ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
“БЛАЖЕНИ МИРОТВОРЦИ, ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИ БОЖЈИ НАЗВАТИ”
 
Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати. Ево потпуно новозаветног блаженства, и у њему потпуно новозаветне врлине. Јер је оно дар оваплоћеног Сина Божјег, Господа Христа. Људи могу постати синови Божји зато што је Син Божји постао Сином човечијим, те као Човек даје људима божанске силе, помоћу којих они постају синови Божји. Миротворство је божанска врлина која у најпотпунијем и најсавршенијем смислу припада Богочовеку Христу, а људима може припадати утолико уколико живе Њиме, у Њему и ради Њега. У овој светој врлини све је од Богочовека: и сила њена и блаженство њено. А човек? – Човек ставља душу своју на расположење овој врлини.
Овде је реч не о обичном миру, већ о миру у коме је божанско блаженство. Шта то значи? То значи да је овде реч о миру који је, на првом месту, унутрашњи доживљај душе, доживљај који се протеже у непрекидно расположење душе. Ово расположење захвата и обухвата сав унутрашњи свет човеков: све мисли, сва осећања, све жеље. Само, овај мир је последица једног дугог и тоталног, али невидљивог рата у души. Бојно поље је – срце човечије, а рат воде добро и зло, врлине и пороци, Бог и ђаво. А у човеку има свега тога: и добра и зла, и врлина и порока, и Бога и ђавола. Између ових супротности рат је сасвим природан, јер међу њима нема ничег стварно заједничког. А када се сретну у срцу човечијем, оне ратују до истребљења.
Зло се разраста и пројављује кроз разноврсне и безбројне грехе. Али сваки грех посебно, и сви греси заједно, ратују против свега што је божанско, бесмртно и вечно у човеку. Зар сваки грех не ратује својим злом против савести, против оног божанског добра у њој које је и чини боголиком, бесмртном и богочежњивом? Зар свака лаж, чим крочи у душу човекову, не зарати са истином у њој, са оним божанским истинољубљем у њој које сву душу вуче у горње светове, где Вечна Истина царује и влада? Зар свако зло, чим се кроз грех увуче у душу човекову, не објави рат сваком добру човековом зато што свако добро човеково самом природом својом везује и спаја човека са Вечним и Савршеним Добром – Богом? Зар грех својом тамом не ратује против разума у човеку, разума који чезне за бескрајним и светлим видицима божанских истина? Зар зло, када се помоћу ма ког греха одомаћи у телу човековом, не ратује немилосрдно са телом зато што је оно – храм боголике, бесмртне душе, те чудесне царице небеске у нашем изгубљеном земаљском рају? Нема зла, нема греха, нема порока у нашем човечанском свету који не води непоштедан рат против сваког људског добра, и највећег и најмањег, и видљивог и невидљивог, јер је зло тиме зло, и грех тиме грех, и порок тиме порок, што непомирљиво мрзе добро, и желе да ra нестане и у човеку и у свима световима око човека и изнад човека.
Да ли се тај унутрашњи, духовни, невидљиви рат у души човековој може завршити потпуном победом добра над злом и зацарењем трајног, блаженог мира који би постао саставни део душе и пратио је у свима њеним световима? Да, може! И то само – Христом Богом. Сведок је тога – свеколико искуство рода људског. Јер само Христос, који је оличење Савршеног Божанског Добра у свету човечанском, има силе да потпуно победи свако зло посебно и сва зла скупа у нашем свету. Он то чини помоћу божанских врлина, и божанских сила које су у њима. Јер су Његове божанске врлине у исто време и божанске силе. У томе је сва разлика између Христових врлина и свих осталих врлина о којима говоре све остале религије, философије, етике, културе. Пошто је вечно жив, јер је васкрсењем победио смрт, Богочовек је тај који у душама својих следбеника, преко еванђелских врлина, својим божанским силама побеђује сваки грех и свако зло. Кроз сваку врлину слива се у душу божанска сила; а кроз све врлине сливају се у душу Христовог човека све божанске силе, потребне за победу над свима врстама греха и зла. Пустоши ли мржња душу човекову, против ње треба извести еванђелску љубав, и она ће својом свепобедном силом отерати мржњу и душом завладати божански, блажени мир. Мучи ли те гнев, – уведи у душу своју еванђелску кротост, и она ће божанском силом својом савладати сву демонску силу његову. Гуши ли те гордост, истави пред њу еванђелску смерност, и божанском силом својом истераће из тебе то ђаволско зло. Раздире ли те похота, – изведи против ње пост и молитву, и побећи ће из тебе као преплашена сенка. Тако, против сваког греха, порока и страсти, изведи одговарајуће еванђелске врлине, и оне ће их својом божанском силом савладати и уништити. И у души твојој зацариће се Христов мир, онај изузетни и јединствени мир, о коме Спаситељ говори својим светим ученицима на Тајној Вечери: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам као што свет даје: нека се не плаши срце ваше, и нека се не боји!” (Јн. 14, 27).
Христов мир је изузетан мир, јер настаје у души када се уклоне из ње греси. А грехе може победити у души и уклонити само – Једини Безгрешни. Ти не верујеш? Онда, уведи у душу Платона, Наполеона, Канта, Гетеа, Буду, Мухамеда, и све остале мудраце овога света, и сви ће остати немоћни и беспомоћни пред страшилном силом греха, зла и смрти. Зашто? Зато што су и сами робље греха, зла и смрти. А Богочовек, божанском силом својом помоћу врлина изгони из душе људске све грехе, сва зла, све смрти. И тако настаје у души изузетан мир, мир какав заиста свет не зна, и нема, те га стога не даје, нити може дати. У свакој Христовој врлини има несравњено више божанске силе добра него ли у антиподном греху демонске силе зла. Тако, у еванђелској љубави има толико божанске силе, да је она у стању да сваку демонску мржњу савлада лако као сенку. То важи за еванђелску смерност насупрот гордости, за еванђелску кротост насупрот гневу, за еванђелску самилост насупрот неосетљивости, и уопште за све еванђелске врлине насупрот антиподним пороцима. Све су оне непобедљиве победнице, које не знају за пораз, само ако им се човек преда свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим бићем својим.
Греси су, посредно или непосредно, главне клицоноше и проузроковачи свих душевних немира, бура и очајања. Оболи ли грехољубљем, душа је у сталном рату против Бога. Хтео или не, грехом човек увек ратује против Бога и свега Божјег. То је најлуђи рат под небом, јер немоћни ратује са Свемоћним. Отуда у том рату толико мука, толико патњи, толико ужаса, толико смрти за човека. Али, све то престаје, и мир са Богом настаје, када Христос помоћу божанских врлина уклони грехе из душе човекове. То је истина, посведочена искуством свих Светитеља и многих милиона правих хришћана. Прворазредна је еванђелска чињеница: “Мир с богом имамо кроз Исуса Христа” (Рм. 5, 1). “Он је мир наш” мир наш с Богом, тврди свети Апостол за Господа Христа (Еф. 2, 14), јер је својим богочовечанским подвигом спасења уклонио, и непрестано уклања, између нас и Бога оно што у нама ратује против Бога, а то су греси (Еф. 2, 1519). Очигледна је истина: “Бог нас помири са собом кроз Исуса Христа” (2 Кор. 5, 18). Стога се Христово Еванђеље и назива “Еванђеље мира” (Еф. 6, 15). Живи ли по том Еванђељу мира, човек испуњује душу своју богочовечанским миром, и доживљује неисказано блаженство које људској природи даје само живот у Христу, и ни у коме другом, и ни у чему другом (ср. Јн. 16, 33). А то је онај нарочити, онај изузетни “мир Божји који превазилази сваки ум” и чува срца наша и мисли наше у Господу Исусу (Флб. 4, 7).
Живећи Еванђељем Јединородног Сина Божјег, Еванђељем мира, човек и сам постаје син Божји по благодати. А постане ли то, он је већ миротворац, јер се свим бићем стара да између себе и људи успостави Христов мир. На који начин? На тај начин што не допушта да греси буду посредници између њега и осталих људи, и што не цени људе по њиховим гресима већ по њиховим добрим особинама. Он увек приступа ономе што је добро у свакоме човеку, и на томе зида своје односе са људима. У томе за њега је врховно правило она света еванђелска реч: “Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима” (Рм. 12, 18; ср. 2 Сол. 3, 16). Такав мир стиче се само светим животом (ср. Јевр. 12, 14). То је “мир у Христу Исусу” (1 Петр. 5, 14), мир најпре са Богом, а затим и са људима, помоћу светог живота у еванђелским врлинама.
Имајући у себи мир Христов, миротворци зраче тим миром, проповедају у Еванђељу мир (ср. Еф. 2, 17), и целокупним својим животом показују да је Христос – “Бог мира” (Флб. 4, 9; Рм. 15, 33; 16, 20; 1 Сол. 5, 22; Јевр. 13, 20), “Господ мира” (2 Сол. 3, 16). Живећи у свету човечанском Сином Божјим – Господом Христом, тим јединим свесавршеним Миротворцем, миротворци самом појавом својом утишавају бурне и смиравају немирне душе. Самим тим што живе, они миротворе. Они стално ратују са гресима људским, али – еванђелским средствима. За њих је очигледно: греси стварају у души људској немир, рат и хаос, а врлине – мир, благост и блаженство. А живот у Сину Божјем помоћу светих врлина и сачињава неисказано, божанско блаженство за природу људску. То блаженство је вечни удео синова Божјих по благодати: миротвораца. Зато је и речено: Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.
Врлина миротворства, седма по реду, зачиње се у првој еванђелској врлини – смерности, расте кроз другу, разгранава се кроз трећу, разлистава кроз четврту, цвета кроз пету, сазрева кроз шесту, те тако достиже своју индивидуалност и самосталност. У свима претходним врлинама човек непрекидно војује са гресима и страстима помоћу божанских сила. Свака је еванђелска врлина као несаломљив божански мач који немилосрдно тамани грехе и страсти у човеку. То стално ратовање са собом и јесте еванђелски позив човека хришћанина у овом свету. О томе божански јасно говоре оне необичне речи Спаситељеве: “Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач” (Мт. 10, 34). У наш земаљски свет Господ Христос је сишао као божански огањ који спаљује све грехе, све пороке, све смрти, и осветљује све светове над родом људским. Уђе ли Господ помоћу еванђелских врлина у душу човекову, она се одмах запали божанским огњем, гори у њему, и не сагорева она, боголика, али сагоревају све њене страсти, сви њени греси, све њене смрти. О томе речито благовести Господ говорећи: “Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтело да се већ запалио!” (Лк. 12, 49).
Присутан помоћу божанских врлина у души очишћеној од греха и страсти, чудесни “Господ мира” испуњује душу неисказаним блаженством које никад не престаје, ни у овом ни у оном свету. Насупрот овоме блаженству стоји мука, и немир, и очајање од присутности грехова у души. Сваки је грех – мучитељ душе, и ратотворац у души. Под утицајем грехова у души грехољубивог човека непрекидно се смењују тешка и мучна расположења: гнев, пакост, немир, очајање, злоба, мржња, завист, похота, похлепност, злурадост, гордост. Све то немилосрдно војује на душу, на њена урођена, или врлином стечена, боголика добра. И ако се човек не бори са гресима у себи, он постаје крваво разбојиште, на коме се увек лепа осећања, чисте мисли, добре намере жртвују сластнма и страстима, и по јадној души тутњи хаос, туга и смрт. А то значи: немир, немир, немир. Такав човек зрачи својом тамом, јер и тама има своје зраке, помоћу којих прелива себе у околне душе. Често пута, хтео или не, самом појавом својом он изазива код људи тешка, мучна, грехољубива расположења. Његово зло увек ратује против сваког добра у људима: његови греси, и његове страсти, и његове сласти, увек изазивају рат против свега честитог, светог, божанског, бесмртног, Христовог у људима, па желео он то или не. Посредно или непосредно, греси, сласти и страсти су увек узрок свих немира и ратова међу људима. Сва је од божанске истине ова реч светог Апостола: “Откуда ратови и распре међу вама? Не отуда ли, од сласти ваших које се боре у вашим удима?” (Јак. 4, 1). А кроз сласти у људе се невидљиво увлачи он, главни творац греха, рата и смрти. А са њим, и за њим – и сав пакао, са свима својим ужасима, очајањима, тугама и невољама. Све то носити и подносити, не само да је тешко, него је и читаво проклетство за људску природу. У таквом случају и тужно је, и мучно је, и страшно је, и свирепо је, и проклето је – бити човек. Упоређујући их са блаженим миротворцима, могло би се рећи за грехољубиве људе: Несрећни су, бедни су, проклети су ратотворци, јер ће се синови ђавола назвати! Да, синови ђавола! Јер су света уста најмилијег ученика Господњег Духом Светим изрекла ову истину: “Који твори грех – од ђавола је. По томе се познају деца ђавола” (1 Јн. 3, 8, 10). А деца ђавола – “синови су ђавола” (Мт. 13, 38; ср. Д. А. 13, 10).
Где је грех, ту нема мира, јер је грех по природи својој рат са Богом или рат са људима и осталом творевином Божјом. Само безгрешни, тј. Свесвети је једини ималац, једини носилац, једини раздавалац правог мира, и даје га људима по мери њихове светости. И то га даје Духом Светим, у чијем царству нема греховног немира и бунтовног безакоња. Стога је речено: “Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом” (Рм. 14, 17). То је онај “вишњи мир” за који се свакодневно по неколико пута молимо у великој и прозбеној јектенији. Он живи у царству Божјем између божанске правде и божанске радости, стога је у њему тако много божанског блаженства. Царство је Божје мир у правди и радости; царство је ђавоље – немир у неправди и тузи. Христов мир је мир Духа Светога, увек једносуштан са благодаћу, зато су мир и благодат нераздвојни у осећању и сазнању Цркве (ср. 1 Кор. 1, 3; 2 Кор. 1,2; Гл. 1, 3; Еф. 1, 2; Флб. 1, 2; Кол. 1, 2; 1 Сол. 1, 1; 2 Сол. 1, 2; Тм. 1, 2; 2 Тм. 1, 2; Тит. 1, 4; Фил. 3; 1 Петр. 1, 2; Петр. 1, 2; 2 Јн. 3; Откр. 1, 4). То је разлог што је мир – дар Духа Светога: он и ниче, и расте, и развија се, и усавршава се само у присној заједници и саживоту са свима осталим еванђелским врлинама, са свима осталим даровима Духа Светога (ср. Гл. 5, 223; 2 Тм. 2, 22; Јуд. 2; 2 Јн. 3).
Нема сумње, изузетно је блаженство за човека: бити син Божји. Али, како се постаје син Божји? – Рађајући се од Бога. Само је Христос – Син Божји по природи, а људи постају синови Божји no благодати. И то постају, рађајући се од Бога кроз свете врлине (Јн. 1, 12-13). Испуњавањем светих еванђелских врлина људи постају синови Божји по благодати (Мт. 5, 45-48). На том путу њих води благи Утешитељ (Рм. 8, 14), који срца њихова испуњује собом: светим мислима, светим осећањима, светим расположењима (ср. Гл. 4, 67). За све то они узвраћају Богу бескрајном, безрезервном, непоколебљивом вером (ср. Гл. 3, 26), живећи у еванђелској чистоти помоћу светих еванђелских врлина (ср. 2 Кор. 6, 17).
Чисти срцем – виде Бога. То је велико блаженство. Блаженство од миротворства је веће и присније, јер се ту човек рађа од Бога, постаје син Божји: мисли му се рађају од Бога, и осећања, и жел^е, и дела. И све што је у њему – бесмртно је, вечно је, блажено је, јер је од Бога живог и истинитог. Рађајући се од Бога, постајући синови Божји, људи у ствари постају браћа Јединородног Сина Божјег, Господа Христа, који је ову благовест изрекао: “Ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати” (Мт. 12, 49). Воља Оца небеског изражена је у Христу и Његовом Еванђељу (ср. Еф. 1, 710). Ко испуњује Христово Еванђеље, рађа се духовно од Њега, постаје брат Његов по благодати. Миротворци су и синови Божји и браћа Христова, зато блаженству њиховом – нема краја.
И у вештаственом свету мир је, нема сумње, прва космичка стварност: све и сва је у бескрајној хармонији и свејединству. Уласком греха у свет, нарушена је та хармонија и то свејединство. Од тада као да се све покренуло са свога темеља, и кренуло у хаос, у неред, у немир. Очигледно: извор немира и нереда је грех, а извор мира и реда – логосност, светост. Логосно свејединство бића и твари и јесте залог мира, реда, хармоније; греховна разбијеност бића и твари – узрок је немира, нереда, дисхармоније. – У царству живота и постојања Бог је главни и први миротворац; ђаво је главни и први ратотворац, јер је главни грехотворац. Грех најпре одвоји од Бога, који је осовина сваког бића и сваке твари; и онда настаје сурвавање у хаос, у неред, у немир. “Откуда ратови и распре међу вама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима?” (Јак. 4, 1). Сваки, па и најмањи, грех је квасац немира и нереда, најпре немира и нереда према Богу и пред Богом, па онда према људима и пред људима. Грех је први и једини нарушилац космичког и човечанског свејединства. Отуда је сва твар разбијена, разједињена, а и природа рода људског: ту грехом ратује све против свега, сваки против свих, сви против свакога. Оваплоћени Бог Логос је једини лек од тога свеопштег рата грехом, те стога Он једини и лечи ту кобну разбијеност и разједињеност твари и људске природе. Јединородни Син Божји исцељује оболелу грехом природу кроз синове Божје по благодати (ср. Рм. 8, 18-22), и уноси у њу онај предгреховни и догреховни божански мир, који значи блаженство у свејединству и свејединство у блаженству. Као глава вештаственог космоса и освећеног космоса, Цркве, оваплоћени Бог Логос разлива свој божански мир по целом бићу Цркве, освећујући чланове Цркве, а преко њих и сву твар (ср. Кол. 1, 1622). То је “мир Божји” – “у једном телу” (ср. Кол. 3, 15), у једном организму: богочовечанском. То је онај свеуједињујући мир за који се Православна Црква и дању и ноћу вапајно моли чудесном и свемилосном Творцу светова: “о мирје всего мира”, “мир мирови даровати”, “даровати мир вселењеј”, “даровати мир и велију милост”, и …
Блажени миротворци. Овде Спаситељ, вели Свети Златоуст, не само осуђује међусобне распре и мржње, него и нешто више захтева: да завађене миримо. И опет наводи духовну награду. Какву? Јер ће се синови Божји назвати, јер је и дело Јединородног Сина било: разједињено сјединити, и завађено измирити.[1] Под миротворцима се разумеју, вели Блажени Теофилакт, не само они који сами живе са свима у миру, него н они који завађене измирују. Миротворци су и они који учењем својим обраћају истини непријатеље Божје. Такви су синови Божји, јер нас је и Јединородни Син Божји помирио са Богом.[2]
Поводом овог блаженства Блажени Августин вели: Синови Божји су миротворци у себи, уколико су, доводећи у ред све страсти своје душе, и потчињавајући их разуму, – тј. уму и духу – и потпуно подјармивши телесне жеље, они постали царство Божје: у коме су све ствари тако уређене, да главни и врховни елеменат у човеку влада без отпора над другима, који су у нас заједнички са животињама; и да је сам тај врховни елеменат у човеку, тј. ум и разум, потчињен нечем још бољем: самој истини, Јединородном Сину Божјем. Јер човек није у стању да влада над оним што је ниже, док не потчини себе нечем вишем. И то је мир који је дат на земљи људима добре воље (Лк. 2, 14); то је потпун и савршен живот. Из таквог једног царства, у коме је заведен савршен мир и ред, изгони се кнез овога света, који влада онде где је поквареност и неред.[3]
Богомудра мисао Св. Григорија Ниског открива нам нове дубине у божанској врлини миротворства. Блаженства, вели Светитељ, која претходе овоме таква су, да је свако свештено и свето, али ово је у правом смислу светилиште и светиња над светињама. Јер ако је највеће благо – видети Бога, онда – постати син Божји, несумњиво је веће од свега.[4] Бог, који је толико моћан и велики, да се не може ни видети, ни чути, ни мишљу постићи, прима за сина свог човека, то ништавило међу бићима, тај пепео, то сено, ту таштину. Може ли се наћи достојна захвалност за овакву милост? Човек прекорачује границе своје природе, постаје од смртног бесмртан, од пролазног – непролазан, од једнодневног – вечан, једном речју: од човека – Бог. Јер онај који се удостојио да постане син Божји, без сумње ће имати у себи достојанство Оца, поставши наследник свих Очевих добара.[5]
Таква је награда, а какав је то подвиг? – Ако будеш миротворац. Изгледа да је и дело, за које је обећана таква награда, нови дар. Међу насладама у овом свету шта је слађе за људе од мирног живота? Ма каква пријатност у животу, да би била пријатна, потребан јој је мир.[6]
Блажени миротворци. У две речи предлаже се лек од многих недуга. Шта је мир? Мир је љубављу испуњено расположење према саплеменику. А шта је супротно љубави? Мржња, гнев, раздраженост, завист, злопамћење, лицемерство, невоље рата. Ето од коликих и од каквих недуга је предохрана овај лек. Јер мир стоји насупрот свему побројаном, и својим присуством уништава зло. Као што се враћањем здравља уништава болест, и појавом светлости прогони тама, тако са појавом мира ишчезавају све страсти, изазване супротним.[7]
Ко побројане страсти искорењује из људског живота, благорасположењем и миром везује људе и доводи у пријатељску слогу, не врши ли заиста дело божанске моћи, истребљујући у роду људском оно што је рђаво и место тога уводећи заједницу добара? Стога Господ и назива миротворца сином Божјим; јер дарујући то људском животу, он постаје подражавалац Бога истинога. Дакле, блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати. Ко управо? Подражаваоци Божјег човекољубља; они који у своме животу показују оно што је својствено Божјој делатности. Добротворни Давалац добара и Господ потпуно истребљује и у ништа претвара све што није сродно добру и што му је туђе, и од човека захтева овакву делатност: прогонити мржњу, прекидати рат, уништавати завист, спречавати битке, искорењивати лицемерство, гасити у срцу злопамћење, и на место свега тога уводити оно што је супротно томе. Као што са уклањањем таме наступа светлост, тако уместо горе побројанога појављују се плодови духа: љубав, радост, мир, доброта, дуготрпељивост, и сва остала блага које Апостол наводи (Гал. 5, 22-23). Стога, како да не буде блажен раздавалац божанских дарова који се даровима уподобљује Богу, и који своје добротворство уподобљује Божјој великодарежљивости? Но, можда, ово блаженство има у виду не само добро које се чини другима, него се у правом смислу миротворцем назива онај који метеж тела и духа и међусобну борбу природе у себи самој доводи до мира и слоге, када већ престаје закон телесни који се супроти закону ума (Рм. 7, 23), и, потчинивши се бољем царству, постаје служитељ божанских заповести. Боље је држати се мисли, изражене Светим Писмом, а то је: живот успевалаца није у двојствености него у томе да, када је у нама разваљен “зид подвојености” (Еф. 2, 14) порока, кроз сједињење са бољим “обоје” се саставе у једно. Дакле, пошто верујемо да је Божанство просто, несложено и неописиво, то се и људска природа, када због таквог умирења постане туђа двојствености, тачно враћа добру, постајући проста, неописива и у правом смислу једна, те је у њој једно исто и видљиво са сакривеним и сакривено са видљивим. Тада се стварно потврђује блаженство, и такви се у правом смислу називају синовима Божјим, јер су постали блажени по обећању Господа нашег Исуса Христа.[8]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа 15, 4; с. 228; стр. 154.
  2. тамо, ad loc.
  3. ibid., book I, chap. II, 9; p. 4.
  4. O блаженствима, Слово 5; стр. 451.
  5. исто, стр. 454.
  6. исто, стр. 455.
  7. исто, стр. 458.
  8. исто. стр. 465-7.

2 Comments

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