NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Crkva, ostale vere, pokreti i organizacije » Gde povući liniju iza koje Božija blagodat više ne počiva?

Gde povući liniju iza koje Božija blagodat više ne počiva?

Pitanje:
Pomaže Bog! S obzirom na veliki broj denominacija koje se nazivaju hrišćanskim, pa i samih razlika u okviru Pravoslavlja (novo kalendarci, staro kalendarci, itd.) kako znati gde povući liniju iza koje Božija blagodat više ne počiva? Svako dobro!
Zoran


Odgovor:
Bog pomogo Zorane, U vreme crkvenih nemira, pogrešnih učenja i samovolje, po mojoj skromnoj proceni sveti oci su drugačije rešavali ove naše današnje probleme netrpeljivosti koje postoje u Telu Hristovom – crkvi. Oni su u svom smirenju bili bogomudri i pribrani. Biće da su sami otpadnici povlačili tu liniju, gde i dokle oni poseduju svoju blagodat. Sv. Kiprijan Katrtagenski prizivao je „čiste“ zdravom razumu pre nego što je obznanio da i prekomerna, naduvena i reklamna revnost može da izvede iz lađe Hristove. Današnjim tumačenjem i upražnjavanjem sv. kanona sveštenolice samo sebe lišava blagodati onog momenta kada reši da prekine zabranu svoje crkvene vlasti da služi. Dakle, dok je pod zabranom ono je još uvek blagodatno i ta zabrana ima samo edukativni cilj a ne kazneni, jer se predlaže nauk o poslušanju, smirenju i pokajanju – temeljima na kojima zemaljska Crkva bitiše. Kada je u pitanju svešteno lice koje prosto više ne želi da bilo šta ima sa svojim činom, Crkva prosto potvrćuje tu odluku koju nije sama donela, nego upravo to lice koje se odriče svoje svešteničke blagodati. Dakle, u samoj suštini svako lice lišava sebe blagodati svojim neposlušanjem prema Crkvi, i uvek je pitanje vremena kada će se ono otkriti i javno osuditi. Današnje razlike u „u okviru Pravoslavlja“ ne možemo a da ne priznamo da one ne postoje. Te razlike su greh protiv ustrojstva i hramojije u Crkvi, ili još bolje rečeno: protiv njenog vekovnog kanonskog poretka. Neposlušanje bilo koga u Crkvi donosilo je razdore i svađe, i nije teško da se objasni da su današnji nemiri i razlike uzrok neposlušanje prema kanonima i sabornosti. Neposlušanje je vrlo ozbiljna stvar jer je ono uništilo harmoniju Božije tvorevine i tako izmenivši čoveka uvelo smrt. Crkva se od prvih svojih dana bori sa neposlušanjem kao sa nečim bogoprotivnim i ne blagoslovenim. Zbog neposlušanja i nedostatka ljubavi, i sastradanja, neke pravoslavne crkve su u jednom od najtežih momenata istorije Crkve koje je ona preživljavala, pogazile svetu sabornost i samovoljno uvele u svoj bogoslužbeni krug grigorijanski kalendar i tako poremetile bogoslubeni poredak. Taj haos danas osećamo više nego ikada ranije! Ignorantna ćutnja je stara licemerna i plašljiva saglasnost i u tom duhu nekako se krpi „kraj sa krajem“ da bi se izbegao raskol većih razmera, ali očigledno je da se rane na telu hristivom ne zaceljuju nego šire. Neposlušanje u Crkvi izglađava se pokajanjem, nažalost kojeg još uvek ne vidimo, nego naprotiv vidimo pokušaje rehabilitacije tog neposlušanja sa krajnjim ciljem njegovog ozakonjavanja. Zbog tog neposlušanja danas u Pravoslavlju postoje velike podeljenosti i grupacije u potpunom otsustvu ljubavi i razumevanju nisu sposobne da osujete odakle ti razdori dolaze i ko je njihov torac. Na veliku žalost zbog nepoznavanja metoda kako da se kroti „tvorac“ laži i svađe mnogi u Crkvi padaju i gube svoje duše. Najteži problem koji danas Pravosalvna crkva preživljava jeste pitanje kalendara i ekumenizma, i on je stvorio svađe velikih razmera, da neki padaju u derznovenije da dosaborno uzamaju vlast u svoje ruke i deklarativno, sa neke „svoje instance“, objavljuju apostasiju od Crkve. Mislim da upravo u tom momentu nesvesno objavljuju gubljenje svoje blagodati jer se u svojoj gordosti samoinicijativno odeljuju od Crkve, postajući sinagogom objavljujući ostali deo Crkve „sinagogom judejskom“. Što se tiče ostalih hrišćanskih grupa koje su van Pravoslavne Crkve princip raspoznavanja ostaje isti ali samo što više nije u pitanju narušavanje discipline nego svetog crkvenog učenja, po onoj evanđelskoj: ajde sa nama „ovde je Hristos“. Naravno da je i to neposlušanje prema Svetim Ocima koji su učenje Crkve utvrdili i nama dali da ga životom i verom ispovedamo. U Bogohulstvu i laži protiv zapisane i predate Reči Božije blagodati Božije nema niti će je ikada biti. Njima može samo da pomogne pokajanje kroz vraćanje na učenje i iskustvo Crkve i otaca prva tri – četiri veka.
Ne smemo da zatvaramo oči pred jednim važnim i bolnim evanđelskim faktom da je Bogočovek Isus Hristos uvek govorio o malom i stradajućem stadu, kao i o „uskom putu“. Na osnovu hrišćanskog učenja znamo da veći deo čovečanstva živi van blagodati, a na Bogu je i NJgovoj Premudrosti da reši kako i na kojim principima želi da im sudi u dan Drugog i Slavnog dolaska vaskrslog Gospoda Isusa Hrista. Po Otkrovenju Crkve svi oni koji se nalaze van opštenja sa Njom nema im spasenja. Takvo shvatanje Crkve ispovedao je jedan od prvih njenih otaca sv. Kiprijan Kartagenski.
Sa poštovanjem
o.Ljubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *