ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

 

ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА
 

 
УВОД
 
Живот је бол, живот је мука, живот је горчина, – то осећа сваки човек, све док је иоле човек. Откуда то? Отуда што човек увек доживљује живот, помешан са грехом и смрћу. А грех и смрт и јесу једина права горчина, и мука, и бол у човечанском свету. Њихово присуство и учешће у људском животу и чини да људи осећају живот као проклетство. Од тог осећања и сазнања човек се не може спасти све док се не спасе од греха и смрти. А зар је то могуће? Да, могуће је, одговара Божански Спаситељ кроз своје учење о Блаженствима. Ко оствари ово учење, доживљује живот као блаженство. Јер је циљ Спаситељевог учења о Блаженствима, научити људе да живот осете и доживе као блаженство. Живот је проклетство све док се доживљује грехом и смрћу, тј. док се доживљује као ђаволска стварност, јер иза греха и смрти увек стоји њихов творац и отац: ђаво. Али, живот постаје блаженство, чим почне да се доживљује као божански дар, божанска стварност, као божанска радост. А то бива када човек живи божанским врлинама, божанским истинама, о којима Спаситељ говори у Блаженствима. Оствариване, оне потискују из човека грех и смрт, и све што је греховно и смртно, а зацарују врлину и бесмртност, и све што је врлинско и бесмртно. Свака од тих врлина, од тих истина, посебно, и све скупа, чине да човек, у већој или мањој мери, доживљује живот као блаженство; но и сваки грех посебно, и сви скупа, чине да човек, опет у већој или мањој мери, доживљује живот као муку, као горчину, као проклетство. Испуњујући ма коју заповест из Блаженства, човек доживљује себе као божанску стварност, као божанску радост. Тек тада човек стварно осети и сазна да је блаженство – бити човек. То блаженство почиње овде на земљи, да се никад више не заврши. Јер блаженство, о коме Господ говори у својим Блаженствима, није нека далека небеска стварност, до које ће хришћанин доћи тек кад кроз капију смрти душом пређе у онај свет. Не, оно почиње овде, на земљи, као небеска стварност, и продужује се затим бесмртно и вечно у самом Небеском царству, где Тросунчани Господ царује и влада. Јер је Он крајњи циљ свих божанских врлина и истина, Он – у коме је свако блаженство, и само блаженство над блаженствима: Свеблаженство (ср. 1 Тм. 6, 15).
Свети философ, Григорије Ниски пише: Јаков је у једном виђењу видео лествице које су се пружале од земље до неба, а на врху њиховом – Бога. Он је тиме, можда, на загонетан начин научен ономе чему нас уче Блаженства, која нас путем узвишених мисли непрестано уздижу Богу. Јер, држим, да је и патријарху Јакову у виду лествица представљен добродетељни живот, живот у врлинама, да би и сам дознао, и осталима предао ово: до Бога се може уздићи човек само ако стално гледа горе и непрекидно жели оно најузвишеније, па стога не воли да се зауставља на ономе што је већ постигао, него сматра за свој губитак ако не стреми ономе што је још више. Тако и висина Блаженстава једнога пред другим припрема нас томе, да нас приближи самоме Богу, који је истински блажен и стоји на врху сваког блаженства. Нема сумње, као што се мудроме приближујемо мудрошћу, и чистоме чистотом, тако се и Блаженоме приближујемо путем блаженстава, јер је блаженство оно што је у правом смислу својствено Богу. То је разлог што Јаков каже да на врху такве лествице стајаше Бог (1 Мојс. 22, 13). Отуда учешће у блаженствима није друго до општење са Божанством, коме нас Господ Христос уздиже оним што говори у Блаженствима.[1]
Шта је то што сачињава сам појам: блаженство? Блаженство, вели Свети Григорије Ниски, обухвата све добро које не оскудева ни у чему што је сагласно са добром жељом. Али појам о блаженству постаће јаснији ако га упоредимо са оним што му је супротно. Ознака је блаженства – непрекидна и потпуна радост која долази од врлине. А супротно блаженству је стање беде. Стога је беда – кидање себе у горким и јадним патњама. Отуда је у истини свеблажено само Божанство: јер ма како Га ми замишљали, блаженство је – чисти живот, неисказано и несхватљиво благо, неизразива лепота, изворна благодат, премудрост и сила, истинита светлост, извор сваке доброте, врховна власт; једина мила, неизменљива, непрекидна радост; вечно весеље, о коме ако неко и каже све што може, још није казао ништа како треба. Пошто је Бог створио човека по лику свом (1 Мојс. 1, 27), онда се на другом месту може назвати блаженим човек због удела у истинском блаженству. Људска природа, пошто је обличје преузвишеног Блаженства, и сама се одликује добром лепотом, када на себи показује црте тог блаженства. Али пошто је греховна прљавштина обезобличила лепоту лика, то је дошао Онај који нас умива својом живом водом што тече у живот вечни (Јн. 4, 14), да би се у нама, када одбацимо гадост греха, опет обновио блажени лик.[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О блаженствима, Слово 5., Творения Св. Григорим Нисскаго, част II, Москва 1861, стр. 418-419.
  2. тамо, Слово 1; стр. 362-364.

2 Comments

  1. Благодарећи Богу,
    Св. Јустину Ћелијском,
    Благодарим и Вама.💐