ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
“БЛАЖЕНИ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛЕДИТИ ЗЕМЉУ”
 
Блажени кротки, јер ће наследити земљу.– Треће блаженство, и у њему парадокс и чудо: трећи парадокс и треће чудо. Опет се нешто необично, нешто бесмртно, нешто вечно дешава у кротким људима. Несумњиво дешава, јер по целом бићу њиховом струји неисказано блаженство. А оно им долази, и све више надолази, од Једино Блаженог. Јер је душа његова нашла нов пут ка Њему – кротост. И тим новим путем непрестано силази у душу њихову много божанскога, много бесмртнога, много вечнога. Као да се небо пресељује у њих. И заиста се збива са њима неко чудно преображење; и са њима, и са светом око њих: земља им све више постаје небом, све је више божанског, бесмртног, вечног у њој и на њој; она све више постаје Божија, и тиме све више њихова. А све што је божанско, бесмртно, вечно у њима слива се у једно огромно и непролазно осећање, ово осећање: земља је ипак Божја; земља је ипак део неба, иако је на њој тако много греха, тако много смрти; а пре греха и до греха, а пре смрти и до смрти, она је сва била Божја; између ње и неба није било разлике. У томе осећању таји се и неисказано блаженство кротких. Поставши Божји кротошћу, они осећају свим бићем да је сва земља – њихова, зато што је Божја. Попут кротког Псалмопевца: “Господња је земља и све што је на њој, васељена и све што живи у њој” (Пс. 24, 1).
У мукама – блажени, у страдањима – блажени, у невољама – блажени, и то сви Светитељи Божји без изузетка: и Апостоли, и Пророци, и Мученици, и Бесребрници, и Исповедници, и Испосници. Кад их бију – они се радују; кад их убијају – они се моле за убице; кад их куну – они благосиљају; када их гоне – они радосно трпе; када их на губилиште воде – они певају. У свему томе они су не само кротки, већ – блажено кротки: увек гледајући, и увек се угледајући, на Кроткога Господа Исуса који, иако Бог и Господ, претрпе крст, не марећи за срамоту (Јевр. 12, 2; ср. 1 Кор. 4, 916). У свим мукама за Христа кротки праведници Божји свим срцем знају, од Кроткога знају, да ће ипак они – наследити земљу, коју насилници, иако држе – привремено држе, а Он, кротки Господ, једини је њен вечни Господар и Владар.
Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: “А у вас је и коса на глави избројана” (Лк. 12, 7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о најситнијем. И опет, шта је кротост? Кротост је чисто живљење у тајноме човеку срца, у непролазности кроткога и тихога духа (1 Петр. 3, 2. 4). И тако, могло би бити безброј одговора на ово питање, све док се не дође на одговор, који по својој садржини и пуноћи представља свеодговор. А то је? – Ово: кротост, и то савршена кротост и савршено оличење кротости, јесте Он – кротко Јагње Божје, чудесни Господ Исус, који свим својим бићем и свим својим животом посведочава своје речи о Себи: “Ја сам кротак и смеран срцем” (Мт. 11, 29).
Уствари, Господ Исус је живо, ходеће еванђеље кротости. У Њему је кротост, као божанска и човечанска врлина, дошла до своје вечне благовести и блажене вечности. Отуда, све што је Његово представља и јесте закон кротости. Са свима људима, од својих најљућих непријатеља па до својих најмилијих ученика, Он поступа по законима богочовечанске кротости. Сетимо се само Његовог поступања са несрећним Јудом Искариотским. Шта Он није учинио само да би га одвратио од богоубилачке и душеубилачке намере! Иако је од почетка знао да ће Га издати, Господ му је ипак дао све божанске дарове, као и осталим Апостолима: и он је – и болесне исцељивао, и губаве чистио, и ђаволе изгонио, и мртве васкрсавао. Па је још, заједно са осталим Апостолима, стално пратио Господа, присуствовао свима Његовим делима, чудесима, проповедима. Па је чак и на Тајној Вечери био! О, то је још мало! Него му је кротки Господ још и ноге опрао! – Има ли веће кротости од тога? Та све сама беспримерна кротост до кротости! У праву су, у потпуном праву два света Јована: Претеча и Еванђелист, што свекротког Господа Исуса називају Јагњетом Божијим.
Још и ово: ко од људи не би рикнуо од гнева на род људски због страшних безакоња, и грехова, и порока? А гле, Он долази као Јагње – међу све саме подивљале од греха и зла вукове. И шта све не чини, и то увек кротко и смерно, да нас избави од свих грехова и од свих зала! Да, да, по свему – Он је не само Бог љубави, већ и Бог кротости. Та Он кротки, зар није међу људима као међу зверима, а на земљи – као у зверињаку? Није ли свака људска страст гора од сваке звери, јер увек бесомучно кидише на Њега – Бестрасног? Није ли сваки наш грех опака звер која крвнички кидише на Њега – Безгрешног? А наша мржња, а наше зло, а наша смрт нису ли то дивље звери које стално кидишу на Њега – Свељубећег, Сведоброг, Бесмртног? Људска природа не може да мирно поднесе зло у себи: она или подивља од њега или полуди. Зар пакост није подивљалост душе? јер напада, уједа, сатире као звер. А злоба, а злопамћење, а злорађење, а завист, а мржња, а срдња, – нису ли то све саме дивље звери у души нашој, које најпре растржу нас, па онда људе око нас? Гнев, зар гнев није лудило душе? А јарост, а похота, а среброљубље, а властољубље, а славољубље, а сластољубље, – није ли то читав чопор лудила у души људској? А усред нас, подивљалих и полуделих од разних грехова и страсти, Он – Јагње Божје, увек кротак и увек смеран.
Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако душу своју испуни смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други.
Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу. Ако је неко грешан, он кротошћу покрива грехе његове. На све зрачи милујућом кротошћу, јер је она постала једно од главних трајних расположења његове душе. Прво је главно расположење – смерност, друго – самилосна растуженост и расплаканост, а треће – милујућа кротост. За новог човека, сазданог по Христу, кротост је толико важна, да она сачињава главну одлику његовог звања: хришћанин (ср. Еф. 4, 1. 2; Кол. 3, 12; 1 Тм. 6, 11). Он не само живи него и исправља друге “духом кротости” (Гал. 6, 1). Слуга Господњи “треба да буде кротак к свима, који неправду може подносити, и с кротошћу поучавати оне што се противе: еда би им како Бог дао покајање за познање истине” (2 Тм. 2, 24. 25). Позив је хришћана да “сваку кротост показује свима људима” (Тит. 3, 2). Господ Исус је толико познат по својој кротости, да свети апостол моли хришћане да упражњавају еванђелске подвиге “кротости ради и тишине Христове” (2 Кор. 10, 1). А та кротост је и подвиг хришћанинов и дар Светога Духа, који се даје хришћанину за подвиг, и спада у оне “родове духовне”, које дух човечји рађа само ако је испуњен Духом Светим (ср. Гал. 5, 23). Кротост је поднебље душе, у коме најбоље клија, ниче, расте и сазрева правда Божија и све што је Божије (ср. Јак. 1, 2021). Кротост не лечи зло злом, већ савлађује зло добром (Рм. 12, 21), не освећује се за себе (Рм. 12, 19); на мржњу одговара љубављу, на зло – добром, на увреду – опраштањем. Кротост је та која се не противи злу злом, већ ако је ударе по једном образу – окреће и други, ако хоће да јој узму хаљину – даје и кошуљу (ср. Мт. 5, 3941).
Душа која живи смерном и самилосном кротошћу, добија друго осећање света и људи у свету, и друкчије са њима опилти. TO је ново осећање света: осећање да је Христос савладао оно што је најгоре у свету и у људима; а то је: грех, смрт и ђаво. Али, то је прва половина тог новог осећања, а друга је ово: васкрсна светлост залива све људе и сав свет, и они се јављају у сасвим новом облику: у првобитној, богозданој својој чистоти и леноти; и кротку душу сву поплави неисказана радост. Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости – бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: “Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем!” (Еф. 4, 26).
Блажена смерност и блажена кротост су толико велике и моћне пред Богом, да једна влада небом а друга земљом. А земља блажене кротости – није ли то део неба, део небеског царства? Несумњиво јесте. Јер кротост је сва с неба, и све што има у себи небеско је. А када је огромна као небо, како да не обгрли земљу и не завлада њоме? Први весници кротких владара на земљи јесу Светитељи. Многи су од њих овчијом кротошћу вукове претварали у овце, тј. људе подивљале од грехова и страсти, и вучји свирепе. А колико је кротких Светитеља Божјих који су кротошћу и благошћу својом саме дивље звери смиравали и укроћавали, те су им ноге лизале, а често и као кротка марва служиле! Еванђелска кротост је сила, толико божанска и толико мила, да и саме звери испуњава неком изузетном љубављу и изузетним миљем. То није ни чудо, јер и у њима има од оне чудесне логосне силе, којом је све постало што је постало (ср. Јн. 1, 3), те слично привлачи слично. Тако и земља је том логосном силом – део неба. Уствари, она је право небо, само када је без греха. А грех ју је повукао паклу, те тако сад лебди испод неба а изнад пакла; и час је ближа небу час паклу, јер је људи својим небеским врлинама приближују небу, а својим пакленим гресима – паклу. Бог Логос је и дошао на њу, да је врати небу. Чиме? Собом, и својим божанским, небеским врлинама. Оне и јесу једина свемоћна сила која прогони са земље све грехе и све смрти, и враћа јој допадну, рајску, небеску чистоту. И у њој – блаженство.
Земља је рај док служи небу, док сачињава саставни део неба. Чим се одметне од неба, од његових закона живота, она се откида од њега, и лута између неба и пакла; и о њу се онда отима сваки грех, свако зло, сваки ђаво. Земљу вратити небу, земаљско сјединити с небеским, – циљ је Спаситељевог доласка с неба на земљу. Често се у црквеним песмама вели да Светитељи “онебесише земљу” својим врлинама. Јер свака небеска врлина, када је човек упражњава, снесе по парче неба у његову душу; а када их све упражњава, – ето читавог неба на земљи. Као што је случај са Светитељима. Својом божанском силом они су истински духовни владари земље, иако је земља под грехом. А биће несумњиво бесмртни и блажени владари на “новој земљи”, када стара земља буде очишћена огњем Страшнога суда, и на њој буде вечито живела правда Божија (ср. 2 Петр. 3, 1213). То ће пак бити зато што су својим христоликим животом постали, п занавек остали, сутелесници и сунаследници Христови (ср. Еф. 3, 6; Рм. 8, 17). Све то бруји као божанска истина кроз Спаситељеву благовест: Блажени кротки, јер ће наследити земљу. А они ће је у потпуном смислу наследити, када се после Страшнога суда буде зацарило на новој земљи кротко Јагње Божје, јер су божанском кротошћу постали сунаследници, – и њиховом царству неће бити краја.
Земља без греха, смрти н ђавола, – то је рај, то је блаженство. А таква земља, није ли и срце човечије? Очисти ли земљу срца свог од свега греховног, смртног и ђавољег, гле, човек, је већ зашао у блаженство и наследио бесмртну земљу. А савест људска? Није ли и то читава земља, пуна понора и планина, равнина и тмина. Неочишћена, она је најсвирепије проклетство. А душа? О, то је нешто несравњено веће од земље; и сама васиона према њој представља мали свет, јер је она – велики свет у том малом свету и око тог малог света.[1] И у њој, какве све бескрајности, какве бесконачности, какве урвине, какве висине! И шта се све не роји из ње, и то непрестано роји: и мисли, и осећања, и жеље, и дела. А кроз њих и са њима: безбројни греси, безбројне смрти. А у овима – страшно проклетство. А када се богочовечанским врлинама душа очисти од греховног, смртног и ђавољег, онда је блаженство, неисказано блаженство владати над њеним световима. Зато је божански Спаситељ и рекао да душа људска више вреди него сва видљива васиона, и да је човек ничим не може откупити ако је прокоцка, и надокнадити ако је изгуби.
По Светом Григорију Ниском, Спаситељева Блаженства представљају лествице; од једне степенице иде се на другу. Али, у овом трећем блаженству, има, на први поглед, нешто необично. Ако се гледа, може рећи неко, на последичност степеница, онда је немогуће после царства небеског наследити земљу. Напротив, ако се држимо природног поретка ствари, онда би било доследније поменути најпре земљу па онда небо, јер се са земље иде на небо. Али, ако духом узлетимо на ивицу небеског свода, онда ћемо наћи тамо небеску земљу, која је спремљена у наслеђе онима што живе у врлинама. Тако ће нам постати јасно, да нема ничег погрешног у овом поретку Блаженстава, у коме се најпре помиње небо па онда земља. А што се земљом назива небески удео, не треба се чудити, јер се Бог Логос спушта до низине наше и постаје слуга; а Он се уопште спустио до нас зато што ми нисмо били способни да се узвисимо до Њега. Стога нам и саопштава Божанске тајне помоћу познатих нам израза и речи, који се обично употребљавају у људском животу. Јер је било и немогуће открити људима небеска блага под њиховим правим именима, када су она и изнад људских чула и изнад људског разума.[2]
Земља о којој је реч у трећем блаженству јесте она земља, коју је кротки и незлобиви Давид, руковођен Духом, подразумевамо, и већ био по вери овладао њоме, када је рекао: “Верујем да ћу видети добра на земљи живих” (Пс. 26, 13). Јер Пророк није земљом живих назвао земљу која рађа све смртно и која враћа у себе и рашчиња све што је родила. Напротив, знао је он земљу живих, на коју није крочила смрт, на којој није утапкан пут грешника, која није примала на себе трагове пророка, коју сејач кукоља није избраздао плугом зла, која не рађа коров и трње, на којој је вода одмора и места цветна и све друго о чему се на загонетан начин говори у богонадахнутом учењу Светога Писма.[3] Кротки ће, нема сумње, наследити ону земљу, плодну у дивним плодовима, украшену дрветом живота, заливену рекама духовних дарова, на којој расте права виноградна Лоза, чији је виноградар сам Отац Господа Исуса (Јн. 15, 1).[4]
Блажени Августин сматра да је земља, о којој говори треће блаженство, она земља о којој је речено у псалму: “Господе, Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих” (Пс. 142, 5). Јер то значи извесну чврстину и постојаност вечног наслеђа, где душа, помоћу доброг расположења, почива, такорећи, у свом правом месту, као што тело почива у земљи, и од кога се душа храни својом храном, као тело од земље: то је сами живот и покој Светих. Притом, кротки су они који подносе дела зла, и не противе се злу, него савлађују зло добром (Рм. 12, 21). Нека се они, дакле, који нису кротки, свађају и боре за земаљске и привремене ствари; али “блажени су кротки, јер ће наследити земљу”, са које не могу бити отерани.[5]
Објашњавајући треће блаженство, Блажени Теофилакт вели: Неки под земљом разумеју духовну земљу, тј. небо. Али, треба разумети и ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и лишене значаја, то Спаситељ и каже да они баш и имају све. A кротки, то нису они који се никако не гневе (јер су такви они што су лишени разума), већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно.[6]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ср. Св. Григоријс Богослов: “Човек је велики свет у овом малом свету” (Беседа 38, 11; PG 36, 324).
  2. Слово 2; стр. 37-57.
  3. исто, стр. 378
  4. исто, стр. 381.
  5. Our Lord’s Sermon оп the Mount, book I, chap. II, 4; p. 3.
  6. Enaratio in Ev. Matthaei, cap. 5, vers. 5.

2 Comments

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