ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе
ЖИТИЈЕ СВЕТИТЕЉА ИГЊАТИЈА БРЈАНЧАНИНОВА
Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, родио се 5. фебруара 1807 године у селу Покровско Грјазовецког среза Вологодске губерније.
Светитељев отац, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник је био бојар Михаил Бренко, штитоноша великог московског кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је Михаил Бренко био онај војник који је у одећи великог кнеза и под кнежевском заставом јуначки погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног венчали су се у раној младости и на почетку брака родило им се двоје деце. Али родитељи нису имали прилике да им се дуго радују оба детета су умрла током првих дана живота. У дубокој тузи због своје бездетности Александар Семјонович и Софија Афанасјевна обратили су се јединој помоћи помоћи небеској. Предузели су поклоничко путовање по околним светим местима усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Молитвама добијени дечак добио је име Димитрије у част једног од првих вологодских чудотвораца преп. Димитрија Прилуцког.
Дечак Димитрије се од раног детињства одликовао посебном наклоношћу према свему свештеном и истински лепом. Богато надарен од Бога, рано је научио да чита. Његова нарочито омиљена књига била је “Школа благочашћа”. Ова књига, која је једноставним и јасним језиком приповедала о животу и раду древних подвижника, извршила је велики утицај на пријемчиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усамљену усредсређену молитву. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на школско ишчитавање, често брзо и махинално, што је тако уобичајено код деце.
Он ce учио пажљивој молитви и тако је напредовао у њој да је још у детињству уживао њене благодатне плодове. Еванђеље је увек читао са умилењем, размишљајући о прочитаном.
Способности Димитрија Александровича биле су веома вишестране: осим прописаних школских предмета он ce с великим успехом огледао у калиграфији, цртању и музици. Пре него што је напунио петнаест година дечак је стекао изврсно домаће васпитање и био је спреман да га настави у вишим школама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрију Александровичу било шеснаест година, отац га је повезао у Петроград да би га дао у главну војну инжењеријску школу. Путем у престоницу Димитрије је први пут отворено изнео жељу да прими монаштво, али отац није обратио на то одговарајућу пажњу. У Петрограду је млади Брјанчанинов успешно положио испите за војну инжењеријску школу и упркос великој конкуренцији уписао се одмах у други разред. Лепа спољашњост и сјајна припрема студента Брјанчанинова привукле су нарочиту пажњу будућег руског цара Николаја Павловича, који је тада био генерални инспектор инжењера.
За време школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ученик, одликовао се ретком скромношћу, искреном побожношћу и уживао је свеопшту љубав осталих ученика и профе сора. Световно друштво је примамљиво пружало Брјанчанинову своје загрљаје. Он је био драги гост у многим аристократским домовима. Рођачке везе увеле су га у кућу председника уметничке академије и члана државног савета A. Л. Олењина; тамо је на књижевним вечерима Брјанчанинов био омиљени читач и рецитатор и својим песничким покушајима привукао је благонаклону пажњу Пушкина, Крилова, Баћушкова и Гнедича. Али младић није био заокупљен световним забавама, већ молитвом, посећивањем храмова Божијих и учењем.
Више од две године провео је усрдно проучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, лингвистику и друге науке и поставио себи питање: шта заправо пружају науке човеку? “Човек је вечан и његова својина мора бити вечна”, говорио је он, “Покажите ми ту вечну својину коју бих могао да понесем после смрти?!” Али “науке су ћутале”.
У то време тражитељ истине упознао ce с монасима метоха Валаамског манастира у Петрограду и лавре Св. Александра Невског. Управо су му они помогли да нађе оно чему је тежила његова душа. Под вођством духовних наставника, ученика преп. Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасија, Димитрије Александрович је почео да чита дела Светих Отаца. Ове благочастиве вежбе Димитрија Александровича служиле су као припрема за онај одлучујући преокрет који је морао да направи да би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно прекинуо са светом, новом искушенику био је потребан руководилац, духовни отац. Такав човек за Димитрија Александровича је постао јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући оснивач стараштва у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, искуством у монашком подвигу; о њему је млади Брјанчанинов много слушао од монаха у лаври. Најзад му се указала прилика да ce с њим упозна. Отац Леонид је послом допутовао у Петроград и одсео у лаври Св. Александра Невског. О утиску првог разговора са старцем Димитрије Александрович је испри чао свом пријатељу Михаилу Чихачову: “Срце ми је отео отац Леонид. Сада сам одлучио: поднећу молбу да будем отпуштен из службе и кренућу за старцем. Њему ћу се предати свом душом и једино ћу тражити спасење душе у усамљености”.
У јуну 1826. године Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечни одмор да би поправио здравље након тешке плућне болести коју је прележао у пролеће исте године. Димитрије Александрович се упутио у завичај у родитељски дом, желећи да измоли благослов да се одвоји од света и да прими монаштво, али је код оца наишао на одлучно одбијање. С дубоком тугом се вратио у престоницу, где је морао да положи завршни испит у инжењеријској школи. Сјајно положивши испит и добивши чин поручника, одмах је поднео молбу за оставку. Али ту је морао да ступи у двобој са многим моћницима овога света управа му је одбила остав ку, сам цар Николај Први је био против његовог отпуштања. Пре ма решењу управе поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује на место своје службе у Динабуршку тврђаву.
Али када у животној борби бивају немоћни и јалови сопствени напори подвижника, њему помоћ доноси Сам Господ и Својим Премудрим Промислом уређује све на добро. У Динабургу Брјанчанинов се ускоро разболео. У јесен 1827. године највиша управа, уверивши се у његову физичку неспособност, дала је са гласност да се млади официр ослободи службе. Одлазак у пензију Димитрије Александрович је остварио без знања родитеља, те је зато овај корак навукао њихов гнев. Они су потпуно прекинули да сину пружају материјалну помоћ, па су чак прекинули и преписку с њим. На тај начин, ступање у манастир било је праћено потпуном материјалном бедом будућег монаха.
Димитрије Брјанчанинов је отпутовао у манастир Св. Александра Свирског Олоњецке губерније код свог старца јеромонаха Леонида и постао искушеник. Савршена послушност и дубоко смирење одликовале су искушеника Брјанчанинова у манастиру. Радио је у кухињи где му је претпостављени био бивши кмет његовог оца, а такође је ловио рибу. У општењу с браћом трудио се да скрива своје порекло и образовање, те се радовао када су људи, не знајући, мислили да је он несвршени богослов.
Али је ускоро јеромонах Леонид био принуђен да се пресели у Плошчанску пустињу Орловске губерније. За њим је међу осталим ученицима кренуо и искушеник Димитрије Брјанчанинов. У Плошчанској пустињи Димитрије се срео са својим пријатељем Михаилом Чихачовом. Старац је благословио да њих двојица живе заједно, одвојено од других ученика. Млади искушеници су се потпуно предали подвижничком животу и све њихове снаге су биле усмере не ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године под притиском околности искушеници Брјанчанинов и Чихачов су пошли за својим оцем у Оптинску пустињу. Тамо су се такође придржавали истог начина живота који су водили раније. Много невоља су претрпели и овде: старешина их је гледао неблагонаклоно, братија се односила према њима с неповерењем. Манастирска храна, зачињена маргарином ниског квалитета, штетно је деловала на слаб и болестан организам Димитрија Александровича. Одлучили су да сами себи припремају храну. Уз велике напоре набављали су прекрупу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож им је служила секира. Исцрпљујућа слабост телесних снага и тешка грозница биле су последица оваквих прилика и за једног и за другог.
У то време тешко се разболела Димитријева мајка, Софија Афанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим стари јим сином, она је упорно тражила да отац пошаље по њега кола у Оптинску пустињу. Александар Семјонович је у великој тузи због жениног стања смекшао и написао је сину да неће спречавати његове намере и заједно с писмом је послао по њега отворену бричку.[1] Отац је био тако пажљив да није заборавио да позове ни Димитријевог болесног пријатеља Михаила Чихачова. Младићи су кренули, намеравајући да и под световним кровом наставе монашке подвиге. Али стварност се показала другачијом од оне какву је обећавао родитељски позив. Димитријева мајка се опоравила, те је нестало мирољубиво осећање које се изненада појавило у оцу. Свим силама се трудио да наговори сина да ступи у државну службу. Младићи су све мучније подносили свој боравак у свету.
У фебруару 1830. године младићи су се упутили у Кирило Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео у мировини по свом светом животу познати архимандрит Теофан, а старешина је био његов ученик, игуман Аркадије. Видевши у двојици искушеника тражитеље истинског монаштва, игуман их је са љубављу примио у обитељ. Строги манастирски устав одговарао је искушенику Димитрију, али оштра и влажна клима овог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, пролазећи без икакве медицинске помоћи. На крају су му толико отекле ноге да више није могао да устаје из кревета. Зато је Димитрије Александрович био принуђен да се врати онамо одакле је хтео да се спасе бекством у Вологду код својих рођака. Мало ојачавши, он је с благословом Вологодског епископа Стефана живео у Семигородској пустињи где је написао свој “Плач монаха”. Затим је премештен у усамљенији манастир Св. Дионисија Глушицког.
Међутим, отац Димитрија Александровича је наставио да упорно захтева да његов син напусти манастир и да ступи у државну службу. Тада је искушеник почео да моли архијереја да му учини милост и постриже га у монаштво. Епископ Стефан је, видећи ватрену ревност искушеника, одлучио да испуни жељу његовог срца. Измоливши дозволу светог Синода, позвао је Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и заповедио му да се спрема за постриг, одредивши му да то чува у тајности. Било је то врло тешко: искушеник који се припремао за пострижење био је принуђен да одседне у конаку и да се усред световне вреве припрема за велику Тајну. 28. јуна 1831. године преосвећени Стефан је извршио постриг Димитрија у монаштво у Саборној цркви Васкрсења Христовог и дао му име Игњатије у част свештеномученика Игњатија Богоносца, којег Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
4. јула исте године монаха Игњатија је епископ Стефан рукоположио за јерођакона, a 25. јула за јеромонаха и привремено га задржао у архијерејском двору. Али ускоро, не могавши да поднесе световну вреву која расејава, јеромонах Игњатије је почео да моли свог заштитника преосвећеног Стефана да га отпусти у Глушицки манастир. Али преосвећени је намеравао да му да друго место.
Крајем 1831. године упокојио се економ Пељшемског Лопотовог манастира, јеромонах Јосиф. Било је наложено да обред погребења изврши јеромонах Игњатије, a у јануару 1832 године био је постављен на место умрлог са звањем економа и награђен је набедреником.
Манастир који је примио јеромонах Игњатије био је готово у потпуности у рушевном стању; црква и остале зграде су оронуле, осећао се недостатак свега и братије је било врло мало. Релативно кратко (око две године) отац Игњатије је ту био старешина, али је успео да препороди обитељ и у духовном и у економском погледу. За кратко време број братије се повећао на тридесет људи. У Лопотовом манастиру економ Игњатије се поново срео са својим пријатељем и саговорником Чихачовом који је постао старешинин делотворни помоћник у уређивању обитељи. За усрдне напоре у обнови обитељи јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. године био уздигнут у чин игумана.
Млади старешина се односио према братији своје обитељи тако што је спајао очинску строгост са дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, монаси су покорно слушали старешину без обзира на његове релативно младе године. И срца родитеља су се омекшала када су видели свог сина у овом чину који се обично достиже у зрелим годинама. Тамо где није могла да делује унутарња, духовна страна, преовладала је спољашња и она је у потпуности извршила благотворни утицај. Мајка се нахранила духовним разговорима са сином, њени појмови су се променили, више није јадиковала, већ је захваљивала Богу што ју је удостојио да има сина међу Својим служитељима. Примивши црквене тајне и уз молитве свог сина, Софија Афанасјевна се мирно упокојила крајем 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија прочула се у Петрограду и он је био позван у престоницу да се представи цару Николају Првом који није заборавио свог стипендисту и пратио је његову судбину. У престоници је игуман Игњатије уз дигнут у чин архимандрита и поверена му је управа над Тројице Сергијевом пустињом уз царску заповест да “учини од ње манастир који би у очима престонице био узор”.
Тројице-Сергијева пустиња се налазила на обали Финског залива, близу Петрограда. Пре него што је у њој архимандрит Игњатије постао старешина налазила се у крајње запуштеном стању. Када се приступило њеној обнови у цркви се показало да су исправни само зидови, а старешинске зграде су изнутра тако иструлеле да су биле затворене. Целокупно братство обитељи се састојало од тринаест људи: осам монаха, тројице искушени ка и двојице слугу. Двадесетседмогодишњи архимандрит је морао да поново подигне храмове и конаке, да уређује пољопривредно добро, да уводи ред у богослужењу, прави нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је близу Сергијеве пустиње у Стрељњи. Дубоко поштујући оца Игњатија, он се одазвао његовој молби и преузео на себе труд обучавања манастирског хора. Неколико својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов је написао специјално за овај хор.
Велики руски композитор Михаил Глинка је такође био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио проучавањем старе руске духовне музике и консултовао је хор обитељи. Живо учешће у организовању хора Сергијеве пустиње узео је директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је спајао готово неспојиве дужности: за братију обитељи био је изузетан старешина, администратор и у исто време духовник. Са 27 година он је већ имао дар да чита помисли своје пастве и да руководи њиховим духовним животом. По сопственом признању оца Игњатија, проповед Еванђеља је била његов главни задатак којем је предавао све своје снаге. Подвиг служења ближњима речју поуке био је за њега извор радости и утехе током целог његовог тегобног живота. У Сергијевој пустињи он је упркос својој великој заузетости написао и већину својих дела.
Године 1836. указом светог Синода Сергијевој пустињи је био додељен статус манастира прве класе са одговарајућом финансијском помоћи и особљем. До 1837. године у манастиру је било већ 42 сабрата.
Од 1838. године делокруг архимандрита Игњатија знатно се проширио: он је био постављен за намесника свих манастира Петроградске епархије. Доприносио је процвату духовног живота древног Валаамског манастира, помажући да тамо буде постављен за старешину у духовном животу искусни игуман Дамаскин. У Сергијевој пустињи оцу Игњатију су непрестано долазили посетиоци из свих слојева и свих звања. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често је морао да путује у Петроград и да борави у домовима угледних добротвора обитељи. Упркос оваквом, споља, рекло би се, расејаном начину живота, у души архимандрит Игњатије је остајао аскета пустињак. Умео је да у било каквим животним приликама сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано вршећи Исусову молитву. У својој келији у обитељи отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руковођен духом смирења, он је скривао од погледа људи своје подвиге.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је провео у келији не излазећи из ње због тешке болести, а почетком пролећа 1847. поднео је молбу да буде ослобођен дужности старешине и отпуштен у мировину у Николо Бабајевски манастир Костромске епархије. Уместо тога је добио дуготрајни одмор и отишао је у тај манастир да се лечи.
У Николо Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је проборавио једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су почели дани пуни напора: руковођење духовним животом манастирске братије, примање посетилаца, одласци у Петроград, изградња храмова. Према успоменама архимандрита Игњатија Малишева, духовног сина светитеља Игњатија, овај се веома различито односио према посетиоцима. Поседовао је нарочито својство да види стање душе других људи. Са онима окамењеног срца био је ћутљив. С лукавима је понекад био јуродив. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и дуго је разговарао, обогаћујући душу саговорника спасоносним речима Светог Писма, светоотачких поука и савета које је проверио својим животом.
Круг познаника старешине Сергијеве пустиње био је веома широк. Архимандрита Игњатија знали су сви слојеви друштва. Са многим духовним и световним лицима водио је преписку. До данас је познато више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се упадљиво виде необична својства његове душе: разборитост, необична доброта, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. Такво је, на пример, његово изузетно значајно писмо великом руском сликару Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне снаге архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао нарочито крепким здрављем, почеле су да слабе. Мисао да оде у мировину да би у усамљеном безмолвију провео последње дане живота падала му је на памет све чешће. Године 1856. предузео је путовање у Оптинску пустињу, претпостављајући да ће се потпуно преселити тамо, али ова намера није била остварена, јер је Господу било угодно да Његов изабраник послужи Цркви још и у епископском чину.
Године 1857. на захтев Петроградског митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонија је одржана 27. октобра 1857. године у Петроградској Казанској саборној цркви; њу је извршио митрополит Григорије заједно с великим бројем других јерараха.
Проживевши у Сергијевој пустињи готово 24 године, епископ Игњатије ју је оставио у стању великог процвата. За време његове управе обитељ су украсила три нова велелепна храма. Међу духовним васпитаницима архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест старешина. Сам пак новопостављени епископ Игњатије током свог дуготрајног старешинства не само што није скупио никакав капитал, него чак није имао ни сопствених средстава за далеки пут до своје катедре, те је био принуђен да затражи помоћ.
4. јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљањем епархијом. Недавно отворена Кавкаска епархија била је у великом нереду. Становништво се одликовало немирним и ратоборним карактером, те је зато прва беседа епископа Игњатија коју је упутио пастви била беседа мира и љубави: “Мир граду овом!”
Прва брига епископа Игњатија у управљању паством била је уређење богослужења у одговарајућем црквеном поретку и обнова правилних односа између свештенства и народа, како у градовима, тако и у селима. Преосвећени Игњатије није управљао Кавкаском епархијом дуго -мање од четири године. За то време он је посетио многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, постигао је да свештенство и монаштво епархије добије повишицу плата, увео је свечано богослужење, направио изврсни архијерејски хор, саградио архијерејски двор, преместио богословију у нову и бољу зграду и пажљиво надгледао њен унутрашњи живот. Осим тога неуморно је проповедао. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: строг према себи a снисходљив према немоћима ближњих.
Али тешка болест није напуштала епископа Игњатија ни на Кавказу, те је 1862. године поднео молбу да оде у мировину из здравствених разлога. Након неколико месеци његова молба је била усвојена и он је заједно с неколико ученика прешао у Николо Бабајевски манастир. На одласку из Ставропоља, исто као и раније из Петрограда, Преосвећени није имао сопствених новчаних средстава, те је опет био принуђен да прибегне туђој помоћи да би исплатио неке дугове и платио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није напуштао свој духовно књижевни рад. Осим усмено изречених проповеди, тамо је написао готово целу књигу ” Дарови савременом монаштву”.
За заслуге пред отаџбином Преосвећеном је додељена монархова награда орден св. Ане првог степена. У Николо Бабајевски манастир Преосвећени је допутовао 13. октобра 1861. го дине. Његова духовна чеда која су га пратила сачинила су једну духовну породицу и њихов сложни начин деловања уско је утицао на целокупно унутрашње и спољашње уређење обитељи. Пре доласка владике Игњатија, Николо Бабајевски манастир се налазио у стању пропадања. Није било чак ни хране, а обитељ је имала велике дугове. Многе зграде, а нарочито саборна црква, налазиле су се у трошном стању. Природни ум, практичност и дугогодишње искуство омогућили су владики да за кратко време побољша материјални положај обитељи, да потпуно обнови здања, па чак и да сагради храм у част Иверске иконе Мајке Божије. Током прве године након доласка владике Игњатија у Бабајке посетио га је његов стари друг Чихачов, и то њихово виђење је било последње у овом животу. Обојица су прихватили да Чихачов не треба да напушта своје место живљења у Сергијевој пустињи којој је дао целокупно своје имање и уживао у њој све опште поштовање братије. Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од службених послова, епископ Игњатије је све своје слободно време посвећивао прегледању и допуњавању својих аскетских дела. Ту је написао “Отачник” и завршио “Дарове савременом монаштву”. Мноштво Владикиних поучних писама потичу управо из овог периода.
Своја дела је сам Светитељ поделио на следеће скупине. Прва два тома су “Аскетски опити” који укључују чланке углавном написане у Сергијевој пустињи; трећи том је ” Аскетска проповед” у коју су ушле проповеди одржане на Кавказу; четврти том је “Дарови савременом монаштву”. Пети том је “Отачник” (издат после смрти епископа Игњатија). Ова књига садржи изреке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва Светитељева дела у целини сликају православни хришћански подвиг у његовом поретку, постепености, уче полагању чврстог темеља за делање еванђеоских заповести, покајања и покајничког плача.
Још много пре своје смрти преосвећени Игњатије је почео да се спрема за њу. У августу 1864. године говорио је свом брату Петру Александровичу: “Молим те, када будем умирао не помишљајте да позивате доктора, дајте ми да умрем као хришћанин, не правите метеж”. Наступила је 1866. година, Владика је тако ослабио да су се сви који су долазили код њега чудили гледајући га. Али за све те толике године болести сви су се, рекло би се, навикли да га виде иако болесног, али увек сталоженог и ведрог. Упркос различитим болестима о којима је Владика по некад говорио неким блиским људима, нико од њега никада није ни чуо да се жали. Он је више пута говорио да је, приморавајући себе да се не жали на болести, привикавао себе да трпи све што год га задеси. По обичају атонских подвижника светитељ Игњатије није скидао одећу ни дању ни ноћу све до самог часа своје смрти и таквим спољашњим начином живота као да је скривао од блиских људи опасност свог стања и близину смрти.
16. априла 1867. године, на дан светлог Христовог Васкрсења, одслуживши Литургију, Преосвећени се тако преморио да су га с напором довели до келије. Истога дана обзнанио је околини да после вечерњег више неће никога примати зато што мора да се припрема за смрт. Сутрадан, 17. априла, Преосвећени је одстојао Литургију у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је читао завршну захвалну молитву с таквим снажним и дубоко благодатним изразом да је скренуо на себе општу пажњу. To је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и његове снаге су приметно слабиле. У последњим данима живота Владика је био надахнут према свима необичном милошћу која као да је била натопљена милосрђем. Та милост и с њом неземаљска радост сијале су на болесниковом лицу. Испуњен величанственим смирењем и опраштајући се са келејницима, владика је од њих молио опроштај поклоном до земље.
30. априла 1867. године, у недељу жена мироносица пред звоњаву за касну Литургију, око 8 часова ујутро, преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски, извршио је опело по пасхалном чину у присуству огромног броја верних. Сви су се дивили лепоти руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је пре личило на славље него на погреб. Сандук са Светитељевим телом био је обнесен око саборне цркве и уз појање “Христос васкрсе” спуштен у земљу у Малој болничкој цркви посвећеној преп. Сергију Радоњешком и светитељу Јовану Златоусту крај леве певнице.
Занимљиво је да се на исти празник, у недељу жена мироносица, упокојио и преп. Нил Сорски, познати делатељ умне молитве, који је написао правила живота за њему савремене монахе. Тиме као да се потврђује изузетна сличност унутарњег подвига светитеља Игњатија с подвизима оснивача древног скитског начина живота у Русији.
Занимање за личност и дела светитеља Игњатија је огромно, а не јењава ни поштовање овог угодника Божијег у православном народу. У наше жалосно и немирно време светитељ Игњатије је најбољи духовни руководилац, најбољи пример како у вртлогу живота човек може сачувати верност Христу. На Помесном сабору Руске Православне Цркве, одржаном 6-9. јуна 1988. године, светитељ Игњатије је канонизован “због светости живота која се разоткрива у његовим делима написаним у духу истинског православног светоотачког предања. Она настављају и данас да врше свој благотворни утицај на све оне који траже пут хришћанског спасења”.
НАПОМЕНЕ:
