје проповеди, штампане по наредби Митрополита Григорија. Врло сам благодаран Димитрију Тихоновичу за његове добре жеље. Благодарим и Пећи и Соњи за сећање на мене. (…)
 
6. јануара 1858.
недостојни Епископ Игњатије
 
423. Упоређење свог садашњег места живљења са пређашњим, о побожности Брјанчанинових и о невољама
 
Најмилији Пријатељу и Сестро, Јелисавета Александровна!
 
(…) Садашњим местом веома сам задовољан; овде је тихо и мирно. Навикавам се на климу и воду, али осећам се далеко боље него у Петрограду. Овде треба скоро све набављати и уводити, почев од самог намештања просторија. Ипак и сам овај малени простор свиђа ми се далеко више него моје високе собе у Сергијевој пустињи, које ми се одавде причињавају као нека страшна ледара. Ставропољска кућица моја налик је на келије у којима сам живео у Бабајевском манастиру, али кудикамо је већа. Налази се поред саме цркве! Када се просторије доведу у ред, биће веома удобне, веома простране. Оне су смештене, као и црква, у пространом воћњаку.
Велика ми је утеха побожност брата Петра Александровича. Синчић његов Аљоша мудрица је једна и дете благе нарави. Изузетно милосрђе Божје према нашој породици јесте побожност и православност наше породице. (…)
(…) Господ шаље онима које љуби различита искушења, али и избавља их од свих невоља. Невољама се учимо да се уздамо на Бога, а не на себе, и стичемо бесцено благо, Веру у Бога, веру делатну, живу. (…) ;
 
28. фебруара 1858.
 
424. О предавању себе вољи Божјој при допуштењима Божјим (искушењима и невољама)
 
(…) Прошло је три месеца мање пет дана од како сам завршио куру лечења кавкаским минералним водама, а њихово дејство се : наставља у великој мери. To дејство је у томе што се обилним знојењем истерују шкрофуле, разне оспе и ранице. Такође осећам велике унутрашње болове, а слабост је необична. Могу нешто да радим само ујутру до 12 часова, после тога осећам се уморним и исцрпљеним. Повремено сам размишљао: није ли се појавила у мени јектика тако ме је болело у грудима. Па шта? Мене ништа не везује за овај свет. Једино неспремност да предстанем на суд Божји може бити разлог за жељу да ми се одгоди одлазак одавде.
Јеванђеље упоређује допуштење Божје са замком која све окружује и обухвата, и која се не може избећи (Лк. 21,35). Треба се смирити под крепку руку Божју, и невољу која је наишла дочекати исповедањем: примамо по својим делима као што смо за служили; сети нас се, Господе, када дођеш у Царству своме! Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. (…)
 
14. новембра 1858.
 
425. Савет да се буде ближе Богу
 
(…) Сада си слободна, а на слободи можеш чешће и више да се молиш Богу за себе и децу своју. Да би молитва твоја за децу била услишена од Бога, треба да будеш ближе Богу. Као и земаљски цареви, Цар Небески најпажљивије слуша Своје кад му се приближавају. Приближава се Богу онај ко се често срцем скрушеним и смиреним моли Богу. Бог је свуда присутан. Свако место подједнако је близу Њему и на сваком месту Он може да се јави човеку, а место на коме се Он обично јавља је срце скрушено и смирено. Својим присуством Он изазива умилење у срцу… Буди здрава и срећна.
 
7. јула 1859, из Тамана
 
426. Савет како да се подносе искушења и о томе да мајка треба да сачува љубав према деци и онда када их колебају саблазни
 
(…) Праведни, многострадални Јов био је подвргнут многим искушењима, и рекао је о земаљском нашем животу да је сав он искушење за човека. И треба знати да људима који се боје Бога и који Га поштују, иако се повремено попуштају искушења на њих, ипак после тога обавезно следи и избављење од искушења. Дакле, не треба се препуштати жалости и безнадежности, него усред самог искушења са вером молитвено вапити ка Господу и очекивати Његову помоћ.
Тако ја гледам на твој положај. Велики преподобни Отац Исаак Сиријски говори да је Бог послао Сина Свога у свет у време када су људи нарочито били огрезли у грехе и постали пре свега непријатељи Божји. Из тога Преподобни изводи закључак да је далеко узвишенија врлина очување љубави према људима када они подлежу сагрешењима, него када воде праведан живот. Што се тиче твоје деце, сада ти предстоји испуњавање ове врлине. Живимо у страшно доба. Неверје је захватило и још више захвата земљу, саблазни су се умножиле безбројно, и још више се умножава ју. Како да се не поколебају млади људи! Погледај на њих са милосрђем, и приљежно се моли за њих Богу, поверавајући их Богу и предајући их Његовој Светој вољи. Петру пиши чешће и наговарај га. Трпљењем треба спасавати и своју душу и душе ближњих. (…)
 
8. новембра 1859.
 
427. Савет да се у осами треба занимати Исусовом молитвом и рукодељем, као и о неопходности невоља за спасење
 
(…) Слава Милосрдном Господу, Који је подстакао обласну управу да Димитрију Тихоновичу остави утврђену годишњу плату. Ни убудуће Милосрдни Господ Вас неће оставити. Он не оставља људе, само кад ми не бисмо остављали Њега.
У таквој усамљености, каква те очекује у Ивашову корисно је занимати се молитвом при било каквом, па и крајње махиналном рукодељу, које не би привлачило к себи ум или би га привлачило у најмањој мери. При таквом рукодељу треба без журбе изговарати молитву овако: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога. Треба закључати ум у речи молитве, према изразу и поуци св. Јована Лествичника, то јест изговарати молитву крајње пажљиво. Ако је неко присутан, молитва се узноси само умом, а насамо шапатом, устима и језиком, тако да чујемо сами себе. Добро је када човек помишља на будући живот и за њега се благовремено припрема.
(…) Минералне воде су подстакле моју запуштену болест, од које је много ишчилело и још много остало. Слава Богу за све! Од јесени 1846. године осећам се нарочито слабо. Живим некаквим полуживотом, као неки покретни мртвац.
Нама (свим хришћанима), по учењу Апостола, кроз многе невоље ваља ући у Царство Небеско, и управо кроз оне које Богу буде благоугодно да нам пошаље. (…)
 
10. јануара 1860.
 
428. О недостатку отворености код људи, о поверавању деце Богу и о односу према петроградским интригама.
 
Најдражи пријатељу и сестро Јелисавета Александровна!
 
У наше доба од деце овосветског усмерења не може се ни очекивати отвореност. И међу монасима она је сада већ највећа реткост. Треба у молитви поверавати децу Богу, и зато остати мирне савести, не предајући се узрујаном стању душе. Бог је свемоћан: по усрдној и смиреној молитви родитеља Он може да дарује деци хришћанско усмерење. Ти си се много потрудила у васпитању деце своје, али непролазна Реч Божја говори: “Ако Господ неће да сазида дом (нерукотворени, словесни дом Божји је човек, а нарочито хришћанин), узалуд се муче зидари“. Прибегни Богу и Он, очистивши невољама труд твој у васпитавању, може да га овенча добрим успехом. Приметио сам код многих људи да је занос увесељавања носио превагу код њих за извесно време, али су затим семена благочешћа и благонаравља, посејана при васпитању, дошла до свога израза.
(…) А што се тиче петроградских и других интрига, хоћу да их подносим као лек за очишћење који ми је послан Промислом Божјим, само да ме Милосрдни Господ по кончини избави од вечних мука и дарује ма и најмање уточиште у Обиталиштима Својих угодника. (…)
 
27. маја 1860.
 
429. Младост треба да одаје признање искуству одраслих и да благодари Богу за све
 
(…) Петар Дмитријевич и Софија Дмитријевна људи су млади, врло млади. Колико год да су умни, ипак су због младости дужни да одају признање за стечено искуство. Оно се плаћа скупо, не добија се бадава.
(…) Слава Богу за све, и за то што сам морао сав живот да будем болестан. Благослов Божји да почива над тобом и твојом породицом.
 
5. јула 1860.
 
430. О свом учешћу у свечаностима поводом освајања источне стране Кавказа, и о сећању на смрт
 
Најдражи пријатељу и сестро, Александра Александровна!
 
Писмо твоје од 2. августа добио сам у дане великих свечаности широм целог Кавказа. Дана 25. августа било је свеопште празновање поводом освајања источне стране Кавказа.
И поред свога слабуњавог здравља морам у свему томе да узмем учешће и да будем покретач свечаности, приликом којих сам крајњим напором изговорио беседу. Време је да старина иде у мировину. Често се осећам као пред смрт: толико је мој телесни састав исцрпљен болестима. Срећан је Димитрије Тихонович што проводи остатак живота у усамљености, у миру, збринут. Бог, који гледа на унутрашње расположење човека и према томе устројава његове животне прилике. Ономе ко има добру вољу да благоугађа Богу шаље се и положај, који одговара његовом произвољењу, да би побожни човек имао могућност да се припреми за вечност. Смрт грешника је зла не због тежине телесних болова који је прате, него због њене изненадности, неочекиваности, због оног преласка из земаљског благостања у страшне, незамисливе вечне муке, који после смрти очекује непокајаног грешника. Чудно је како овај свет обмањује и заслепљује људе. Истина која не захтева доказе јесте да ћемо сви умрети. Али ретки су људи који показују својим животом познање ове истине, већина се понаша тако као да никада неће умрети. Велика је ствар сећање на смрт, и разумевање њеног значаја. Од тога сећања и схватања живот човеков може потпуно да се промени и да постане богоугодан. (…)
 
28. августа 1860.
Епископ кавкаски и црноморски
 
431. О васпитању деце, о невољама
 
(…) Сада је потребно да се сваки млади човек довољно образује у младости, да би био суштински користан отачаству и да би нашао за себе добар положај. Кад погледаш на нашу младеж, мораш да се пожалиш на њу. Како је она лакомислена, како не мисли ни о чему осим о задовољствима која растројавају и морал и здравље, која припремају крајње жалосну будућност! Чини ми се да је свему томе разлог погрешно васпитање, које пружа младим људима погрешан поглед на себе и на живот. Разуме се, и при најбрижљивијем васпитању од глупавог или детета лошег карактера не треба очекивати ништа нарочито, али где је човечанство, тамо је и зло – без њега човечије друштво не може проћи. Ипак, правилно васпитање, уз многе изузетке, може дати и много одличних резултата. (…)
(…) У току земаљског живота морају нас снаћи невоље, али те невоље долазе управо по допуштењу и мигу Божјем ради очишћења човековог. Дакле, треба се покоравати вољи Божјој и примати допуштење (невоље и искушења) са благодарењем Промислу Божјем. (…)
 
25. октобра 1860.
 
432. Свршетак живота служитеља земље и служитеља Божјег
 
(…) Бог не остаје дужан онима који од младости посвећују себе служењу Њему, иако попушта на њих разне невоље за време њиховог земаљског странствовања, а ради њиховог духовног образовања. Али уједно их и преиспуњује неизрецивим, вечним добрима. Пред крај земаљског живота, пре ступања у вечност, слуга овога света и испред и иза себе види пустош, а служитељ Божји испред види поуздано пристаниште вечног блаженства, a бацајући поглед на земаљски живот који је провео види поприште служења Богу, поприште на коме се није трудио узалуд, већ се благовремено ородио са Богом. (…)
 
7. јануара 1861.
 
433. Жеља да се живот заврши у покајању, и о неким друштвеним питањима онога времена
 
(…) Хвала Господу што желиш да ме видиш што скорије. Можда ће се то десити, а можда ћу отићи негде још и даље. Да буде воља Божја, само једно мени приличи да желим: свршетак живота у покајању, далеко од бучног света. И овде је већ неупоредиво боље него у Петрограду.
Веома се радујем добробити миле деце твоје. После посете невољом, Бог шаље утеху. (…) Према ономе како пишеш, многе спахије прелазе из раскошног бесмисленог живота и празне славе у живот скроман и испуњен радом. Такав живот ће донети више среће него што је пружао пређашњи живот. Млади господски синови схватају да треба да се темељно образују да би постали корисни чланови друштва, људи самостални и зато способни да добро устроје своје сопствено благостање, заснивајући га на самима себи, а не на било чему туђем и споредном. Преображај начина живљења сељачког сталежа одмах је повукао за собом промену начина живота спахија и имао јак утицај на трговачки сталеж, у који је ступило више хиљада ослобођених богатих сељака. Треба очекивати и друге реформе, зато што многе од ранијих уредби и одредби закона више нису у складу са Уредбом која је донета за сељаштво. Ваља молити Бога да Он благослови те новине, које ће несумњиво Русији донети развитак и извести је из стања незрелости, у коме се налази. Дај Боже свима све добро.
Са наступањем лета почео сам да примам слано-јодно-алкалне хладне купке од 20 до 17 степени, које делују против шкрофула и прехладе, а истовремено су добре и за јачање. Повремено се осећам знатно боље него раније.
Будућност своју полажем на Господа Бога мога. (…)
 
18. јула 1861.
 
434. О покорности вољи Божјој при допуштењима Божјим
 
Најдражи пријатељу и сестро, Јелисавета Александровна!
 
Писмо твоје од 17. септембра отпремљено ми је из Ставропоља у теби познати Бабајевски манастир, где сам стигао 14. октобра са намером да завршим у дубокој усамљености дане своје, одрекавши се веза са познаницима и рођацима по телу, одржавајући везе са познаницима и рођацима по духу. To захтева и здравље моје и душевно настројење, а чин мој налаже ми да сачувам његову светост. (…)
Приликом онога што Бог допушта треба се покорити вољи Божјој, и, признајући себе достојним гнева Божјег, умољавати смирено Бога за помиловање. Такву молитву Бог прима.
(…) Изволићеш видети да те милосрдни Господ не оставља, него те теши милостима и приликом самих невоља. Он нас ни убудуће неће оставити, само да ми не остављамо Њега.
Благослов Божји да почива на теби.
Твој најоданији слуга и брат Епископ Игњатије.
 
8. новембра 1861.
 
435. О трпљењу невоља и о пустошности земаљског живота.
 
(…) Време невоља и жалости је време трпљења. Невоља је допуштење Божје, које треба подносити са покорношћу и страхом Божјим, препуштајући праведност правосуђу Божјем и сматрајући себе достојним невоља. Са таквим душевним настројењем можемо молити Бога за помиловање са надом да ћемо бити услишени. Признање правосуђа Божјег у ономе што Бог допушта са молитвом за помиловање ненадмашно је изложено у молитви Света три отрока (младића) јудејска, бачена у распаљену пећ вавилонску. Та молитва се налази у књизи пророка Данила.
Било би незгодно да пишем о трпљењу невоља, када се сам не бих налазио у невољи. Од друге недеље Великог поста био сам веома болестан. Неколико пута сам осећао такву ослабелост, као пред смрт, и сада ми је врло лоше. Не знам како довољно да благодарим Богу што ме је извукао из овосветског живота и довео у манастир. Земаљски живот на свом почетку изгледа као недогледно поприште делатности, а када га човек завршава и осврне се уназад, онда у протеклој делатности својој обавезно увиђа много празнине. Патња све више и више поприма свеопшти карактер. И овде очекују повећање цене хлеба због смањења усева посвуда.
Благослов Божји да почива на теби и на чедима твојим.
 
Твој најоданији брат, Епископ Игњатије.
 
14. марта 1862.
 
