ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ПИСМА АСКЕТЕ
 
247. Телесним болестима исцељује се душа.
Предавање себе вољи Божјој. О свом здрављу

248. О В. Ф. Јану. Унутрашња молитва.
Опасност од прелести

249. О В. Ф. Јану и о разговорима са њим
251. О последњем часу и о свом портрету
252. О добротворењу. О писмима затворника Георгија Задонског.
Бог “кога љуби кори “

253. Рецензија на писмо о монаштву:
1) Историја монаштва; 2) Разлика монаха од мирјана

254. Трпљење у искушењима. О есенима и терапеутима.
Спокојство у време искушења

256. О свом здрављу, преводу Исаије Отшелника
и о оцу Арсенију Тројепољском

258. О своме здрављу. О недостацима образовања.
О усамљености. О своме портрету

259. У подножју Крста Христовог.
О лечењу очију.
О деци С. Д. П. О књигама светог Исаије Отшелника.
О своме здрављу и животу

260. “Реч” благодатног озарења. О невољама С. Д. Н.
261. О непрестаности својих недаћа
262. О простосрдачности. О ћутању Христовом на суду.
На земљи смо странци и пролазници.

264. Малодушност једног философа у невољи. О своме здрављу
265. О странствовању.
O љубави природној и љубави
“чији је почетак Бог”,
о усамљености и покајању

266. О свом телесном и душевном стању
 


 
247. Из преписке са С. Д. Нечајевом. Телесним болестима исцељује се душа. Предавање себе вољи Божјој. О свом здрављу
 
Ваша преузвишености, најмилостивији Господару, Стефане Дмитријевичу.
 
Очекивали смо Вас у престоници, дочекали смо непријатну вест о Вашој болести. Такав је обичај врховног Цара над царевима: Он оне које љуби, кори и поправља, и бије сваког сина, кога прима.
Стешњен у границама људског расуђивања, помишљао сам да сте Ви овде веома потребни. Али један је суд Божји а други човечији. Желим да Вас видим опет у Вашем дому, окруженог породицом, радосног, задовољног, али Господ, Који недаћама утврђује нашу љубав према Њему, допустио је да се Ви расејавате на разне стране, као зрна пшенице.
Сетите се, поштовани добротворе мој, да је Законоположник наш претрпео крст, и да је следбеницима и слугама Својим пред благовестио: “У свету ћете имати жалост”. А откуда жалости? Зато што Вас свет мрзи, а сам Отац Мој “сваку лозу која род рађа чисти да више рода роди“. Дакле, будите благодушни усред валова, предајте себе вољи Божјој, са радошћу и благодарењем подносите болест, знајући да се телесним болестима исцељује душа. Понављајте што чешће ову молитву: Господе, нека буде воља Твоја! Она је кратка, али садржи дубок смисао и веома јако утиче на успокојавање човека који се налази у жалости. Ово сам и ја познао делимично из сопственог искуства. Али зашто да се позивам на ништавно искуство, када је Сам Спаситељ света изговарао ону свештену молитву у врту и том молитвом ограђивао молбе, изазване немоћима човечанства. (…)
Уздам се у милост Божју, очекујем онај пријатни час у коме ћу Вас видети лицем у лице. Нека Вам Господ дарује добро здравље, да бисте, обилујући и телесним снагама и свиме што Вам недостаје, имали у изобиљу свако дело добро у Христу Исусу Господу нашем, и уопште за Цркву, а посебно за истинске њене чланове…
Са искреним поштовањем и оданошћу имам част да будем Ваше преузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом, архимандрит Игњатије.
 
17. октобра 1834.
 
248. О В. Ф. Јану. Унутрашња молитва. Опасност од прелести
 
Ваша преузвишености!
 
У понедељак више нисам смео да Вас узнемиравам, претпостављајући да сте се довољно заморили од напора које сте поднели ујутру. Василије Фјодорович Јан је мој гост, али моје се мишљење не слаже са његовим. По свему је очигледно да се он бави унутрашњом молитвом. Та молитва је најузвишенији, најтежи подвиг који је скопчан са многим невољама, који захтева и потпуно самоодрицање, и правилност мисли, a у противном случају је отац лажи, који узима изглед Анђела светлости, приближава се срцу са притворним наслађивањем, које кад човек осети и почне да га сматра за благодат Божанску, почиње да се утврђује у својој прелести и да показује њене плодове са извесним знацима као да је полудео. Таквоме је, говори св. Јован Лествичник, крајње нужна Божја помоћ, јер таквог не могу да излече људи. И стварно, да ли ће пристати да прихвати духовни савет од ближњега онај ко мисли (иако и не говори) да њиме руководи благодат? Да ли је природно да призна своје незнање и прелест онај ко мисли да све види јасно и здраво и да у души својој осећа утеху одозго? Имам утисак да је стање г. Јана крајње опасно, јер он већ жање плодове свог погрешног подвига: видљива је код њега замишљеност и он често трља своја ребра са болесним изразом на лицу. Они делови (тела) којих се дотиче непријатељ, када га човек привлачи к себи, јесу ребра, а благодатно дејство осећа се у горњим деловима груди. Лектиру г. Јана чине Тома Кемпијски, Арнт (за њих се он својски заузима), a о писцима светим уопште и нема појма. Да би му се указала помоћ, обавезно га треба превести са оних првих извора до ових других. Ја видим да ће моје залагање бити безуспешно. Он се веома одупире, a моје стање сматра врло опасним, што је и оправдано због мог грешног живота, а не због мисли преузетих од Светих Отаца. Ваша наклоност према њему може да на њега утиче јаче, јер је он из искуства убеђен да Ви тражите од њега корист. А за мене је боље да са њим не улазим ни у каква просуђивања, у која сам се сада упустио једино због своје привржености према Вама. Довољно је, предовољно ако будем гледао на грехе своје, тежио ка покајању и плачу, и на ову спасоносну њиву изгонио поверено ми стадо жезлом примера и учења. Ето, то је моје виђење, то је моје наслађивање, наследство праоца мога Адама, који је потражио насладу у плачу после губитка сладости рајских. Ако је удео наш у овом животу да болно страдамо за себе (и због себе), и да се утолико пре тешимо кад је ова болест већа, онда тешко да ће остати времена да састрадавамо. И не би га остало, говори свети Макарије, кад нас милосрдни Бог не би изводио из унутрашње клети наше на корист ближњем.
Опростите што сам ружно писао: очи су ми веома слабе, желим Вам сва добра из руке Творца и свој Вашој породици благослов. Са најискренијом оданошћу и поштовањем имам част да будем Ваше преузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом, архимандрит Игњатије.
 
249. О В. Ф. Јану и о разговорима са њим
 
Василију Фјодоровичу свидело се, изгледа, манастирско живљење. Ваша искрена љубав и хришћанска брига могу га убедити да он неке своје идеје, које се подижу на Разум Христов, преклони пред тим Разумом, необухватним. Што се тиче спољашњих ствари, то беседу његову сматрам веома пријатном: очигледно је да је он живео веома пажљиво и да је стекао много искуства. Али духовна начела код нас су сасвим различита. Ова разлика није могла да произведе дух јединства, јединства уста, јединства срца, али није ми сметала да га веома заволим, као кротког и благоразумног човека.
 
251. О последњем часу и о свом портрету
 
Ваша преузвишености, милостиви Господару,
 
Каква се жива, уједно и тиха, духовна утеха излила у моје срце, када сам примио у руке пакет који ми је предат, са натписом Ваше руке, утолико пре, када сам почео да читам речи које одишу љубављу. Заиста, љубав никад не престаје.
Ето, Ви сте старатељ сиромашнима, онима који су често богати вером и који са сметлишта прелазе у наручје Авраамово. У личности ове најмање браће Христове, Сам Христос прихвата Ваше бриге и Ваше служење, баш тако како би их Он примао и у личности служитеља црквених. Спољашност и није тако блистава, суштина је таква. О, колико је служења славних, која примамљују частољубље, која заокупљају и распаљују уобразиљу, али конац дело краси! Долази смрт, позива на живот без привиђења. Овај позив, ма како горак био, нико не може да одбије. Одлазе цареви, не завршивши огромне предвиђене планове чије је испуњење могло да допринесе благостању милиона људи. Одлазе генији, напустивши оно што су започели ради дивљења потомства. Одлазе законодавци, не довршивши законодавне зборнике, у једном трену одлажу се на страну одликовања и звучне титуле на чије стицање је употребљен сав живот. Богати вером, напротив, постају још богатији јер смрћу ступају у суштинско власништво онога што су пре смрти поседовали само вером. Вама, исто као и себи, поштовани Стефане Дмитријевичу, желим да се Богом богатите.
Желите да имате мој портрет? Ваш портрет имам, добио сам га из руку Ваших. Имам портрет душе Ваше у сећању, у срцу. Моје грешно лице није достојно да буде насликано кичицом сликара. Уместо те кичице, нека гробни црв разједа очи које су се оскврнавиле страстним гледањем, нека нагриза уста, која су се отварала за речи, којима се прогневљује Бог, нека нагриза све удове, који су били оруђе преступа. А ако, без обзира на моју недостојност, каквим случајем насликате портрет мој, онда ћу се постарати да испуним жељу Вашу, подстакнуту љубављу.
Христос је међу нама и свагда ће бити. Ваше преузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом, архимандрит Игњатије.
 
252. О добротворењу. О писмима затворника Георгија Задонског. Бог “кога љуби кори “
 
Ваистину васкрсе Христос!
Ваша преузвишености, милостиви Господару Стефане Димитријевичу!
 
Пишем Вам, тихо разговарам с Вама као да сте присутни и добијам Ваше писмо, у коме ви примећујете да смо један другом писали у исто време. Најсрдачније Вам благодарим за новчану помоћ, указану обитељи нашој. Било ми је драго да читам писмо Стурца и изабране повести о милосрђу из живота Светих Отаца. To је поуздано средство за очување и усавршавање у побожном и добром руском народу по природи јаке склоности према помагању ближњима. Питате зашто је издавање појединих житија, које је започето у Ваше време, и које је прихваћено од публике тако благонаклоно, сада прекинуто? Шта да Вам на то одговорим? Томе су разлог страсти људске. Писмо о монаштву, веома корисно, задржавам код себе до недеље, да бих имао времена да саставим неколико примедби, и да их пошаљем Вама. Да ли је у Вашим рукама била књижица писама задонског затворника Георгија? To је духовни писац који је далеко одмакао у односу на све духовне писце нашег доба. Племић, војник, он је скинуо са себе оружје вештаствено да би ступио на поприште битке духовне, провео је у затворништву без излажења седамнаест година и упокојио се 36-е године, у својој 47. години живота, духовним успехом заменивши многе године. Писао је он многим, њему наклоњеним, особама, писма, која су по његовој смрти сабрана, колико их је било могуће сабрати, и која су одштампана и објављена. Из његовог пера теку струје благодатне, недостатак спољашњег образовања надокнађен је обилним достојанством духовним. Књижица ова постала је један од мојих свакодневних приручника. Може се набавити у Москви. Ви ћете пити чашу утехе, која Вам је сад потребна. Светом Јовану Богослову, када је видео рај, испуњен Светима у белим ризама, и упитао ко су ти у белим хаљинама, било је речено: то су они који су дошли, претрпевши велике невоље; они су умили одежде своје и убелили одежде своје Крвљу Јагњетовом. Такав је обичај Цара Небеског: кога љуби онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12,6). (…) Ви можете да видите моје срце: оно је и грешно, и није чисто, али љуби несебично. У то да сте желели и да ми желите добро уверило ме је и сада ме уверава, само искуство. Желите добра не пролазног, не привременог, него истинског, које ће Вам пружити Сам Господ, који подаје онима који га љубе своју Чашу страдања у овом кратком земаљском животу.
За свагда Ваш најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом
 
29. априла 1840.
архимандрит Игњатије.
 
253. Рецензија на писмо о монаштву: 1) Историја монаштва; 2) Разлика монаха од мирјана
 
Ваша преузвишености, милостиви Господару Стефане Дмитријевичу!
 
Шаљем Вам уз ово писмо о монаштву, које сам прочитао више пута са задовољством и о коме сам имао част да у прошлом писму, због Ваше љубави према мени и моје према Вама, кажем моје не тако непријатно мишљење: оно је веома корисно. О истом том осећању, по жељи Вашој и моме обећању, не оклевам да приметим, не ради критике, него са жељом да колико могу послужим, следеће:
1) По моме мишљењу, порекло монаштва није сасвим тачно изложено. Оно није плод гоњења, мада су се неки, заиста, удаљили у пустиње због гоњења. Неколико појединачних случајева не дозвољава да се овакав закључак изведе о целини. Ово се објашњава пре свега тиме што су пустиње почеле да се пуне монасима по завршетку гоњења, за време којих је пустиножитеља било веома мало. To је спољашњи доказ, а постоји и унутрашњи, јачи: готово сви древни монаси су долазили у искушења која су се јављала од злих духова, после чега искушења од људи нису била страшна. Зар да се такви боје мучитеља? Антоније Велики, када је чуо за гоњење започето у Александрији, отишао је тамо, објавио да је хришћанин, желео да буде мучен, али нико није смео да подигне руку на њега, јер и монаштво је дуготрајно мучење. Па зашто се појавило монаштво? У прва три века Црква Христова била је гоњена од власти. Примити хришћанство значило је лишити се свих права грађанства, целокупне имовине, самог живота. Примање хришћанства није могло да не буде последица јаког убеђења. Хришћани су живели као осуђеници на смрт, не знајући у који час ће Женик доћи. Припремали су се за смрт, раздајући пролазну имовину сиромашнима, пребивајући непрестано у молитвама и срцем живећи више на Небу неголи на земљи. Велики број њих је проводио живот девствени, подвижнички непрекидно. Није било помисли о забавама, раскоши, стицању, својевољности. Може се рећи да су сви били монаси, а аскете су биле савршени монаси, премда без монашке одеће, као што се ни клир за време гоњења није разликовао својим одеждама од друштва. Када је гоњење престало, живот хришћана у градовима се променио, ослабио. Веру хришћанску људи нису прихватали увек само због убеђења, но веома често из обичаја. У Цркву је ступило много трулих удова, који су се за време гоњења одмах показивали као отпадници. Хришћанска заједница у градовима изменила се. Жени – Цркви, чији је првородни плод, сабор мученички, узнесен Богу на Небо, дата су била два крила орла великог да умакне у пустињу: појавио се сабор монахујућих.
2) Недовољно је објашњена разлика између мирјана и монаха, толико јасна из речи Спаситеља младићу: ако хоћеш ући у живот (да имаш живот вечни), држи заповести: не убиј, не учини прељубу, не укради и остало. Ето делатности мирјанина чији је циљ спасење. На питање младића: шта ми још недостаје, Господ поучава шта је у хришћанском животу савршенство. Ко хоће њега да постигне, треба најпре да остави све земаљско, а затим, лишен свега, да се потруди око постизања савршенства. To показује и јеванђељска прича у којој је Царство Небеско као човек трговац, који је сазнао да је у неком пољу сакривено благо, и који је продао све што има да би купио поље оно, запазите, а не благо. Свети Макарије Египатски говори да онај ко је раздао имање, оставио све земаљско што му је било драго, удаљио се у пустињу још ништа није учинио, само се обнажио (лишио свега) ради ступања на поприште (битке), и није сигурно да ли ће стићи на циљ.
Савршенство хришћанско јесте у чистоти срца, којој се јавља Бог, који показује Своје пребивање у срцу многим и различитим даровима Духа Светога. Онај ко је постигао ово савршенство је светилник, не телесним служењем, него служењем Духа којим испуњава заповест љубави према ближњем, руководи оне који се спасавају, подижући их кад падну, исцељујући њихове душевне ране. Монашки сабор дао је Цркви Христовој пастире који нису напасали и утврђивали Цркву ради препирања речима људске мудрости, већ речима Духа, потврђујући учење чудесима. Ето зашто је Црква по престанку мучења представљена као да бежи у пустињу. Тамо је умакло оно што је цркви најсавршеније, источник светлости црквене, главна сила Цркве војујуће. Ко су били Златоусти, Василије Велики, Епифаније, митрополити Алексије и Филип, једном речју, сви свети пастири? Али не само у чину архијерејском, већ и у простом монашком, има много светилника од Антонија Великог, Јована Дамаскина до Сергија Радоњешког и Георгија Затворника. Они су веру утврђивали, јереси обличавали и потирали. Без монаха изгубило би се хришћанство међу мирјанима. Ето колико је неопходно у Цркви Христовој савршенство, без којег се и спасење и сама вера лако могу изгубити, и то неминовно изгубити: јер су потребна чувства дуго времена обучавана за разликовање добра од зла. Ово савршенство у првобитној Цркви постизали су аскете и мученици, а касније монаси. Безбрачност, нестицање, пост, труд, бдење, делатна љубав то су оруђа, средства за достизање савршенства, али не и само савршенство. Чини се да је у писму о овоме речено нејасно, због чега особитост и неопходност монаштва нису изложени довољно јасно. Добро би било да сачинитељ прочита беседе Макарија Египатског, и да излагање ојача духовним појмовима. Рећи ће: каква горда оцена монаштва, која обличава гордост срца! Одговарам: у тамној соби велика нечистота није приметна, у оној која је осветљена јарким зрацима сунца фини прах је веома опазив и узнемирава домаћина. Дух свети је Учитељ смирења. Настанивши се у срцу, Он уздише уздасима неизрецивим и показује човеку ништавност праведности његове, као што говори Исаија: “Сва наша правда је као нечиста хаљина“. Права ђаволска гордост одбацује постојећи дар Божји, као да не постоји.
 
Заувек Ваш најоданији
архимандрит Игњатије.
5. маја 1840.
 
254. Трпљење у искушењима. О есенима и терапеушима. Спокојство у време искушења
 
Ваша преузвишености, милостиви Господару!
 
