Фарисеји, садукеји и књижевници

Питање:
Помаже Бог! Питање је о грчком и јеврејском тексту НЗ у вези са писањем, тј. ако можете да ми прокоментаришете ову књигу, тј. тврдње које се износе у њој. Ево веза: http: //www.cps.org.yu/yeshua02.zip Слиједи краћи опис: “У најкраћем, у питању је на пример текст на грчком где Исус каже: “На Мојсијеву столицу седоше фарисеји и књижевници. Све што вам ОНИ казу да чините, то чините, али то што они раде не радите.” Како је могуће да је Исус рекао да треба да радимо оно што кажу фарисеји? У хебрејском Матеју пише: “На Мојсијеву столицу седоше фарисеји и књижевници. Све што вам ОН (Мојсије) каже да чините, то чините, …” што је и логично. Даље, Исус каже у грчком тексту: “Јер су сав закон и пророци ДО Јована.” Како то да” закон и пророци говоре само до Јована Крститеља”? Зар не говоре и после Јована Крститеља, о Исусу, о будућим догађајима? У хебрејском Матеју пише: “Јер сав закон и пророци говоре О Јовану”, а не “до Јована”. Има тога још, али ето можете видјети сами, али ако буде превише времена одузимало, онда само да ми прокоментаришете овај извод (а налази се и у књизи) .
Димитрије


Одговор:
Драги Димитрије
“Јер их (Христос) учаше као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји! ” (Мт 7, 29.) ”
Када се ради о фарисејима у Светом Писму, Христос као да уопште није имао милости према њима. Поред књижевника (које ћемо за сада оставити другим истраживачима) , најтеже осуде Христос је изрекао управо на рачун фарисеја: “Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да би добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла, двоструко већим од себе! ” (Мт 23. 15.) “Ваш отац је ђаво и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човекоубица од искони и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер је он лажа и отац лажи.” (Јн 8, 44.) Никога више од њих није толико изобличио, назвавши их лицемерима, змијама, породом аспидиним, окреченим гробовима који су изнутра пуни сваке прљавштине, слепцима и вођама слепих, и т.д. Цела 23. глава Матејевог Јеванђеља је страшна осуда фарисеја, којој нема равне у Светом Писму.
Не само да их је осуђивао, већ их је Христос узимао и за пример неваљалства: “Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско! ” (Мт 5, 20.) Што су и јеванђелисти прихватили: “Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји! ” (Мт 7, 29.) Али. какав је значај Христове осуде фарисеја за нас, који живимо данас? Да ли је то била само символична Христова осуда свакога ко се понаша као некада фарисеји. Ако јесте, зашто Христос није у први план истакао сами грех, а не једну групу грешника; и откуда се стално, у свим Јеванђељима понавља ово истицање грешности и отпадништва од Бога једне одређене врсте јеврејских старешина који су живели пре две хиљаде година? Одговор на то питање нам може пружити Јеврејска енциклопедија, која каже да су са разорењем храма (70. год) садукеји су сасвим нестали, остављајући вођење свих јеврејских послова у рукама фарисеја. „Од тада, јеврејски живот регулишу фарисеји; цела историја јудаизма је реконструисана са фарисејске тачке гледишта и нови значај је додат Синедриону из прошлости. Нови ланац традиције је превазишао старију, свештеничку традицију и фарисејство је обликовало карактер јудаизма и јеврејски живот убудуће.”[1] Универзална јеврејска енциклопедија о фарисејима каже: “Јеврејска религија, онаква каква постоји данас, води кроз векове непрекидно порекло од фарисеја. Њихови методи и идеје водиље су нашле свој израз у огромној литератури, која и данас постоји. ТАЛМУД је највећи и најважнији зборник те литературе… изучавање Талмуда је од суштинске важности за разумевање фарисеизма.”[2]
Да се фарисејство почело представљати као синоним и “заштитни знак” за јеврејство, наслућујемо још из Дела апостолских, као и из посланица. Из њих нам је познато да се они Јевреји, који су примили Христа, више нису називали Јеврејима већ Хришћанима и да су због тога били гоњени од фарисеја.
У својој књизи Јеврејска историја, рабин Луис Финклштајн каже: “Талмуд је наследио свој ауторитет од старих академија. Учитељи ових академија и у Палестини и у Вавилону, сматрали су се правним наследницима старог Синедриона… У садашње време, јеврејски народ нема никакав централни ауторитет чији би се статус могао поредити са старим Синедрионом или каснијим академијама. Због тога, било каква одлука у вези јеврејске религије мора бити заснована на Талмуду, као коначном изразу учења ових ауторитета из прошлости.” Тако је “…Фарисејство постало талмудизам – наставља рабин Финклштајн – и дух старих фарисеја је преживео неизмењен. Када Јеврејин изучава Талмуд, он у ствари обнавља учење палестинских академија… Из Палестине у Вавилон, из Вавилона у Северну Африку, Италију, Шпанију, Француску и Немачку, одатле кроз Пољску, Русију и целу Источну Европу, стари фарисејизам је лутао.”[3] У јеврејским изворима се може потврдити да је тзв. Вавилонски талмуд (настајао још у време вавилонског ропства) , у ствари писано предање фарисеја, једини и највиши ауторитет данашње такозване јеврејске религије. Врховни рабин Енглеске, Херц, у свом предговору првог превода Талмуда на енглески језик каже: “Претила је опасност да производ живе активности фарисејских школа постане сувише велики да би се одржао без потпомогнутог памћења. Јер, сво учење је било усмено и није се смело записивати. Први напори у сакупљању традиционалног материјала у систем, учињени су у првом веку пре Христа од стране Хилела! “[4] (Види Хиллел: http: //www.jewishencyclopedia.com/view.jsp? artid=730&letter=H) У каквој вези стоје фарисеји, Талмуд и Вавилон, најбоље објашњава, врховни рабин Херц, који у истом предговору каже: “Талмуд је производ Палестине, библијске земље, и Месопотамије, колевке цивилизације. Почетци талмудске литературе допиру уназад до изгнанства у Вавилон, у шестом веку пре Христа… Када је, хиљаду година касније, Талмуд попримио коначну, кодификовану форму, негде око 500 год. по Христу, Римска империја је престала да постоји! ” Херц уопште не жали због јеврејског изгнанства у Вавилон, већ га велича говорећи да је “изгнанство у Вавилон било веома значајан период… у којем је Израел нашао себе. Не само да је поново открио Тору, већ је учинио правилом за живот…”[5]
Ако неко тврди да је вавилонски Талмуд, по мишљењу извесних „стручњака”, био изгубљен више од хиљаду година, да му недостаје Гемара и неки други делови, и да се данас изучава само као научна литература, нека чује шта сам врховни рабин Херц каже: “Палестински Талмуд… је био вековима заборављен од стране јеврејства. Његове правне одлуке никада нису имале никакав значај у колико нису у сагласности са Вавилонским Талмудом… ”
Чланак у Њујоршком Хералду, од 17. 11. 1959., под насловом “Талмуд: крв срца јеврејске вере” (Тхе Талмуд: Хеарт’с Блоод оф тхе Јењисх Фаитх) , који је представљао публици истоимену књигу Хермана Ваука, наводи: “Талмуд је до данашњег дана крв која циркулише срцем јеврејске религије. Било које законе, обичаје или церемоније да упражњавамо – било да смо ортодоксни, конзервативни, реформисти или само грчевити сентименталисти – ми пратимо Талмуд. Он је наш заједнички закон.” * * *
Што се тиче нас, православних и наше свете Цркве, одувек је вера у Бога и држање Речи Божије био за нас својеврстан испит овде на земљи, као што ап. Павле пише Римљанима: “Није оно Јудејац што је споља… него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога! ” (Рим. 2, 28-29) Он јасно упућује да је Христос у ствари оно обећање дано Авраму: “Аврааму пак и сјемену његову речена бише обећања; не каже и сјеменима, као за многе, него као за једно: и сјемену твојему, које је Христос.” Зато, “нема више Јудејца ни Јелина… јер сте сви једно у Христу Исусу. А кад сте Христови, онда сте сјеме Аврамово и насљедници по обећању! ” (Гал. 3, 16 и 28-29) Већ постојећи одговор на слично питање: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=649
Поздравља те, о. Србa
[1] http: //www.jewishencyclopedia.com/view.jsp? artid=252&letter=P&search=Pharisees
[2] The Universal Jewish Encyclopedia, London 1943.
[3] The Jews – Their History, Culture and Religion, Vol. 4, p. 1332, Jewish Publication Society of America, 1949.
[4] The Babylonian Talmud, Seder Nezikin, London 1935.
[5] Isto.

Comments are closed.