436. О предсмртним болестима, о милостињи за почившег, о користи од сећања на виђење смрти
 
(…) Изражавам најискренију благодарност за подробно обавештење о кончини Семјона Александровича. Стари људи су говорили: дај Боже да се пред смрт добро помучимо. Велики међу светима Нифонт, умирући у грозници, рекао је Великом Атанасију, који је био присутан приликом његове кончине, да се умирући болешћу очишћује, као што се злато очишћује огњем. Умирућима се отварају душевне очи и зато они виде оно што присутни приликом њихове смрти не могу да виде. Светлост о којој пишеш, била је из раја. Очигледно: на Семјону је милост Божја. Поразговарај са децом да подају за оца милостињу сиромашнима, и то што штедрије. Милостиња веома помаже упокојенима, а децу ће за то благословити Бог, и њихова савест ће бити мирна. Добро си учинила што си од умирућег одагнала пометњу. И зато буди спокојна и препусти све Богу. “Свако Своме Господару стоји или пада“, рекао је Апостол.
Сматрам да није без Промисла Божјег то што си морала да присуствујеш смрти, која је била пропраћена таквом муком. Те смрти ћеш се сећати, а успомена ће ти служити као припрема за твоју смрт. За то што си послужила брату милосрдни Господ ће ти узвратити наградом духовном, како Сам зна. Потруди се да будеш спокојна, уздајући се у вољу Божју.
(…) У манастиру је, по милости Божјој, све у реду, тихо је. Слава Богу!
 
21. децембра 1863.
 
437. Потврдно мишљење о Петру Дмитријевичу. О судовима Божјим.
 
(…) Петар Дмитријевич оставио је на мене веома пријатан утисак; видео сам у њему човека темељног, умног, са начелима. Приметно је и то да су непријатности у служби утицале на њега, али су оне донеле драгоцено искуство. (…)
Свеопшта равнодушност према вери, фанатични атеизам са рушилачким замислима и намерама и општа неморалност не могу остати без последица. Често крајње необични догађаји сналазе изненада и неочекивано оне који не умеју да предвиђају. Али и сам живот човека испуњен је различитим невољама. Светом управља десница Божја, за нас несхватљиво. Стање треба разумети, а пред судовима Божјим имати страхопоштовање, сматрајући себе достојним карања и поправљања Божјег. За такво увиђање Бог шаље милост.
Рецензија Матвејевског, која није имала добру намеру, веома је допринела томе да су на “Слово о смрти” обратили посебну пажњу. О томе ми пишу из Петрограда лица која нешто значе. Неки су се разгневили. Па шта да се чини? Онима који су остали верни хришћанству барем је предато подробно, из Светих Отаца, учење о томе какав значај има смрт и како се припремити за вечност.
Бог управља судбином човековом, са њим његови непријатељи могу да учине само оно што допусти Бог, а све што допусти Бог служи на корист души и вечном спасењу. (…)
 
25. априла 1864.
 
439. О стању православне вере у Русији
 
(…) Живимо тихо и скривено. Гласови о стању православне вере у Русији који допиру до нас веома су жалосни. С једне стране њу разара раскол, са друге слободоумље. Борба за њу веома је отежана због унутрашње страшне болести, која је, као црв, разјела и расточила сву силу њену. Да се испуни воља Божја.
И тако, до виђења, кад буде угодно! Благослов Божји да почива на теби и твојој породици. (…)
 
3. новембра 1864.
 
440. Испуњење заповести је стална обавеза човека. О тегобама онога времена.
 
(…) Свети Оци саветују: када замишљено и предузето добро дело не успевамо да извршимо са дужном тачношћу, онда се недостатак испуњења допуњава смирењем. У таквом случају треба се смирити пред Богом: замолити опроштај због празних заноса и увесељавања и због недовољног чињења добрих дела. Иако нам је заповеђено испуњење заповести, оно је ипак заповеђено као наша стална обавеза, као једини услов пребивања у заједничењу са Богом, а не као заслуга пред Богом или давање Богу на зајам са наше стране: бићемо спашени сви, без икаквог изузетка, само милошћу Божјом. Христос је дошао да спаси оне који признају да су грешници, а не оне који сматрају да су праведници. Ове мисли могу да те успокоје и утеше поводом причешћивања Светим Христовим Тајнама и кад си расејана.
Сада је време уздисања. Скоро сви који ми пишу, пишу из невоље. Ко се весели? Не знам. Бог, шаљући ти привремену невољу, очевидно показује благовољење да се приближиш Њему и да се брижљивије припремиш за вечност. Врло мало улазим у ствари овога света, али колико чујем, земљопоседницима предстоје нове бриге при увођењу новог поретка. Најбоље је уздати се у Бога, и молити Га да нас не остави Његова милост. Чини ми се да сам ти говорио да је сада тешко уопште, a у верском погледу нарочито. Да ми је да не видим ништа, да не чујем ништа. Верске немоћи и болести човечанства свагда се одражавају на његовом спољашњем начину живљења. Сведок овога је целокупна историја. (…)
 
6. марта 1865.
 
441. О испразности земаљског живота
 
(…) Дај Боже благостање чедима твојим. Треба погледати и на живот који свакоме опитно доказује за себе да је пустошан, да све што смо на земљи стицали морамо оставити на земљи, и да ћемо у вечност отићи само са делима.
У јулу месецу долазило је до моје крајње изнемоглости, и сада ми је лоше. Сасвим сам без снаге, то је плод живота проведеног у стањима која су превазилазила способности телесног састава, и зато су оне сада нарушене. Слава Богу, сада сам се приближио крају, који неће избећи нико од људи. Код нас је све у добром стању. Изградња цркве одвија се изузетно добро. Временске прилике веома отежавају жетву житарица, а отежавају и успоравају и грађевинске радове. (…)
 
2. септембра 1865.
 
