NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Episkopska hirotonija za sveštenike mirskog reda

Episkopska hirotonija za sveštenike mirskog reda

Pitanje:
Pomaže Bog prečasni i prepodobni oci, U drevnoj Crkvi monasi dugo vremena nisu mogli biti nosioci blagodeti sveštenstva, a kamoli vldičanskog dostojanstva. Kao što je poznato, vremenom se došlo u drugu krajnost, pa se apostolski prejemnici, naši preosvećeni i visokopreosvećeni episkopi, regrutuju isključivo iz monaškog reda, kao i (što je izuzetan raritet u Pravoslavnoj crkvi) među mirskim sveštenicima celibatistima. No ovi potonji su gotovo usamljeni i pojedinačni primeri. Zar među sveštenicima-bračnicima ne postoje ljudi koji svojim kvlitetima i postignućima zaslužuju slatko i lako breme apostolskog velikodostojanija? Zar nije bogoprijatno držati se tradicije drevne Crkve? Na tribini koja je održana u centru eparhije u kojoj duhovno opstojavam i gradu u kome živim, nadležni arhijerej je na pitanja slično formulisana od strane jednog od prisutnih dao nebulozan odgovor uz jedno dubiozno tumačenje jednog od kanona Trulskog sabora koji se odnosi na pomenutu problematiku. Imam informaciju da će se na budućem panortodoksnom saboru, koji je u fazi pripreme, možda i Vaseljenskom (! ) voditi rasprava i na temu iz koje sam bio slobodan da postavim svoja pitanja. Prizivam na sve, pa i na moju malenkost, u ove dane Časnog posta vaše molitve i smerno, Hrista radi, molim za oproštaj i celivam desnicu ruku. Smireno rab Božji Branislav
Branislav


Odgovor:
Dragi Branislave, Kako to vidite pojam „drevne Crkve“, i kako to u njoj nisu mogli monasi da budu episkopi? Mogli su, itekako! Samo to nije lako da se razume, pre svega zbog neortodoksnog razumevanja pojma Crkve. Vas zbunjuje pojam Zajednice, kada je ona postojala kao „monaštvo“ bez tog bukvalnog „bežanja iz sveta“ koji se čak paradoksno u nekim segmentima otkrivao i u Crkvi. O tome sv. Justin Filozof govori: „Oni žive u telu ali ne po telu; ovde su na zemlji ali su građani nebeski“? Danas, život u Crkvi je najviše „po telu“, i spremamo se na večan boravak ovde na zemlji; i mi danas adaptiramo Hrista na to naše moderno shvatanje Crkve, i nama jučerašnji Hristos nije isti što i dananjši, i o tome kontemprolalna telogoija odricanja starog a poistovoćenja sa modernim svetom stalno govori. Hrišćanin sv. Justina Filozofa ne može niučemu da se poistoveti sa današnjim, jer hrišćanstvo sve više postaje ideologija, i doktrina, a ne i suštinski i smisaoni način našeg života. Drugim rečima da vam kažem: tada uošte ideološki monaštvo nije moglo da postoji, jer je ono sadržavalu suštinsku nit drevne Crkve. Drevna Crkva je i bila neki tip današnjeg monaštva. Opet, zar vam sv. Vasilije Veliki ne paše kao monah, bogoslov – veliki hrišćanski pisac i divan epikop? Zar je njegov primer jedini? Svi su danas postali istraživači i crkveni areholozi a nikao da počnu da istražuju Hrista iz tog vremena, a iznad svega onu neustrašivu hrišćansku ljubav prema Njemu? Vi – „smireni Branislav“, meni govorite da je vama episkop kao odgovor na ovo pitanje dao neke nebuloze? Smireno nema šta? Nije u pitanju znanje nego odnos u Crkvi, kojeg, nažalost, današnja teologija gubi i ponaša se svakako ali ne samo crkveno. Sve, sve, ali nama je jedino potrebno spasenje kao hristoupodobljenje, a ne uspavanke koje imaju na zadatak da nas psihološki priremi na zaobilazak realnog podviga onoliko koliko je i realan naš život. Od podviga se ne može pobeći i sva novoteološka slatokrečiva ublažavanja istog jeste delenje „Ideala Hristovog“, onog o kojem je tako jasno i teološki duboko pisao novo-sveštenomučenik Ilarion Trojicki. Ovde se vaše pitanje razvija u ono suštinsko: a zašto so pojavilo monaštvo; kada i povodom čega? Crkveni istoričari skoro horski svi u jedan glas dokazuju da je monaštvo plod duhovnog pada koji se najavljivao uplitanjem suve akademske misli u Crkvu koju je posebno predstavljao gnosticizam, koji je sebi jasno postavio zadatak „pomirenja“ tadašnjeg modernog života sa hrišćanstvom kao sve jačim političkim faktorom, koji je ne samo njih ugrožavao nego počeo i da potiskuje. To se posebno otkriva odmah posle Milanskog edikta. Do tada, hrišćanstvo je živelo jednim tipom asketskog života kojeg mi danas prepoznajemo u monaštvu (tamo gde se monaštvo orginalno zadržalo) . Današnje monaštvo može samo da pozavidi onom podvigu hrišćana o kojem govori gore navedena Poslanica Dijognetu sv. Justina Filozofa, jer monaštvo nije samo bezbračnost. I ko može da kaže da ti ljudi nisu živeli životom podviga i asketizma, i zar je bitno kakav će lingvinistički termin to da opisuje? Monah ili mirjanin – zar je to bitno za hrišćanina koji je bio savremenik sv. Justina? Episkop se bira iz najboljeg, najsigurnijeg, a nikada iz redova neofita (postoje razne kategorije neofita) , a tu sigurnost Crkva trećeg veka je nalazila samo u monaštvu, koje je bilo garant suštinskog – vere u odnosu na prestiž, politički uticaj i građansko obrazovanje. Monaštvo je tada, a i sada, predstavljalo bastion čiste vere i zato su se birali učitelji crkve samo iz tog reda. Modernizam bilo kojeg vremena nije trpeo monaštvo i ta netrpeljivost kao i borba i danas se jako izražava. Da, naša Crkva određenim kanonima uređuje biranje episkopa i mi poslušni kojima ona život znači mi nju slušamo. Kanone ne treba shvatiti juridički nego kao dogovor i izraz ljubaljvi Svetih Otaca da nešto rade u saglasnosti i „jedinomisliji“. To čini i episkop pominjući to pravilo, ali drugo je pitanje a zašto je ono za vas „nebuloza“, jer on možda nije obdaren darom jezika koliko verom i predanošću Crkvi. Zašto Oci traže episkopstvo iz monaštva? Zato što pored sposobnosti na učenje oni traži i podvig, uzimajući u obzir da oboženje i jeste to akademsko sticanje znanja i načina žiovta, a ne formalno ljudsko prepoznavanje istog. Pre neku nedelju na svepravosalvnom novou bilateralnog ustrojstva u Šambeziju nisu mogli da se dogovore ni o diptihu u Pravosalvnoj Crkvi a kamo li o nečem drugom. Za sada nema ni govora o sazivu nekog novog vaseljenskog sabora koji bi pravio kontraverzu onim ranijim, pre svega, po očeikavnjima sa zadatkom da ih „koriguje“. Ne saziva se zbog toga vaseljenski sabor, a posebno zbog onih koji postojeće crkvene putokaze ranijih sabora ne slušaju pa žele nekim novim razbojničkim da trasiraju nove. U Hristu vaš oLjuba —

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *