ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Д
 
ДВОЛИЧНОСТ
ДЕВСТВЕНОСТ
ДЕЛА ДОБРА
ДЕЛА ЗЕМАЉСКА
ДЕЛАЊЕ
ДЕЛАЊЕ СВЕТОВЊАКА (МИРЈАНИНА)
ДЕМОНИ
ДЕМОНИ – Чулно виђење демона
ДЕМОНИ – Духовно виђење демона
ДЕМОНСКИ НАПАДИ
ДЕМОНИЗАЦИЈА
ДЕЦА – Васпитање
ДОБРОЧИНСТВО
ДОБРО
Разликовање добра од зла
Јеванђелско добро и добро пале природе
Саблазан добрим
ДОБРОДЕТЕЉИ (ВРЛИНЕ)
ДОГМАТИ
ДРСКОСТ ДРУШТВО, ДРУШТВЕНИ КОНТАКТИ
ДУХ ЧОВЕКОВ
ДУХОВНИШТВО И ПОСЛУШАЊЕ
ДУХОВНИ ДАРОВИ
ДУХОВНОСТ
ДУША
 


 
ДВОЛИЧНОСТ
 
• Одбацивање дволичности, то јест колебања између љубави према Богу и љубави према греху, неопходно је, јер се тиме чува, одгаја и јача наша добра воља и стремљење према Богу, што на нас привлачи нарочиту милост Божију. “Ако будемо постојано држали мач у рукама рекао је Пимен Велики – Бог ће постојано бити са нама; ако будемо храбри, Он ће нам учинити милост Своју”. 5. 339-340 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Препреке)
 
ДЕВСТВЕНОСТ
 
• Православна Црква сматра да је девственост природна човеку, јер права човекова природа је она у којој је био створен. Стање пада, у коме се данас налази читав људски род, представља неприродно, исподприродно и противприродно стање. Али пошто је сав људски род обузет недугом пада, стање опште немоћи може се назвати природним нашој палој природи. Својства болести, природна болесном стању, неприродна су здравом стању. У том случају – слажемо се ни девственост више није својствена људској природи. Из тог разлога веома је мало девственика међу праведницима Старог Завета: и патријарси и већина пророка морали су да се потчине јарму супружанства.
Господ наш Исус Христос, Који је подигао палу људску природу, обновио је и девственост. Он Сам је, по Својој људској природи, био свесвети девственик; Његова Мајка је била благодатна, Пречиста Дјева. Девственост, својствена човековој природи у њеном првобитном, природном стању, а несвојствена палој природи, враћена је, као дар, природи коју је обновио Спаситељ. Дар Божији у Христу Исусу Господу нашем је оно чиме се задобија наше вечно спасење, наше достојанство, наше савршенство – све то што се заједничким именом назива живот вечни. И новозаветна девственост је дар Божији, дар од Господа, како је Он Сам рекао о девствености: He могу сви примити ту реч, до они којима је дано. Људима који то свим срцем желе и најтоплијим молитвама траже од Господа, даје се дар преподобности (тј. духовног стања понајвише сличног ономе које је проја вио Господ наш Исус Христос).
Девственост је неприродна палом човеку, стога она никако не може да се постигне само сопственим напорима; сопствени напори кроте тело, док је истинска девственост – дар Божији, последица постојане, најусрдније и често веома дуготрајне молитве. Истинска девственост се не састоји само у телесној чистоти; она се састоји првенствено у одвајању ума од сладострасних помисли и маштања. Ум није способан да се сам одрекне греха, ако га не осени Божанска сила. Борба ума против греха представља тај највећи напор приликом кога подвижник пролива мноштво горких суза и испушта мноштво дубоких и тешких уздаха, молећи за помоћ и заступништво свише. Тек када окуси духовну сладост, срце може да се отргне од наслађивања телесном слашћу: без насладе оно не може. “Љубав се одбија љубављу и огањ се гаси огњем нематеријалним” рекао је свети Јован Лествичник.
Милошћу и даровима Спаситеља нашег, збор девственика и девственица у Новозаветној Цркви не може се избројати. Они су прешли у стање девствености, доказавши своју најискренију жељу за девственошћу постојаном, тешком и дуготрајном борбом са похотама тела. To се може видети из житија Антонија Великог, Пахомија Великог, Симеона јуродивога Христа ради и многих других великих угодника Божијих. 10. 23 25 (в. БЕЗБРАЧНОСТ, ПОСТ)
 
ДЕЛА ДОБРА
 
• Сва добра дела наилазе на препреке, међутим Свето Писмо каже да онај ко је започео добро дело треба да га саврши до краја. Таква дела управо и бивају посведочена невољама. Напротив, дела која се савршавају у духу овога света, на штету и осуду својој души и душама ближњих, одвијају се као подмазана. 6. 604
• Свети Оци саветују: када замишљено и предузето добро дело не може да се обави са потребном тачношћу, недостатак испуњења надокнађује се смирењем. У том случају треба се смирити пред Богом: замолити од Њега опроштај због претераног полета и мањкавости у извршењу доброг дела. 6. 682
• “Добру се обавезно супротставља невоља од ђавоље зависти, али молитвом се то добро умножава” (свети Варсануфије Велики). 6. 766
• Ону добродетељ која није праћена невољама свети оци сматрају за одбачену од Бога. 6. 741 (в. ДОБРОДЕТЕЉ, ДОБРОЧИНСТВО)
 
ДЕЛА ЗЕМАЉСКА
 
• Наше земаљске службе, наше земаљске обавезе, треба да носимо као да су нам од Бога дате и да их извршавамо као пред очима Божијим, савесно, ревносно, припремајући се да за њихово извршење дамо одговор Богу. Нека греховне побуде и циљеви не поткопавају и не прљају та служења! Земаљске послове треба да савршавамо са циљем Богоугађања, па ће ти послови да постану – дела небеска. Главно и суштинско наше занимање треба да буде служење Богу треба да тежимо ка томе да нас Он усвоји. Служење Богу састоји се у непрестаном сећању на Бога и Његове заповести, у испуњавању тих заповести сваким својим делом, видљивим и невидљивим. 1. 362
• Сунце свиће, људи журе на своје послове. Свако има свој циљ, своју намеру. Оно што је душа у телу, то су циљ и намера у сваком људском делу. Један се труди и брине да би стекао пропадљива блага; други – да би пружио себи обилне насладе; неко – да би задобио земаљску, сујетну славу; коначно, неко каже да његова дела за циљ имају државну и друштвену корист. Онај коме је на срцу Закон Божији у свему чиме се бави, у сваком свом делу за циљ има Богоугађање. Свет се за њега претвара у књигу заповести Господњих. Он ту књигу чита делима, понашањем, животом. И што је више чита, његово се срце све више просвећује духовним познањем, све више чезне да иде путевима побожности и добродетељи. Оно задобија огњена крила вере, почиње да презире сваки страх, прелази преко сваког понора, смело устаје на свако добро дело. Блажено је такво срце! 2. 6
• Никако себи не допуштај лукавство и лицемерје; уместо њих имај веру која ће те научити да светом и судбином сваког човека управља Промисао Божији, а не домишљања људског ума, те да стога треба чувати кротко хришћанско држање у делима, речима и помислима. 2. 141
• Што постигнеш без муке, то бива непоуздано; и што посејеш a не залијеш сузама, то порасте лоше. 6. 92
• Код искреног понашања Помоћник је Господ, док је лукави политичар помоћник сам себи; њему, као препаметном, Господ у помоћ не долази. 6.143
• Земаљска дела и успеси воде ка гордости, због чијег су одвраћања и самом апостолу Павлу биле потребне невоље и патње. 6. 664
• И када радимо можемо да пазимо на страх Божији у себи – да гледамо да нашим покретима и делима не управља бесловесни занос, него здрав разум, који почива на хтењу општег, а потом и појединачног добра, и озарује се светлошћу Јеванђеља. 6.695
• …Људима који се труде на послу дарује се помоћ, а уједно и да се суоче са препрекама и да пропате ради своје душевне користи, како би њихово дело било очишћено од примеса сујете и других страсти, и савршено у Богоугодној смиреномудрености. To је уобичајени ток ствари којима је покровитељ Бог.
Апостол Павле пише да му је сатана два пута забранио да дође у Солун како би благовестио Христа. Јерусалимски храм је други пут подигнут уз многе препреке, док су први пут његовом подизању све околности ишле на руку. Али духовна слава другог храма далеко је превазишла славу првог, јер се други удостојио да у своја недра прими ваплоћеног Бога. Преподобни Антоније Печерски је говорио да су многи богати кнежеви и бољари са осећањем самоуверености и сујете, без муке зидали манастире и храмове о своме трошку; али храмови и манастири који су подигнути монашким сузама, њиховим молитвама, као и усрдношћу лица која су имала скроман положај у свету, показали су се много бољима од првих. Бог не воли силу, Он не воли да се дело којеје My је посвећено обавља помоћу силе, него са надом на Њега, Свемогућег и Сведоброг, уз трпљење, смирење и благоразумност, које је немогуће сачувати поред страсти и силе. Премудрошћу се зида дом каже Свето Писмо – и разумом се утврђује(Прич. 24,3). Треба слушати поуку Светог Писма: јер нестрпљивост може да поквари дело. 6.759
• Ниједно дело које је започето без молитве и тражења помоћи Божије, макар и добро било, не бива савршено. 6. 611 (в. ДЕЛАЊЕ, ЛАЖ, МОЛИТВА)
 