442. О потреби да се приликом животних тешкоћа у молитвама прибегне Богу
 
(…) Свето Писмо је предсказало невоље последњих времена: да ће оне доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље (Лк. 21, 35), “и неће избећи” (1 Сол. 5, 3). Заиста, нема никаквог начина да се одстране нагомилани црни густи облаци, који са свих страна захватају хоризонт. Господ је заповедио да бдимо и молимо се нарочито истрајно у ова љута времена. Сама стварност показује да нема другог прибежишта. Макар био изузетно мудар ништа нећеш учинити. Када је петроградски војни генерал-губернатор Кавељин био оболео од помрачења ума, и рођаци његови долазили и настојали да га уразуме, чиме су га само доводили до још већег растројства, тада ми је доктор који је био уз њега једном приликом рекао: ” Ово је типична болест нашег доба”. (…)
 
5. јануара 1867.
 
443. Осврт на писмо синовца П. Д.; рукодеље при унинију и читање духовних књига
 
(…) Благодарим ти што си ме се сетила. Последње писмо Петра Дмитријевича веома ми се допало због две у њему изложене мисли: 1) да он није способан за нежност, 2) да служење сада има карактер околишења. Прво ми је послужило као дијагноза за његово срце, јер нежност је чувство сексуалног, крвног карактера, обмана себе и других. Оним другим препоручен је ум, који се погледао веома тачним и проницљивим. (…)
Чамотиња, која се у монашком животу назива униније, свагда напада оне који воде усамљенички живот. Кад јој дође време врло је корисно бавити се рукодељем и при том се сећати покојника, ко је како умро, и да ћемо сви ми неизоставно умрети. Духовне књиге треба читати помало, да се ум не би презасићавао читањем. Са умом се збива исто што и са желуцем, који се, пре засићен, одвраћа и од најбоље хране. (…)
 
26. фебруара 1867.
 
444. Брату Петру Александровичу. О удаљавању из света
 
Шта да ти кажем у одговору на твоје мисли о удаљавању из света? Господ, благословивши и установивши такво удаљавање, уједно је заповедио да се најпре прорачуна своје имање, да ли је оно довољно за изградњу тог узвишеног живота, бројност својих снага за борбу са снагама противника. Саветујем ти да тај прорачун извршиш молитвом, предајући се вољи Божјој. Ма ко лико да сам молио Бога да ми дарује усамљенички живот, ипак и до сада сам остао у Сергијевој пустињи, бивајући изложен различитим активностима и трзавицама. Није довољно да желимо: потребно је да наше хтење буде саобразно вољи Божјој. Ми желимо сада одмах, а Бог приправља то исто понекад кроз много година. Сада си неопходан Аљоши, на кога ће у случају твог удаљавања са пуним правом навалити његов деда и унесрећити га и душевно и телесно.
Виђења која си описао не треба да привлаче твоју пажњу: пут JI. А. је изузетан, а Свети Оци заповедају да се такве изузетности клоне они којима је предодређено да иду општим хришћанским путем. Мој је савет: бави се душекорисним читањем, њиме се руководи у својим поступцима, лечи сагрешења покајањем и предај се вољи Божјој, износећи пред Бога тајну мисао своју и намеру.
 
20. јуна 1852.
 
445. О избору духовника
 
(…) Код духовника је, по мом мишљењу, велика вредност простота, неодступно следовање учењу Цркве, коме је туђе било какво сопствено умовање. Има строгих, има умних, али строгих и умних по своме, што нимало не ваља за душевно назидање. И строги, и умни, и милостиви, и снисходљиви, и простосрдачни, али верни синови Цркве, могу бити подједнако корисни. Да ти дарује Бог духовника по жељи твојој.
 
28. марта 1853.
 
446. О односу према свештеним лицима
 
Веома благоразумно чиниш што се не завараваш блиским познанством ни са једним свештеним лицем: такво познанство може врло лако да буде на штету, и веома, веома ретко од користи. Нека ти саветник буду књиге Светитеља Тихона, Димитрија Ростовског и Георгија Затворника, а од древних Златоустог; говори духовнику грехе своје и ништа више. Људи нашега доба, било да су у раси, или у фраку, пре свега побуђују на опрезност. Молитве читај ујутру и увече и то следеће: Трисвето! Оче наш! 12 Господе, помилуј, Псалам 50.! Символ вере! Богородице и неке помене; после тога учини десет појасних поклона са молитвом: Боже, очисти ме грешнога.
 
29. априла 1853.
 
447. О истинској љубави
 
Николај Николајевич (Муравјов) је истински добар човек. Многи никако не наслућују у њему ово својство, напротив, сматрају га хладним, зато што није ласкав и није умиљато љубазан, док је истинска љубав строга и показујући се у делима, нема потребу за маском љубазношћу и ласкавошћу, којима се самољубље стално прикрива ради обмане ближњих.
 
3. августа 1855.
 
448. О делу “Слово о смрти”
 
Желео бих да ти пошаљем “Слово о смрти” и надам се да ћу то учинити по протеку извесног времена, када изађемо на крај са тим делом, зато што је оно веома, веома обимно, подробно излаже тајну смрти и показује како треба живети да би се умрло у добробити.
Моје здравље је веома лоше: уопште не подносим свеж ваздух; док сам у келији осећам се како треба; чим изађем, као да почињем да отичем.
 
17. септембра 1855.
 
449. О својој тежњи ка усамљености
 
Моја жеља да се преместим из бучне Сергијеве пустиње у осаму да бих се тамо пажљивије припремао за прелазак у вечност, разгорева се све више и више. Када добијем од тебе писмо из Ставропоља, написаћу о томе подробније. 5. фебруара 1856.
 
450. О монаштву, o Оптиној пустињи, о оснивању свога манастира, о одсуству жеље за сопственим напредовањем
 
Што даље пролазим путем живота и приближавам се свршетку његовом, тим се више радујем што сам ступио у монаштво, тим више бивам обузет пламеном усрдном ревношћу да достигнем тај циљ, ради кога је Дух Свети установио у Цркви монаштво. Монаштво није установа човечија, него Божанска, и сврха његова и циљ је да, одвојивши хришћанина од несталности и брига овога света, сједини њега, посредством покајања и плача, са Богом, раскривши у њему од сада Царство Божје. Милост над милостима Цара над царевима је када Он призове човека монашком животу, када му у њему дарује молитвени плач и када га заједницом Светога Духа ослободи од насиља страсти и уведе га у предокушање вечног блаженства. Имао сам прилике да видим људе који су ово достигли.
Али шта су стекли остали људи, који јуре за сујетом у току свег свог земаљског живота? Ништа, а ако су и задобили нешто привремено, онда је оно одузето од њих неумољивом и неизбежном смрћу, која је милостива оном човеку чије се срце призвањем Божјим није сасвим прилепило за земљу: “Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша” (Јевр. 3,78).
To је мој одговор на твоју намеру да дане своје завршиш у манастиру ради покајања и ради трајног помирења с Богом.
А што се тиче сина твога, Бог Који не гледа ко је ко примио је и његову жељу, само што сада то није могуће испунити, јер се у наше време манастири налазе у најужаснијем стању, и многи добри људи, ступивши у њих без одговарајуће припреме, покварили су се и пропали. Нека се Аљоша навикава на манастирско послушање тако што ће бити послушан родитељима; нека приправља себе за занимања у манастиру која одговарају његовом пореклу, начелима и снагама, пажљивим изучавањем наука, руске књижевности, језика, добро би било латинског и грчког, између осталих, а не би требало занемарити ни калиграфију. Ученост даје могућност да се у манастиру очува усамљеност при келејним занимањима и може инока да учини корисним за заједницу у моралном погледу.
Ради усамљеничког начина живљења и ради подесности за покајање имам у виду Оптину пустињу, у Калушкој губернији, близу града Козељска, на пет врста. Подесности тог места су: при пустињи се налази скит, куда је забрањен улазак женском полу, окружен високим боровима, дакле, потпуно заштићен од ветра. У том скиту живи приличан број племића, под руководством старца, такође из племства, веома узорног живота. Баве се превођењем са грчког св. Отаца и њиховим издавањем. Ево моралне стране: постоји усамљеност и постоји духовна заједница, присна, благородна, а тога нема ни у једном манастиру руском. Св. Пимен Велики је рекао да је најважнија добра заједница. И тако, оно што је нарочито важно у мирском начину живљења за добро васпитаног човека, то остаје изузетно важно и у монаштву. To ће, важно за нас, бити изванредно важно и за оне младиће који нам буду сапутници: умирући, ми ћемо се тешити мишљу да их предајемо у добре руке. У материјалном погледу Оптина пустиња је такође ваљана. Неповољна страна је у томе што је праве, добре рибе мало и што је скупа, као што су и дрва скупа.
На идеју о оснивању свог новог манастира рећи ћу да ће устројство свога манастира повући са собом материјалне бриге, које ће сметати бризи о нашим душама. Велика је зависност нашег духовног стања од нашег спољашњег стања, а познавање човека, прихваћено из опитних поука Св. Отаца, доводи до тог закључка да је далеко лакше да напредујемо живећи као странци и дошљаци у туђој земљи, него ако бисмо основали манастирчић у свом завичају, где нас сви знају и многи уважавају. To је моје расуђивање о нашем општежићу, можда, у једанаести час нашег земаљског живота.
Што се мене тиче, многим људима сам дужан за много тога и, између осталог, за пријатељску наклоност, коју нисам ничим заслужио, дужан сам Николају Николајевичу (Муравјову). Али Богу сам дужан неизмерно зато што ме је Он посетио милошћу одозго, којој сам дужан одговорити својим понашањем. Та сагласност може да буде, по мом мишљењу, само у томе ако проведем остатак дана мојих у дубокој и строгој усамљености. To је несхватљиво другима, за које је скривена моја савест и који могу да суде о мени само по спољашности, али за мене је то потпуно јасно. Ниједна врлина уз трзавице није моја. Искање или жеља за било каквим вишим чином за мене је грех и безумље. Ако се видиш са Н. Н., онда му то објасни. (…) Не желим да он компромитује себе због мене, не желим да се због мене виша црквена лица ускомешају. Најзад, налазим да је и за мене повољније удаљавање, неголи унапређење, и то унапређење бесплодно, за кратко време остатка земаљског живота. (…)
 
14. фебруара 1856.
 