(…) Светковао сам духовно, видећи да је храна за тело сједињена са храном за душу, а нарочито да је, поучно читање приликом рада новост у Русији у наше време, васкрсавање древног обичаја најбоље устројених манастира. Одагнањем лењости од тела одгони се ова мати порока и од ума, и то је преимућство. Благодарим Вам за милостиво заузимање за планове земљишта које припада Сергијевој пустињи, а који су сада већ у рукама нашим.
Најзад! Горе имајмо срца испуњена благодарношћу! Слава милосрдном Богу, који исцељује болест деце Ваше и пружа утеху укућанима Вашим надом на богат род. Поновимо песму три младића у пећи вавилонској: сагрешисмо, и безаконовасмо… И све што си нам учинио, и све што си навео на нас, истинским судом учинио јеси… Душом скрушеном и духом смиреним да примљени будемо (Данило, гл. 3). Ето истинског духовног осећања. Праведници изложени искушењу не виде своју праведност, вид ума њиховог усмерен је ка савршенствима Божјим; озарени овом светлошћу, они виде нечистоту правде своје, и срце се испуњава осећањем дубоког смирења, ум почиње да произноси исповедање и хвалу правосуђу Божанском. To је тамјан благопријатан Небу, то је кађење чији се дим шири у горњем жртвенику Цара над царевима. Подаци Јосифа Флавија о есенима и Филона о терапеутима нису задовољавајући, јер ови писци, будући да су Јудеји, нису нам предали ништа о томе са каквим су осећањем дочекали веру хришћанску. Очигледно је да су секте есена у Палестини и терапеута у околини Александрије строго сачувале обичаје јудејства и да нису прихватале хришћанство. Ево шта говори о оним првима преподобни Нил Синајски, монашки писац из IV века: много Јелина је покушало да љубомудрује, а и не мало Јудеја… Овакав начин живота међу Јудејима изабрали су синови Јонадава… Свагда обитавају у колибама (сеницама), уздржавају се од вина и од свега што привлачи сластољубљу, имају просту храну, задовољавају потребе тела са умереношћу, веома су приљежни у образовању нарави (обичаја) и пребивају највише у сазерцању. Отуда се и називају есени: јер овим називом означава се начин њиховог живљења. Али каква им је корист од подвига и од сталних напора, када су убили Подвигоположника Христа. Пропада им плата за њихове напоре јер су се одрекли Раздаваоца награде и Источника истинског живота. И тако, они су се огрешили о циљ мудрољубља: мудрољубље је благоустројство нарави сједињено са истинским познањем Бога, о шта су се огрешили и Јудеји и Јелини, одбацивши Премудрост, која је сишла с Небеса, и који су покушали да љубомудрују изван (без) Христа. Такво је мишљење преподобног Нила, ученика Јована Златоустог, такво је мишљење и других древних учитеља црквених о есенима. Њихов подвиг био је више спољашњи; најбољи истраживачи древне Цркве налазе сматрају да су се они више од осталих Јудеја дали у ситничаву истанчаност обреда, због чега су, оцеђујући комарце, заборавили да се побрину о камилама. Због тога је њихова секта по духу била блиска фарисејској. Није ли осуђен Јеванђељем њихов пост, њихова милостиња, њихова молитва, туђи смирењу, заједно са фарисејским? Корисно је за хришћанске монахе да обраћају пажњу на есене и да у њима виде да телесни подвиг без љубави и срца скрушеног јесте кимвал који звечи празном славом, и звоно које јечи од празнине своје.
Осврћући се на почетак толико ми драгог писма Вашег, које одише добротом, од 1. фебруара 1840. г., када је било затражено од мене да саслушам пресуду, за коју ми није било познато у чему се састоји и зашто је донета, ја сам осећао нарочито спокојство духа: у молитви за срећан пут чуо се у цркви Апостол, који је одређен за тај дан према црквеном кругу те године (Прва посланица Петрова, глава 4, почев од 12. стиха и завршно са првим стиховима следеће главе). Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа… Време је да почне суд од дома Божјег… Дакле, они који страдају по вољи Божјој, Њему, као верном Саздатељу нека предају душе своје, чинећи добро. Може ли ишта бити утешније и поучније? Нарочито речи: време је да почне суд од дома Божјег, погружавају ум мој у дубоко размишљање. Оне нам саопштавају узвишену духовну мисао да су делање и подвиг хришћанина, ма како сами по себи, по суду човечијем, били довољни, по суду Божјем далеко од савршенства и захтевају очишћење и допуњење у искушењима. Здање храма Божјег сматра се да је завршено онда, када заблиста на врху његовом Крст Христов.
Добро здравље Вама и милој деци Вашој. Господ да Вас сачува, да Вас укрепи ради користи људима и ради користи грађанске. Са истинским високим поштовањем и срдачном оданошћу имам част да будем…
 
16. јула 1840.
Сергијева Пустиња
 
256. О свом здрављу, преводу Исаије Отшелника и о оцу Арсенију Тројепољском
 
Христос Васкрсе!
Најмилији и најпоштованији Стефане Дмитријевичу!
 
Много сам се огрешио о Вас, не одговарајући толико дуго на писмо Ваше, испуњено пријатељством и искреношћу. Оно није силазило са стола мога, често сам га ишчитавао, сваки пут са новом утехом. Право говори свети Исаак Сиријски: нема у свету ствари драгоценије од љубави ближњег, којом ступамо у љубав Божју. Или сам оптеретио себе претераним бављењем писањем, или су на мој слаб телесни састав утицала искушења, или хронична моја болест пантљичара, или ме је све заједно усред зиме довело до тако болесног стања, да сам оставио храну, осетио изузетно јак бол у грудима; у току Великог поста био сам тако слаб, да сам једва потписивао име своје на налоњу. Од Страстне недеље опорављам се. (…) Проводим време по обичају: занимам се монашким књигама Светих Отаца, а Бог је помогао да окончам превод са латинског књиге светог Исаије Отшелника. Двеста примерака од првог издања њеног намењујем монасима Сергијеве пустиње, а хиљаду на располагање храниоцу московских сиромаха. Књига нема онакав спољашњи поредак у излагању, какав се захтева од писца ученог у школама овога света, али има дубоке мисли, има систем за срце и ум, који се може очекивати од васпитаника безмолвне пустиње. Надам се да ћете је прочитати на душевну корист и са задовољством, јер Вам је познат укус дубоких осећања, која рађа смирено посматрање унутрашњег човека.
На тај начин ћу бити саучесннк Ваших занимања и Ви мојих. Ова мисао ме теши.
Упознали сте се са оцем Арсенијем Тројепољским. Заиста, он је добар човек: нашао сам да је његово схватање о монаштву више учено него опитно, више задовољава ум него срце. Не знам у каквом je он стању сада. Дај Боже да се сви спасу од змија страсти наших, којима помажу друге змије демони. (…)
Веома сам се обрадовао када сам чуо да је Његово Величанство опет обратио своју пажњу на заслуге Ваше. Земаљска почаст сама по себи је ништавна, али човеку, који је сав живот свој посветио служби Цару и Отачаству, утешна је царска милост. (…)
 
11. април 1841.
Сергијева Пустиња
 
258. О своме здрављу. О недостацима образовања. О усамљености. О своме портрету
 
Ваша преузвишености, милостиви Господару, Стефане Дмитријевичу!
 
Дуго нисам одговарао на поштовања достојно пријатељско писмо Ваше. Тако сам побољевао за ово време, да су се прибојавали упале плућа. Примењено је пуштање крви, стављене су пијавице, а говоре о поновном пуштању крви. Држим велику “дијету” од писања и пишем само у крајњим случајевима: разлог за то је велика слабост у грудима са болом и губљењем гласа. Тако се ми претапамо (као метал) у садашњем животу, и, дај Боже да то није без користи.
Служење Ваше у управи надлежној за црквене послове дало Вам је могућност да употребите реч “митарство” ради називања оних дуготрајних и разноврсних разматрања којима су подвргнуте код нас књиге суштински корисне, а од којих су тако ослобођене књиге од скромне користи, а нарочито безвредне, па чак и штетне. Осмехнуо сам се када сам прочитао ову реч и сада се често осмехнем, видећи оживотворење њено у стварности. Књига светог Исаије била је код Просвећеног кијевског (митрополита) током три месеца, он ју је прочитао и одобрио за штампање и објављивање, ласкајући духоносном писцу највећим и дужним похвалама. Сада ће, свакако, отићи на разматрање московском (Митрополиту Филарету Дроздову). Ако мој рад може да буде од било какве користи за братију којој је потребна, онда, по добијању одобрења да рукопис буде штампан, нећу заборавити да Вам га доставим. Будите раздавалац хлеба и вештаственог и духовног. И једних и других сиромаха је много.
Ваша бојазан у погледу климе и стања морала сасвим је оправдана: никакав надзор не може да замени родитељски, да се и не говори о срцу. Па и међу школским установама, сада, сумњам да прво место треба да заузимају установе, које припремају за државну службу, а међу њима никако универзитети. Ми смо лакомислени: имамо већу количину знања, која расте са напредовањем света, неголи наши преци, али нас само то многознање чини површним, и ми заостајемо за прецима у квалитету знања, у суштини знања. А лакомисленост долази од тежње ка испразним увесељавањима.
Ви сте проговорили о усамљености? Када та мисао дође, ваља је упитати: није ли рано? Мада ни доцнити не треба. Заиста: овај свет не весели људе који размишљају, већ он, напајајући нас јадима, одбија нашу љубав према њему и управља је ка Богу. Свет рањава наше срце и тиме исцељује његове болести земаљска пристрашћа. Превремено усамљивање ништи овај рад срца, које кад нађе покој, често се изнова мири са светом и постаје хладније према Богу. Ово нису моје мисли, већ сам их ја преузео од аскетских Отаца Цркве, и када сам принуђен да се и сам опробам, они ме онда стално утврђују у овом начину мишљења. (…)
Најзад пристајем на портрет грешног лица мог и сматрам својом обавезом да Вам пошаљем примерак, да би сте видели и слику оног коме сте чинили много добра. Моје мисли и осећања, која нису стварно моја, већ су заимљена од истинског духа Христове Цркве, свагда су налазили уточиште у Вашем срцу. Због тога је и љубав узајамна. Љубав су оне одаје, онај дом у који Бог настањује једномишљенике у Христу, како пева псалмопојац. (…)
Остајте ми здраво. Честитам Вам Нову годину, призивам на Вас и сву поштовану породицу Вашу благослов Божји и молитве преподобног Сергија, и са осећањем срдачне оданости имам част да будем заувек Ваше преузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом.
 
17. јануар 1842.
Архимандрит Игњатије.
 
259. У подножју Крста Христовог. О лечењу очију. О деци С. Д. П. О књигама светог Исаије Отшелника. О своме здрављу и животу
 
Милостиви Господару, Стефане Дмитријевичу!
 
Ја, говори Господ у Откривењу Јована Богослова, оне које љубим карам и поправљам. Ове речи испуњавају се на Вама. A Ваше срце одавно се припремило несхватљивим, тајанственим осећањем за ношење крста. Ваш срећни живот, у коме сам Вас затекао, био је као благотворно лето, које пружа њивама обилну плодородност: у њему су ведре дане смењивали дани облачни. Прочитавши писмо Ваше, чија се свака реч одазивала у моме срцу, пренео сам се у сећању на оно огледање Ваше у стиховима, које сте ми, некада, за време једног од најпријатнијих наших разговора, читали. Предмет Ваших усхићења била је Голгота, Крст, трнов венац, клинци. И заиста, од када је Богочовек потчинио Себе страдањима и њима исцелио наша страдања, подножје Голготе постало је за ученика Исусовог место мисли тужних и уједно утешних, сладосних. Онај ко седи у његовом подножју гледа са равнодушним и спокојним мудрољубљем на несталне срећнике овог непостојаног света. Он им не завиди, он сматра за бољи удео познање Крста Христовог, који отвара врата у блажену вечност, него краткотрајно опијање, у коме земаљска срећа држи своју жртву да би је предала вечној несрећи. Тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смејете сада. Ово су нелажне речи Сина Божјег. Док сам имао могућност да се често наслађујем гледањем очи у очи са Вама, мој поглед је пронашао једну нарочиту црту у Вашем карактеру, она ми се јасно исказивала при светлости Вашег ума. To је простота срца, која се изражава у поверењу према људима, према доброти њиховог срца, и у отворености савести и начела. Таква простота је један од знакова љубави. Љубав не мисли о злу, и зато све верује. Љубав је печат душе способне за Небо. Дакле, у Вашој души је онај разлог због кога човек бива крстоносац. Отац небески сваку лозу која род рађа чисти да више рода роди. Ето и Ваше очи су ослабеле. Разумем како ова болест оптерећује човека чије је главно занимање читање и писање. И рукопис Ваш казује да очи Ваше нису оне пређашње. Ја патим од болести очију већ седам година и дуге зимске вечери проводим у својој соби без свећа. Пишем и читам само при дневној светлости, Међутим, и ово стање без бола у очима усталило се тек од зимус, пошто сам почео ноћу да привезујем на очи сецкану, или боље рећи ситно сецкану (у комадиће) цвеклу, у мараму од батиста, на пола сата или сат, претходно овлаживши главу румом, радије белим, и истрљавши њиме лице. Сви пређашњи лекови, све чувене капи, стране и овдашње, нису ми биле ни од какве користи; напротив, још су више ослабиле вид, смањиле му оштрину. Ово последње средство, будући да уопште није опасно, веома ми помаже. Треба пазити да, као ни цвеклин сок, тако ни рум не доспе до очију. За Вас, коме пада у део толико јавних дужности, при испуњењу којих волите да гледате нетремице, слабљење вида је велики губитак, велики недостатак. Инок треба да осећа мање тегобу због овог лишавања, јер он може, седећи у својој келији, далеко од сваке спољашње делатности, да расклапа књигу душе своје и да у тој књизи чита најпоучније истине.
Мила Ваша деца, прекрасна Ваша деца, која су тако утешно тепала молитву и славословље спаситељу Света, Који је из уста деце и одојчади начинио себи хвалу, и она су достигла младалачко доба, она осећају, и носе јарам крста. Нека их Господ укрепи и помилује. Да дарује њиховом родитељу трпљење, слично трпљењу Јова, шаљући искушења, слична искушењима овог праведног мужа. Беше ударило на имовину Вашу, и на породицу Вашу и на тело Ваше. Њега се не дотичи (само му душу, то јест живот сачувај), заповеда Господ ђаволу, стављајући на искушење спољашњег човека. Не дотиче се ђаво душе страдајућег човека, када он пребива у самоукоревању и у благодарењу, када мноштвом славе сатире противника. Примамо по својим делима, као што смо заслужили, ово су речи које доликују онима који су распети са десне стране Господа. Таквих ће се Господ сетити у Царству Своме.
Благодарим Вам за послане књижице. Обе су тако једноставне и јасне, да се у њима са пријатношћу примећује жеља да се угоди не само земљи него и Небу. Беседа о. Сергија веома је симпатична: у њој се прекрасна осећања сједињују са неусиљеним, лепим стилом. И реч његова није му се вратила узалуд: посејана је у срцима слушалаца и донела је род, угодан Богу, сажаљење према сиромашнима, које се одмах изразило на делу.
Будући да Вам дугујем неисплативи дуг, дуг љубави, Ваш сам нарочити дужник. А разлог за то су моје очи. Књигу Исаије очекује завршно преправљање, које никако не могу да предузмем пре пролећних ведрих дана. Према томе како сада публика прима сличне књиге, претпостављам да примерци Исаије неће лежати дуго непродати, нарочито ако буду на активном располагању председнику комитета за помоћ сиромашнима. Сада поново излазе писма Задонског Затворника, већ у три тома: ова књижица се многима веома допала.
Шта да Вам кажем о себи? Једнолично теку дани моји међу немоћима душевним и телесним. Сергијева пустиња цвета из године у годину све више, a ја из године у годину венем, слабим, зими скоро да и не излазим из својих соба. Понекад пролети мисао о путовању у Вороњеж или Кијев, о путовању толико потребном за моје здравље, и опет она бива потиснута безбројним сметњама, које не дозвољавају да напустим манастир на дуже време, нарочито лети. Али у време када ме обузима та мисао, преносим се у Москву, улазим у дом, који се налази близу Дјевичјег поља, видим домаћина са истим оним осмехом љубави на уснама, са каквим сам га свагда виђао у Петрограду. И љубазно ми се осмехују његове плаве очи, све лице његово живопише се у мојој уобразиљи са заиста идеалном сличношћу. Срце усклађује фантазију нежним усхићењем и трептањем.
Опростите, опростите. Сједињени сте са мном спонама искреног пријатељства и удаљени пространством земаљског растојања, Стефане Дмитријевичу. Нека ме судбина некад доведе до Вас да бих Вас видео. Какву ли ћу на Вама промену приметити, отиснуту у току осам нерадосних година? На мени бисте Ви угледали седине и седине.
Призивам на Вас благослов Божји и молитве преподобног Сергија, поверавам себе Вашој хришћанској љубави и са осећањем срдачне оданости и поштовања, бићу за свагда Ваше узвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом. Архимандрит Игњатије.
 
13. децембар 1843.
Сергијева Пустиња.
 
260. “Реч ” благодатног озарења. О невољама С. Д. Н.
 
Дуго је путовало писмо Ваше, најпоштованији и тако добри Стефане Дмитријевичу, док није дошло до мене. (…)
Одговарајући на прву страницу Вашу, рећи ћу: у односу на Ваше добро осећање према мени, и оскудна моја реч изгледаће Вам као добра и као да има у себи помазање. Но каква год она била, она је реч срца. Признајем, бивали су у животу моме тренуци или за време тешких невоља, или после дуготрајног без молвија, тренуци, дакле, у којима се појављивала у срцу моме реч. Та реч није била моја. Она ме је тешила, поучавала, испуњавала непролазним животом и радошћу, а потом одлазила. Тражио сам је у себи, настојао да се тај глас мира и спокојства у мени разлеже, узалуд! Дешавало се да записујем мисли, које су тако јасно светлеле у овим блаженим тренуцима. Читам после, и чини ми се да то није моје: читам речи које из некакве више сфере нисходе и остају као поука. Обичан живот, и манастирски, скопчан са многим трзавицама, не може да задржи свагда уз себе ове вишње посетиоце. Отварајући се овако пред Вама, нај поштованији и најдражи Стефане Дмитријевичу, ја Вам уствари доказујем да недостојна душа моја, по благости Божјој, осећа зближавање са душом Вашом, без обзира на физичко пространство и на дуготрајно време који су нас раздвајали; јер се то зближавање збива у Господу и ради Господа.
(…) Посетила ме је, пре две или три недеље, послушница из Бородинског манастира… Она ми је дуго подробно казивала о Вама, о Вашој милој деци, да и њих посећује прст Божји. Драга деца! Бог, шаљући Вам рано уздахе, припрема Вас у храму за Себе. Немојте завидети онима који су потпуно здрави, којима се свет смеши и које позива у свој вртлог. Уста Господа који се распео за нас објавила су да ће бити тешко онима који се смеју сада, а да ће блажени бити они који плачу и уздишу.
 
