ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе
ПИСМА МОНАСИМА
(без означавања имена)
64. Практични савети јеромонаху Игњатију
у послу управљања обитељи
79. О сећању на смрт; понављање савета
да се не мења место живљења;
о молитвеном правилу;
о молитви за јеретике, молитва
и плач о свом мртвацу
80. Истој инокињи, која одлучно жели
да пређе у други манастир,
због појачаних размирица
81. О промени обитељи и келејном правилу
83. Једној инокињи поводом кончине
њеног најближег сродника
84. Једној инокињи која је пожелела д
а ступи под духовно руковођење старца
85. Истој инокињи – покајање доводи
до плача и смирења;
молитва је оружје против помисли;
о спремности на невоље
86. Истој о покајању
87. Истој: поводом кончине њеног брата
88. О значају духовног савета;
делање савести приликом његовог прихватања;
сила Божја у немоћи се показује савршена;
снисхођење према својим немоћима
89. Истој: одговор на вест
о кончини друге инокиње
90. Истој: када невоље долазе од ближњих,
треба окривљавати себе,
а не другог
91. Истој инокињи:
о смирењу и самоукоравању
92. Истој: од самоукоравања
рађа се скрушеност духа.
О преписивању отачких дела
93. Истој: невоље су удео
сваког следбеника Христовог
96. Истој: о давању савета
и о преписивању дела Светих Отаца
98. Истој: о животу у манастиру
100. Истој: о невољама
и о своме здрављу
101. Истој: о невољама
и о покајању
102. Истој: о самоукоравању
104. Истој: о служењу Цркви
106. Једном настојатељу: о милосрђу
108. Ономе који је поново ступио
у манастир и доживео искушења
109. Оцу који полази у Јерусалим;
о покајању
110. Монаху који се налази
у тешкој ситуацији
111. Благослов за добар почетак
112. Болесној старици која је ступила
у манастир са своје две ћерке.
О одговорности родитеља
за васпитање своје деце;
о благодарењу Богу у невољама
113. Неком свештенику, духовном сину.
О болестима и о огорчености душе
114. Оцу кога су задесиле невоље.
О борби са помислима
115. О животу према савету
116. Истој особи о истој ствари
117. Истој монахињи: о молитви уопште;
о читању неправославних књига;
о милости
118. О келијском правилу, о страховима,
о бављењу молитвом Исусовом
119. О болести, o помислима,
o смирењу, трпљењу и благодарењу
121. Раздражљивост и занос појачавају се
код оних који из света долазе у манастир;
свакодневна спотицања
122. Патње, твој Крст
123. Искушења. Патње
124. У вези са сестром која је душевно оболела
125. О истом
126. О искушењима; o страховима.
Делатност која ce препоручује
за време искушења
127. Ученику, свештеномонаху Сергијевске пустиње,
који je у писму оптужио архимандрита Игњатија
за променљивост његовог расположења
према онима који га окружују уопште,
а посебно према том свештеномонаху.
Чистосрдачно признање сопствене греховности.
О трпељивом подношењу недостатака ближњих,
о непостојаности, о “крсном знању”
о гордости и њеним обележјима
128. Брату који је после дугих болести
и неузимања хране осетио духовну утеху.
Поука о духовном животу
129. Дело духовно и дело телесно;
разлика између њих.
Чување душевног мира. О јављањима, виђењима
и осећањима,
лажним и истинитим,
и о опасности која за неискусне долази од њих
130. Покајање. Борба против греха.
Однос према духовном наставнику
131. Оруђа спасења
132. Мир Христов. Телесне слабости
133. Искушење и узнемиреност
134. Патње. Промена манастира
135. Не треба осуђивати себе
136. О послушању. Дарови почетницима
137. О исповести
138. Исповест и борба са греховним помислима
139. Исповедање помисли. Правило поклона
140. Исповест пред старцем залог спасења
141. О томе да је неопходно све откривати Старици
142. Завист. Дистанца.
Смирење и откривање помисли
143. О откривању помисли
144. Самовоља и саблазан
на старца су погибељни
145. О правилу за болесника
146. О борби ca страстима и демонима
147. О подвигу који превазилази силе
148. Подозрење, самовоља
и љубомора су ђавољи наговори
149. О трпљењу невоље која је наишла
150. О посту на питање тешко болесне монахиње
151. Истој монахињи. Савет да се бави молитвом Исусовом
152. Истој монахињи. За утеху и укрепљење болеснице
153. О недавно поново објављеној књизи
“Житије и списи молдавског старца Пајсија Величковског”.
О Исусовој молитви
154. Једном настојатељу о молитви Исусовој
156. Брату који се занима умном молитвом.
Поука о духовном животу
157. Брату који се занима умном молитвом.
Поука о духовном животу
158. Брату који упражњава умну молитву.
Поука о духовном животу
159. Брату који се бави умном молитвом
163. Брату који се бави умном молитвом:
о мешању добра и зла у људима,
о “одређености о делима написаним из “умишљености”
169. Савети ономе ко жели да ступи у манастир
170. Савети настојатељици манастира
173. О осуђивању добронамерних људи
64. Практични савети јеромонаху Игњатију у послу управљања обитељи
Истински пријатељу мој, оче Игњатије!
(…) Послушника Кириловског пристани да примиш, а такође и чиновника из Опекунског савета. А плац-ађутанту Иготину реци да из жалости не треба ићи у манастир, у који се може ступити само по призвању. Сви, колико их знам, који су ступили у манастир због било каквих спољашњих околности, а не по при звању, бивају веома непостојани и обавезно напуштају манастир са великим непријатностима и по манастир и по себе. И зато одлучно одбиј. Христос са Вама.
18. септембра,
архимандрит Игњатије
79. О сећању на смрт; понављање савета да се не мења место живљења; о молитвеном правилу; о молитви за јеретике, молитва и плач о свом мртвацу
Шта може бити теже од стања душе коју муче искушења? To je боравак у паклу, у вечним мукама. Сећање на њих ублажава овдашња искушења. “Непријатељ мој, говори (у Лествици) униније, је сећање на смрт”. Сетите се друштва демона у аду и људи ће Вам се учинити добри; сетите се мука у аду и искушења ће постати лака за вас.
Ако Ваша помисао одбацује пример затворника руком смирења, бар тако изгледа споља, онда послушајте савет светога Јована Лествичника, који у 4. степену своје Лествице овако говори: “Онај ко се лако решава на прелажење са места на место сасвим је неискусан: јер ништа не чини душу тако бесплодном као нестрпљење… Прелазећи, можеш да изгубиш оно искупљење којим те је искупио Христос”. Св. Григорије Синајски упоређује оне који прелазе са места на место са пресађиваним дрвећем, које се при сваком пресађивању налази у опасности да буде изгубљено, и које готово неминовно губи знатан део своје снаге. По свему што осећам из Вашег писма и по свему што видим код Светих Отаца, не саветујем Вам да прелазите (на друго место). А ради утехе душе Ваше, саветујем да посетите старца Исаију у Шикифоровској пустињи Олоњецке епархије. Његова беседа ће Вам бити утешна, и мислим да ће он потврдити мој савет Вама и да ће Вам рећи отворено да помисли Ваше о преласку (промени места) нису ништа друго до наговарање бесовско које наводи на зло.
Што се тиче молитвеног правила знајте да је оно ради Вас, а не Ви ради њега, него ради Господа. Зато имајте слободу са расуђивањем. Када сте немоћни одузимајте, када сте у снази додајте једно и друго са умереношћу и опрезношћу, јер смо крајње немоћни, и окружени лоповима и убицама одасвуд. Када не боравите у цркви, онда читајте правило које Вам је прописано: одобравам га, бар док моме јадном срцу не саопштите шта треба изменити, у случају да то замолите.
Није допуштено молити се за јеретике као да су удови који припадају Цркви и зато не треба ни вадити за њих честице, као израз учешћа у Цркви, већ се може молити за њихово обраћање. Онај ко има свога мртваца њега оплакује, за њега се моли. Злочинци који су затворени у тамници не могу да се прихватају заступања других злочинаца. Господ је Љубав, и толико жели спасење свих, да ми то и не можемо ни да схватимо. Препустимо овој Љубави спасење наше и свих, a са своје стране постарајмо се за оно што зависи од нас, за очишћење себе. Ово ћемо достићи тада када умремо за све. Слава Богу.
80. Истој инокињи, која одлучно жели да пређе у други манастир, због појачаних размирица
Ако налазите да Ваш даљи боравак у Старо Ладошком Никољском манастиру за Вас није могућ због размирица које су се појачале и неподношљиве су за вас, онда ће Господ, ради Кога сам Вам саветовао да останете и да се супротстављате раздорима, да благослови “излазак” Ваш и “улазак” у другу обитељ, где бисте могли да у душевном миру нађете “пашу” спасоносну. Али нека излазак Ваш буде у Господу. Он ће бити такав ако га извршите са смирењем, оптужујући једино себе, наводећи као разлог изласка једино своју немоћ, и укоравајући себе што нисте могли да поступите онако како Свети Оци сматрају за најбоље, то јест да издржите и победите душевне раздоре на лицу места. Тада улазак Ваш у другу обитељ може да привуче на себе благослов Господа, Који “неће одбацити срие скрушено и смирено“, него се “противи гордима”.
О. Исаија сада је гост код мене, и ја се радујем, видећи у њему обилну благодат Божју. Нисте ли наумили да допутујете до Твера? Тамо је игуманија В. добронамерна и има духовно знање. И клима је тамо нешто боља, а клима, по запажању Светих Отаца, има велики утицај нарочито на оне који проводе безмолвни живот. И опет Бог да Вас благослови да испуните намеру Вашу, ако се врши са миром и смирењем. А ако желите мој грешни благослов, онда Вас и у одсуству благосиљам благословом од Господа, од Кога је сваки добри дар. Просим Ваше свете молитве за мене недостојног.
81. О промени обитељи и келејном правилу
Добио сам Ваше писмо. Увиђам Вашу жељу да се настаните у Сјандебској обитељи. Мада се она мени чини неостваривом… осим тога, чини ми се да, ако и задобијете оно што желите, онда мораћете да напустите Сјандебску обитељ: такве неочекиване непријатности ће Вас тамо дочекати, такве бриге, такав метеж, такав немир! Ипак, да бисте могли поузданије да сазнате вољу Божју, саветујем Вам да пишете Преосвећеном Венедикту, који је заиста веома добар човек. Можете у Вашем писму да се позовете на мене, да кажете да Вас ја знам и да молите да чујете његов одговор преко мене, помислили сте да ћете тамо бити газдарица, да ће Вас за сваку ситницу питати, да ће све бриге о свему материјалном пасти на Вас? Чак и у тренуцима мира и усамљености, мисао Ваша ће се удаљавати од Бога у размишљања о материјалном. Међутим, не спутавам Вашу слободу. Отац Исаија Вам саветује пут који је сам пролазио, на коме га је Господ заштитио, али који је мимо општег закона и на коме многи могу да се спотакну. Начин живота у Сирновској обитељи биће већ неупоредиво узорнији од овог (у Сјандебској); тамо ће Вас се животне бриге мало тицати. А ако нећете да се срећете са људима, онда је та жеља погрешна. Када је Преподобни Доротеј о томе питао свога старца Авву Јована Пророка, Јован је одговорио да је удаљавање од сусрета са људима веома штетно за онога ко није достигао савршенство, зато што скрива од њега његове немоћи, које људи откривају, и да га због тога чини бесплодним.
Што се тиче Вашег правила, сматрам да је потребно да читате како катизме, тако и каноне, као и молитву Исусову, да изговарате речи отегнуто и полако, напрежући велику пажњу да ни једна реч не буде изговорена без пажње. Прелазећи, на тај начин, из квантитета у квалитет, можете да из вечерњег правила изоставите катизму и неколико поклона, да повећање количине (броја) не би умањивало квалитет. Будите слободни, знајући да је правило ради човека, а не човек ради правила. Мир Божји да се настани у Вама богато. Нека прст Божји управи путеве Ваше по премудрој и свеблагој Божанској вољи. Келејници Вашој Мој грешни благослов.
83. Једној инокињи поводом кончине њеног најближег сродника
Ми, који смо отишли из света у наручје светих обитељи, самим тим смо отпочели нашу смрт по телу и живот у Христу. Дешавају се кончине напрасне, а бивају и кончине после дуготрајних болести. Откад смо оставили свет, ми умиремо свакодневно, По сведочанству светог Апостола Павла. У овој смрти видимо обавезан услов за истинити живот. Тренутак нашег пресељења са земље, рођења нашег за вечност, за нас није тако необичан и туђ, као што је за оне који живе у свету и који су, заглушени његовом буком и приковани за њега умом и срцем, заборавили шта је смрт и не мисле о вечности, која ће неминовно бити и њихов удео.
Сазнавши за смрт Вашег ближњег, немојте се предати оним неутешним ридањима, којима се обично предаје свет, доказујући тиме да је његова нада само у телу. Ваша нада je у Христу. Пусгите за умрлог молитвене сузе, обратите се срцем и мислима Ономе Ко једино може да Вас утеши, пред Киме треба да станете у време које Вам је предодређено. Немојте се заносити било чиме земаљским; плод таквог заношења, које је заводљиво, обмањиво маштарење, јесте пролазност. Имајте мир у Богу, предајте се са потпуном покорношћу Његовој светој вољи. У тој вољи је пунота Доброте и Премудрости; Њој се поклонимо, припаднимо стопама Њеним, поверавајући душе и тела наша Господу. Амин.
84. Једној инокињи која је пожелела да ступи под духовно руковођење старца
Спаситељ света, Господ Исус Христос, опростивши сину, који је прво рекао: “нећу”, а после “се раскаја и отиде“, нека опрости и Вама оно за шта молите опроштај. Пишете да сте после читања књиге св. Авве Доротеја увидели колико сте се удаљили од истинитог пута. Али то се дешава са свима који прелазе из живота самовољног у Христоподражавајуће послушање. По речима св. Јована Лествичника, такав “слеп би и прогледа”. Не само да Вас не одбацујем, него Вас и призивам: “Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас”, не зато што сам ја сам по себи довољан да научим некога било чему, него зато што моје учење није моје, него је преузето од Светих Отаца, чије перо је водио Дух Свети. Што се тиче Вашег новог познанства са М. А., нека Вас не забрињава разлика у карактерима: једномислије у Христу силно сједињује не само два инока, него je у првобитној Цркви сав верујући народ сјединило у једно срце и душу. Ви говорите о навикама које сте временом усвојили. На то одговара Лествичник: “истински иноци све нека презру, свега нека се одрекну, то јест пристрашћа”. Мада је ово немогуће одједном учинити, ипак је могуће постепено. Чувајте се строгости. Али можемо ли да не будемо строги када чујемо Господа како нам обећава: “Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити”. Прочитајте књигу св. Авве Доротеја, и ако Ваша намера да ходате по стази одсецања воље не престане, већ се разгори још јаче и пламен небеских жеља обузме Вашу душу, онда благоизволите да дођете да бисте слушали исцрпније учење о овом путу и прихватили извесна правила, која ће, као високе и тврде зидине, оградити душу Вашу. Желите да постанете моја кћер? У усхићењу духа, гледајући на сабрање мојих духовних чеда, чијим духовним оцем нисам достојан да се називам, већ слугом, говорим души својој: “Весели се, нероткињо која не рађаш, запевај и покликни ти која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више деце него ли она која има мужа” (Исаија 54,1). Најзад, призивањем на Вас милости Божје, завршавам ове редове.
10. марта 1842.
85. Истој инокињи – покајање доводи до плача и смирења; молитва је оружје против помисли; о спремности на невоље
(…) Истина Господ наш Исус Христос Који смирено стоји пред Пилатом који пита о Истини, гледа је, и не познаје је, као што и сада све слуге овога света Њу гледајући не виде и слушајући не чују, ова Небеска Истина, сишавши на земљу палим и немоћним људима, “јер нагиње ум људски приљежно на зло од младости (своје)“, почела је учење своје речима: покајте се! A (докле треба да се каје онај ко је немоћан и непрестано пада, ако не телом, а оно мишљу и срцем? Докле год је неминовно подвргнут промењивости, тој последици пада праотачког, све до последњег даха, јер не види се да је Истина, која је завештала покајање, њему учинила другачији крај на земљи, или завршетак, осим природног краја његовог са кончином земаљског живота човековог. Дакле, не чудите се видећи у себи непрестану промењивост, не надајте се да ћете се избавити од ње пре смрти, или боље речено, немојте се заваравати том надом. И иначе таласи буре свагда ће Вас затицати изненада, и зато ће на Вас неупоредиво јаче дејствовати, штавише и обориће вас. Задивите се и поклоните Истини, Која непрестану промењивост човечију лечи заповешћу о непрестаном покајању. Одлазећи на спавање кајте се, и устајући кајте се; као што се у ланцу карика држи за карику, тако и у животу Вашем уздах нека следи за уздахом. Тако проводите дане, месеце и године. Нека предмет Вашег разматрања буду немоћи Ваше. Осећајте се у срцу Вашем као она која је бачена у тамницу до краја живота, као губавац, изгнан ван места живљења. Страдања ће се окончати онда када се заврши живот: последњи уздах биће испуштен са последњим дахом. За инока је утеха на земљи плач и умилење. Шта је плач? To je дејство благодати дате приликом крштења, то је посредовање Духа за грешнике, Духа који се у нас уселио при светом крштењу. Управо зато свети плач је непознат онима који не познају Христа и јеретицима. Хоћеш ли да осетиш олакшање од страсти које војују са тобом? Хоћеш ли да нађеш умилење у својој келији, без кога се, као лађа без котве, мисао захваћена жестоким ветром носи по таласима маште и бива бачена у дубину унинија? Хоћеш ли да видиш светлост од Светлости? Хоћеш ли да осетиш љубав која од Љубави исходи и ка Љубави води? Узми мисао своју и баци је пред ноге браћи и сестрама, не разликујући зле од добрих; реци помисли својој и што је могуће чешће понављај да се од мисли роди осећање: “то су Анђели Божји, a ја сама грехом и мраком слична сам ђаволу”… Суђено Вам је да нађете олакшање (опроштај грехова) за душе Ваше пред ногама братије: одређена је за Вас молитва цариника, а не Исусова. Царство небеско отвара за Вас исповедање разбојника, а не светиње Јованове. Изнесимо из срца и рецимо: ” Чуј кћери, и видu, и приклони ухо твоје“, и када се украсиш покајањем, тада “Цар цapeвa и Господ Господара пожелеће лепоту твоју“, која је од покајања.
Пишете о помислима и желите да их разјасните и да сазнате шта подразумева Апостол под речима: јер не ратујемо против… и осталим. To за Вас није корисно и није потребно. Довољно Вам је да знате да сваког тренутка на Вас могу да устану и сопствене страсти, и духови лукавства, који жуде за погибијом свих, и да Ви, као најнемоћнија, непрестано треба да вапите ка Господу: “помилуј ме, јер сам немоћна!” Када, по нади Вашој у Њега, Господ буде Ваша крепост, a no занимањима Вашим буде Ваша похвала, тада ће Господ бити и спасење Ваше. Јер је слава моја и похвала моја Господ, и би мени на спасење. Тада нећете умрети, него ћете бити живи покајањем и разумећете дела Господња, као што Он грешнике избавља из ада и уводи их у рај. О, када би нас Господ тога удостојио! Будите спремни на невоље, и невоље ће ce ублажити; одрекните ce утехе, и она ће доћи ономе ко себе сматра недостојним ње. Просим свете молитве за оног ко говори а не твори.
9. октобра 1842.
86. Истој о покајању
Господ је дошао да спаси грешнике, од који сам први ја, a друга Ви, да нам рашири руке за очински загрљај Свој и да нас прими, као што је отац споменут у Јеванђељу примио сина који је расуо имање своје. Нека успокоји срце наше сведочанство да милосрдни Отац Небески прима покајање наше. Ви ми нисте писали пером, него сте писали срцем и умом, a у књизи преподобног Исаије видели сте одговоре које сам Вам својевремено напиcao. Ово говорим зато што сам Вам, сагледавши делимично устројење душе Ваше, саветовао да се вежете нарочито за читање споменуте књиге, у којој се одражава душа која је искусила много јада и увидела мноштво немоћи својих, душа која се предавала плачу о самом себи, која је искала радост и уточиште у милосрђу Божјем. Немојте се смућивати својим бригама о сиромашним земљорадницима, или о сељацима, или о хришћанима; чините им добро колико можете, дотле док Господ не скине са вас ту бригу. Обрадовао сам се увидевши из писма Вашег да више нисте тако мудри као што сте били пре. А пошто Вам пишем овако отворено, онда из тога можете видети како сам Вам близак срцем својим и како Вам искрено желим напредовање у Господу. Мир Божји да почива на Вама богато. Амин.
1843.
87. Истој: поводом кончине њеног брата
Богу je угодно што сам био весник о кончини Вашег брата, која се десила дан после Богојављења. Он се исповедао сасвим присебан и причестио се Светим Тајнама, после чега је, кроз два сата, изгубио моћ говора. Све ово је највише што срце Ваше треба да зна. Данас је био код мене П. Н. са супругом и са Т.Н., пошто су јуче сахранили Вашег и свог брата. Они су ме молили да примим на себе да Вам напишем извештај о том догађају, и пре него што су ме замолили за то, срце моје ми је рекло да то треба да учиним. Изливајте сузе на радост и утеху оних који су остали и оних који су починули! У капима суза нека се светли молитва, као у капима кише разнобојна дуга, та слика, или тачније символ мира између Бога и људи. Разне боје у молитви нека буду: исповедање, скрушеност срца, кајање, умилење, радост. Сада, док пишем, помислио сам да реч радуга (дуга) потиче од радости то је радосна дуга. Таква дуга нека буде Ваша молитва; један њен крај да додирује Ваше срце, а други небо. Светлост наде и уздања нека се светли у души Вашој, светлост од Светлости Христа, Који је грехе наше умио и искупио нас од таме греховне. Њему сами себе и једни друге поверавамо. Њему поверавам и Вас, јер милост Његова почива на Вама. Амин.
88. О значају духовног савета; делање савести приликом његовог прихватања; сила Божја у немоћи се показује савршена; снисхођење према својим немоћима
Иако ме нисте обавестили да се налазите у извесном смућењу, ипак ми је срце моје то казивало. Ево одговора мог грешног срца Вашим скривеним помислима: Ви сте преда мном свагда једнаки, јер је мој однос према Вама ради Господа. Мир Вам! … Видим у Вама плод духовни који je у познању немоћи својих. О њима је св. Апостол Павле рекао: “Најрадије ћу се хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова”. Добро би било да прочитате одговоре Великог Варсонуфија Андреју. (Ову књигу можете преписати када се она у обитељи нашој преведе на руски језик, а већ је обављено више од поло вине тог посла). Знајте да не присвајам никакву власт над Вама, већ, дајући Вам савет, препуштам Вашој вољи да га испуните или не испуните. И у једном и у другом случају будите мирни. Тако и према келејници Вашој: бићу сасвим миран ако је удаљите од себе, јер у мојим односима према Вама имам као главни циљ корист Ваше душе. Руководите се својом савешћу. Пошто прочитате ово писмо, размотрите какво ће осећа ње бити у Вашој души. Ако ce у њу излије мир и спокојство, онда знајте да је оно што Вам је речено, речено у Господу. Ваша савест ће сведочити да оно што је речено у Господу треба да се испуни, макар испуњење било скопчано са жалошћу. Свети Оци су рекли да врлина без невоље није врлина. Господ говори у Јеванђељу (Лк. 8, ст. 15), тумачећи причу о семену које је приликом сејања пало на различито тло: “Ако је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе je, и род доносе у трпљењу”. Рекавши ово Господ је додао страшне речи: “Ко има уши да чује, нека чује!” Још молим уђите у себе и увидећете да je у Вама била скривена жеља да према Вашој снази будете од душевне користи некој сестри. Судовима Божјим то је уређено, али не оним путем какав је приказивала наша машта, него путем Божјим, тако што је оно што нам се чинило корисно остало бесплодно, а оно што нам се чинило штетно и немоћно донело је обилан плод; а слава у плоду припада Јединоме Богу, а ми се налазимо само у нашим немоћима и вечити смо дужници Богу. Позивам Вас и себе: сведимо наша схватања и осећања срца на ништа, да се велича у нама Христос. Умртвимо себе: мртвац је без живота и без делања. Умртвимо себе да би у нама живео и дејствовао Христос. Будите снисходљиви према Вашој души у њеним немоћима. Претерана строгост одвраћа од покајања и доводи до унинија и очајања. Будите смирени и према приликама Вашим, и ипак се старајте да окончате Ваше управљање имањем: то захтева од вас заповест Христова, која Вас уверава истином која у њој живи, да “не можете служити Богу и мамону“. Мир Вам. Амин. в.јуна 1844.
89. Истој: одговор на вест о кончини друге инокиње
Дакле, упокојила се на Вашим рукама A. В., или тачније: за вршила је земаљско странствовање, почела живот вечни тамо где нема жалости и уздисања него је радост бескрајна! Сви ми смо такви кратковремени гости на земљи! Сваки час неко одлази на најдаљи пут. Веома лепо упоређује Георгије Затворник наш живот са боравком затвореника у тамници, од којих час један, час други бива позиван на суд и коначну пресуду. Припремајмо се за тај суд, да би пресуда за нас била повољна. Праведници ће износити своју праведност, као обилну жртву пред престо судије, а ми грешни принесимо тамо макар покајање и сузе. Господ да Вас благослови и да Вас крепи да наставите и завршите живот Ваш у славу Његову. Мир Вам.
септембра 1844.
90. Истој: када невоље долазе од ближњих, треба окривљавати себе, а не другог
Добио сам Ваше писмо и од срца се обрадовао, видећи са каквом сте искреношћу и непосредношћу отворили Вашу душу преда мном недостојним. Господ да Вам узврати по вери Вашој и да устроји привремени живот Ваш на корист за живот вечни. Уверен сам да К. не може да живи уз Вас. Господ јој није дао онај благи и покорни разум, као њеном брату који живи код мене и својим начином живота назидава себе, мене и многе. Пустите је и будите мирни. Верујемо, учећи се од Светих Отаца да тако верујемо, да ако Господ коме, из нама недовољно познатих, а Њему Јединоме познатих разлога, не да да разуме путеве послушања, онај човек ништа неће прихватити, и макар имао пред собом саме свете Апостоле, и њих ће каменовати. Пустите ту девојку, која Вама двема дугује по сто динара, са миром, без икаквих прекора, имајући на уму да смо сви ми дужни безброј таланата Господу Који ће нам опростити наш дуг, када ми опростимо дужницима својим. А ако хоћете да пожањете обилан плод духовни, онда понизите себе пред ближњим у срцу своме и реците сами себи: “за то што се та ствар није средила, крива сам ја због недостатка духовног разума и трпљења, којима се придобија ближњи”. Помолите се за мене да ми Господ дарује да окривим себе као главног кривца за тај немир. Признајем своју кривицу и молим Вас да ми опростите ради Господа, ради Кога сте се орасположили да слушате моју грешну реч, коју изговарам у Господу. Господ да Вас благослови; будите смирени и спокојни.
91. Истој инокињи: о смирењу и самоукоравању
Нека Господ утеши жалосно срце Ваше. Док смо на путу, док нисмо ушли у пристаниште неизмењиве вечности, треба да очекујемо у себи и у својим околностима промене, преокрете, невоље уобичајене и неочекиване. Један преподобни Отац је ре као: “За све слава Богу, за саме немоћи наше, јер боље је бити грешник и видети себе таквим, него бити наизглед праведник и сматрати себе таквим”. Ове речи светог Оца крајње су утешне за нас немоћне и грешне, за наше доба и нараштај, који може да се похвали само немоћима својим. Оне не дају повода да се греши самовољно, него теше оне који уз извесну пажњу према себи осећају да су њихове душе нехотични плен греха.
Размишљајући о томе и видећи да оскудевате у делима правде, стекните цариниково смирење: оно срце скрушено и смирено, које Господ неће одбацити. Не окривљујте никога за немоћи своје, чак ни околности и активности у која сте постављени. Окривљујте једино себе. Цар Давид, свети Пророк и Боговидилац Мојсеј, свети Пророк Данило угодили су Богу сред мноштва разноврсних занимања, сред свакојаких трзавица. Неки преподобни из општежића египатског, описаног од светог Јована Лествичника, говорили су му: ” Сред метежа стекни безмолвну мисао, тo je преславно”. Укоравајте себе, укоравајте своју немоћну вољу, јер снага воље и у немоћнима чини велике ствари. Наћи ћете утеху у окривљавању себе. Окривите себе и осудите себе, a Бог ће Вас оправдати и помиловати. Када је Теофил, патријарх александријски, дошао на Нитријску гору, упитао је Игумана горе, под чијим руковођењем се спасавало до десет хиљада монаха: “Оче, шта си ти нашао да је нарочито важно на путу монашком?” “Укоравати и осуђивати себе непрестано”, одговорио је свети и смирени Игуман.” Да, рекао је Патријарх, другог средства спасења нема”. Стичите ово лако делање, које може да уведе у душу Вашу смирење, а уједно и утеху и свети мир од Господа, у Коме се одмара од усрдних напора својих сваки ко је натоварен њима.
Желим Вам мир, духовну утеху и спасење.
12 септембра 1845.
92. Истој: од самоукоравања рађа се скрушеност духа. О преписивању отачких дела
Ако уочите код себе да сте само слушалац Речи Божје, а не творитељ, онда мислено станите пред оном Речју Божјом, која ће нам судити у последњи дан, као осуђена, и потрудите се да стекнете дух скрушен и срце скрушено, а када можете, онда пустите и коју сузу тако размишљајући и Господ ће Вас помиловати. Не западајте у очајање, но када сте без наде у себе, тим чвршће се уздајте у Бога.
Ако расудите да је преписивање на корист Вашу и ради побожног провођења времена у раду и уједно у Богомислију, онда препишите. Постоји код нас на руском језику Лествичник у мом убогом преводу. Ако желите, можемо Вам доставити. Та књига не припада мени, него једном брату, који би Вам драге воље и од срца дао књигу на послугу. Преписивање књига Светих било је рукодеље многих преподобних Отаца, између осталих и нашег преподобног Нила Сорског. Стога је ово делање посведочено као делање Угодника Божјег и мора донети обилну корист. Мир Вам!
28. марта 1846.
93. Истој: невоље су удео сваког следбеника Христовог
Добио сам Ваше писмо и видео из њега да пут Вашег живота пролази кроз тескобе и невоље, како је то обећано свима који желе да иду за Христом. Ко иде за Христом, као првоврховни Петар и првозвани Андреј, томе је предназначен крст. Ко се обраћа Христу као разбојник, његов је удео опет Крст. У првом случају крст постаје венац, у другом бива лествица. Но ма какве биле наше прилике, ма каквом узору се приближили, немогуће је бити Христов без крста, “што значи, изговара се при пострижењу у монаштво, да будеш увек готов да прихватиш сваку невољу коју Промислитељ попусти на тебе”. Господ да Вас укрепи.
20. маја 1846.
96. Истој: о давању савета и о преписивању дела Светих Отаца
Поводом питања о девојкама које су Вам се обратиле за душекорисни савет, назидавајте их (поучавајте их) према Вашој снази, не дајући маха пристрашћу срца, и знајући да је само Бог лекар њихових душа, исто као и Ваше. Такво уклањање од пристрашћа сачуваће Вас у самоумртвљености, при којој погодно дејствује сећање на смрт.
Извините за моју грешку! Нисам разумео да желите да препишете “Духовни луг” свештеномонаха Доротеја, већ сам мислио да сте хтели да се занимате књигом Авве Доротеја да бисте је боље упамтили. Толико уважавам ову књигу да и сада не престајем да је ишчитавам ради назидања мога и браће моје. А што се тиче “Духовног луга”, рећи ћу Вам исто што и у погледу светог Исаака: те књиге припадају више отшелницима, и то истинским отшелницима. По благослову Митрополита, “Духовни луг” преводи сада на руски језик учени јеромонах Јона, који живи у Валаамском манастиру. Зато бих Вам саветовао да је боље да препишете Исаака, a ” Духовни луг” ће можда бити ускоро објављен на руском језику. А Исаак има такву аскетску вредност у Пајсијевом преводу да ниједан други превод не може заменити његов. Међутим, ако расудите да и “Духовни луг” треба да имате на словенском језику, на којем га је написао свештеномонах, то је драгоцено. Та књига је и сада реткост, а касније ће бити још ређа.
25. јануара 1851.
98. Истој: о животу у манастиру
Наш дуготрајни живот у манастиру доноси нам макар тај плод што почињемо да сагледавамо своје немоћи и сво уздање наше не полажемо на себе, него на Искупитеља нашег.
30. априла 1859.
100. Истој: о невољама и о своме здрављу
Милосрдни Господ, Који дарује пут спасења и само спасење онима који желе да се спасу, нека и Вама укаже пут који Вам приличи. У наше време дато је да се спасавамо највише трпљењем невоља.
У целини здравље моје је веома нарушено. Дошао сам овамо полумртав. Све у своје време. Било је време када сам га већином посвећивао ближњима, а сада је дошло друго време, време коме треба обратити пажњу нарочито строго на себе, да бисмо се покајањем припремили за прелазак из овог живота (у вечни).
новембра 1861.
101. Истој: о невољама и о покајању
Што налазим да је корисно за мене, то налазим да је корисно и за вас, наиме: благодушно трпљење спољашњих и унутрашњих жалости и благовремено припремање себе покајањем за прелазак у вечност.
102. Истој: о самоукоравању
Добро је да инок и инокиња, који дуго живе у манастиру и који су достигли поодмакле године, остатак својих дана проведу у пажењу на себе, у молитвеном тиховању, у припремању себе за прелазак у вечност. Ко жели да побожно и успешно молитвено тихује треба да у темељ свог начина живота положи постојано самоукоравање, као што је рекао један велики старац Нитријске горе Теофилу, Патријарху александријском. Иштем Ваше свете молитве Господу за мене, да би и мени било даровано делање на које Вам указујем, без кога душа не може да се умири и да изађе из стања пометње и несабраности.
104. Истој: о служењу Цркви
Добро сте учинили што сте одустали (од игуманства) пре свега због сазнања немоћи и недостојности. Даље шта Бог да. Свети Симеон Нови Богослов је рекао да је свако служење у окриљу Цркве, када се врши у циљу угађања Богу, преблажено. Поступите по вољи Божјој, умоливши Бога да Вам дарује да поступите онако како је Њему благоугодно.
29. децембра 1863.
106. Једном настојатељу: о милосрђу
По доласку мом у обитељ Светитеља Христовог Николаја, неко време сам оклевао да пишем и Вама. Очекивао сам да ће несабраност, коју је тако обилно задобила душа моја за време дуготрајног путовања, мало по мало престати, будући постепено ублажавана осамљеношћу. Не, нису се оствариле моје наде! И даље сам растрзан, губим драгоцено, неповратно и брзо пролазно време, а желим да га свецело посветим покајању. Требало је да проведем неко, о то дуже, време у гостима у Костроми, требало је да боравим у Јарославу, био сам дужан да се побринем о устројству својих келија: све то расејава човека, уводи у душу бригу о земљи, одвлачи од бриге суштински неопходне бриге о Небу. А свака брига о Небу, ако није надахнута покајањем мртва је, неистинита. “Безакоње моје ја ћу објавити, и бринућу се за грехе своје“, певао је Богонадахнути Давид. Због тога што не могу да се отргнем од несносних свакидашњих трзавица, које се лепе за мене, неправедно је да Вас лишавам свога писма, на које имате увек права, као на данак, као на дуг, којима сте обавезали моје срце, пруживши ми тако много љубави и указавши ми поверење. Ви и предивно словесно стадо Ваше често се појављујете пред очима душе моје, јављате се тако утешно, тако блиско. Дух скраћује материјално растојање… Гледам на Вас, и говорим срдачном љубављу: “Господе, спаси их. Господе, благослови их. Господе, управи путеве њихове ка истинском благоугађању Теби”!
Приликом нашег личног сусрета, рекли сте ми да Вас многи прекоревају због Вашег милосрђа према ближњима и сматрају га сувишним и претераним. Ви сте желели да чујете моје мишљење о овом питању. У то време душа моја је била помрачена погубном несабраношћу, срце је постајало грубо од окорелости и неосетљивости неизбежних својстава срца при одсуству покајања. Од покајања се рађа умилење, умилење осветљава клет душевну, уносећи у њу светлост духовну од Светлости Христове. Није било ове светлости у мојој души, нема је ни сада. Усамљеност барем даје могућност да се сећамо њеног (светлости) постојања. Само сећање на Светлост већ просветљује. При таквом сећању изнећу Вам свој одговор, који је приликом нашег сусрета био само ћутање, или обећање да ћу одговорити писмено из своје осаме. Желим да сада испуним своје обећање. А онда није ни требало отварати узалуд уста и мрдати језиком само због домишљања ума, јер у души није било одговора. Руковођен Јеванђељем, почињем да гледам у дубину и висину учења Христовог. Позивам вас: попнимо се на врх горе свете, то јест, погрузимо се у покајање и молитву, а из њих, из стања која се из њих рађају погледајмо на чудеса Божја у земљи Египатској, на пољу Танеосу (Ис. 77,12), у земљи нашег изгнања и ропства.
Умолимо Господа да нам Он дарује да видимо та чудеса: Он отвара очи душе, тада ће оне видети чудеса од закона Његовог.
Испитујем милосрђе, које нам је заповедио Господ: видим бездан несагледиви, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6, 36). Да бисмо испунили ову заповест треба да постанемо толико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милостиви Господ. Широка је заповест Твоја веома (Пс. 118). Ко, заиста, може да је сасвим испуни? Само онај ко је, обузет Духом Твојим Светим, напустио деци тако својствено ходање стазом заповести Твојих са муком и крајње полагано, и почиње да ходи по њима (заповестима) дивовским корацима и више јури, него што корача, лети на крилима Духа. Али ја, грешник, мрачни грешник, кад год гледам себе, свагда видим мешање добра и зла, предано човечијем роду од његовог праоца, који је дрско и грешно окусио од дрвета познања добра и зла. Ја изгледам људима милосрдан, али тачно проверивши себе, испитавши себе, налазим у себи само глупу маску милосрђа. Добротвори у мени празна слава, милосрдно je у мени пристрашће, блага je у мени лакомост, милостиво je у мени тело, милосрдна je у мени крв, али да ме побуђује на милосрђе заповест Христова, чиста, света, то не налазим у себи. А када ја, мрачни грешник, дођем к себи на кратак трен и пожелим да будем милосрдан у складу са заповешћу Христовом, видим да морам да учиним ужасно насиље над срцем својим. Обличава се болест срца мог светом заповешћу; увераван њоме, сматрам себе, по природи милосрдног, за човека окорелог срца, човекомрсца у светлости Јеванђеља. Моје срце пристаје да подстакнуто крвљу буде милосрдно, али да буде милосрдно по заповести Христовој за њега је распеће.
Тако видећи себе, упоређујући своје стање са оним које је назначено у Јеванђељу за ученика Христовог, сматрам да ја, који имам природну наклоност ка милосрђу, не треба да се поверавам том природном расположењу, већ треба да га умртвљујем. Дужан сам приморавати себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља, макар то било скопчано са присиљавањем срца, које носи у себи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да буде Богоугодна врлина. Осим тога, оно је непријатељско заповестима јеванђељским. Ради његовог сасецања и умртвљења донесен је на земљу мач јеванђељски. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку под утицајем љутог, свезлобног господара овога света.
Господ, Спаситељ света, за време Свог пребивања на земљи, казивао је једном ученицима својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, да ће тамо много пострадати, убијен бити и да ће у трећи дан устати. Тада је првоврховни Апостол, свети Петар, покретан природним милосрђем, почео да противречи Господу. “Боже сачувај, Господе, говорио је он, то неће бити од тебе”. Је ли у устима Богочовека реч “сатано” била само прекорна? Сачувај Боже да допустимо такво богохуљење! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под утицајем сатане, иако ce, по свему судећи, чини да су добри. Поступци човека подстакнути нагоном његовог срца стапају се са делатношћу сатане у једно.
