ЕПИСКОПСКО ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

 
>
 

 
ОПШИРНИЈЕ ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ
 
Верујем у Једнога Бога у Три Лица недељиво раздељиваног: Оца и Сина и Светога Духа; раздељиваног по Личннм својствима, нераздељивог по суштини. Једна и иста је свецела Тројица, и једна и иста је свецела Јединица; Јединица по суштини и природи и обличју, а Тројица по Личним својствима и Именима; јер се назива: један Отац, а један Син, а један Свети Дух.
Отац је Нерођен и Беспочетан; Нерођен, јер нема ничег старијег од Њега, јер Он (увек) беше и свакако беше Бог; а Беспочетан је зато што ниоткуда нема биће, нити сам од себе. Верујем такође да је Отац Узрок Сина и Духа: Сина рађањем, а Светога Духа исхођењем, и у томе се никаква разлика нити отуђење не сагледава, него само разлика Ипостасних својстава. Јер Отац рађа Сина и изводи Духа Светога, а Син се рађа од јединог Оца, и Дух Свети исходи од Оца, те тако поштујем једно Начело (или Почетак) и признајем Оца јединим Узроком Сина и Духа.
А и Сина називам Почетком надвременим и неограниченим, не као почетак створења, као првостворенога који њих превасходи старешинством – не било тога! то је бунцање аријанске безбожности, јер тај злоимени (Арије) богохулио је да су Син и Дух Свети створење – а ја говорим да је Син сабеспочетни Почетак од Беспочетнога Оца, да не би била прихваћена два начела (или два почетка). А са овим Почетком о Сину, исповедам такође и Духа Светога, пошто и Син и Дух Свети и истовремено и заједно имају биће од Оца: један рођењем, а друга исхођењем, како је већ речено. И нити се Отац раздваја од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина, него је сав Отац у Сину и у Светоме Духу, и сав Син је у Оцу и у Светоме Духу, и сав Дух Свети у Оцу и у Сину, јер су сједињени раздељено и раздељени сједињено.
Исповедам такође да је Логос Божији, Савечни Оцу, Надвремени, Необухвативи, Безгранични, сишао до наше природе и човека униженог и свега палог узео од чедне и девичанске крви једине Пренепорочне и Чисте Дјеве, да би, из Својега милосрђа, ваоцеломе свету подарио спасење и благодат. И збило се у Христу ипостасно сједињење природе (Божанске и човечанске); не као да се дете (у утроби Дјеве) усавршавало постепеним додатцима, нити су две саставше се природе сјединиле са мешањем или сливањем или сарастварањем, нити је (прво) постао човек па онда накнадно дошао Логос, те тако настало релативно сједињење, сходно богомрском и јудејски мислећем Несторију; нити пак без ума и без душе, сходно заиста безумном Аполинарију, јер је он бунцао да је уместо ума довољно Божанство. А ја исповедам Њега – Христа – као савршенога Бога и Њега истога као савршенога Човека; Који, чим је постао тело истовремено је то било тело Бога Логоса, одушевљено разумном и умном душом; Који очувава и после сједињења сва природна својства Свога Божанства и човечанства, и није променио особине Свога Божанства или човечанства услед целовитог сједињења са Логосом; Њега истога Који има Једну сложену Ипостас, две природе и енергије, која Ипостас чува ово (двоје) из чега је и у чему је Он Исти, Један Исус Христос, Бог наш, Који има и две природне, а не гномичке воље. А треба знати да је Он пострадао за нас као Бог, али телом, а никако да је Божанство страдално или да је Оно страдало телом,
Још исповедам да је Он узео на Себе сва наша беспрекорна страдања, која су својствена нашој природи, осим греха, као што су: глад, жеђ, замор, сузе и томе слично, која делују у Њему, али не принудно као код нас, него тако што људска воља следи Његову божанску вољу. Јер Он хотећи – огладне, хотећи – ожедне, хотећи – умори се, хотећи – умре. Он, дакле, умире примајући смрт за нас, а Његово Божанство остаје нестрадално. Јер Он, Каји узима на Себе грех света, није подлегао смрти (нужно) већ ради тога да све нас избави од свепрождрљиве руке смрти и да нас Крвљу Својом приведе Оцу Своме. И смрт, нападнувши тело људско, силом Божанства бива смрвљена, и душе праведника, од века оковане, бивају изведене оданде. А после Његовог васкрсења из мртвих, пошто се четрдесет дана појављивао на земљи са ученицима Својим, вазнео се на небо и сео са десне стране Оца. Десну пак страну Оца не кажем просторно, нити ограничено, него кажем да је десна страна Божија – она беспочетна и предвечна слава коју Син имађаше пре очовечења, и после очовечења исту има. Јер Његово свето тело поштује се часним поклоњењем заједно са Његовим Божанством, али не као да је Света Тројица примила додатак – да не буде! – јер, Тројица је остала Тројица и после сједињења Јединороднога, а Његово свето тело остаје нераздвојно и са Њим остаје и надаље довека. Јер ће Он са њиме доћи да суди живима и мртвима, праведнима и грешнима, праведнике награђујући за веру и дела врлине Царством Небеским, ради којега су се овде и подвизавали; а грешницима узвраћајући вечном муком и пакленим огњем без свршетка, чије искуство нека би сви ми избегли и обећана вам бесмртна добра задобили, у Христу Исусу Господу нашем! Амин.

Comments are closed.