Саучествујући срцем са Вама,
Ваш најоданији
Архимандрит Игњатије.
27. септембра 1845.
 
261. О непрестаности својих недаћа
 
(…) Благодарим Вам за саучешће у жалости која ме је задесила. Али то је пут мој: једна невоља предаје ме другој, и када мало потраје спокојство, онда се осећам напуштеним. Видевши тело без даха, заридао сам над њима без икакве мисли, само по горком осећању срца. Какве мисли, каквог размишљања може бити тада када дејствује судбина, која је изнад мисли? Да буде воља Божја, да буде воља Божја. У овим речима налазио сам разрешење овог случаја; ове речи унеле су у душу моју спокојство неминовну последицу преданости вољи Божјој. Често, стојећи пред вратима вечности, честим предосећањем ње и размишљањем о њој, не усиљеним и не извештаченим, него као да се јављају и делују у души самостално и природно, постајао сам све више хладан према свему што се збива са мном и пријатном и непријатном, поверавајући све што је привремено вољи Божјој и молећи од Бога једино благостање у вечности. (…)
 
Од душе и срца Вама најоданији
архимандрит Игњатије
1. децембра 1845.
 
262. О простосрдачности. О ћутању Христовом на суду. На земљи смо странци и пролазници.
 
(…) Писмо Ваше рекло ми је да Ви често прибегавате Речи Божјој и молитви, које просвећују човека. По мислима, које се рађају у души, може се сазнати какви утисци на њу делују. Примајте речи моје са простотом срца, зато што и ја говорим од искреног срца. У речима мојим нема ничег ласкаво-обмањивог: ласкавац се улагује и заводи зато да би уловио, наругао се, нашкодио. Не! Немам тај циљ! Говорим ради истине и љубави. Њихов језик, свакако, Ви можете да разликујете од језика којим говори лажљиво човекоугађање. Ваше размишљање о простоти, искрености и лукавству, извучено из искуства живота хришћанског и пажљивог, тако су ми се допала, да сам благословио искреним ученицима својим да препишу писмо Ваше у своје књиге за писање, у које уносе нарочито примедбе на савремена збивања ради душевне користи. Који је услов за хришћанску простоту? Следовање закону Божјем. Онај ко је добар у врлинама и намерама нема потребе да се представља као такав. Напротив, коме омили грех, чија је воља у греху, томе је потребна маска. Вера рађа простоту. Верујући иде путем живота, уздајући се у Промислитеља свога, као што говори Писмо: ко ходи у простоти, ходи у нади. Неверујући не види Промисао, мисли да судбина његова зависи од лукавих довијања разума његовог, све добро полаже на земаљско, тежећи ка њему, зло чини речју и делом. Што се више будемо удубљивали у Реч Божју, што више будемо узрастали растом духовним, тим више ћемо бити убеђени да се Богу није могуће приближити другачије него простотом, у којој су и вера, и чистота савести, и начин мишљења, створени заповестима Вишњег. Само су простосрдачни у стању да напредују духовно, као што говори Писмо: у злоумну душу неће ући Премудрост. Простосрдачни бивају изложени страдањима, али не без разлога. Небески Виноградар чисти лозе Своје: Он види њихову способност да род рађају. Лоза бесплодна не привлачи себи Његову пажњу и бригу док не дође време да је одсече и избаци напоље из винограда. Тада је сакупљају сиромашни на земљи овој за огрев свој. Под именом сиромашних разу мем овде зле духе лишене сваког добра, који се брину да њихова вечна пећ гори што ужареније.
Значајне су речи које сте навели: што чиниш, чини брзо! Исти такав свеобухватни смисао има и ћутање Христово пред судијама, који су му судили зато да га окриве, да нађу било какав изговор, који изгледа као окривљавање праведног, ради испуњења замисли створене у срцу преступном и злобном. Усред овог Божанског ћутања загрмеле су нама на поуку речи Спаситеља Пилату, речи тихе наизглед, но страшне као гром и муња по смислу: не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго. Каква дубока и широка поука за оне који страдају у Христу, која их учи да гледају на своје Пилате као на бездушно оружје Промисла, који даје своме љубљеноме чашу Христову, залог блаженства вечног са Христом. А овде се испуњава и одвајање пшенице од кукоља и врши се Божји суд над њима. Следбеник Христов страда у великодушном ћутању, познајући крстом Христа, а Пилат хладно и узгред пита о истини. И не мисли и не жели да зна о њој, јер неће чак ни да саслуша, да сачека одговор. Међутим Истина Христова смирено стоји пред њим и узвишеним ћутањем о Себи казује. Чудесно је Твоје знање за мене, молитвено је вапио ка Богу св. Давид. Дивиће се Јеванђељу и његовом дубоком учењу, учењу Божанском, хришћанин који га чита са вером и чистом савешћу, при озарењу одозго: који су живи животом усвојеним од старог Адама по закону рађања деце, налазе се у стању пада, то стање своје доказују непрестаним само заваравањем, сматрајући земљу, место свога изгнанства, за место наслађивања бескрајних. Нови Адам, Христос, крстом спасава пале: умртвљује се живот пада одсецањем наслада земаљских, а из недара ове смрти ниче живот у Христу, који налази наслађење у лишавањима. Одавде се човек мислима, жељама, надама пресељава на небо и очекује са потврђеном вером обећање одозго, обновљење Духом.
Ми треба да странствујемо са Христом, да страдамо са Њим, да претрпимо распеће, окусимо смрт, будемо погребени, васкрснемо и вазнесемо се. Ово желим и Вама и себи, и зато узносим заједно с Вама ову утешну молитву испуњену духовним разумом: “Господе, испуни на нама вољу Своју, и даруј нам да мислимо, осећамо и деламо по Твојој вољи. Само ово од Тебе молимо, једино у овоме јесу све наше жеље и мољења”.(…)
 
Ваш најоданији Игњатије.
19. децембра 1845.
 
264. Малодушност једног философа у невољи. О своме здрављу
 
…) Дешава се и сада да видим оне који тугују, али само они који траже утеху у вери налазе је. Недавно сам имао прилике да видим у жалости једног умног и ученог мужа, који се много бавио философијом, која је проналазак палог и помраченог од пада ума човечијег. И какав се показао философ у невољи? Као слаб, изнемогао, као онај ко не види Промисао Божји, ко не зна за Крст Христов, ко тражи на земљи правду човечију и не може да нађе правду Христову у смирењу и трпљењу. Поучан призор, на који је допуштено да гледамо не с тим да бисмо осудили ближњег, него да бисмо видели наше мртвило у стању када смо без Христа.
И при самој болести, за време које се обично мање спомиње вештаствено, Ви сте се побринули да ми пошаљете прекрасан чај, да бих се Вас сећао не само приликом духовних упражњавања, него и за шољом чаја. Благодарим Вам, сваки знак љубави Ваше доноси души мојој насладу.
А ја и даље побољевам: моје болести скопчане су не толико са тешким боловима, колико са малаксалошћу и грозницом. У току ове зиме готово да не излазим из својих одаја, а од половине јануара до сада никако не излазим. Да буде воља Божја! Могу ли земљани судови да расуђују шта је за њих потребно и корисно?
Милосрдни Господ, Који је попустио на Вас тешко искушење и даровао Вам свежину на изворима вере свете и смиреноумне, да Вам дарује и скори излаз из невоља, да бивајући доброга здравља, преизобилујете у сваком добром делу у Господу (…)
 
19. марта 1846.
Архимандрит Игњатије.
 
265. О странствовању. O љубави природној и љубави “чији је почетак Бог“, О усамљености и покајању
 
У Господу најдражи срцу моме Стефане Дмитријевичу!
 
Заблагодаривши Богу, морам да Вам кажем отворено и једноставно: на Вама је нарочита милост Божја, Бог Вас бира и приближава Себи. Осећање странствовања није фантазија, него је последица размишљања, није умовање, то је нехотично чувство срца, које се покреће само по себи, независно од наше воље. To је глас благодати, која нам је пренета светим крштењем. Када се тело истањи болешћу, а душа унеколико очисти, разлеже се овај глас тајанствени, али моћни. Као што се инструмент обично прави од сувог, финог дрвета, без чега струне на њему затегнуте не могу да издају одговарајуће звукове, тако је неопходно истанчати и осушити тело уздржањем, душу очистити непрестаним покајањем, да би се у нашем Богосазданом храму могле чути проповеди Духа. Можете видети да је Ваше осећање мени познато, да ја говорим о њему као о својем. Верујем да наклоност Ваша према мени расте, и да ће још више расти будемо ли управљали стопе наше ка Богу. Љубав природна брзо може да се насити и презасити; човек презасићен њоме престаје да љуби, и она може лако да пређе у мржњу: јер и прекомерна храна може да изазове муку и оптерећени желудац често је избацује. Али љубав чији је почетак Бог нема ни насићења ни краја, јер њу храни бескрајни Бог. Када сам прочитао писмо Ваше и увидео да се у Вама почиње да покреће будући век, кога свет овај не може ни да прими, ни да схвати, јавила се тада у мени мисао, да ће Вам бити потребно, временом, усамљивање, као подршка развијању осећања и помисли духовних. Припремно занимање за усамљеност треба да буде свето покајање које исцељује душевне очи. To је онај лековити за очи полуриј, који Господ заповеда да га купимо код Њега, јер и сиромаштво духа је Дух Божји, који човек стиче путем упоређивања свог срца са Јеванђељем. Овај полуриј одгони од очију душе, која су ум наш, и очишћује са њих сваку надменост, свако високо мишљење о себи, свако налажење у себи било какве врлине. Реците, молим Вас, у каквој одећи највише доличи да пред Творцем стоји човек, то пало створење? Мислим да се одева долично онај ко је у молитвама својим сав одевен у покајање. Ово срдачно желим Вама, као што желим и себи, a затим желим припремање за вечност усамљивањем. Нека ове жеље види Бог и да твори са нама не по жељама нашим, него по својој светој вољи.
 
У Господу Вама најоданији недостојни
архимандрит Игњатије.
27. октобра 1846.
 
266. О свом телесном и душевном стању
 
Примите, цењени Стефане Дмитријевичу, моје најсрдачније честитке поводом наступајуће Нове године, коју желим да Ви и деца Ваша проведете у жељеном здрављу и савршеном благостању.
(…) Лечим се и сада од запуштене прехладе са спорим, али већ знатним успехом. Ниједан страни лек или уопште није помогао, или су помогли сасвим недовољно. Одлично су користила и деловала најпростија средства: купка са сољу мазање чистим катраном. Сада из искуства знам да поред домаћег катрана ништа не значе прекоморске кривотворине и то не само некаква испарива маст. Другу годину се наставља моје лечење и признајем да је стање онога ко се лечи од хроничне болести теже него стање болесника: одузима све време, деловање лекова поставља тело у неприродан положај, одузима способности телесне и душевне, лишава могућности умних занимања, одржава у стању непрекидне малаксалости, некакве обамрлости и поспаности. Човек је као трава! Увуче се у његово тело некаква успутна влага, заузме место на путевима крви, растроји њен крвоток и сав човек се промени не само по телу, него и по души, по уму. “У изобиљу своме нећу се поколебати дo века“. Овим је речима Пророк изобразио крепост човека, снагу његову при здрављу тела, при здрављу душе, која се поучава дан и ноћ у закону Божјем. “Одвратио си лице Cвoje, и сметох се”. Ове речи следе убрзо иза горе наведених, и како су тачне! Да се и не говори о душевним искушењима: сам недостатак моћи телесних јесте искушење, а кад изнемогне тело и против воље посустаје и душа. Ето, у ствари, цењени Стефане Дмитријевичу, подробног описа мог стања: спољашње околности остају онакве какве су биле и раније, пријатно се смењује жалосним, жалосно се опет смењује пријатним. Да дарује милосрдни Бог слуги своме да дочека и једно и друго са подједнаким осећањем неповерљивости и хладноће. Земаљска туга и радост доводе само до пустошног кретања крви: реч Божја може да заустави то кретање, рекавши крви: не само тело, него ни крв Царство Божје неће наследити.
Призивајући на Вас и на породицу Вашу благослов Божји, Ваш најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом
 
Јануар 1848.
Архимандрит Игњатије

Comments are closed.