Питање:
Пре свега бих желео да вам изразим своју захвалност за то што ми је омогућено да поставим питање на овај начин јер би ми иначе било врло непријатно питати свештеника. Ради се о томе да сам недавно видео да је за један грех који сам чинио у прошлости постоји епитимија Св. Јована Посника коју је неопходно испунити. Ипак када сам исповедио тај грех свештеник ми није одредио никакву епитимију, а од тада сам се исповедио још два пута. Нисам се причешћивао од времена када сам сазнао да сам то нажалост чинио недостојно, иако у незнању и веома млад (доба пубертета, а сада сам у раним двадесетим) . Све време сам имао осећај да морам да се причестим како доликује и да још нисам спреман за то. Разлог што вам постављам ово питање је што сам уверен да би мој покушај да постим на сувој храни 40 дана изазвао велико негодовање моје породице и да је у тренутним околностима, а и с обзиром на моје активности, јако тешко изводљив. Наравно, уколико ми буде сугерисано да је то неопходно, нећу имати избора него да то учиним. Могу поменути и то да, нажалост, не идем редовно на недељну литургију (намеравам то ускоро да почнем) , иако се трудим да што чешће макар уђе м у цркву и помолим се. С поштовањем,
Н.Н
Одговор:
Драги ми х Христу НН
Не знам о чему се ради али могу да предпоставим? Ако се тиче пубертета ми те урвине и ломљења нове личности схватамо па и у тим вашим раним двадесетим, јер ни оне нису далкео од побертета.
Епитимију може да определи само свештено лице и оне не могу да се самоодређују. Може да се другачије поставе питања покајања и дају одређени завети, док самокажњавања нема. Ми нисмо римо-католици, и то је опасно. Епитимија не сме да пружа самосатисакцију, то психолошко ослобађање, да смо ми сада самоооправдани у процесу који може да заведе у опасне духовне проблеме, а посебно издвајам гордост. У том случају је боље да се остане у старом греху него да се упадне у још гори као што је умишљеност у некој нашој чистоти и праведности, коју ми нашим силама јаке воље остварујемо и на њима откривамо нове хоризонте наше духовности. Епитмија је више смирење пред нашим грехом који нам се често допушта ради схватања наше природе. У моралном богословљу као књижној дисциплини греси се деле на оне против нас самих, као и на оне против наших ближњих. Ови последњи су неупоредиво гори, и њима ни један пут у историји Цркве није забележен случај да нас Господ у нашем греху према другом смирује, и да од њега чак постоји духовна корист. Пре свега то би био апсурд, да преко туђих мука ми сада градимо неку своју духовност. Али када правимо грехе против нас, против нашег духовног и телесног добра, и са њима ми грцамо у нашој објављеној борби, често и у немоћи да их савладамо, онда Господ прима наше смирење кроз наше унутрашње позиве „да нам дође, и исцели нас“ (Начална молитва: „Царе Небески…“) Схватања наше немоћи пред Богом у чежњи за Његовом благодаћу, у тој борби да је не изгубимо ми се и спасавамо.
Не треба да постите на сувој храни у данима када се не пости и у данима када за то Црква неодрђује. Ако вам ваш свештеник даје епитимију онда ви њега слушајте, и у том случају можете да се смирите пред црквеним поредком установљених постова, јер није ваша воља.
А можда вама уопште не треба епитимија у виду поста? Да се и у вашем греху смирите и понизите Пред Господом, јер ми звучите као да сте жељни те епитимије; неког типа оправдања и доказивања ради њега? Ако баш хоћете да гладујете, онда вам предлажем да учините нешто теже и боље: идите и дајте милостињу и помоћ сирмашним и немоћним. Казните вашег домаћина – срце, финасијски. Или ако постоји вишак времена „казните себе доброчинством за ближњег“. Идите и пријавите се неком манастиру и предложите своју физичку помоћ; понудите своје послушање на једно време. Оставите се ви гладовања које само задовољава форму код неких људи, а ја се бојим да сте управо ви њом оптерећени. Не зато што сте лоши него зато што сте много млади и пуни ентузијазма и енергије, и јаке воље. А понекад то није добро.
Идите редовно на сва богослужења која изражавају пуноћу једног Литургичког дана. И да вас Господ укрепи и чува, и тако спасе.
У Христу ваш
оЉуба