Тако је озлеђена жалосним падом природа наша! Тада, казује Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: “Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га“. Треба умртвити милосрђе чији је узрок крв; треба задобити милосрђе чији је узрок и извор светла и света заповест Христова; она је Дух, она је живот вечни. Ево одговора који сам обећао. Саветујем Вам оно што сматрам за себе неопходно потребним: одбаците милосрђе које у Вама делује од крви, другим речима, од осећања срца, и упустите ce у задобијање милосрђа које је проповедано Јеванђељем, које је учинило човека Богоподобним. Пред Вама ће се открити недогледно поприште за подвиг и трку добру. Какво год напредовање у милосрђу задобили, оно ће Вам се учинити ништавно у поређењу са узором милосрђа показаним у Јеванђељу. Само напредовање Вашe учиће Вас смирењу и доводити до њега. Такво је својство духовног напредовања. Напротив, ко се не одриче себе, не губи живот свој, делује по нагону осећања срца и побудама крви, тај на сваки начин остварује своје “ја”, види добро у својим побудама, у својој делатности обнавља управо себе, стиче мало по мало високо мишљење о себи. Такав, мислећи да напредује духовно, успева само у тешком паду. Тамна прелест овладава његовом душом, туђ му је духовни начин живљења, тоне све дубље и дубље у лажно звани разум и тамну прелест. Прелест је праведна награда ономе је заволео и поштовао своје пало “ја”, ко није хтео да побожно умртви себе, ко није зажелео стање о коме говори св. Апостол: “Живим не више ја, него живи у мени Христос…”
Неколико речи о обитељи Бабајевској. Њоме сам веома задовољан. Братију чини око деведесет људи, а међу њима има неколико подвижника достојних пажње. Манастир је општежитељни Богослужење се врши једноставно, како треба (по црквеном поретку), са страхом Божјим. Појање у недељне и празничне дане је придворно[1] a у остале дане је знамено[2]. Две цркве, хладна и топла, простране су, а две друге, над Светим Вратима и болничка, су мале. У великом засебном здању, које је спојено и завршава се кулама исто као и предња страна, смештене су и је настојатеља и трпезарија са свом њеном опремом и прибором. Уз болничку цркву је мање засебно здање, у коме се налази неколико остарелих и болесних инока. На два угла, која се налазе насупрот главном конаку две су куле, симетрично онима које се налазе на крајевима великог здања. Ван манастира је пространа гостионица за путнике и госте. Цело здање је од камена. Манастир се налази на благој падини брега, окренут је главном, пред њом страном према западу, према Волги и речици Солоњици, која се улива у њу. Ваздух је чудесан, тло је од песка и шљунка, од чега је необична сувоћа. Овдашњи иноци причају да код њих ни у изузетно кишовиту јесен нема блата. To je сасвим природно, судећи по земљишту. Поред саме обитељи је величанствена шума са раскошним храстовима. А ти великани, ти старци, разуме се, стоје ту више столећа. Храстову шуму на растојању од пола врсте од манастира пресеца шипраг, а иза њега је шума од тамно зелених јела. Поред шума, од манастира обалом Солоњице пружа се предивна пољана. У пролеће њу покривају воде широко изливене Волге, и натапају је обилним муљем. Она даје много одличног сена. Када сам дошао овамо, сено је већ било скупљено; манастирско стадо се напаса на пољани, која, заситивши ce у пролеће, не престаје и сада да се украшава необично нежним зеленилом. По овој дивној пољани ја шетам. Ходам у хладу, који ујутру шума далеко распростире по пољани. Моје очи слободно и неодређено лутају свуда около, уживају у природи, која је овде нарочито мила, нежна и предивна за моје очи и срце. Волим да посматрам воду, широко пространство вода, да црпим одатле необјашњиво надахнуће. Дешавало се да дуже времена стојим на обали љутитог Ладошког језера, а бесни таласи стизали су монотоно да разбијају своје главе о камен пред мојим ногама. Мотрио сам на Волхов са прозора Старо-Ладошког Николајевског манастира, на суморни, вечно немирни Волхов. Сада са прозора своје келије посматрам величанствену Волгу. Она је од манастира удаљена не више од сто хвати. Тек почнете да се примичете Волги, а сва околина се радује, осмехује. Очигледно да овај крај живи у благостању. Сама Волга је необично умиљата и величанствена: она је царица међу рекама. Њене струје су некако кротке, нежне, клизе лагано и гипко, али огромном масом. Ни сама олуја на њој не представља ништа страшно, као краткотрајни гнев доброг човека, способног само за доброчинства. Али Волги највише приличи кад никакав ветар не узнемирава њене струје. Управо тада оне клизе неизрециво пријатно, нежно, а уједно моћно и живахно. Управо тада Волга је нарочито величанствена и прелепа. Њена површина постаје слична металном огледалу, по коме се ту и тамо мрешкају ситне струје, као сребрне крљушти. Видео сам како се у том огледалу замишљено огледа месец у ноћној тишини, при надахнутом ноћном молитвеном тиховању. Али када се у том огледалу огледа сунце, тада није могуће гледати на Волгу: она је сва у зрацима, у светлости, у заслепљујућем блештавилу. Погледаш на Волгу, и тако је очигледно да је њено назначење да храни, обогаћује људе, излива изобиље, живот, радост. Није такав Волхов: изгледа мрзовољно са обала својих то моћно губилиште и уједно гробница многих хиљада Новгорођана, немирних, сурових, необузданих, као њихов Волхов. Испред прозора мојих оцртава се цео предео. Мирна прелепа Волга и ушће Солоњице, Иза реке је пространа ливада, на којој стоговима сена нема броја. Иза ливаде почињу горе благих коса, са селима, црквама и великим спахијским кућама. Виде се нека села удаљена двадесет и тридесет врста. Горе, што су даље од Волге тим су вишље, једна гора помаља се за другом, једно село се појављује за другим. Тамо далеко, далеко, где се и шуме, и горе и села сливају у једну модру пругу, која се граничи са небом, још се разликују на модрој пруги ту и тамо тачке које се беласају: то су цркве. А како је срцу драга супротна обала речице Солоњице! Како су пријатне овалне стрмине! На њих сваки дан пастир из суседних села изгони стадо. Он често седи на осамљеном, јарко зеленом врху живописног љупког брежуљка при ушћу Солоњице у Волгу. Одатле дуго по сматра како по чувеној реци бродови и друге лађе носе плодни род благословених крајева Русије у њену северну престоницу. Насупрот светих врата манастира, са горе, из крупног песка и шљунка кључа хиљаду извора. Вода je у њима чиста као кристал, хладна као лед, укусна, лака, право благо за аскету, који уз тако изванредну воду може лако да се одрекне свих других напитака. Свети Григорије Богослов, описујући своје усамљеништво, благонаклоно спомиње изворску воду, која је била његово једино пиће. Ако будете имали прилику да икада посетите Бабајевску обитељ светитеља Николаја и зажелите да упознате моју келију, даћу Вам сигуран знак: баците поглед на предњу страну манастира, на то дугачко, двоспратно засебно камено здање; над њим су два симетричне мансарде, свака са три прозора. Једну од мансарди заузимам ја… Када манастира још није било, на том месту случајно је било сакупљено много “бабајки” (дрвених трупаца). Изнад њих се јавила чудотворна икона Светитеља Мирликијског. Побожни су саградили манастир на месту које је освећено јављањем иконе, а јављање иконе над бабајкама дало је и икони и обитељи назив Бабајевски…
Опет се преносим крилима мисли и љубави к Вама, ка овцама Вашим, тим земаљским анђелима. Сви они, тако отворени, гостољубиви, братољубиви, јесу Анђели. Ви сте их научили да буду такви. Свима пренесите мој најсрдачнији поздрав. Када су ме неки од њих испраћали при одласку из Ваше свете обитељи, заподенуо се између осталог разговор и о томе каквој се малаксалости излажу појци од свог послушања. Са своје стране испричао сам да је због те изнемоглости установљена у нашој обитељи “чреда” (ред) за јутрењу и вечерњу службу. Половина појаца стоји приликом тих служби на клиросу (за певницом), а друга не стоји. Следећег дана поју они који су се синоћ одмарали, а они који су појали синоћ одмарају ce. А на тим службама уче се појању они који су недавно дошли у манастир, а имају глас и дар за појање. На Божанствену литургију и Свеноћно бдење долазе сви. Свидео се братији Вашој поредак уведен у Сергијевој пустињи. Они су ми признали да неки од њих осећају јаку малаксалост, па чак и осетан поремећај у грудима, после кога може да уследи и губитак способности за појање и хроничне болести, које брзо и право воде на гробље. Имао сам прилике да видим горке примере за то. Обећао сам Вашим чедима да ce у свом писму заузмем за њих пред њиховим чедољубивим Оцем, који је и мој Отац. И зато сам пред њим тако одважан.
108. Ономе који је поново ступио у манастир и доживео искушења
Пут нашег живота налик је пловидби по широком мору. На томе мору понекад је тихо, а понекад дува повољан ветар; али је најчешће на њему бура. Кад видиш како се приближава бура, кад видиш саму буру, не треба да се узнемираваш, да падаш у униније и очајање треба да се супротставиш таласима и противном ветру. Иначе брод душе може да доживи бродолом, па чак и да потоне. Ако се за време буре нешто сломи или повреди у броду душе, не треба се узнемиравати. Треба потражити погодно пристаниште, упловити, поправити оно што је оштећено и наставити са пловидбом, уздајући ce у Свемогућег Бога. Свемогући Бог неће оставити онога ко се узда у Њега! И саме буре биће на корист слуги Христовом: оне ће од њега направити искусног морепловца. Пристаништа у која упловљава брод душе су: молитва и скрушеност духа, читање Свештеног Писма и Отачких књига, савети ближњег, ако је ближњи способан да пружи добар савет у Господу. Умири се: блажен је човек, каже Свето Писмо, који претрпи искушење. И, напротив, свако ко не претрпи искушење неискусан је. Бура која је прошла нека ти послужи као припремна, опитна поука за подношење будућих бура. На време размотри како треба да се владаш кад је бура на време се припреми и изучи je. А буре ће сигурно наступити. Премудри Господ је тако уредио, да кроз многе невоље треба да уђемо у Царство Небеско, које смо изгубили, и које губимо кроз не благовремено и незаконито стремљење ка насладама. Сви ми, попут нашег праоца, склони смо да пружамо дрску руку ка забрањеном плоду познања добра и зла, склони смо материјалној утехи, брзо нас превари привид духовног расуђивања и добродетељи, под чијом маском се увлачи зло које нас убија. Патња делује супротно од насладе, те стога спречава наш пад и помаже нам да устанемо. Због тих својих својстава патња нам је неопходна за спасење. Услед неопходности патње Спаситељ је Своје стадо стазом патњи повео у земљу вечног блаженства. Ономе ко се одриче патњи, Он одлучно објављује Ко не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
Христос нека буде са тобом. Надам се да ћу те видети и рећи ти оно што ће Бог дати за утврђење твоје душе која је изашла из света да тражи Господа. Мислим да ћу зиму дочекати у Бабајевском манастиру; хтео бих тамо и пролеће да дочекам. Уосталом, како Бог да. Моли се за мене.
109. Оцу који полази у Јерусалим; о покајању
Дакле, вест коју сам чуо о Вама је истинита! Идете у Јерусалим, у она места у којима је на земљи пребивао Христ Спаситељ, у места за која је Он жени Самарјанки рекао: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу на Гори овој ни у Јерусалиму… али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у Духу и Истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Још ми пада на памет окружење у Јерусалиму, на које ce у Витезди Господу жалио раслабљени: Господе, немам човека!... И ја бих хтео у Јерусалим! Видим га у Јеванђељу. Тамо и данас живи Христос Који је Својим ученицима рекао: Ево, Ја Сам са вама дo свршетка света. Једна је капија кроз коју се улази у тај Јерусалим: покајање! Желео бих да уђем кроз та врата! Желео бих да уђем у свети Град! Не бих хтео да останем напољу. Не бих хтео да ме на путу задеси ноћ. Ноћу изван града лутају грабљиве звери. Путник који одоцни, лако постаје њихова жртва! Тамо је испричана прича о лудим девојкама које су закасниле. Остале су напољу, а изнутра се зачуо глас: Не познајем вас, одлазите!
To су мисли које су ми нехотице пале на памет када сам чуо за ваше путовање у Јерусалим. Растужила ме је та вест. Свети Јован Лествичник je о нашем монашком путу рекао: “Тешко ономе ко је сам; а тамо где су два или три сабрана у Господу, тамо је и Господ међу њима”. Жао ми је доброг путника који одлази у далеку земљу. Његова добра реч и добро дело због великог растојања остаће скривени и више неће деловати на нас. Тешим се тиме што смо сви ми у власти Божијој, што Промисао Божији чува све и невидљиво држи за руку Своје искрене служитеље, усмеравајући их на пут Својих Светих хтења. Шта да вам кажем као упутство? Оно што и себи непрестано понављам: погрузимо се у покајање, пребивајмо у њему, очишћујмо ризе наше. Савршимо своје дело, а Бог ће свакако савршити Своје: очишћене покајањем Он Не просветити благодаћу Свога Светог Духа.
Желим вам срећан пут. Молим да не прекидате Вашу љубав према мени грешном. Молим Ваше свете молитве за мене грешног!
110. Монаху који се налази у тешкој ситуацији
Спустивши крила мисли и осећања побожно стојим пред Вама. Тој побожности уче ме анђели који, по речима Светог Писма, са дубоким поштовањем гледају на земаљска страдања служитеља Христових. И заиста, величанствен је призор који нас принуди на дубоко поштовање: телом и крвљу гуше се тело и крв. Молим ваше свете молитве: јер “Господ је близу онима који су скрушени у срцу и уши Његове слушају молитву њихову”.
Преподобни Мојсије Скитски својевремено је видео Духа Светога како је сишао на младог монаха Захарију и схвативши да је језик Захаријин постао прут Духа Светога, упитао га је:” Кажи ми, како да се владам?” Захарија је скинуо камилавку са своје главе, ставио ју је под ноге, изгазио и рекао: ” Ако човек себе овако не погази не може да буде монах”.
Онај коме су пред очима смрт и вечност као непромењива и неизбежна судбина сваког човека, подсмева се земаљским тугама и радостима. А коме непријатељ украде сећање на смрт и вечност пред његовим очима пролазни живот израста у вечан, а патње у неизмерне и несавладиве дивове. Но, чим се монах сетио смрти, дивови су пали у прашину; стргнута је завеса која од њега скрива вечност: земаљски догађаји за њега су као дечије ствари као забаве и казне за децу!
У вечност! У вечност! Идемо, јуримо путем живота. Све слатко и горко остаје за нама. Оно што је прошло као да никада није постојало. Само вечно не подлеже времену, не подлеже променама, и треба да буде прихваћено за стварно, достојно наше пажње и брига: јер остаје заувек. Ђаво се труди да расеје нашу пажњу, како би јој измакла вечност. Вечност измиче пажњи, a човек се пати и мучи се у ђавољим мрежама. Духовни разум, тј. смиреномудреност, цепа те мреже. “Сећај се краја свога, и до века нећеш сагрешити”, нити због роптања на блажени јарам Христов, нити због изнемоглости услед жељеног и преславног монашког подвига. Ко претрпи дo краја биће спасен. А ко се поколеба објављује Бог њему нећу бити наклоњен.
И опет молим Ваше свете молитве.
12. октобар,
недостојни архим. Игњатије
111. Благослов за добар почетак
Господ нека благослови твоју намеру и нека ти покаже пут којим ћеш поћи. Он, Који је преорао земљу твога срца патњама, умрвио је искушењима од стране људи, нека је засади семеном Своје свете Правде и нека те утеши плодом духовним.
Онај који моли твоје свете молитве
архимандрит Игњатије.
112. Болесној старици која је ступила у манастир са своје две ћерке. О одговорности родитеља за васпитање своје деце; о благодарењу Богу у невољама
Опростите што не знам Ваше име, па ћу се усудити да Вас назовем “мајка”. Приликом моје посете Спасо Бородинском манастиру Ви сте ме поздравили са тако срдачном радошћу, као рођеног сина сећате се, када ме је госпођа Игуманија представила Вама у манастиру? Тако дубоко сте ме дирнули! Рекли сте ми: “Толико смо Вас чекали овде”. Ваше речи су ми остале у сећању, иако је то за мене неуобичајено јер сам веома забораван.
Благо Вама! Видим над Вама дивну руку Божију! Ви сами сте под крстом болести; а Ваша деца плод Ваше утробе приклонила су своја рамена да понесу крст Христов, одбацивши јарам света као непотребан! Моја мајка се много љутила приликом мога ступања у манастир; али на самртном одру, неколико минута пре упокојења, рекла је:” Сада, у овом часу, ја имам једну утеху: што је мој старији син у манастиру”. Често размишљам о томе каква ће неописива туга обузети на Страшном Суду Христовом оне родитеље који ће гневно и страшно да разобличи и осуди нелицемерни Судија зато што су своја чеда принели на жртву свету и господару света! И каква ће неупоредива радост обузети оне родитеље које ће тај Судија да благослови и похвали зато што су своја чеда принели на жртву Богу, зато што су их припремили да буду житељи светлога раја! Таква радост и Вас очекује! Два венца Вас очекују: један због Ваших сопствених патњи, а други због Ваше деце. Добри су венци блаженства! Зар није угодно припремати се за њих?… У потпуности они се добијају у оном животу, а већ овде можемо се припремати за њих. По милости Божијој научићу Вас како да их ухватите (они су фини, духовни: не зна свако како да их ухвати!) и како да се за њих припремите. Узмите себи за правило да свакодневно благодарите Господу за своју чашу тј. за Ваше болести, за све Ваше патње, за судбину Ваше деце. Благодарењем Богу нарочито се одгоне помисли туге: кад такве помисли наиђу, “благодарење” се произноси једноставним речима, са пажњом и често док не донесу мир у срцу. Од помисли туге нема ; никакве користи: оне не избављају од туге, не доносе никакву помоћ, само узнемиравају душу и тело. Дакле: оне долазе од демона, и треба их терати од себе. Помисли туге одгоне се ” благодарењем” Богу. “Благодарење” испрва умирује срце, затим му доноси утеху, а на послетку и небеску радост залог и предукус вечне радости. Благодарите и припремајте се за венац. хтео бих да видим на Вашој души припремљени Небески венац, венац духовне радости! “Благодарење” једноставним и малобројним речима учиниће више него хиљаде најумнијих књига. “Благодарење” је оружје завештано хришћанима Духом Светим преко Апостола. “Благодарење” је апостолско и Божанско учење и предање, благодарење Богу које савршава чудеса и знамења! Та знамења се не виде телесним очима, него неупоредиво узвишенијим душевним и у одаји душе: тамо је од Божанског додира грозница патње оставила Петрову ташту и она почиње да служи Господа. Петар је слика вере; ташта његова слика је душе. Благодарење је силно Богом свесилним, Коме се приноси! Благодарење је силно вером, која је једина у стању да прими и обухвати неограничену силу Божију: вера нема граница, као што их нема Бог, нити ишта што се односи на Бога. Разум, колико год био разуман ограничен је: он није погодан за дела Божија. Све Божије, свако знамење, он дочекује одбијањем: “Како?” “Је ли могуће?” “Зашто?” Одлази ти непотребни и Богом одбачени! Приђите света веро и гласна проповеди Христа и спасите нас!
113. Неком свешшенику, духовном сину. О болестима и о огорчености душе
Хвала ти на твоме писму и за честитку поводом мог имендана. Већ ме је и то много утешило што сам видео твој рукопис. Не кажем: због моје љубави према теби (ја љубав још нисам достигао), него због навике само то што сам видео твој рукопис веома ме је утешило. Није ме растужило твоје ћутање: правдао сам га твојом болешљивошћу, заузетошћу пословима и помислима које болесним и заузетим говоре: ” до следеће поште!” И та следећа пошта сада је стигла: имам твоје писмо. И ти опрости мени из истих разлога из којих ја праштам теби. За све то време ја готово никоме нисам писао осим теби, или сам писао не тако и не толико колико је било потребно. А писао сам, веруј ми, до изнемоглости, до бола. Онај ко зна како болест стеже и везује човека опростиће ми на моме ћутању.
И ти си болестан! Шта да радиш! Болестан не може сасвим да се уброји у живе, јер живи полуживотом, некаквом сенком живота. И саме његове душевне способности обамиру и не делују онако како би требало да делују. Сада хришћани не страдају од окова и мачева, него трпимо муке од болести и других невоља; нашем времену дата су ситна страдања. Претрпимо их. Вага и награда је код Бога.
Одакле у теби љутња? Милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше се (Пс. 84,11), каже Свето Писмо. Дакле: где нема “милости”, где је љутња, тамо нема “истине”; и где нема ” мира”, тамо нема “правде”. А стање душе коме су стране Божанска Истина и Правда, не треба сматрати за “стање од Бога”. Од таквог стања треба избављати своју душу, а уводити у њу стање које дарују Божанска Истина и Правда, стање “мира и милости”. У томе ћеш успети ако сам себи кажеш: ” Не догађа ми се без Промисла Божијег то што ми се догађа. Нека буде благословено име Божије од сада па до века!” И немој превише да гледаш на околности живота: не стоје оне, него се брзо крећу и смењују. И сами јуримо према вечности! А ко се загледа у околности и коме се оне учине непромењивим лако пада у униније. Онај пак ко види да све лети, па и он сам, њему је лако, и радост му је на срцу.
Христос нека је са тобом.
Моли се за мене.
114. Оцу кога су задесиле невоље. О борби са помислима
Уздигните се на крилима вере изнад мрачног, дубоког понора невоља који се изненада појавио пред нама! Не препуштајте се сумњичавим људским размишљањима, него смело ступајте храбрим корацима вере, па ће се под Вашим ногама меки, влажни таласи претворити у тврде мермерне или гранитне плоче. Не треба да се уплашите или да посумњате кад угледате море патњи и јак ветар, јер Онај Који Вас позива да ходите по том мору и таквим ходом одваја Вас од остале Ваше браће је Сам Господ. Тај призив је уједно и блажени избор! Христос “своје” обележава печатом страдања! Он је нашао да му је Ваша душа потребна и стога је печати Својим печатом! Јер мало стадо, удео Христов, стоји одвојено од мноштва осталих људи; они који су Христови, у својим рукама држе чашу Христову, као обележје тога да их је Христос изабрао; на њиховим раменима је Крст Христов. Далеко, далеко од њих су синови света! У безбројној гомили, бучни и светом опијени, они јуре за пролазним бригама и на сладама. Време се у њиховим очима претворило у вечност. Они безболно проводе живот, напредују у ономе што је пропадљиво, и заборављени од стране Бога, не боре се против ђавола: они су угодни ђаволу они су удео његов. Чаша Христова отвара улаз у област духовног разума, духовног стања, и онај ко ту уђе и причести се са трпезе духовне утехе постаје мртав за свет, безосећајан у односу на пролазне патње и лишавања, он почиње да своје земаљско лутање савршава као да га крила вере носе по ваздуху, изнад свега осталог. Окови разума прикивају нас за земљу за област мука. Пошто се налазимо на земљи ми и против своје воље бивамо подвргнути мукама. Вера пак одваја од земље, ослобађа од окова, избавља од мука, узноси на небо, уводи у духовни мир. Они који су ушли у тај мир, почивају у хладу, наслађујући се на раскошно простртим, драгоценим одрима Боговиђења.
Примите ове редове што Вам их упућујем из саосећања, које је већ приликом мог првог сусрета са Вама подстакла у мени Ваша душа, јер она у својој дубини носи неки посебан залог: залог тајанствени, Богољубазни, залог Богоугађања. Примите ове редове из земље страдања у којој сам се ја још давно настанио; Богу није било угодно да идем општим, уобичајеним путем! Он ме је поставио на одвојену стазу, у област сасвим другачију, и ретко срећем путника који иде том стазом, који је посетио ту земљу и са којим бих могао да прозборим на њеном језику, који ми је постао донекле познат и који утешно звучи за слух душе моје, јер у његовим гласовима чујем нешто што ми је сродно.
Шта се између осталог догађа у тој чудесној земљи? Тамо је непомирљиви рат, тамо су непрестане битке и крваве сече између Израиљаца и иноплемених народа. Међу иноплеменицима на Израиљце устају и дивови, синови Енакови, патње, које у нама изазивају страх, слабост и очајање. Ухода Израиљев, разум, душу и њену војску овако извештава: Видесмо онде и дивове, синове Енакове, рода дивовскога, и чињаше нам се да смо према њима као скакавци, таки ce и њима чињасмо. Не можемо ићи на онај народ, јер је јачи од нас (Бро. 13,32). Тачно! Размишљање засновано на уобичајеном току ствари наводи људе на страх пред ужасима те земље. Али истински Израиљац, веран Богу, руководи се вером у Бога. Он је обучен у свеоружије. Посећи ћу непријатеље моје, кличе он, стићи ћу их и нећу се вратити док не буду погубљени. Пашће пред ноге моје. У том рату не вреде многа и фина размишљања на која је присиљен ум који се узда у себе и своју снагу, у број и узвишеност својих знања да ће се тако супротставити хордама иноплеменика које надиру. Синови Јефремови затежући и бацајући стреле каже Пророк окренуше ce у дан рата (Пс. 77,9). Неће се одржати људско размишљање пред густим редовима иноплеменика! Они ће га надвладати, произвешће узнемирење у уму и пометњу у мислима, и победа ће тада бити на њиховој страни!
Ради успеха у невидљивој борби са кнезовима ваздуха, духовима злобе, мрачним господарима света, треба се прихватити оружија које пружа вера: јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи (1. Кор. 1,25). Чудне и страшне за телесни разум изгледају стазе и учења вере; али чим човек из самог опита унутрашњим душевним осећајем увиди моћ вере брзо ће ce и радосно предати њеном руковођењу, као онај ко је неочекивано пронашао драгоценог наставника па са презиром одгурује од себе Богом одбачену људску мудрост.
Ево оружија које света “лудост” проповеди Христове уручује слуги Христовом ради борбе са синовима Еноковим, мрачним помислима и осећањем туге које ce у души јавља у лику страшних дивова спремних да згазе и прождеру:
Прво речи: “Слава Богу за све”.
Друго речи: “Господе! Предајем се Твојој светој вољи! Нека буде са мном воља Твоја!”
Треће речи: “Господе! Благодарим Теби за све што Ти је благоугодно да пошаљеш на мене”.
Четврто речи: “Примићу оно што сам заслужио својим делима; сети ме се Господе у Царству Твоме”
Ове кратке речи, позајмљене, као што видите, из Светог Писма, преподобни монаси су са великим успехом употребљавали против помисли туге. Оци никако нису улазили у расуђивање о помислима које би им се јавиле; али, чим би пред њима стао иноплеменик, они би се прихватали чудесног оружија и њиме би иноплеменика ударали право у лице, право у чељуст! Зато су били тако силни, зато су газили све своје непријатеље, и помоћу вере, мишицом благодати савршили су натприродне подвиге. При појави тужних помисли или жалости у срцу почните из све душе, свом Вашом снагом, да произносите неке од горе поменутих речи. Произносите их тихо, без журбе, са пажњом, све док се иноплеменик потпуно не удаљи и док Вас срце не извести о доласку благодатне помоћи Божије. Она се у души јавља као укус слатког и утешног мира, мира у Господу. Временом, иноплеменик опет почиње да Вам се приближава, али Ви се опет прихватите оружија, па, као што је својим војницима завештао генијални војсковођа Цезар, циљајте непријатеља право у лице ни један део тела не прима ударце тако тешко и неподношљиво као лице. Немојте да Вам оружије Давидово делује чудно и слабо. Употребите га на делу па ћете видети знамење! Та оружија палица и камен учиниће више него сви скупови и мудра размишљања и истраживања богослова теоретичара немачких, шпанских, енглеских и америчких! Употреба оружија на делу постепено ће Вас превести са стазе разума на стазу вере и том стазом увешће вac у неописиву и чудесну земљу духовног. Тамо је Трпеза тајинственог небеског Хлеба; на ту Трпезу, према сведочанству Светог Писма, Христос пушта само победнике. Ушли сте у невидљиви рат зато да бисте добили могућност да постанете победник, и да као победник наследите духовне ризнице. Све то Вам омогућује Христос Који Вас је заволео и очигледно одвојио међу “Своје”. Дакле, док још са саме обале гледате тамно и дубоко море патњи ту даљину у којој се морско плаветнило слива са небеским, тај бескрај који плаши веру док још ослушкујете гневни говор таласа, њихово једнолично и безосећајно запљускивање не препуштајте се унинију, не пуштајте у Вашу душу море сетних размишљања. Ту се крије много опасности! Ту је много лакше потонути него у мору видљивих невоља. Радујте се! И опет велим: радујте се! Ви се на обали мора патњи и налазите зато да би сте препливали у земљу радости: морско пространство има и другу обалу, мада се она не види очима људског разума. Та обала је умни рај преиспуњеност духовним насладама. Они који дођу до те блажене обале, опијени насладом заборављају све невоље које су претрпели на мору. Чврстом ногом ступите у лаку лађу вере и полетите преко таласа као на крилима. Брже него што претпостављате и него што можете да замислите прећи ћете преко мора, прећи ћете у рај. Али између духовног раја и обичног телесног, душевног живота којим живе сви људи положен је попут границе која је као пространо море крст и распеће. Нема другог пута у рај! Када Бог некога хоће да уведе у рај, најпре почне да га наводи на пут ка рају на крст. ” Обележје изабраности од стране Бога каже један свети аскетски писац је када се човеку стално шаљу патње”. Претрпимо умртвљеност за свет кроз патње како бисмо постали способни да примимо у себе суштинску оживљеност за Бога кроз очигледно дејство Духа. Жртвујмо пропадљиво ради Духа! У потпуности се предајте Богу! Баците ce у спасоносни бездан вере, као са литице у море!
Људе оставите по страни као оруђе Промисла! Та оруђа су слепа, сама по себи немају никакву снагу, никакво кретање. Не би имао власти никакве нада мном рекао је Господ Пилату када ти не би било дано одозго (Јн. 19,11), мада је Пилат, вођен људским расуђивањем (у томе су се са њим без сумње слагали и сви остали који се таквим расуђивањем руководе), рекао и тврдио да он има власт да разапне Заточеника Који је пред њима стајао, и да Га пусти. Немојте се оптерећивати никаквим односима са људима, никаквим правдањем пред њима! Такви односи и оправдања само нарушавају мир срца, а не доносе никакву корист. Људи су слаби, као цветови који се за кратко појаве на површини земље! Ви много маштате о себи, много приписујете себи, а такође сте немоћан човек. Ви сте обдарени самосталношћу, али уједно не престајте да будете оруђе, слепо и послушно оруђе! А тога да сте оруђе нисте чак ни свесни! Ви сте самостални, да! И не можете да не примите плату за своја дела. Но, на бесконачно мудрим путевима Божијим такви самостални људи заправо немају ни најмању власт и самосталност. Исуса Назарећанина… говорио је свети апостол Петар Јудејцима по одређеном савету и Промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте (Дап. 2,23). Знам да из незнања оно учинисте, као и старешине ваше. А Бог оно што је предсказао устима свију својих пророка, да ће Христос пострадати, тако је и испунио (Дап. 3,17-18). У делима Промисла Божијег, људи су слепа оруђа. Зато Господ људе који наоко имају пуноћу власти није удостојавао никакве одговорности! Зато је и чашу, коју су My припремили злонамерници, демони, телесни и бестелесни, назвао чашом коју му пружа Отац.
Примите ове редове као одјек душе која искрено саучеству је са Вама, састрадава у вашој патњи и усрдно Вам жели утеху од Господа.
115. О животу према савету
Добио сам Ваше писмо и благодарим Господу Богу Који је отворио Ваше срце за примање речи вечног живота, које нам је предао Дух Свети посредством изабраних сасуда Светих Отаца. Нарочито је важан пут духовног савета, којим су пролазили свети монаси да би достигли прво очишћење од страсти, а потом и благодатне дарове. Тешко ономе ко је сам, рекао је свети Јован Златоуст, позајмљујући те речи од Проповедника. Раслабљени у Витсаиди, мада је лежао усред мноштва других болесника, ипак се жалио на своју усамљеност, говорећи Спаситељу света Који му је дошао: немам човека. На то је налик стање оних монаха и монахиња који живећи сред многољудног братства немају коме да се обрате за савет у време душевне напасти. Такав савет може да пружи само онај ко се у душевним искушењима и сам саветовао са искусним и осетио олакшање душевних патњи. To вели и преподобни Касијан Римљанин, који се томе научио од великих египатских Отаца. Стога, благо Вама ако проникнете у поуке светог авве Доротеја који је описивао првенствено тај пут и доказивао да су сви свети монаси ишли њиме и да је крајње тешко спасити се изван њега. Читању ових дела додајте топле молитве Господу Богу како би удаљио од Вас пут неправде и показао Вам пут којим ћете поћи. Када добро проучите књигу и схватите њен дух (а ономе ко се труди и моли Господ даје да разуме) не би било лоше да дођете овамо. Кад Бог изволи да дође те, ово што сам Вам рекао у неколико речи моћи ћу да Вам објасним подробније. Ако Вам Господ даје у срце да се држите мог грешног савета, онда ни ја, уздајући ce у Господа Који умудрује младенце, нећу одбити да Вам послужим, тим пре што на мени лежи обавеза таквог служења.
10. марта 1842.
116. Истој особи о истој ствари
Добио сам Ваше писмо од 24. априла; од срца Вам благодарим на честиткама поводом Празника над празницима; узвраћајући честитке, желим и Вама и себи да се удостојимо учешћа у празновању бескрајне Пасхе, у незалазном дану Царства Христовог, чега бивају удостојени сви који се овде потруде да животворним јеванђелским заповестима васкрсну своје душе из греховне умртвљености.
Нека Вам буде по вери Вашој! У древном, још хришћанском Египту, било је много великих женских манастира. У један од таквих манастира дошао је вођа разбојничке банде како би извидео ситуацију и после довео своју дружину ради пљачке. Да би лакше могао да обави извиђање, оденуо је монашку одећу. Угледавши старца игуманија и монахиње га позваше у конак. Игуманија је својим рукама опрала ноге разбојнику, тобожњем монаху, и том водом попрскала монахиње. Једна од монахиња била је слепа. Довели су и њу. Када је вода којом су биле опране ноге разбојника дотакла њене очи, она је истога часа прогледала. Ето каква је сила вере. Старешина разбојника се покајао и примивши монашки постриг угодио је Богу. Тако и ваша вера, која Вам служи на спасење, као и вера многих других, нека послужи и мени, да ме подстакне да оставим своју лењост и раслабљеност. Зато поступајте као што поступате сада, имајући за Ваш поступак сведочанство авве Доротеја. Поуке великог Антонија нас уче да у круг нашег делања пуштамо само оне поступке који имају сведочанство Светог Писма и Светих Отаца. Прихватам ради Бога вашу жељу да слушате моје грешне савете. И Вашу и моју намеру нека благослови Господ Исус Христос Који је рекао: без Мене не можете чинити ништа. Ових дана за Ладогу иде монах из нашег манастира Иларион, мој духовни и блиски ученик. Надам се на милост Божију да Вам неће бити непријатно да на њему видите какве плодове разума и доброте доноси послушање. Благослов Божији нека почива на Вама. Сам Господ нека Вас удаљи са пута неправде и помилује Својим светим Законом, нека просвети Ваше очи заповешћу Својом, да разумете чудеса Закона Његовог, да је заповест Његова живот вечни.
117. Истој монахињи: о молитви уопште; о читању неправославних књига; о милости
Милосрдни Господ наш Исус Христос, Који у лицу Своје мале браће прима људске жртве, нека прими и Ваше бацање пред моје грешне ноге и нека Вас благослови и укрепи и упути на стазу светих Заповести Својих. Ако осећате да се Ваше тело не умара од одређеног броја поклона, онда додајте још неколико како би тело осетило известан умор, који погодује скрушености срца, сећајући се и следећих речи светог Исаака Сиријског: “Гледај да се у жељи да умножиш своје напоре не зауставиш сасвим и да не пресечеш читав ток свој. Не пружај своје ноге преко снаге, да се потпуно не улењиш” (Слово 10). А и следеће речи такође при падају Исааку: “Свака молитва од које се тело не умори сматра се за одбачену: јер таква молитва је без душе” (Слово 11). Колико су тачне ове последње речи, толико су и прве важне и утемељене: оне су биле упућене брату који је нарочито чинио велике метаније. Свети Исаак у 40. слову каже: “У молитви заволи више поклоне него вежбање у стихословију”, тј у читању псалама и канона. Количина поклона нека буде одређена постизањем њиховог циља. Циљ је да се сагори тело, при чему се распламсава дух. При томе добро је сетити се речи светитеља Димитрија које су плод његовог искуства и тичу се живота у келији: “Боља је кратка а честа молитва, него дуга са великим паузама између”. Ви питате шта значи телесна молитва? To је уопште молитва почетника, нарочито певничко појање, поготово из нота, где се сва пажња обраћа на глас. Са ове молитве, праћене силном спољном ревношћу, такође телесном, човек прелази на пажњу срца и ума, при чему ревност делује тихо и достојанствено. Ви то можете разумети из искуства Вашег срца. Пишете да су Вас у почетку бављења Исусовом молитвом нападали само униније и његов пород: очајање, недоумица, сан и остало. To je добар знак:” Корист од молитве рекао је свети Јован Лествичник може да се примети по демонским препрекама које се појављују за време (молитвене) сабраности”. Ви се свакако сећате да сам Вам завештао да умом пазите на језик који тихо произноси молитву и да никако себи не дозволите да се самовољно упуштате у бављење вештином која је описана у “Добротољубљу” и укратко посебно код светог Нила Сорског следећим речима: За време Исусове молитве диши тихо, а не јако то погодује сабирању ума, што ће показати сам опит. Почели сте да читате књигу “Невидљива борба” и оставили сте је. Зашто? Зато што сте у срцу осетили сумњу која Вас је узнемирила. И ја Вам саветујем да се задовољавате читањем Светих Отаца чија Богонадахнутост није доведена ни у какву сумњу, а превода са новијих језика веома се чувајте: они су готово сви написани у духу лажи, као што је рекао и апостол Павле (2. Кор. 11,13-15). Онај ко их чита присаједињује се сатани, његов ум и његово срце чине прељубу. На такве се односи пророчка реч: погубио си сваког прељубника (=одступника) од Тебе “Ко хоће да достигне Царство кратким путем, тај нека у срцу своме настани милост”. Милошћу су се преподобни Оци наши уподобили Богу и носили су слабости људске.
118. О келијском правилу, о страховима, о бављењу молитвом Исусовом
Милост и благослов Господа нашег Исуса Христа, кроз мене, најнедостојнијег служитеља Његовог, нека Вас осене и дају Вам снаге у добром делу спасења, једином потребном! Пишете да не испуњавате увек правило, што због слабости, што због посета ближњих, а потом осећате тугу. На то Вам понављам да није човек ради правила, него правило ради човека. И стога у чему сте сагрешили по слабости тела, или душе, или размишљања, све ово нека Вам опрости премилосрдни Господ Бог, пред Којим су наше правде нечисте. И ја многогрешни именом Господњим праштам Вам и разрешавам, и убудуће Вам саветујем да ce у таквим случајевима држите расуђивања, тј. кад приметите природну немоћ која потиче од бављења посетиоцима, или од болести, и која се манифестује кроз губитак апетита, несаницу и томе слично, онда је корисно да попустите телу, како не би до краја изнемогло и било повређено, пошто се напреже преко својих снага. Тада оставите поклоне и прочитавши потпуно или непотпуно вечерње молитвено правило, останите мирни. Не чудите се што сте чули лупање; то је страх, а страху не треба да се препуштате јер знате да је ђаво потпуно у власти Божијој и да може да учини само оно што му Бог допушта на нашу корист. Ко је био у борби а да није чуо војне трубе и звекет непријатељског оружија? Када то чује, храбри војник се радује, јер гледа и закључује да је бој близу и да је близу крај. Једна девојка коју познајем ишла је пустим путем недалеко од нашег манастира; док је прелазила преко моста одједном је искочио разбојник са великим брковима који јој је прислонио пиштољ на груди и повикао: “Убићу те!” Девојка се осенила крсним знамењем и рекла: ” Ако је то воља Божија убиј!” убиј!” Тек што је изговорила те речи, баук је нестао. Ово Вам пишем да бисте и Ви били храбри и да бисте страхом Божијим побеђивали страх демонски. Код нас, када неко има страх, он дође и каже и страх бива уништен благодаћу Божијом, која покрива смирене, тј. оне који се откривају, јер смирење почетника састоји се у томе да он радо и слободно открива своје помисли. Добро чините што се уздржавате да уведете дисање према техници изложеној у Добротољубљу. Ту вештину је преподобни Нил Сорски одлично сажео у следеће речи: ” Не диши брзо, јер то (тј. спорије дисање) погодује сабирању ума”. Тиме се и ви задовољите приликом молитве дишите тихо. Умилење и љубав према ближњима, који сви без изузетка изгледају као анђели, јесте плод истинске и нелажне молитве. А искушења на која наилазите, униније и сан, служе као доказ колико нам је молитва корисна. Предајем вам благодат Божију: она нека Вас научи и укрепи и руководи, јер Господ је рекао: без Мене не можете чинити ништа.
Још једном клоните се технике дисања на ноздрве. Рећи ћу Вам кад Бог изволи и дође време. Том техником, која је корисна у своје време, неки су се неисцељиво повредили. Обележја истинске молитве су одсуство маштања, умилење и љубав према ближњем.
9. октобар
119. О болести, o помислима, o смирењу, трпљењу и благодарењу
Тесан је и тегобан пут који води у Царство Небеско. Међу невољама које он носи су и болести којима се тело и душа очишћују од греховног пропадања. Онај пред чијим је очима крст Христов у својим болестима теши се патњама Искупитеља. Онај ко, гледајући на своје грехе, сматра себе достојним вечних мука, радује се када му ce у овом животу догоде болести. После таквих болести какве сада има М. А. обично се осећа нарочита лакоћа у телу и души. Уз полагање све наде на Господа Бога потребна је строга дијета, уз употребу чаја од Александријског листа: ако се може доћи до микстуре, то је још боље.
Шта да Вам кажем, Н. Д.? To, да не треба да се изненађујете због мноштва помисли које Вас узнемиравају и од којих Вам ce у души појављују различита болна осећања. Научите се смирењу.
Где? У јеванђељу. Од кога? Од разбојника, од цариника, од жене грешнице. Сматрајте себе слепом, губавом, потпуно зависном од помоћи Господа. Спокојство и утеху у страдањима осетићете онда када се из скрушеног и смиреног срца, из дубине ваших патњи, будете молитвено обратили Господу. Тада ће Он невидљиво доћи и помоћи Вам. Ако наш живот на земљи има свој крај, после кога ће они који су га посветили Богу наследити вечну утеху, онда Ви треба да благодарите Господу Богу Који Вас је довео у Своју свету обитељ у којој се прославља свето Име Његово, где Његове слуге пребивају у различитим патњама, далеко од светских весеља, у очекивању вечне утехе, коју ће свакако добити ако сачувају веру и смирење у трпљењу, што Вам искрено желим. Ако у Вашем срцу има благодарности, присиљавајте себе на благодарење; тo ће души донети мир. Не подражавајте оне који су, налазећи ce у пустињи ради Бога и ради наде да ће наследити обећану земљу, пожелели да се врате у Египат, и зато су били одбачени од Бога. Смрт је близу, њен час је неизвестан. Суд Христов чека да се грешници покају, мучење је спремно, пламен пакла жуди за својим жртвама! Окрените очи Ваше онамо; јер пакао могу да избегну они који га се често сећају. Монаси и монахиње! Заблагодаримо Богу који нас је изабрао за служење Себи, без обзира на то што смо ми отпад света. Гледајте браћо на вас позване (1. Кор.) Бог је избрао неплемените, слабе и луде! Браћа наша су мирјани велики и високи именима и богатством, мудрошћу, али Бог их није позвао!
Слепа и неразумна Н.! Благодари Богу који ти чини добро. Погази и смири метежне пориве твог гордог срца! И мир Божији, који истиче из смирења излиће се у твоје срце. Милосрдни Господ нека Вас укрепи и помилује по неизрецивој Својој милости.
121. Раздражљивост и занос појачавају се код оних који из света долазе у манастир; свакодневна спотицања
Ја код Н. Д. не видим то што Ви видите. Не видим очајање, него раздражљивост, изазвану домаћим непријатностима. Она је читала многе стране писце, од чега је у њој остао некакав занос. А занос и раздражљивост могу да се појачају од живота у манастиру. Ако је узмете на кратко време, то не може да повреди Вашу душу. Што се тиче Вашег доласка овамо како хоћете: код нас је сад прилична гужва, окружени смо многима који траже наше недостатке, а тих недостатака по природи ствари има. Зато Вам је боље да идете у Вашу мирну обитељ. Уместо личног виђења и разговора примите моје искрене речи у којима се моја душа открива пред Вама.
Пораз једног војника још није пораз читаве војске. Тако и ваше сагрешење речју још није пад душе. Због таквих свакодневних и сталних падова не треба преко мере туговати: јер то је лукавство ђавола који хоће безмерном тугом у душу да уведе раслабљеност. За таква прегрешења Серафим Саровски каже да не треба осуђивати себе када до таквог спотицања дође, већ о себи треба мислити да смо способни за сваки грех, да наше спотицање није новост и нешто неуобичајено, те да стога треба да ходимо пред Богом у скрушености духа, испуњени покајним мислима. To Бог неће презрети срце скрушено и смирено Он ће поставити изнад спотицања, колико човек може да буде изнад њих. Амин.
122. Патње, твој Крст
Са закашњењем одговарам на Ваше писмо. Можда је мојим ћутањем било искушано Ваше трпљење… Мир Божији нека почива у Вама, док напољу свирепо дувају различити ветрови. Ко не узме крст свој и не иде за Господом, не може бити Његов ученик. Узимање свога крста је признање да сте заслужили патње које Вам се шаљу. Мир Вам! Амин.
123. Искушења. Патње
Господ нека благослови Вас и сестре које живе са Вама у новој келији; нека Вас осени благодаћу Својом и нека Вам дарује да ту заиста живите, а не да странствујете у сопственој кући. Господу је благоугодно, а Вама спасоносно за душу, да невоље на које наилазите трпите без роптања и без да се жалите, свесни своје грешности због које заслужујете вечне казне, али које милосрђем Божијим бивају замењене привременим казнама.” Ако неко одбаци правилну или неправилну казну одбацио је своје спасење”, вели свети Јован Лествичник. При томе треба верова ти да Бог не допушта искушење које превазилази нашу снагу: зато се треба смирити пред искушењем које се шаље. Телесна и душевна ревност нека буду изгнане из Вашег друштва, а нека се у њему настани љубав у Господу, којој је страна свака пристрасност, и нека се пред Господом излију Ваше молитве за оне који Вас вређају, за исцелење душе Ваше. Старац Василиск је једном за време велике молитвене утехе чуо глас: “Имај читав живот једно дело ношење Господа Исуса у срцу, а за то време примаћеш увреде”. Сам Господ, сви апостоли, сви свети провели су свој живот у различитим невољама. Без понижења не можемо се спасити.
Кажите сестри Е.: “Ум не може бити бестрасан према великом Максиму ако се не примају његова многа и различита виђења”. Схватајући циљ, на средства не треба обраћати нарочиту пажњу.
5. септембар 1855.
124. У вези са сестром која је душевно оболела
Треба се покорити недокучивом промислу Божијем! Жао ми је јадне Д. Болеснике те врсте треба држати подаље од сродника и од свих оних којима су блиски у свом нормалном стању.
Када je К. био у сличном стању, његов бес био је усмерен понајвише против жене и сродника које je у здравом стању нарочито волео.
5. октобра
125. О истом
Не треба да тугујете због искушења које Вам се догодило, него се предајте вољи Божијој, која спасава све који се спасавају најразличитијим невољама. Умна поремећеност Д. допуштена је на њену корист, како би се дух њен спасао. Оставите је Богу. А на то што је она говорила или чинила током напада, не треба да обраћате никакву пажњу, и не треба да примате к срцу било које њене речи или дела, јер је све то чинила без разума. Управо због тога од таквих болесника одвајају све њихове сроднике и оне који су им блиски, јер умно поремећеном особом треба да руководи неко ко је хладног разума и трезвеног срца, а особа чије је срце наклоњено болеснику није у стању тако да поступа. Када је код нас у стању умне поремећености живео К., његовим сродницима је неко време било допуштено да га посећују: али после сваког њиховог доласка њему је бивало горе, јер су они стално покушавали да га уразуме и смекшају. Доктор из душевне болнице који је био ту, говорио ми је о утицају сродника: “Чудни људи! Хоће да уразуме болесника, а његова се болест управо и састоји у томе што је лишен здравог разума”. К. је потезао нож, хтео је да убоде и жену и себе изражавајући велико незадовољство против ње, иако јој је при здравом разуму био веома наклоњен. Ето како треба размишљати о таквим болесницима. П. А. сам саветовао да се никако не виђа са сестром док ова не оздрави. Ја имам писмо од Д. написано 24. септембра на основу кога се може схватити узрок њене болести.
Такође, не треба се узнемиравати зато што су неки погођени речима и делима Д. за време напада, па су им тражили узрок за кључујући по своме, а не по искуству науке, која на ту болест и њене манифестације гледа сасвим другачије. Ако Бог дарује Д. оздрављење, она ће бити у још ближем односу према вама. To што Вас је вређала током напада, то је знак њене преданости Вама. Ви не треба да се љутите на оне који су се саблазнили стањем у коме се налази Д. па су због тога рекли нешто неугодно о Вама. To је због незнања и по допуштењу Промисла Божијег који очигледно сматра да Вам је потребно смирење и очишћење посредством људског понижења. Имајте љубав и мир према свима који Вас вређају, јер без тога нема духовног напретка. Узноси славословље Богу за све што се догодило и предајте се вољи Божијој.
126. О искушењима; o страховима. Делатност која ce препоручује за време искушења
Пут хришћана, по речима Светих Отаца, представља свако дневни крст. Они су то рекли руководећи се оним што је Сам Господ Исус Христос рекао ономе који је тражио савршенство Господ му је заповедио да узме крст свој и пође за Њим. Крст је спремност да се мирно поднесе свака невоља коју допушта Промисао Божији. To да се на човеку налази посебан Промисао Божији, познаје ce по томе што се на таквог човека стално допуштају невоље казао је свети Јован Лествичник; а ко одбацује правилну или неправилну казну тај одбацује сопствено спасење. Господ Вас се сетио и послао Вам је искушење, ради Вашег очишћења и умртвљивања за свет, те стога ради Вашег напредовања. A ја, најгрешнији грешник, сматрам за добро то што Вас је снашло ово искушење. И анђели чувари Ваши сматрају да је добро, видећи у њему залог Вашег спасења. Помените мене грешног у вашим молитвама! Свети Исаак Сиријски каже да се човек док не падне у искушење Богу моли као туђин, а када ради Њега буде подвргнут искушењима моли My ce као свој и као да Њега, Бога, има као свог дужника. Помолите се за мене Богу, слуге Божије! Јер, у моме животу, нисам био у прилици да претрпим ни једно искушење, а оно што се и догодило противно моме гордом срцу, то је све ситно, ситно, ситно… и не заслужује никакву пажњу; када бих ја узео да говорим о својим искушењима, само бих пао у празнословље. Не треба да допустите да Вама овлада страх. Ко подлегне тој страсти, над ким она загосподари, такав се плаши свакојаких глупости. Прочитајте у светој Лествици део о страховима. Нису потребна никаква молитвена заклињања: она су прочитана над сваком од вас приликом светог Крштења. Треба се препустити вољи Божијој и сматрати себе достојним сваког људског и демонског насртаја: тада Не страх проћи сам од себе. Он се ничим тако не искорењује као дубоком скрушеношћу срца.
Не остављајте молитву Исусову: међу заветима приликом пострижења монах даје обећање да ће ce даноноћно бавити том молитвом. Наш Свети Синод се стално бавио развитком тога делања и издавао је књиге о том предмету: 1857. године разаслао je по манастирима у великом броју примерака књигу преподобног Нила Сорског, дајући је за руковођење руском монаштву, и наложио је настојатељима да строго надгледају како се то делање испуњава по манастирима.
Не чините нову глупост: не размишљајте о доласку у Петербург. Треба побеђивати на месту борбе, а не напуштати то место, јер се тиме борба само појачава. Окрените се себи, потруди те се да увидите мноштво Ваших сагрешења, при чему ће ce у Вашим очима умањити сагрешења ближњег. Искористите усамљеност и погодности сабраног живота, што Вам је милосрђем Божијим даровано, како бисте плакали ради својих грехова. У молитвама се сећајте оних који су Вас увредили, да се исцелите од страшне болести непријатељства према ближњем. Помињите у молитвама и болесну Д., која je по Промислу Божијем предата сатани, да се спасе дух њен. Она је много помогла Вашем умирењу, а тиме и смирењу и напретку. У духовном погледу таква казна Божија никако не представља лоше сведочанство о човеку: јер тако су сатани били предати многи велики угодници Божији преподобни Касијан описује случај преподобног Мојсија Скитског, са којим је беседио о расуђивању, да је Мојсије био подвргнут душевној поремећености и махнитости због тога штo je противречио своме старцу великом Макарију Египатском. У другом свештеном делу из четвртог века описује се да је неки египатски старац, због свог светог и чистог живота необично обиловао даром чудотворства, па се његова слава далеко пронелa. Приметивши у себи зачетак гордости, старац је почео да се моли Богу да му буде послата махнитост, што му је Господ испунио. Старац је провео читавих осам месеци у ужасном стању, употребљавајући чак као храну оно што је повратио. Наравно, његови поштоваоци из света су се саблазнили видећи га у таквом стању, па су добар глас о њему променили у лош. Када је дошло време старац се избавио од демона; повучено и у миру Служио је Господу и постигао много већи напредак. Махнитост је много мање опасна од примања неке ђавоље помисли која може да погуби душу. Да Вам је Д. од срца одана то се не доводи у сумњу. На њене речи и дела у стању умне поремећености не треба да обраћате никакву пажњу, и такве болеснике никако не треба поредити са пијанцима, којима се одузима само трезвеност ума а не разум. Пијан човек исказује своје тајне мисли или осећања, а умно поремећен или махнит говори глупости које су му стране. Ако Д. оздрави примите је без икаквог подозревања. Тиме испуњавате заповест Божију; да и лица у Вашем манастиру, која су се саблазнила речима и делима болеснице, схвате да Вас је она вређала док је била ван разума, па да се и они исцеле и уразуме. Ја нисам налазио за неопходно да пишем или говорим госпођи игуманији о Вама, сматрајући да она много лакше може да схвати ситуацију на основу тога што живите у заједници, него из мојих речи. Ако је њој потребно моје писмено мишљење о Вама, потрудићу се да то испуним. Ја сам не једном упозоравао сестру Е. да уздржава свој језик, који јој често доноси непријатности. Те непријатности треба схватати као драгоцени лек против наше сујете и умишљености.
Лозу која доноси плод Виноградар и ђубри како би њен род био већи. Не поклекните пред злом, него га побеђујте добром.
29. октобар
127. Ученику, свештеномонаху Сергијевске пустиње, који je у писму оптужио архимандрита Игњатија за променљивост његовог расположења према онима који га окружују уопште, а посебно према том свештеномонаху. Чистосрдачно признање сопствене греховности. О трпељивом подношењу недостатака ближњих, о непостојаности, о “крсном знању” о Гордости и њеним обележјима
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Уздајући ce у помоћ Божију и силу Његову која се на немоћнима показује, намерио сам да на твоје писмено излагање одговорим такође писмено. To je и боље, зато да се мој ум не би расејавао приликом личног разговора и да не би изнемогао под буком речи, него да би у тишини и усамљености келије сачувао мирно расположење у коме се једино види Истина. Стојим пред лицем Његовим, обасјан Његовом светлошћу, гледам на моју душу и поредим са оним што видим у твоме обличењу. И шта видим? Видим на души мојој ране, видим њене многобројне болести, видим слабости, од којих су једне природне, а друге последица рана и болести, прошлих и садашњих. Окрећем се мом протеклом животу: видим то је ланац погрешака и падова. Готово на сваком кораку ђаво ме је исмејао и наругао ми се услед недостатка духовне мудрости и велике гордости која није склона да тражи савет од ближњег. У таквом је положају моја душа, док је пут мога живота већ зашао у другу половину мојих дана. Но, и моје тело је ослабило; пробадају га и расецају различите болести. Оне су гласници; најављују ми приближавање разлучења душе и тела. Ускоро ћу лежати на одру, не зато да бих премореном телу пружио привремени предах, него да бих га скинуо са себе у мртвачки ковчег, у недра земље из које сам узет, до будућег општег васкрсења. Сети ме се Господе у Царству Твоме: јер моја душа је у ранама, а тело је запечаћено грехом. Због таквог стања у коме се налазим, за мене би било најприличније да оставим све друго и предам се неутешном плачу; када је већ све изгубљено, да се макар покајање не изгуби.
Али да би било достигнуто то стање, за које сматрам да би ми доликовало, не употребљавам никаква средства осим моје слабе молитве, у којој молим да се нада мном саврши воља Божија. To тражење воље Божије проузроковано је страхом да не тражим нешто што превазилази моје снаге. Овај страх је условљен самим опитом: јер у сваком опиту којим је испитивана моја снага, показала се моја немоћ; тамо где су демони преда мном сликали слику блиставих успеха, тамо би се заправо показао недостатак, тамо би се појавила невоља, тамо је шаренилом била прикривена пропаст. Познао бих обману тек када би се она већ догодила. Познао бих прелест тек када бих већ био повређен. Сада се бојим да предузмем било шта самовољно, чак и ако то сматрам за душекорисно. Боље је како су рекли Свети Оци борити се за блатом, тј. са блудом и преједањем, него са уображеношћу, умишљеношћу, гордошћу и презиром. Јер ове последње страсти су фине и неприметно се поткрадају у ум, добијају изглед здравих и праведних мисли и не могу се видети другачије, него при светлости благодати. Умом својим стојим пред промислом Божијим, одложивши у тај час мудровање и правду света. Бог ме је створио без моје жеље и захтева: јер како би “ништа” могло нешто да жели и тим пре да тражи? Бог је искупио мене палог и пропалог; цена искупљења био је Он Сам. Но, иако се Искупитељ, обучен у смирење, без обзира на своју очевидност, не познаје телесним умовима мени грешном Он је даровао да Га познам. Када би се моје очи склапале, прах помешан са пљувачком из Његових уста исцељивао их је. Крст Христов отвара очи ума; Крст Христов чува здравље и исцељује болести ових очију. Изван Крста Христовог нема правде Христове. Свет и његова правда ће пропасти јер су од ђавола. Стојим пред Господом мојим, видим Његов свети Промисао и дивим се Његовом дуго трпљењу, колико је милостив према погрешкама у које сам пао услед самовоље и умишљености. Предајем душу своју у руке Божије: што ми Он дарује, то примам. Он зна моју снагу, јер ми ју је Он дао. Ако ми је дао један таланат, према мојој снази, не тражим пет, да не бих изнемогао под њиховом тежином; да ми не би дар, који треба да служи на корист, послужио на још већу осуду. Од грехова мојих бежим не у затворништво, не у пустињу, него у самоукоревање, у исповедање грехова и покајање. Своје недоумице, расуђивање и вољу бацам на пучину доброчинстава и Промисла Божијег.
Такав призор за мене представља моја душа, када при светлости јеванђелског учења гледам на њу својим умом. Сада се окрећем речима оптужбе које се налазе у твоме писму. Сама природа свари показује да си ти, гледајући на моје спољашње понашање, приметио много мање недостатака него што их заправо има. Свестан већег дуга, ја не могу да не будем свестан мањег, тако да бих га био свестан чак и када то не бих хтео. Остаје ми да са сузама молим од тебе опроштај и твоје свете молитве за моје исправљање. Ако, по речима св. Исаака, правдање речима не спада у хришћански начин живота и ако се нигде у Христовом учењу не препоручује; и ако Сам Господ, стојећи пред земаљским властима и уводећи у васељену правду Крста, спољашњу правду није удостојио никакве пажње, ни једне речи, као прашину и трулеж, онда ко ће ce осмелити да када погледа у дубину сопственог срца приговори нешто ономе ко га разобличава? Такав ће мачу којим је на њега замахнуто рећи: удари, јер ниси узалуд подигнут. Невољама Не рећи: нападајте ме и мучите, јер сам то и за служио. Телу изможденом болестима које се шаље у изгнанство рећи ће: иди, јер си сагрешило. Браћи својој ће рећи: помолите се за мене грешног, анђели Божији. Пашће пред ноге прељубочинаца и убица и рећи ће им: помолите се за мене, јер сте праведнији од мене. Ево какво је моје стање, када су очи мога ума отворене; а када се затворе, моје стање постаје неупоредиво горе: јер ране природно остају исте, али се болестима срца додаје и слепило ума. Од слепила долазе безосећајност, губитак љубави према ближњем, губитак умилења и утешног плача, додавање ране на рану и болести на болест. Речју видео, не видео моје је стање више него јадно, достојно суза и ридања свих оних који ме знају и љубе. Такав је мој одговор свакоме ко ме оптужује, па и теби. Када другачије одговарам грешим. Овим бих требало да будем задовољан, да не говорим са својим духовним сином, који, износећи против мене оптужбе што су му лежале на срцу, не из носи их као апсолутну правду, него мени на осуду. Зато се сматрам обавезним да продужим беседу без обзира на то што сам слаб, позајмљујући Светлост од Истинске Светлости Речи Божије, како бих према својим силама удовољио захтевима твога писма, не обраћајући пажњу толико на спољашње мисли које се у твоме писму налазе, колико откривајући при светлости јеванђелског учења оне тајне побуде срца којих су те мисли плод. По мишљењу Отаца, они људи који од ближњих траже потпуно уклањање недостатака, имају погрешну представу о том предмету. Такво мишљење налазимо код апостола: један од њих (Јован Богослов) каже: Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јн. 1,8). Други пак (апостол Павле) вели: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал. 6,2). Шта може да донесе вређање слабости ближњег, то је Свето Писмо показало на мужевима најузвишенијим у добродетељима (врлинама). Ко је светији од апостола? Али ми у Делима апостолским читамо да је између апостола Варнаве и Павла дошло до спора, а након спора и до раздвајања. Без икакве сумње, Свето Писмо нам ову околност саопштава зато да бисмо ми немоћни били опрезни и да се не бисмо поводили за умишљеном ревношћу, него да бисмо носили бреме један другоме. Тако испуните закон Христов! Понеси моје немоћи, a ја ћу се постарати да понесем твоје, као што сам се и до сада старао. Моје немоћи су теже теби него мени; a ја твоје више осећам него ти. Када тегобе не би биле тешке, њихово подношење не би имало никакву вредност, и не би било разлога да буде заповеђено. Али вредност узајамног ношења немоћи толико је велика, да Свето Писмо у томе види испуњавање закона Христовог, јер Он је на Себи понео грехе целог света.
Рећи ћу неколико речи о непостојаности. Непостојаност, или променљивост, по мишљењу Светих Отаца, представља постојану и непроменљиву човекову слабост, све док се налази у своме изгнанству на земљи. Непроменљивост је својство будућег поретка. Изменљивост не само да је својствена нама немоћнима, него су је себи приписивали и највећи светитељи. Претрпи непостојаност у мени, а ја ћу је претрпети у теби. Ти примећујеш моју непостојаност, a ја твоју. Понесимо немоћи један другога, па ћемо сазнати како је благ јарам Христов: ако скинемо јарам Христов, коме ћемо се јарму потчинити? Веома лепо је рекао свети Илија Екдик:” Дом душе је трпљење, живите у њему; а храна смирење, храните се њиме”. Тачно смиреномудрене мисли задржавају душу у трпљењу. Ако је то тако, онда је нужно оправдано и следеће: ништа друго душу тако не изводи из трпљења, као помисли гордости. И теби и многим другима, којима сам хтео да пренесем душекорисна познања, не једном сам говорио: када поредим своје држање и понашање са делима Светих Отаца, налазим да би у древном монаштву моје место било међу почетницима. A у данашњем монаштву, знање Светих Отаца и начин мишљења запечаћен тим знањем толико су ретки, да велику реткост представљају они који својим слушаоцима преносе учење Отаца. Зато руководим вама и имам вас за духовна чеда да бих вас научио јеванђелском начину размишљања, који је и начин размишљања Светих Отаца. Заиста, заиста вам кажем: сада, када дела више уопште нема, и духовна мудрост је крајње ретка, ђаво ту мудрост толико мрзи, да би хтео да је истреби са лица земље, како би нам Јеванђеље остало само за нашу осуду, а не за напредовање; јер ће нам бити суђено по Јеванђељу, као што нам је наговестио Господ Исус Христос (Јн. 12,48). Спреман је ђаво да нам удесетостручи здрав разум и да хиљаду пута умножи наше практичне спознаје, само да би нам украо крсно знање, са којим можемо стати сдесна Богу. Онај ко себи приписује практичне спознаје и здрав разум, налик је ђаволу, који је себе хтео да сматра за извор светлости. Он и јесте извор умишљене светлости телесног мудровања, које се не покорава разуму Божијем, носи на себи печат гордости и крије у себи услове сваког грехопада. “Јеси ли видео некога ко је пао? Знај да је себе слушао” каже авва Доротеј. Тај светитељ је за себе говорио да би он више желео да погреши у неком спољашњем делу слушајући савет ближњег, него да поступа самовољно. A ја, у своме ограниченом опиту, приликом било каквог неуспеха имам утеху која проистиче из тога да дело није учињено или предузето самовољно.
Стога, мада би мени по мојој недостојности приличило да пазим само на сопствене недостатке, због обавезе настојатеља и духовног оца треба да ти кажем оно што виде моје грешне очи: код тебе борбу изазива страст гордости. Прихватање својих практичних спознаја и схватања представља њено оправдање, којим се она прикрива. Њен је плод и захлађење према мени и онима око мене: јер за понижавањем ближњег следи усахнуће љубави. И усахнуће љубави је обележје примања демонских помисли, као што је обележје примања семена благодати умножавање љубави према ближњем.
Страст гордости делује другачије него блудна или гневна страст. Те две страсти делују очигледно и сама њихова оправдања и лукавство у оправдањима су јаснији. А гордост се поткрада неприметно. Њу сеју обдареност, богатство и понајвише људске похвале. Иако ми наоко не примамо похвале и у души се не слажемо са њима, тајни печат похвала остаје на уму и срцу, и када дође до понижења, оно се тешко подноси, и тим теже што смо више били нахрањени похвалама. Управо тиме се доказује постојање поменутог печата и тајно усељење гордости. Тешко нама! И само благодатни дарови били су људима повод за гордост и за њене плодове падове! Главна обележја гордости су хлађење према ближњима и остављање исповести. Зато ко на која врата излази, на њих нека и улази, рекао је свети Јован Лeствичник. Себи одреди за правило да исповедаш своје помисли макар два пута недељно, а пошто се душа прилагођава телу, онда смирење покажи и поклонима тела. Реци и понављај својој помисли о браћи: “To су овце Христове, то су анђели Божији” и биће уништен презир према њима, који представља гордост. Уздам се у милост Божију да ће тада мир и љубав да уђу у твоје срце и да ће ти благодатним дејством доказати да се налазиш у искушењу, отвори своје очи и разумећеш обману у којој се сада налазиш. Овај случај ће ући у ризницу твојих духовних опита и чиниће те опрезним за убудуће. Јер муж који није искушан није искусан, а када је искушан може и другима у искушењу да помогне, каже Свето Писмо. Нека те Господ удостоји да се држиш и следеће поуке светог Јована Лествичника (степен 4): “По ступању на поприште побожности и повиновања ми више не треба ни у чему да испитујемо нашег доброг законоположника (наставника), чак и ако бисмо у њему, као у човеку, приметили мале погрешке; у супротном (испитујући) нећемо имати никакве користи од повиновања. Онима који желе да сачувају несумњиву веру према својим наставницима неопходно је да у своме срцу неизбрисиво и незаборавно чувају њихова дела, како би сећањем на њих заградили уста демонима када ови буду сејали неверовање у нама. Колико вера цвета у срцу, толико тело напредује у служењу. Ко се спотакне о неверовање, тај је пао”.
И од старања о ближњима често никне гордост, као кукољ од пшеничног зрна. Зато је свети Марко Подвижник рекао:” Када човеку користе речи или дела другог човека, нека обојица буду свесни благодати Божије”. Јер не проповедамо себе, каже свети апостол Павле, него Христа Исуса, Господа (2. Кор. 4,5). Ко буде неговао ова осећања, у њему ће бити истребљене пристрасности према људима, а зацариће се љубав Христова, која у сва коме види образ Божији. Када пак ум буде понесен утехом те љубави, човек ће себе видети као неки сасуд испуњен смрадом и гнусобом, па ће ce чудити како зраци Божанског учења пролазе кроз њега и исцељују људске душе.
Било би на месту да овде споменем речи светог Јована Лествичника које понавља преподобни Нил Сорски: неки су пали у блато, али су друге упозоравали на сличне падове и због спашавања других, Господ је и њима даровао спасење. Јер после тешких рана ја сам познао да су обележја гордости понижавање и презир према ближњима и лењост када je у питању исповест, а саму гордост човек не примећује будући да је то најфинија страст, која је обманула свргнутог анђела и довела до пада са Небеса. На њој се држе и друге страсти, као здање на темељу скривеном под земљом. Коначно, завештавам ти да сачуваш ово писмо у тајности до мога упокојења. А ја и тебе и себе предајем милости и благодати Божијој, која може, ако је ми сами не одбацимо, да нам дарује спасење, мада смо га ми са свим недостојни. Амин.
25. новембар 1842.,
Сергијева Пустиња
128. Брату који је после дугих болести и неузимања хране осетио духовну утеху. Поука о духовном животу
Благослов и милост Божија нека буду на теби! Кроз многе патње и смрти, по примеру свих светих од века, треба да прођемо како бисмо наследили Царство Небеско! тако се говори у једној од молитава монашког пострижења. Не изненађуј се ни пред чим што се догађа. Није ли искушење човеку његов живот на земљи? давно је рекао праведни Јов. Блажен је човек који претрпи искушење, и кроз искушење и трпљење уђе у познање Закон Божијег, а кроз то познање у живот вечни. Чувај ум свој у тишини и преданости вољи Божијој, уздржавај га од порива и дрскости. Радујте се Господу вели Пророк са трепетом. Страх и побожност, који се изливају од престола Божијег, нека се излију у твоју душу, и нека је сачувају од ђавољих замки. Мир теби од Бога и од људи! А где је одлучно помирење, тамо је потпуни опроштај.
27. фебруар 1848.
129. Дело духовно и дело телесно; разлика између њих. Чување душевног мира. О јављањима, виђењима и осећањима, лажним и истинитим, и о опасности која за неискусне долази од њих
Ко је постављен у област духа, тај треба да удвостручи своју пажњу над собом и да буде нарочито опрезан. Двери за ту област представља мир Божији, који превазилази сваки ум и својом неисказаном сладошћу потапа све људске помисли. Тај Мир Христов уништава свако узнемирење и страх толико силно он делује на телесног човека; човек обновљен Духом почиње у себи да осећа обнову живе вере. Бог за њега престаје да буде мртав, какав се чинио онима који су били умртвљени телесним мудровањем, који су своју смрт сматрали за живот, док су на истински и суштински живот гледали као на нешто непостојеће. За даривањем мира следи, као што се види из Јеванђеља, други дар: ум ученика Христовог отвара се за разумевање Светог Писма. Крст Христов постаје разумљив и лако се носи, а страдања почињу да точе из себе сладост. Но, све што ти се догађа, дело је само донекле духовно, али не у потпуности. Буди на опрезу.
Постоји дело од крви, које се неискуснима чини добро, духовно, а оно није добро и није духовно оно је из наше пале природе, а познаје ce по томе што је плаховито, ватрено, нарушава мир у себи и ближњима. Дело духовно рађа се из мира и рађа мир. Погледај пажљиво себе: дела у теби још су помешана: дело духовно помешано је са делом крвним. Ти их не разликујеш и не делиш. Пази на ток (осећања) твога срца, да тече тихо како је рекао Пророк за воде Силоамске: воде Силоама теку у тишини. Свако распламсано осећање је крвно! Не сматрај га за усрдност, ревност из побожности, љубав према Богу и ближњима. Не то је кретање душе, које су у њој произвели нерви, крв. А крв се доводи у покрет душевним страстима које су оруђе господара овог света, његов скиптар. Чувај себе у дубоком миру, и све што тај мир нарушава одбацуј као неправилно, чак и онда када би имало правилну и праведну спољашњост.
У односу на ближње руководи се следећом поуком преподобног Исаака Сиријског: “Боље нека те сматрају незналицом, због неспособности твога ума за приговарање, него мудрим због твоје бестидности и дрскости”. “Оне који ти противрече разобличи силом твојих добродетељи (врлина), а не спорењем”. Кротошћу и ћутањем твојих уста принуди бестидност непокорних да умукне. Неуздржане разобличи благородношћу твога живота, а оне чија су осећања неспутана стидљивошћу твојих очију”. Учи Божанска реч, а учи и Божанско ћутање.
Поводом гласова и јављања, потребна је још већа опрезност: ту је демонска прелест ближа и штетнија. Многе од светих и искусних Отаца демони су обманули лукаво скривајући своју лаж и таму привидом истине и светла: тим пре могу данас бити обманути неискусни. Много времена и опита потребно је да би се ум и срце научили да разликују добро од зла, под каквом год маском да се крије зло. Зато су Свети Оци заповедали почетницима да не верују никаквим гласовима или јављањима, него да их одбацују и не примају, сматрајући да је смирење потребније од сваког гласа и појаве. Глас Христов је Јеванђеље; њега слушајмо и њему се повинујмо. Истинска духовна виђења и осећања припадају ономе веку, потпуно су нематеријална, не могу бити објашњена у чулној области, материјалним речима; то је право обележје истински духовног. Глас Духа је нематеријалан; то је мислени глас. Такође, сва духовна осећања су нематеријална, безоблична, не могу бити протумачена и јасно пренета људском материјалном (створеном) речју, а уједно она су приметна, силна и надвладавају друга осећања, чинећи их неделатним, као да и не постоје, а ко има духовно осећање, њему то осећање објашњава оно што је необјашњиво материјалном речју.
Нижи степен виђења представљају она виђења која човек добија услед неједења, неспавања и других облика телесне исцрпљености; до таквих виђења не долазе само људи који живе подвижничким животом, него и многи порочни људи, који су на не ки начин исцрпили своје тело. Њихова телесна осећања постају некако нарочито фина, они почињу да виђају духове, да чују гласове, да осећају мирис или смрад. To стање је опасно и многи који су дотле дошли пали су у прелест.
У твоме стању ја видим посету милости Божије: сведок те милости је мир Божији који се на тебе излио и који ти је открио тајну Крста Христовог. Али, истовремено, треба признати да је у том стању било много примеса крви. Сама ћеш то увидети ако се будеш чувала у ћутању и обуздавала свако ватрено и заносно осећање, замењујући га тихим и мирним. Желео бих да изађеш из таквог стања: оно није за тебе. Чувај се, чувај се! Нека ти милосрдни Господ дарује да пређеш у друго и мање опасно стање, духовније и корисније: то је стање скрушености духа услед гледања људског пада и нашег искупљења од стране Спаситеља. Многи Свети Оци, који су обиловали смиреномудреношћу и духовним расуђивањем, када би се код њих неочекивано појавио неки духовни дар, молили су Господа да им тај дар одузме, јер није био по њиховој снази. ” Ако су твоја дела рекао је преподобни Исаак Сиријски благоугодна Богу, и Он ти да дар, ти га умоли да те и уразуми како да се смириш, или да постави стражара поред дара, да ти он не би био узрок пропасти: јер не могу сви без штете да поседују такво богатство”. У стању у коме подвижник измењеним или изоштреним чулима чује гласове, осећа миомирис или види појаве, ђаво веома лако истину може да замени нечим својим, ставивши своју маску истине, и да тако неисцељиво повреди душу младог и неискусног подвижника. Много узвишеније и безопасније је финим покајањем и Духом измењеним мислима и осећањима срца гледати дубину греховног пада и узвишеност тајне Спасења, и погружавати се посредством нематеријалног дејства Духа у бездан смирења, у море побожности и дивљења Богу.
Опет наводим речи преподобног Исаака: “Онај ко је осетио своје грехове, бољи је од онога који васкрсава мртве својом молитвом и живи међу многима. Онај који уздише у својој души, бољи је од онога који је познат по својим виђењима. Онај ко се удостојио да види себе, бољи је од онога који се удостојио да види анђеле. Јер другоме су се отвориле чулне очи, а првом душевне”.
Дај телу умерену количину хране и сна, чувај се ћутањем, пажњом и смирењем. Из твог садашњег стања потруди се да сачуваш дејство “светлостиХристове” и познање Крста Христовог. A из стања појачаних телесних чула, као из веома опасног стања које превазилази твоју снагу, нека те избави милосрдни Господ. У вашој манастирској библиотеци постоји рукописна књига преподобног Исаака Сиријског. Прочитај из ње 55. слово преподобном Симеону Чудотворцу. Нећеш ту све да схватиш, али и оно што схватиш донеће ти велику корист. Христос са тобом!
15. март 1818.
130. Покајање. Борба против Греха. Однос према духовном наставнику
Свемогуће покајање Божанско пристаниште, Божанско лечилиште. Свако сагрешење се исправља покајањем, свака рана, свака болест се исцељује покајањем. Руке Оца Небеског су раширене да приме блудне синове који прибегавају у Његов загрљај. Христос, Који је сишао на земљу ради грешника, а не ради праведника, све до сада невидљиво али потпуно стварно пребива међу људима, савршавајући велика знамења и исцелења; и по Своме нелажном обећању пребиваће међу нама до скончања века. Све до данас разлеже се Његов глас, све до данас се чују Његове истините речи, једном изговорене грешници коју су сви осудили, а која je сама себе осудила дубоким ћутањем: Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши. Са таквим упозорењем даје се опроштај тешких грехова.
Ко може да суди делима Божијим? За људски ум довољно је ако буде гледао дела Божија, ако се буде погружавао у побожно сазерцавање дела Божијих, дивећи им се и славећи их. Једно од таквих чудесних дела Божијих је и Његов позив на монашки живот. Једни су на тај свети живот призвани из претходног светог живота у свету, док су други позвани из беспућа, из мрака и понора безакоња. Одакле год да је неко призван, нека буде послушан Ономе Који га призива, и нека се одазове том гласу! Благословен је свако ко позван од стране Господа иде у име Господње! И ако на путу ка Господу мора да се сукоби са грехом који му брани блажено путешествије, нека се бори храбро, нека се супротстави до крви, нека однесе победу, и да се приброји Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Мученицима, Исповедницима и другим светима који су кроз многе невоље и смрти наследили Небо. Ко је падом у грех нарушио верност Богу нека је обнови, нека је докаже борбом против греха, победом и збацивањем окова којима грех окива своје заробљенике и насилно их држи у потчињености. Телесни подвиг је слаб против греха, док је мисаони подвиг ништаван: силан је подвиг вере! Он је миљеник победе! Када осетиш насртај греховне силе, не упуштај се у преговоре са непријатељима него одмах отвори ватру на њих, порази их громовима, спаљуј их муњом небеском. Тај огањ, ти громови, та муња је молитва. Бежи у своју келију, падај ничице пред иконе, моли за помоћ против греха, моли за победу над њим. И једно и друго даће ти се свише. Овај начин борбе против греха дала је подвижницима Христовим велика подвижница Марија Египћанка. Прочитај њено житије.
Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов рекао је апостол. Онима који су себи дозвољавали да осуђују, и Сам Богочовек изгледао је несавршен! Свети Оци заповедају монасима да се сећају добродетељи својих настојатеља, да често размишљају о њиховим похвалним поступцима, а на недостатке да не обраћају пажњу. Истинским покајањем и истинским смирењем они су за људе невидљиви измири своју душу са Богом и ближњима.
Мир теби! И не осуђуј се претерано! Себе и своје пређашње поступке, као и своју будућност, одгурни на пучину милосрђа Божијег. Припреми се за борбу са грехом, опскрби се храброшћу и трпљењем. И нека Господ буде са тобом!
131. Оруђа спасења
Једино Бог је Узрок људског постојања. После погибије људске, једино Он је Узрок њиховог вечног живота, тј. спасења. Ако Бог у одређено време прилагоди неко оруђе твојој душевној користи, a у друго време то оружије одложи на страну ти се због тога не узнемиравај. Бог не спасава све на један исти начин. Приљуби се уз Бога вером и непрестаним покајањем: Бог неће презрети и одбацити срце скрушено и смирено Он Који уништава и одбацује разум разумних и мудрост оних који су мудри пред собом и пред богопротивним светом. Мада сам удаљен од тебе телом, ја сам ти својом љубављу и жељом да се спасеш близу као и пре. Моли се за мене. Благослов Божији нека почива над тобом.
23. децембар 1851.
132. Мир Христов. Телесне слабости
Господ Исус Христос, Који светим миром што исходи из Његовог учења храни Своје изабране и подиже их изнад свих патњи земаљског странствовања, нека дарује Свој свети, просвећујући и укрепљујући мир слушкињи Својој Д. Ето, то ти желим! И ти ћеш то брзо достићи ако ce у потпуности предаш вољи Божијој! Што се тиче твоје телесне хране, не треба претерано да се бринеш око тога, јер таква брига може да одвуче од Бога. Али уједно треба да обратиш потребну пажњу на твоју телесну слабост. Преподобни Касијан Римљанин у беседи ” О расуђивању” каже: “Крајности обеју страна једнако су штетне: и претеран пост и ситост стомака, и предуго бдење и засићеност сном, и друга претеривања. Јер видели смо неке који нису били побеђени преједањем, како су оборени прекомерним постом и друго. Сходно таквом расуђивању Светих Отаца саветујем ти да се потрудиш да поправиш некако свој желудац, употребом чорбе од рибе или свеже помузеног млека и томе сличних ствари, сматрајући њихову употребу за лек, а не за стомакоугађање. “Научимо се да будемо страстоубице, а не телоубице”, рекао је Пимен Велики неком брату који је видео како овај угодник Божији полива водом своје ноге. Благослов Божији нека почива над тобом.
22. априла 1852.
133. Искушење и узнемиреност
Просвећивани Речју Божијом ми исповедамо да пролазне патње представљају велики дар Божији, који се даје изабраним слугама Његовим, који се спремају за вечно блаженство, те стога сами себе и љубљене наше у Господу, у невољама које их задесе, поздрављамо речима Апостола: Сваку радост имајте, браћо моја, када падате у различита искушења. Преподобни Марко Подвижник саветује да се у невољама не истражује то одакле је и преко кога невоља стигла, него да се она са благодарношћу трпи. Свети Јован Лествичник је рекао: Ко одбаци било какву казну, праведну или неправедну, тај се одрекао свога спасења. Такође Свети Оци расуђују да онај ко верује како Бог управља судбином сваког човека, свако искушење прима као своје: јер Божије управљање не може да буде ни погрешно, ни неправедно. Добро проникни у себе па ћеш видети шта те узнемирава. Узнемиравају те људска оправдања, или пре демонска, која стреме ка томе да се одрекнеш крста. Реци право: “Иди од мене сатано. Поћи ћу за Христом на крст, поднећу клевете и подсмехе, речју сваку непријатност и тешкоћу примам као своју, као дар Божији који ми се шаље Његовом милошћу”. Амин.
8. марта 1853.
134. Патње. Промена манастира
Теби је познато да монаси последњих времена треба да се спасавају патњама, стога не сматрај да твоме положају и спасењу патње којима си окружена представљају нешто страно. Не саветујем ти да тражиш промену манастира, све док ти сам Промисао Божији на такву промену не укаже, учинивши је могућом и лако изводљивом. Грешиш када мислиш да се љутим на тебе: не, никако. Када бих се љутио, не бих те подржавао. Претрпи тегобе које носи време, допуштене Промислом Божијим, због којих нећеш бити лишена своје награде у вечности. Сад није време да било шта предузимаш.
30. децембар 1853.
135. Не треба осуђивати себе
Ми не треба да осуђујемо себе због нашег спотицања, и то не зато што је неки грех мало важан, не! сваки грех је рана; него зато што смо искупљени неупоредивом ценом крвљу Богочовека. Онај ко себе осуђује пада у очајање, док онај ко се нада на Христа приноси покајање и њиме се исцељује. Покај се због свог пада и приступи Христу и Његовим Светим Тајнама, као она жена која је боловала од течења крви.
3. марта 1854.
136. О послушању. Дарови почетницима
Благослов Божији нека почива на слушкињи Божијој Д.
Поздрављам те поводом доласка у тихо пристаниште, у коме нека ти милосрдни Господ дарује да пребиваш са чврстином духа и постојаношћу, подносећи трпељиво невидљиву борбу са страстима и похотама и учећи се од Господа како да победиш грех. Распни се на крсту послушања, чинећи само оно што ти је заповеђено, и никако се не поводи за својим сопственим осећањима и размишљањима, чак и ако би ти се она учинила наоко добрим. Почни од следећег: тражиш мој благослов да би учествовала у скупљању прилога за обнову цркве. Не дајем благослов. Ево ти одговор светог Оца: ” Не дај без оца твога, који je у Богу, милостињу од новца који си примио…” (” Добротољубље”, Први део, Симеон Нови Богослов, гл. 16). Не мислим да у том подухвату у теби делује добра побуда. Не! To je уображено и разметљиво кључање крви, подстакнуто сујетом и човекоугађањем. Амин.
Радујем се твојој радости, но радост треба умерити расуђивањем да je у овом земаљском животу све променљиво.
137. О исповести
Господ, Који не жели смрт грешника, него његово обраћење помоћу покајања, нека те прими у покајању због погрешака твојих. Ако хоћеш да задобијеш снагу у невидљивој борби нарочито против блудног духа који као и сви други духови. лови у тајности исповедај без стида твоје падове старици твојој и исцелићеш ce. Не веруј својим помислима: за истинску љубав речено је да не мисли зло.
138. Исповест и борба са греховним помислима
Човеков грех уништава се исповешћу, а сами корени греха истребљују се борбом са греховним помислима и понављањем исповести када помисли почну да надвладавају. Бог нека ти опрости оно што је било и нека ти да снагу за убудуће. Твоје искушење које ништа не значи било је јако зато што си га скривала. Испричај га са покајањем мати А., и када помисли почну да делују, понови исповест са покајањем. Велика је срећа када у тој борби постоји човек коме можеш да се исповедиш. Успротиви те се ђаволу, и побећи ће од вас рекао је свети апостол Јаков успротивите се не пристајући на помисли које он доноси, и исповедајте их. Свако лице, чије год било, када се појављује у уобразиљи, будећи нечисте помисли, јесте лице ђаволско, тј. самог ђавола, који за време греховног искушења стоји пред душом и обмањује је маском коју је узео, способном да узбуди страст, према расположењу душе. Онај ко се сложи са греховним помислима или маштањима, слаже се са самим сатаном и потчињава му се у овом и у будућем веку: зато је неопходно борити се против помисли. И сам подстицај на ревност јесте, такође, ђаволска обмана, јер онај ко друге учи дистанцирању у односу на друге, a потом и љубави у Христу једнакој према свима, не претпоставља једно другом, док је Христос у сваком Свом образу Један. Господ нека ти врати мир кроз твоје истинско покајање. Опрашта ти се грех твој, али убудуће не греши.
139. Исповедање помисли. Правило поклона
Увидевши корист од исповедања својих греховних помисли, држи се тог драгоценог начина живота и свакодневно исповедај своја сагрешења пред Старицом. Поводом правила: после вечерњих молитава учини 10 земних поклона са молитвом Исусовом, а потом твори 30 молитава Исусових без журбе, са пажњом, шапатом. Затим пет земних поклона са молитвом “Пресвета Владичице моја Богородице, спаси ме грешну”. Потом три појасна поклона Анђелу Чувару и свима Светима. Мир теби!
140. Исповест пред старцем залог спасења
Како сагледавање својих сагрешења, тако и њихово исповедање од срца, представља нарочити дар Божији и добија се усрдном молитвом. Умоли милосрдног Господа да ти дарује тај дар залог спасења, и сама се принуди на отвореност: јер непријатељ рода људског мрзи тај пут и на сваки начин се труди да омете слугу Божијег који жели да стекне милост Божију честим исповедањем својих грехова. А за тебе је тај пут неопходан. Своју вољу добровољно одсецај пред старицом. Милосрдни Господ нека ти помогне у свему. Амин.
Бог нека те благослови да се причестиш Светим Тајнама. Олакшање које осећаш након што си исповедила своје падове сведочи о томе да се твоје спасење крије у том делању. Својски себе присиљавај да се исповедаш пред Старицом: то ће ти брзо помоћи. Тешко ти је да се прихватиш тог дела зато што си у другим манастирима дуго живела без њега. Али савладај себе!
141. О томе да је неопходно све откривати Старици
Твој пут је да све о себи откриваш старици. На твоја пак сновиђења, на разне невоље и искушења, не обраћај пажњу, као да су се догодила другом, а не теби; твоја је ствар само да то саопштиш Старици. Твоје делање почиње да мало-помало умртвљује страсти у теби. Тако је живео Доситеј, ученик авве Доротеја. Побеђуј лажни стид на земљи и нећеш се постидети на небесима.
142. Завист. Дистанца. Смирење и откривање помисли
Каквим год оправдањем или маском да се прикрива љубомора која те напада, не примај је. Немој да мислиш да се поређење тебе са Исавом, а ближњег са Јаковом, родило у теби од смиреномудрености. Не! Тим смиреним речима прикрила се завист, да би те што лакше оборила. Сачувај дистанцу, тј. немој себе ни са ким да поредиш, него смирење тражи само у откривању твојих помисли Старици, и у одсецању твоје воље пред њом. Бог нека ти помогне да усвојиш истинско монашко делање.
143. О откривању помисли
Никако се не узнемиравај због борбе која се води у теби, повезане са тегобама, помраченошћу и унинијем. Таквој борби обично бивају подвргнути сви који из дуготрајног самовољног живота дођу у послушање. Присиљавај себе на једноставност и откривање пред Старицом; а од свих других у потпуности скривај своју борбу, јер би таквом преступном отвореношћу повредила и себе и друге, за које никако није корисно да слушају о твојој борби. Присиљавај себе увек изнова. Због твог постојаног присиљавања на отвореност (пред Старицом), Господ ће ти кад дође време дати снагу да се откриваш са лакоћом. А твоје спасење зависи искључиво од твоје отворености пред Старицом. Без тог делања нећеш достићи ништа духовно и благодатно, него ћеш остати тело и крв. Ако се будеш откривала, достићи ћеш чистоту коју осењује благодат Божија. Не примај никакве ђавоље осуде, или помисли, или подозрење према твојој Старици. Не тражи њену љубав, него своје спасење. Буди храбра. Благослов Божији нека буде над тобом и благодат Божија нека те осени.
P. S. Уз одлучно откривање сагрешења у делима, речима и помислима, за једну годину се може напредовати више него помоћу других подвига, па и најтежих, током десет година. Зато се ђаво и бори тако силно против овог спасоносног делања.
144. Самовоља и саблазан на старца су погибељни
Сада заједно са пророком Давидом можеш да кажеш: Карајући покара ме Господ, али ме смрти не предаде. Кроз многе невоље и смрти треба да наследимо Царство Небеско, да се умртви наш стари човек са својим страстима и похотама, и да срце постане способно за примање Божанске благодати. Као што се види из житија Светих Отаца, искушењу налик на твоје подвргавају се они монаси који се слабо супротстављају нападу самовоље и умишљености, не исповедајући своје помисли старцу и поверавајући се демону, који му код старца показује оне недостатке који уопште не постоје. Сазнавши за разлог искушења које је на тебе допуштено, сав свој труд усмери на уклањање тог разлога и прими благи јарам Христовог смирења, који се показује кроз послушање и откривање својих помисли.
145. О правилу за болесника
Милост и суд опеваћу Господњи. Милост због помиловања, a суд зато што карајући покара ме Господ, али ме смрти не предаде. Благодари Господу и држи се мирно. Господ нека ти опрости прошло, и нека те укрепи за будуће. Правило са поклонима (метани јама) даје се здравима, а не болеснима. Уосталом, ако баш хоћеш, чини ујутро, у подне и увече по 12 појасних поклона са молитвом: “Боже, очисти ме грешну”. Сваки пут после поклона саврши још 50 истих тих молитава. Из болнице не излази пре времена.
146. О борби ca страстима и демонима
Свети Јован Лествичник je у 4. степену рекао:”Демон се по некад труди да послушнике упрља телесним прљавштинама, па их чини љутитим, подучавајући их да буду упркос обичају узнемирени, а понекад их чини некако сувим и бесплодним, лењим за молитву, поспаним и помраченим, да би их одгурнуо од послушности, као оне који од тог подвига нису добили никакву корист, него су још осетили и душевну штету. Он им не допушта да увиде како одузимање (по Промислу Божијем) умишљених добара од нас, веома често бива узрок најдубље смиреномудрености”. Оно што бива са монасима послушницима, то бива и уопште са монасима који живе ради Бога. Ђаво ратује против њих на различите начине, како би их довео у безнађе и одбио од монашког живота, или гурнуо у лењост. Нарочито је тешка блудна борба коју он наводи, и спотицања блиска падовима, како их назива преподобни Исаак Сиријски. Али верни слуга и војник Христов управо у тој борби доказује своју верност Христу и веру у Њега: он остаје чврст, па макар поднео безбројне нападе. Тако поступај и ти, Говори непријатељу: “Jа сам се предала Богу и одлучна сам да храбро поднесем све своје падове, колико год их било, и колико год да трају”.
Бог нека ти опрости оно што је било и нека ти да снагу за убудуће.
147. О подвигу који превазилази силе
Буди мирна: одбацуј подвиг који превазилази твоје силе, како телесни тако и духовни. Господ љуби смирење, а безумну ревност према претераним подвизима, какви год они били, не прима: јер у стремљењу ка претераном подвигу крију се гордост и умишљеност. Подвиг који превазилази снаге, према учењу Светих Отаца, веома је штетан и доноси или узнемиреност, или умишљеност, или и једно и друго наизменично, што и служи као доказ да у таквом подвигу нема истине, него да он представља лажно стање душе.
Ваши писмени огледи веома су добри, али и тим послом се треба бавити умерено. Теби не треба да претерано умараш ни душу ни тело.
148. Подозрење, самовоља и љубомора су ђавољи наговори
Желим да те милост Божија заштити од свих искушења која доносе непријатељ нашег спасења и наше сопствене страсти. Као смртоносног отрова чувај се љубоморе или подозрења на Старицу и сестру. Искушење које те је задесило, треба сасвим јасно да ти покаже како је јадно прихватати самовољу и подозрење на које ђаво наговара, а чија се погрешност и зло порекло огледају у узнемирењу које производе.
149. О трпљењу невоље која је наишла
Веома ми је жао због невоље која те је задесила! Теби је познато да невоље треба претрпети у нади на милосрђе Божије и помоћ Божију. Полажући сву своју наду на Господа Бога, подвижник Христов треба и сам да се труди да уклони узрок невоље, ако он зависи од њега. Око тога би и ти требало да се постараш. Најискреније ти желим трпљење и духовни напредак. Када би се околности тако уредиле да ми не пође за руком да те видим за време овог земаљског живота, сећање на тебе остало би неизбрисиво у мојој души, и ја усрдно желим да ти помогнем мојим убогим саветом у Господу, када ти такав мој савет затреба.
Милосрдни Господ нека ти опрости сва сагрешења и да снагу у борби против твога искушења.
13. октобар 1857.
150. О посту на питање тешко болесне монахиње
Милосрдни Господ је уредио, преко Својих Апостола и Светих Отаца, Светитеља и Учитеља Цркве, различите за душу спасоносне подвиге, а међу њима и свети пост, који обуздава наше тело. У вези са свим тим подвизима треба знати да су они ради човека, а не човек ради њих, као што је и Господ рекао: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. Тога се треба држати и када је реч о посту. Зато, пошто сте крајње слаби и немате потребе да исцрпљујете тело, него на против, да га јачате, никако се не устручавајте да употребљавате рибљу чорбу у време ове Свете Четрдесетнице: јер та чорба ће Вашем слабом телу дати мање снаге него што ће ономе ко је јак дати хлеб и вода. Срцезналац Господ, који види Вашу слабост, неће Вас искључити из броја оних који посте. Тако су поступали многи велики угодници Божији, између осталих свети Епифаније Кипарски. Свети Исаак Сиријски у 10. слову вели: “Немој да пометеш и пресечеш свој живот… и због жеље да додаш мало труда останеш без свега што си стекао… Једи умерено… И не пружај своје ноге преко снаге…”. Овај премудри савет великог Наставника монаха у потпуности може да се примени на Вас: јер уздржањем које превазилази Ваше снаге можете себе толико да исцрпите, да се лишите одлазака на црквене службе и да Вашој заједници, којој сада доносите неку корист, будете на терет.
Молећи Ваше свете молитве и љубав у Господу
недостојни архимандрит Игњатије. 2. марта 1846.
151. Истој монахињи. Савет да се бави молитвом Исусовом
Шаљем Вам кратко дело о молитви Исусовој. Због Ваше болести треба да се подвизавате лежећи или седећи на комотној столици. Молитву произносите без журбе, са пажњом, затварајући ум у речи молитве, имајући очи на устима или затварајући их. Било би Вам корисно да прочитате кратка дела о молитви која има С. Г. Та ће Вам дела помоћи у овом делању, које ће испрва деловати суво, али ће ce касније показати као веома плодоносно. Бог, Који даје молитву ономе ко се моли, нека дар молитве дарује и Вама, како бисте од сада могли честом молитвом да се припремите за страшни суд Христов и да благовремено себи измолите помиловање.
23. априла 1846.
152. Истој монахињи. За утеху и укрепљење болеснице
Без обзира на то што сте болесни, Ви сте се потрудили да напишете цело писмо грешнику. To сте учинили покренути хришћанском љубављу. Бог ме је утешио пријатељством са матушком Игуманијом и Вама: јер пријатељство међу слугама Божијим јесте истинска утеха за душу која лута у овом краткотрајном и сујетном свету, непријатељски расположеном према Богу. Нека Вам се дарују силе свише, од Оца Небеског Који кори све које љуби и бије све које прима. Ја Вас често спомињем; о Вама ме извештава моје срце. Сећам Вас се и желим да добро у Господу препловите море живота. Колико је у том мору подводних хриди! Какви ветрови, који делују у различитим смеровима, подижу буре на њему! Осим природних опасности, ту су још и разбојници! Ти разбојници су невидљиви за телесне очи, а насрћу и на тело и на душу; труде се да и тело и душу увуку у бездан греха и потопе их у њему за вечност! Авај, јадна душо људска! Како ћеш окончати пут по мору живота? Како ћеш се спасити од таласа, од ветрова, од подводних хриди, од разбојника, од поробљавања, од смрти? Не другачије, него Христом. Он ће ми дати снагу, Он ће ме подићи. Он је снага моја, и песма моја, и биће ми на спасење! Мир Вама!
153. О недавно поново објављеној књизи “Житије и списи молдавског старца Пајсија Величковског”. О Исусовој молитви
Дозвољавам себи да Вам пошаљем недавно поново изашлу књигу “Житије и списи молдавског старца Пајсија Величковског”, тог благочестивог и духовнопросвећеног мужа, коме чеда Православне Цркве треба да буду захвална за превод са грчког на словенски језик Добротољубља, Исаака Сиријског и других Отаца. У поново изашлој књижици, коју ја одавно познајем из рукописа, са нарочитом јасноћом, изложено је учење које приличи нашем времену, учење о Исусовој молитви, о којој сада људи већином имају само нејасно, збркано схватање. “Понеки”, сматрајући да су обдарени духовним расуђивањем и да су поштовани од многих као такви, “боје се” ове молитве као какве заразе, наводећи као разлог “прелест” тобоже неминовну сапутницу упражњавања Исусове молитве, сами се удаљавају од ње и друге уче да се удаљавају. Изумитељ таквог учења, по мом мишљењу, јесте ђаво, коме је мрско Име Господа Исуса Христа, као оно које сатире сву његову моћ: он дрхће од тог свемоћног Имена, и зато Га је оклеветао пред многим хришћанима, да би они одбацили оружје пламено, страшно за њиховог непријатеља, спасоносно за њих саме.
Други, бавећи се Исусовом молитвом, желе да одмах осете њено духовно дејство, желе да се наслађују њоме, не схватајући да наслађивању, које подаје само Бог, треба да претходи истинско покајање. Треба се плакати дуго и горко пре неголи се појави у души духовно дејство, које је благодат, и које, понављам, подаје само Бог у Њему познато време. Ваља претходно доказати верност своју Богу постојаношћу и трпљењем у молитвеном подвигу, виђењем и одсецањем свих страсти у њиховим најситнијим дејствима и изданцима.
Књига коју препоручујем показује непрелестни начин упражњавања Исусове молитве, који се састоји у њеном тихом изговарању усмено, или и умом, обавезно уз “пажњу” и са чувством “покајања”. Ђаво не подноси њему непријатан миомир покајања и од оне душе, која шири из себе тај миомир, он бежи далеко са прелестима својим. Исусова молитва која се упражњава на такав начин ненадмашно је оружје против свих страсти, надмоћно занимање ума за време рукодеља, путовања и другим случајевима, када не може да се бави читањем и појањем псалама. Такво упражњавање молитве Исусове доликује уопште свим хришћанима, како онима који живе у манастирима, тако и онима који живе у свету.
А тежња ка откривању “срдачног духовног делања” доликује највише, готово једино иноцима, и то онима који су познали потанко борење са страстима, уз удобности које пружају место и остале околности. А ако било ко, покретан, по изразу светог Јована Лествичника, гордељивим усрђем, тражи да задобије пре времено сладост духовну или срдачно молитвено делање, или какав други духовни дар, који приличи природи обновљеној, тај неминовно пада у прелест, каквим год начином молитве се бавио, псалмопојањем или Исусовом молитвом. To смо имали прилике да видимо и опитно. Прелашћени старац поменут у житију Пахомија Великог, под утицајем прелести стојећи на ужареном угљевљу босим ногама, произносио је молитву Господњу: “Оче наш”. Узрок прелести није молитвословље, нису псалми, нису канони и акатисти, није молитва Исусова, не! Сачувај Боже сваког од таквог богохулства! Гордост и лаж, то су узроци прелести! Гордост и лаж, чији је виновник ђаво. А он, да би скинуо са себе кривицу, дрско и богохулно је оклеветао Исусову молитву, а сам је стао у страну, као да низашта није крив. Сада се многи брину и трчкарају око ситних послова, избегавају молитву Исусову и друге одвраћају од ње, тврдећи да је потребно од ње удаљити се, јер изазива прелест. A о ђаволу, правом виновнику прелести, ни речи, сасвим су га заборавили. Ах, какво очигледно лукавство ђавола, како се он вешто скрива.
Веома сам жалостан због тога што су сада људи изгубили истински и духовни разум, а разне лажне, потпуно лажне идеје, тако су се осилиле!
Књига Пајсијева има значајне недостатке у књижевном по гледу. Шта нас се то тиче! Често су смирени пустињаци, излазећи из пустиња својих покривени само хаљином од грубе тканине, речју оскудном и нескладном објављивали хришћанском свету спасоносну и свету Истину. Насупрот томе, колико видимо књига, украшених звучним речима, складно и систематично изложеним, али таквих да садрже у себи отров, који убија душе!
154. Једном настојатељу о молитви Исусовој
Старац Пајсије није се кајао, као што су разгласили неки, који нису сасвим схватили његове речи и нису имали одређену представу о умној молитви, због штампања и објављивања књиге “Добротољубља”, коју је превео са грчког на словенски језик. Он је, прозирући дух времена, предвидео кварење многих лакомислених и самовољних, који има да буду повређени злоупотребом великог блага умне молитве. Покретан духовном љубављу и самилошћу према човечанству, толико повређеном грехопадом, да сама средства за своје спасење претвара у средства за већу осуду, за умножење несрећа, нанетих грехопадом, Пајсије је био ожалошћен и болно је страдао, подражавајући тиме многомилостивог Господа Исуса, Који је проливао своје свесвете сузе за Јерусалим, који Га је одбацио, и стога не само одбио спасење, што му је Он донео, него и навукао на себе и на чеда своја најљућу казну. Таква је била мисао Пајсијева! Таква је била његова жалост приликом објављивања “Добротољубља”, око чијег превода и штампања се толико потрудио. Ова мисао и ова осећања изразио је у своме писму Теодосију, архимандриту Софронијеве пустиње.
Није само “Добротољубље” злоупотребљено! Злоупотребљена су списи светог Апостола Павла, како је посведочио сам првоврховни Петар. Злоупотребљено је од јеретика сво Свето Писмо. Само Божанско Јеванђеље злоупотребили су и до сада злоупотребљавају, на погибељ своју, многи милиони протестаната, тумачећи га неправилно и неблагочестиво, због тога што они као да су, удаљивши се од јединства са Васељенском Црквом, одвојени душепогубни јеретички скуп, који се они усуђују да називају Црквом Јеванђељском. Апостол Павле сведочи да су они, Апостоли Христов миомирис Богу за спасаване и изгубљене: јер овима је задах смрти за смрт, а онима пак миомирис животни за живот. Штавише о Господу Исусу Христу рекао је Свети Богопримац Симеон: “Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се Говорити”. Свети Исаак Сиријски у 54. слову говори: “Јер је реч о крсту лудост онима који гину. Шта из овога следи? Пошто се реч о крсту онима који нису осетили силу ове речи чинила као јуродивост, је ли Павле онда требало да ћути, и да не проповеда? Али ево и до дана данашњег учење о крсту служи као спотицање и саблазан Јудејима и Јелинима. Стога, треба ли и ми да прећуткујемо истину да се они не би саблажњавали! Али Павле не само што није ћутао него је чак и громко викао, говорећи: a ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа. Ову похвалу крсту исказали су свети Апостоли не ради тога да друге саблазне, него зато што је сила Крста која је проповедана велика”.
Божанско добро не треба да буде одбачено, ако су га неки или многи, злоупотребили. Ово треба да се односи и на Исусову молитву. Сам Исус је био камен спотицања за многе, проповед о Њему била је камен спотицања, Крст Његов био је камен спотицања, па како да онда Најсветије Име Његово не учествује у истим околностима? Према ономе што могу да закључим из двадесетогодишњег посматрања савременог монаштва наше Православне Цркве, налазећи се и у то време и сам у његовом наручју, дајем следећу оцену: ако у наше време, време сиромаштва, глади и мрака у духовном погледу, још постоје иноци који имају делимично истинско духовно расуђивање, онда су то они веома ретки, који су, будући просвећени умном Исусовом молитвом, познали подробно своје страсти, дејства злих духова и најзад дејство Духа Божјег, које започиње изливањем у душу свештеног мира у Христу. А ко у светлости умне молитве није сагледао страсти своје, није познао дејства лукавих духова и није окусио шта је то мир Христов, који сједињује ум, душу и тело, тај нема ни појма о духовном расуђивању, мада и умишља да га има обманут празном славом. Такво мишљење својствено је свима који пролазе кроз, такозвани од св. Симеона Новог Богослова, други вид пажње и молитве. Уз разборитост може се имати расуђивање, или разум и природни, и делатни, образован наукама и читањем, као што сасвим основано расуђује о томе преподобни Григорије Синајски. Али то још није расуђивање духовно! Од таквог разума духовно расуђивање је удаљено као небо од земље, и превазилази га, као што светлост сунца надмашује слабу светлост ноћних светила небеских.