452. О сопственој жељи за удаљавањем у Оптину пустињу и о другим стварима
 
Најмилији пријатељу и брате Петре Александровичу!
 
Кажем ти, веома ми је драго што си био у стању да избегнеш управљање имањем Николаја Николајевича. Жртва којом човек приноси себе достојном човеку, нарочито када је са таквом жртвом спојена и корист за отачаство, предивна је, али жртвовање себе Богу, Коме ми и без тога припадамо, неупоредиво је узвишеније. Осим тога, управо је последње жртвовање за нас неопходно, неопходно је да се пре смрти помиримо и сјединимо с Богом, посредством покајања, да не бисмо чули на суду Његовом: ” Не познајем вас: одступите од мене ви који ми Говорите Господе, Господе а чините безакоње”. Живећи у Сергијевој пустињи која је, уза све, манастир, ја не издржавам налете валова и вихора животних, често се колебам и падам. Па шта рећи о животу у потпуној зависности од света и усред њега?
Са таквим убеђењем зажелео сам да посматрам својим очима Оптину пустињу, која је сада неоспорно најбољи манастир у Русији у моралном погледу, а нарочито Скит њен, који се налази на 100 хвати од саме Пустиње, ограђен је са свих страна столетним боровима, на песковитом земљишту, недоступан је женском полу и може да удовољи благочестивим жељама отшелника у наше доба. У њему живи много племића, који се занимају духовном литературом, али тамошње благо је духовник или старац њихов, у чијим рукама је морално руковођење скитском братијом и већим делом братије манастирске, то јест свих оних који су добронамерни и који напредују у врлини. Он потиче из племства, 68 му је година, самном је у веома пријатељским односима. Усклађујући потребе душе моје и мога тела, изабрао сам скит као место где ће се завршити остали дани моји у молитвеном тиховању, а да бих том подухвату дао неку трајност, купујем велико засебно здање са дрвеним келијама. Приликом тог посла ја сам овдашњим главним иноцима, који су разговарали са мном, споменуо и тебе. Келије изискују поправке, па чак и преправљање, а оне ће бити употребљиве за живљење тек до лета 1858. године. Такве су моје сопствене делатности, у којима се јасно види моје произвољење и расуђивање, али та воља, то расуђивање, те делатности поверавам вољи Божјој, молећи Њу да руководи мноме и да удешава по Својим премудрим и свеблагим циљевима.
Велико ћете добро учинити ако поверите Аљошу породици Муравјових и због тога што је далеко повољније школовати га у Тифлису, и зато што ћеш ти, вероватно, морати да проводиш много времена на путовањима. Осим тога, млад човек, васпитавајући се у туђој породици, боље се бруси и глача. А породица Муравјових је строге моралности. (…)
 
11. јуна 1856.
 
453. О среброљубљу свих сталежа онога времена
 
За намеру нашу потребно је Божје благовољење и благослов, нарочито у наше доба, у коме се страст за новцем увукла у све сталеже и звања, угушила и потиснула све добре побуде и све најсвештеније дужности.
Хтео бих да напишем мању расправу “Човек”, са намером да објасним циљ постојања човека на земљи, али не знам да ли ћу имати времена и могућности за овај рад, јер за такве напоре дотребна је усамљеност и здравље. И једнога и другога готово да сам лишен. У грудима ми је ужасно слабо и моје снаге су веома ослабиле, бивам веома исцрпљен скоро од најмањег напора, а нарочито од писања.
 
12. јула 1856.
 
454. О сметњама за удаљавање у Оптину пустињу, о најбољој књизи која објашњава хришћанство и о другим предметима.
 
(…) Без обзира на моју жељу да останем у Оптиној пустињи, нисам се зближио са њеним настојатељем и зато је време мог одласка из Сергијеве пустиње одложено на неограничено време. Предајем се вољи Божјој. Морам да живим другачије него што расуђујем. Такав је удео не само мој. По човечијем суђењу заједница Оптинског скита и духовник отац Макарије јесу најбоље што се може пожелети према садашњем стању хришћанства и монаштва у Русији, али Промисао Божји, који руководи нашом судбином, мудрија је од суђења човечијег.
Што се тиче књига за читање, нажалост, морам рећи да код нас нема књиге која на задовољавајући начин објашњава хришћанство. Пошто нема боље, мислим да ти пошаљем Макаријево Богословље, које је много искварено школским системом примењеним у књизи. Необично је видети систем по коме су изложени механика, аналитика и остало томе слично, примењено на изучавање Бога! Међутим та књига је код нас најбоља. (…)
 
13. августа 1856.
 
455. Кратко о свом положају у Петрограду
 
Мој положај овде чини ми се сасвим несигурним. Моји добри познаници су помрли, a ја сам постао сам крајње болешљив и немоћан. Ипак такав је мој поглед и суд човечији. Но суд Божји бива другачији, и Промисао Божји о човеку је непозната.
 
23. јануара 1857.
 
456. О предавању себе вољи Божјој и о пажењу на себе при друштвеној делатности
 
… Сви моји покушаји да се отргнем и умакнем одавде постају узалудни, због чега сам се потпуно предао вољи Божјој, одбацивши од себе сва своја схватања и расуђивања.
Благотворна клима Кавказа сигурно треба да буде корисна за твоје здравље, а појачана делатност за твоју душу. И приликом обављања делатности можеш да пазиш на себе у страху Божјем, будно пазећи да покретима и поступцима који зависе од њих не управља бесловесна распаљеност, него здрави разум, који се заснива на жељи за заједничким а затим за личним добром, озареним светлошћу Јеванђеља.
 
23. марта 1857.
 
457. О препуштању себе вољи Божјој и о потреби неодложног покајања
 
Што се тиче начина твога живота, сматрам да је боље оно што сам изабрао и за себе самог: предати се вољи Божјој, јер ми не знамо поуздано где ћемо наћи душевну корист, а где ће наићи душевна штета. Треба се стално молити Богу да нас Он, по бескрајној Својој благости, премудрости и сили, управи на пут спасења и устроји нам га. Спотицања своја треба лечити покајањем и трпељиво подносити крајње лаку саблажњивост своју, док нас сила Вишњега не осени и не ослободи од робовања греху. У сво је време Бог ће нам показати шта да чинимо са собом.
Моје здравље је осредње, моје прилике су ни добре ни лоше. При садашњем току догађаја, када све стреми ка најширем, многостраном материјалном развоју и зато непрестано и неуморно трчкара тамо-амо, ради, жури се, било би неоправдано (већ се тако и чини) и у самом манастиру тражити спокојство. Зато свако треба да високо цени и штеди своје место и време, не подлежући обмањивом савету врага нашег, који нам нашаптава:” Данас се понашај како било; доћи ће време кад ће ти се дати погодно место, тек тада ћеш се понашати како треба”. Противно ово ме савету, владајмо се сваки дан и свугда како треба, а нарушавања дужности лечимо покајањем. Непријатељ нас обмањује да би украо све време дато за покајање. Али ми, разумевши превару непријатеља, сваки дан треба да прибегавамо покајању и да постављамо добар почетак. Човек који је поверио себе Богу треба да сматра своју садашњост најбољим временом за спасење.
Књига дела преподобног авве Доротеја помаже посматра њу себе, а такође пружа ненадмашно руковођење за васпитавање младих људи.
 
16. марта 1857.
 
458. О ваљаном васпитању деце и о душеном усамљеништву
 
(…) Чувај сина од отровних јеретика. Његових пребацивања због недостатка иначе погибељне, претеране световности немој се бојати: бој се оне страшне осуде Господње, која очекује родитеље на страшном суду Христовом због васпитања деце за вечну погибељ, бој се оних очајних и узалудних суза и проклињања родитеља, које ће тада да изрекну деца васпитана за пакао.
Ти тугујеш у својој усамљености по духу? To стање су искусили готово сви. Раслабљени је 38 година лежао у трему Соломоновом у многољудном Јерусалиму, али када је његовом одру пришао Господ Који је постао човек, он My се пожалио: “Човека немам“. Раслабљени није могао да пронађе човека читавих 38 година, и у том случају треба се поуздати у Бога: Он допушта човеку да га мучи глад да не би човек лажно проценио храну у време када она буде изнета пред њега. “Душа сита”, говори Писмо, “и од саћа меда подригује“. Благослов Божји да почива на теби и твом сину!
 
30. марта 1857.
 
460. О поверавању себе вољи Божјој. О свом духовном благостању у Сергијевој пустињи
 
Веома се радујем што је К. Н. обратио на тебе своју пажњу. Усрдно желим да та пажња не буде само поздрав, потребан с времена на време. Таква је моја жеља за тебе по човеку, a пo духу сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо, јер Он Једини зна шта нам је корисно, и устројава наше судбине на вечну корист нашу, допуштајући у овдашњем привременом и тако кратком животу да мало тугујемо, према нашим снагама, да се душе наше не би прилепиле за земљу, него да би се стално отимале од ње различитим невољама и обраћале се, притешњене одасвуд, Господу Богу нашем.
Мој положај је сличан твоме: просе му, предлажу му девојку и не успевају да испросе, заруче. Ипак и у Сергијевој пустињи уживам у таквом благостању, какво се ретко може сада срести на земљи, нарочито у духовном погледу. Дакле, свештена је обавеза моја: не желети ништа по своме разуму, вољи и самооправдању, желети да се у свему испуњава воља Божја. Нови Митрополит Григорије је веома благочестив пастир, а према мени показује посебну наклоност. Здравље моје је осредње. (…) Да ми је да, пред крај живота, одем било куда у тихи крај родне Русије, подаље од Питера, који ми ни по клими, ни по свему осталом није близак. Међутим, не моја, него Божја воља нека буде. Призивам Божји благослов на тебе и на твога сина.
 
26. јуна 1857.
 
461. О невољама и о сећању на смрт
 
(…) Бог, управљајући свиме, нарочито бди над људима који желе да My служе, макар били и побеђивани својим немоћима. Он их води путем жалосним, невољама их одвезује од света и приводи к Себи. Затим их избавља од свих невоља, да би видели Његов свеблаги Промисао и задобили веру у Њега. Ваља се сећати смрти, страшити себе неизвесношћу њеног часа и тегобним испитивањем, које одмах после ње очекује сваког човека. Али треба знати и то да се по уверењу Светих Отаца изненадна смрт не дешава људима који желе да очисте себе покајањем, иако њих повремено и побеђују њихове немоћи, али Правосудни и Милосрдни Бог ће им дати свршетак живота у складу са њиховим намерама.
 
26. јуна 1857.

Comments are closed.