156. Брату који се занима умном молитвом. Поука о духовном животу
(…) Не помишљај да је за учење безмолвија неопходан затвор или удаљена пустиња. Не! Кудикамо је боље учити се њему међу људима уз посредство душевног подвига. Сами падови, невидиви за ближње, видиви и знани Богу и савести, падови ума и срца, биће од користи, чинећи те искусним у борби са грехом, откривајући ти сву немоћ човекову. Подвижник васпитан међу људима силом невидивог унутрашњег подвига, бива постојан, богат знањем и искуством духовним, пун смиреноумља, за ближњег уточиште, ризница. Он је сличан дрвету, израслом на отвореном брду, које је изложено јаким ударима ветра и свим другим непогодама. Таква дрвета пуштају корење дубоко у земљу, бивају изузетно сочна, пуна живота и снаге. Напротив, питомац затвора и усамљене пустиње сличан је цвету и дрвету, одгајаном и паженом у стакленику. Њему је својствена погубна разнеженост: при најмањем натмуреном времену оно већ страда, а при мало јачој непогоди оно умире. Потпуно усамљивање, по правилима духовног закона, дозвољава се само онима на чији се подвиг, како се изражава св. Јован Лествичник, спустила благодатна роса Светога Духа. Управо за такве је корисно и потребно строго осамљивање, да би се уз његову помоћ слободно предали учењу и руковођењу Духа, о чему сада није време да се говори.
Ми се још не познајемо довољно… Говорим тако да не бих рекао: ти још увек мало познајеш мене. Стога је потребно да се договоримо. Ако сам ја и недостојан да се назовем човеком, имајући у себи много ниског и бесовског, ти ми онда, због љубави своје према мени, припиши достојанство човека, или, барем, достојанство разумног створења, иако запечаћеног жалосним грехопадом. Син Божји назива Себе у Јеванђељу Сином Човечијим, Бог, јавивши се међу људима, није примио на Себе (прихватио) никакву титулу измишљену од палих људи, него назива Себе именом, које нам је дано од Бога, Који се пре нашег стварања саветовао Сам у Себи тајанствено:” Створимо човека”. Син Човечији!.. Како ми се допада ово име! Какво прекрасан назив! Смирено и узвишено име. Како поучно и утешно звучи у ушима мојим. Људи нису хтели ово име, њима је било потребно: Високо преподобије, Високо благородије… Каква бесмислица! Слично именима, и њихово понашање је постало бесмислица, апсурдна карикатура, у којој је гордо спојено са глупим. На коверти, дозвољавам, пиши какву хоћеш бесмислицу, али у писму буди, као човек са човеком, као срце са срцем, пред очима Свесветог Бoгa. Нека срце твоје беседи са мном просто, искрено, свака реч твоја нека буде истине ради. А Бог ће бити, као што и јесте, сведок наших разговора, чији је узрок и циљ Он, и наше у Њему спасење. (…)
5. септембра 1847.
Бабајевски манастир
157. Брату који се занима умном молитвом. Поука о духовном животу
(…) Са помислима се никада не треба расправљати. Може враг да покаже много логичног, непобитног, да наведе наш ум да прихвати лукаве, убиствене помисли, заклоњене маском врлине и побожности. Пробни камен помисли за тебе нека буде твоје срце. Како год лепа наизглед била помисао, ако одузима ” мир” у срцу, танано доводи до нарушавања ” љубави са ближњима”, она је вражија. Не препири се са њом, не расправљај се, иначе ће те уловити и натерати да окусиш од забрањеног дрвета. Наоружај се што пре против ње, одагнај је далеко од себе оружјем духовним: “Славословљем Бога”, “Благодарењем Богу”, “Предавањем себе Његовој вољи”, “укоравањем и осуђивањем себе”, “молитвом”. Ненадмашно оружје у великој борби је: доћи у своју келију, бацити се за трен пред Богом на под и молити за Његову помоћ и предавати себе Његовој вољи. У силној битци то се понавља неколико пута на дан и веома помаже.
Јеси ли надзирао ум свој? Јеси ли проучавао какво је његово својство? Ти немаш аналитички ум, који све раставља на делове, анатомски, и после тог посла изводи свој закључак. Већина умова човечијих има својство да анализира, и због тог својства способна је да се довија, да умешно сређује своје послове, смишља подвале. Твој ум без напора види, обухвата и схвата ствари. To је ум за духовно виђење. Ево шта се још примећује код њега: он слободно, са наслађивањем може да падне на земљу пред величином Божјом, али да би се смирио пред ближњим њему је потребно да се потруди. Зашто? Зато што он по природи својој презире све што је подло, простачко, ситничаво, неспособан је за нијансе и за околишење. Увиђајући те недостатке код ближњег, он презире ближњег заједно са његовим недостацима. Ум твој, поучаван Јеванђељем, смириће се пред сваким ближњим онда када угледа у сваком ближњем Христа. Сви који су се крстили у Христу, обучени су у Христа. Чиме год и како год они скврнавили себе, риза Христова, до суда Христовог, на њима је. Неопходно је сматрати себе горим од свих људи: то захтева свето смирење. Апостол није просто рекао да је он први од грешника; био је убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: овде предстоји рад и труд. Бог да дарује и мени и теби да ово испунимо. Због ума твога, због његовог нарочитог устројства, од већине других умова ти ћеш имати да поднесеш и вероватно већ подносиш, извесне невоље. А само ретки поимају ум твој. Видећи његову досетљивост и живахност, ко ће појмити, ко поверовати, да је он једноставан! Већина ће те сматрати извештаченим, компликованим, биће подозрива према теби, смишљаће нешто против тебе и за тебе. To је неизбежно: аналитички умови не могу да претпоставе чак ни постојање ума без анализе, који посматра просто и јасно. Видећи силу ума, они је приписују вишем степену анализе, препознају дубоку, танану, промишљену лукавост у ономе ко никада не умује, вeћ гледа са проницљивом једноставношћу на све што је изложено погледу човека… Опрости ближњима. Ми смо сви немоћни. Држање закона Христовог и јесте у томе да носимо великодушно, са љубављу и смирено бремена један другога.
Задовољан сам што си мало читао књиге духовне: боље су таблице неисписане, неголи исписане неразумљиво. Зар ћу ја морати да пишем на твојима? Ако је тако, нека не буду написане на њима мртве речи човечије, но живе речи Духа. Знајући за твоје поверење према мени, узимам себи за право да ти шаљем, према својим могућностима, књиге Светих Отаца, које сматрам да су за тебе корисне. Ово “моје”, “своје” дајем теби: овакво је било моје владање: ја сам хранио себе и до сада се насићујем искључиво читањем Св. Отаца Источне Цркве, брижљиво се чувајући, по њиховом светом савету, књига које садрже лажно учење, које имају све књиге написане ван спасоносног наручја једине истините Цркве. Прими “моје”, када те Бог извести да га желиш. Немој да читаш никакве инославне ствараоце: код њих је Дух Свети замењен крвљу необузданом, ватреном. Они могу да повуку у пропаст и заводе тамо многе. Нема Духа Светога у њима, они имају свој дух, мрачан, обмањиви дух јереси тамне и горде. “Дејство” које помињеш да је на тебе изазвало читање Писма какав су утисак имали на Јована Богослова и Мироносице удаљени звукови маљева, који су ударали у клинове приликом распећа Спаситеља било је “од крви”. Схвати: потресени су били нерви. Таква дејства одбацују се у духовном подвигу, називају се “прелестним”, као она која потичу од самообмане и која доводе до ње, јер нису од благодати Божје, већ су сопствено стање човека, својствено нашој палој природи, до кога се дошло напрезањем уобразиље и чулности. Неискусни у духовном животу приписују таква стања своја дејству благодати. Од тога се јавља мњење (умишљеност) о себи, усвојено мњење јесте самообмана или прелест. Зато се треба држати у стању ревности, тишине, спокојства, сиромаштва духа, удаљавајући се брижљиво од свих стања изазиваних распаљеношћу крви и нерава. Не ударај се ни у груди, ни у главу, ради изазивања суза. Такве сузе су од потресености нерава, од крви оне не просвећују ум, не смекшавају срце. Очекуј покорно сузе од Бога. Некакав свети, невидиви прст, некаква најтананија помисао смирења, коснуће се срца и навреће суза тиха, суза чиста, измениће душу, неће променити лице. Од ње се неће зацрвенети очи, кротко спокојство излиће се у изразу лица, учиниће га Ангелоподобним.
(…) Христос с тобом.
12.октобра 1847.
158. Брату који упражњава умну молитву. Поука о духовном животу
Шта мислиш, на какав недостатак бих се могао пожалити када у келији самујем не излазећи из ње? На недостатак времена. Болешљивост и лечење гутају сво моје време. Лежим, лежим, лежим непокретан, обамро: јак лек извлачи из жила и костију запуштену прехладу, као што берберин цеди крв из припијене пијавице. Ако, даће Бог, ојачам, вратиће се активности, које ме сада стрпљиво очекују, почеће да одузимају време. Ако се вратим у Петроград и Сергијеву пустињу, тамо ће се окомити на мене браћа, пријатељи, познаници, знатижељници, послови манастира и манастири, отеће сво време. Размишљао сам: сада, у слободним тренуцима мало по мало састављам описивање и објашњавање неких монашких делања, која сам обећао Леониду, a уједно ћу дати одговоре на неке ставове из његовог писма.
Ми се не слажемо са тобом у разумевању неких израза које смо употребили, под једном те истом речју ти разумеш једно, а ја друго. Например под речју: “духован, духовност”, ти разумеш оно што су сви сада прихватили да се подразумева, а таквим схватањем удаљаваш се од смисла, који се за ту реч везује у Светом Писму и списима Светих Отаца. Данас књига, ако је само о питању вере, већ носи име “духовна”. У наше доба, ко је у раси, тај је неоспорно “духован”, ко се влада уздржано и са страхом Божјим, тај је “духован” у највећој мери! Не учи нас тако Свето Писмо, не уче нас тако Свети Оци. Они говоре да човек може бити у три стања. У природном, исподприродном или ванприродном и надприродном. Ова стања другачије се називају: душевно, телесно, духовно. Још и другачије: пристрастно, страстно, безстрастно. Исподприродан, телесан, страстан, јесте онај који потпуно служи привременом свету, макар се и не одавао грубим пороцима. Природан, душеван, пристрастан је онај ко живи за вечност, упражњавајући врлине, борећи се са страстима, али који још ни је задобио слободу, који не види јасно ни себе, ни ближње, већ само нагађа као слепац, пипајући насумице. Онај који стоји изнад, духован, бестрастан јесте онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, дела, говори под утицајем Њега, узноси се изнад страсти, изнад природе своје. Такви, заиста, јесу светлост свету и со земљи, виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као они. “Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује” (1 Кор. 2, 15), говори Писмо. Такви се сада крајње ретко срећу. У животу свом имао сам срећу да сретнем једнога, и сада странствујућег на земљи, старца, ста рог око 70 година, пореклом сељака, полуписменог. Живео је у многим местима Русије и на Атонској гори, говорио ми је да је и он срео само једног. Држи се, како у овом случају тако и у другим, терминологије св. Отаца, која ће одговарати твом практичном животу, која је често несагласна са терминологијом најновијих теоретичара. Опрости што називам теоретичаре мртвима! Нека се ти мртви труде око својих мртваца, то јест око оних који хоће да слушају реч Божју са циљем да се насладе красноречивошћу, заносима крви, игром ума, али не и оним што “твори Слово (Реч)”. Овим последњима треба рећи:” Са каквом при јатношћу смо слушали, добро смо провели време”, а оним првима треба да каже свет: “Ах, како они умно, прекрасно говоре”. Нека те не превари ни ум природни, ни красноречивост! To је све прах. За ту красноречивост и за тај ум речено је: “земља јеси”! Уосталом, ја схватам да ти, окусивши живот, не можеш да будеш задовољан мртвим! (…) На исти начин само оне књиге које су написане под утицајем Светога Духа могу у правом смислу бити назване “духовним”. Немој се заносити општом струјом (бујицом), но следи уском стазом сустопице за Светим Оцима. Ти си заволео моје: објављујем теби, како сам настојао да се владам. (…)
159. Брату који се бави умном молитвом
(…) Мислим: приликом бирања новог места треба да имаш у виду да би једанпут годишње, или барем у две године, требало да имаш лични сусрет и разговор са мном. Тако чине неки монаси, који према приликама живе у другим обитељима, a no сведочанству срца руководе се мојим саветима. Оскудност у духовним знањима, коју сам видео у обитељи Вашој, поразила ме је! Али где, у ком манастиру она и не би била поражавајућа? Светски људи, који прихватају да буду духовно крмањени (руковођени) у Сергијевој Пустињи, имају неупоредиво важнија и одређенија схватања неголи ти житељи манастира. To ћеш видети сопственим очима. Живимо у тешко време! “Јер неста преподобних, јер је мало верних међу синовима човечијим“. Настала је глад за речју Божјом. Кључеви познања код књижевника су и фарисеја. Сами не улазе нити пуштају да други уђу. Хришћанство и монаштво су на самрти. Изглед побожности некако се одржава, најлицемерније. Силе побожности су се одрекли, и одбацили су је људи. Треба плакати и ћутати. (…)
Христос с тобом!
163. Брату који се бави умном молитвом: о мешању добра и зла у људима, о “одређености о делима написаним из “умишљености”
(…) Неколико пута си чуо од мене за реч “одређеност” (“конкретност”), и није ти сасвим јасно шта њоме желим да искажем. Одређеност долази од ” знања”, док је неодређеност неизоставно чедо “мњења” (“умишљености”). Одређеност је израз знања у себи мислима, а за друге речима. Њу посведочује срце чувством мира. Мир је сведок истине, плод њен. Мени се уопште не допадају дела попут оде “Бог”, Препева Псалама свих, почев од препева Симеона Полоцкога, препева Књиге о Јову Ломоносова, athale de Racine свих, свих песничких дела, инспирисаних Светим Писмом и религијом, која су написали световни писци. Под световним писцем не подразумевам оног ко је одевен у фрак, него оног ко одржава везе са мудровањем и духом света. Свата дела написана су из “умишљености”, оживљена су “кретањем крви”. A о духовним стварима треба писати из “знања”, потпомогнутог “духовним дејством”, то јест дејством Духа. Ето, управо то желим да дочекам од тебе. Чуо сам да је оду “Бог” усхићено ишчитавао један крупни властелин после обеда, током кога си се одлично најео и напио. Дешавало се да он чита и да пљувачка изобилно прска на све, и то непрекидно, као картеч (крупна сачма) из задњег дела пушке крупног калибра… Долично читање после засићујућег обеда! Истинско, превелико усхићење, изазвано обиљем бифтека и шампањца, смештених у утробу. Ода је написана од кретања крви, а мртви се занимају украшавањем мртваца својих. Не трпи душа моја смрад тих састава! По мом Мишљењу боље је прочитати, са књижевним циљем, “Вадима”, ‘ “Кавкаског сужња”, “Прелаз преко Рајне”: тамо светски песници говоре о своме, и на свој начин прекрасно, задовољавајуће. A благовест Бога нека оставе ти мртваци! To није њихова ствар. Не знају они какав је злочин: преоблачити духовно, изопачавати га, дајући му смисао вештаствени. Када би они послушали за повест Божју “нећемо певати песму Господњу на рекама Вавилонским (на земљи туђој)”! Ко је на рекама Вавилонским, није одступник од Бога Живога, на њима ће он плакати. Немој клонути духом! Буди миран, и спокојно, са душевном безбрижношћу предај се руковођењу вере. Прилике ће саме показати шта ваља чинити. Тешкоће нека те науче вери, коју нека ти пода Давалац свих добара видивих и невидивих, Христос!
169. Савети ономе ко жели да ступи у манастир
“Пазите добро како живите, јер су дани зли“, рекао је Апостол. Ако је у његово време ова поука била потребна онима који се спасавају, тим је она потребнија у ово наше време. Заиста, потребна нам је велика опрезност, велика промишљеност, више благоразумности: примери светости, средства за постизање светости постали су малобројни, а примери саблажњујући, средства за растројавање себе грехом умножили су се. Невоља и у пустињама, несрећа и у градовима. Али још има оних који се спасавају и још увек је могуће спасти се по неисказаној милости Божјој.
Руководећи се саветом Јеванђеља (Лк. 14,28), процени снаге своје, и душевне и телесне, и у складу са њима изабери себи место живљења.
Тај исти Бог, Који спасава у пустињи, спасава и у граду. Тај исти грех, који погубљује у граду, води у пропаст и у пустињи. Зато, изабереш ли градски или пустињски манастир за место живљења у складу са твојом снагом, сећај се Бога, држи се близу Њега, удаљавај се од греха, од свих повода за грех, и Бог ће бити с тобом. Бави се читањем Светих Отаца Источне Цркве: они ће те научити непогрешиво да идеш путем монашког живота. Избегавај сувишна познанства ван и унутар манастира, и све што доводи до разоноде: разонода, као иње, уништава све младе изданке монашких врлина. Забава је почетак свих зала за инока: тако су је назвали Свети Оци. Ограничи се на познанства неопходна за твоје потребе, душевне и телесне. Не замарај се узалуд тражењем наставника: наше је време, богато лажним учитељима, крајње оскудно у наставницима духовним. Њих подвижницима замењују списи отачки. Такви су: Лествица, дела Јефрема Сиријског и Авве Доротеја, писма Великог Варсонуфија, Скитски патерик, Добротољубље, и други. Образуј себе читањем тих списа и молитвом у скрушености духа. Потруди се да нађеш доброг и савесног духовника. Ако га нађеш и тиме буди задовољан, сада су савесни и добри духовници велика реткост.
Многи товаре бремена тешка на плећа ближњих, али је малo таквих који су научили и помажу да се бреме носи. Чувај се замки ђавола, који стално наводи човека на прихватање живота и подвига који премашују његову снагу. Ђаво то чини са намером да пре времена исцрпи човекове снаге и да га онеспособи за било какво душекорисно занимање.
Христос са тобом. Поверавам се твојим светим молитвама.
18. августа 1848.
170. Савети настојатељици манастира
У трпљењу Вашем спасавајте душу Вашу и душе словесних оваца Ваших, поверавајући их мислено вољи и Промислу Божјем: ми, настојатељи, нисмо више него оруђа Промисла Божјег. Ми, сами по себи, ништа не значимо, и, без нарочите помоћи Божје, не можемо да крманимо (руководимо) не само ближњима, него ни самима собом. Такво размишљање пружаће спокојство срцу Вашем. Са Вама говорим као са самим собом. За онима који се не покоравају и не слушају реч спасења, не треба много жалити, већ, рекавши им оно што приличи, предавати их вољи Божјој, која их може обратити на прави пут преко других оруђа и средстава, којих је у десници Његовој безброј. На несрећу нашега времена, заиста, како Ви извољевате говорити, многи се, ступајући у манастир, занимају само земаљским и пребивају далеко од монашког циља и монашког усмерења. Осим тога, својим примером и утицајем потресају и друге који нису утврђени. Па шта да се чини? Такво стање је веома тешко, али и то бедно стање треба поверавати вољи Божјој, и из душе признавати да ми не заслужујемо другачије стање, а ако бисмо га заслуживали, онда би правосудни и милосрдни Бог обавезно то даровао. Таква размишљања пружају души која истински иште Бога мир и спокојство, јер нам је Реч Божја одредила да душевно спокојство налазимо само у смирењу и самоукоревању. На ближње јаче делује молитва за њих, неголи реч упућена њима, зато што молитва доводи до дејства Самог свесилног Бога, а Бог твори са створењем Својим све што је Њему благоугодно. Он је отворио слух срца за слушање речи Павлових, али у оним случајевима када није дејствовао прст Божји на слушаоце, речи самог вели ког Павла остајале су бесплодне. Поштовања достојна мати, напасајмо поверене нам овце усрдним и многим молитвама за њих, вером, смирењем, трпљењем, умереном речју коју могу прими ти и која душе назидава, да реч коју уче не би изазвала, по запажању једног великог Оца, одвратност према речи код слушалаца. А Бог нека нас закрили.
173. О осуђивању добронамерних људи
Преподобна мати Вирсавија!
Примите моју најсрдачнију захвалност за ваше сећање на мене и честитање Празника над Празницима, поводом кога Вам истом мером честитам, желећи Вам сва истинска добра, и поздрављам Вас сверадосним поздравом: Христос Васкрсе!
Сада дух времена лежи огромном тежином на свом хришћанству и монаштву: сви стењу под бременом његовим. Примећујем да сада у манастире из света ступа сасвим мало добронамерних, непорочних људи. Ваља разумети време, и са нарочитом будношћу водити бригу о свом спасењу, удаљавајући се, по могућности, од општења са људима, да се избегну како заразе од грехова ближњега, тако и осуђивања греха ближњега.
Просећи Ваше свете молитве и призивајући на Вас благо слов Божји,
31. марта 1866.
недостојни епископ Игњатије.
НАПОМЕНЕ:
- Појање које je у Русији настало под утицајем византијских придворних појаца, касније као напев уведено у 16. веку прим. прев
- “Знаменное” распев, основни начин древног руског црквеног појања (гласови су записивани посебним знацима знаменима и крјукима (кукама). Познат је од 11. века; развијао ce у оквиру система осмогласја. У једногласној варијанти сачувао се до сада код староо бредника прим. прев.