ДЕЛАЊЕ
 
• Људска душа стиче квалитете сходно своме делању. Као што се у огледалу изображавају предмети насупрот којих је оно постављено, тако се и у души отискују утисци у складу са оним чиме се она бави и шта ради, и сходно околностима у којима се налази. У безосећајном огледалу слике ишчезавају када се предмет удаљи од њега; у словесној души утисци остају. Они могу бити избрисани и замењени другима, али за то су потребни труд и време. Утисци који чине својину душе у часу њене смрти остају њена својина заувек и служе као залог њеног вечног блаженства, или њене вечне несреће. 1. 87
• Корисно занимање, повезано са одговорношћу, нарочито службено, не представља препреку за усмеравање пажње ка себи, него управо руководи ка таквој пажњи. Делање је неопходан пут ка пажњи према себи, и тај пут Свети Оци прописују свима који хоће да се науче да пазе на себе. 1. 373
• Ми се из поуке великог Антонија учимо да у оквиру нашег делања допуштамо само оне поступке који имају сведочанство Светог Писма и Светих Отаца. 6. 204
• И бављење пролазним стварима лепо је и пријатно Богу, а ономе ко се тиме бави доноси небеску и вечну плату, када се савршава у циљу Богоугађања, у циљу служења ближњем ради Бога, ради свете љубави у Господу и опште користи. Мени се необично допада поређење које је дао апостол – поређење хришћанског друштва са људским телом, чији разни удови испуњавају толико разнородне службе и послове, а сви заједно служе као тело, и не може један уд да каже другоме, на пример ухо оку: “ти ми ниси потребан”. 6. 819
• Преподобни Варсануфије Велики је писао преподобном Јовану, који је пре ступања у безмолвије требало да се побрине и потруди око подизања манастира, ради чега је путовао из Палестине у Египат: “He клони у телесним патњама и напорима које подносиш трудећи се ради нас и ради нашег општежића, јер и то такође значи положити душу своју за браћу. Надам се да ће награда за тај труд бити велика”. 6. 727 (в. ДЕЛА, БРИГЕ)
 
ДЕЛАЊЕ СВЕТОВЊАКА (МИРЈАНИНА)
 
• Хришћани који живе у свету не треба да се прихватају узвишених монашких делања, нарочито не безмолвничких. И Господ је заповедао да се ново вино не сипа у старе мешине. Ново вино ће поцепати старе мешине, па ће се и само пролити и мешине ће уништити; тако монашка делања, када их се прихвате световњаци, и сама пропадају и штете души онога ко се њима бави. 6. 367
• Покајање које приличи благочестивом хришћанину што живи усред света јесте да се сваке вечери обрачунава са својом савешћу. To је – и више него довољно! Ако се хришћанин буде трудио да живи по заповестима и свакодневно проверава себе, онда ће мало помало задобити скрушеност духа. 6. 368
• Како да пази на себе онај ко живи у свету? Срце сваког труда у Господу је – пажња. Без пажњесваки тај труд је бесплодан и мртав. Онај ко жели да се спасе треба да се држи тако да пажњу у односу на себе може да сачува не само у усамљености, него и у расејаности у коју повремено и против своје воље бива увучен околностима. Нека страх Божији претегне на тасовима срца сва друга осећања: тада ће бити лако да се сачува пажња према себи и у безмолвију келије и усред буке која са свих страна окружује човека.
Благоразумна умереност у храни, која умањује жар крви, веома погодује пажњи према себи, док распаљивање крви – било како: услед сувишне употребе хране, услед појачаних телесних покрета, услед узнемирености гневом, услед опијености сујетом и других разлога рађа мноштво помисли и маштања, или другачије: расејаност. Ономе ко жели да пази на себе Свети Оци препоручују пре свега умерено, равномерно и стално уздржавање када је храна у питању.
Када се пробудиш – а то је слика буђења из мртвих које очекује све људе – усмери своје мисли ка Богу, Њему на жртву принеси првине од мисли твога ума, који на себе још није примио никакве сујетне утиске. Пошто у тишини и веома опрезно испуниш све што је потребно телу онога ко је устао од сна, прочитај уобичајено молитвено пра вило, старајући се не толико о количини молитава, колико о њиховом квалитету, то јест о томе да буду савршене са пажњом и да се, због пажње, срце освети и оживи молитвеним умилењем и утехом.
После молитвеног правила опет се свим силама потруди око пажње, читај Нови Завет, првенствено Јеванђеље. При томе обраћај пажњу нарочито на завештања и заповести Христове, како би по њима могао да управљаш своје делање, и видљиво и невидљиво. Количина читања одређује се силама човека и околностима. He треба оптерећивати ум претераним читањем молитава и Светог Писма, a такође не треба пропуштати своје обавезе ради неумереног бавље ња молитвом и читањем. Као што претерана употреба хране оптерећује и слаби желудац, тако и неумерена употреба духовне хране слаби ум, производећи у њему одбојност према благочестивом делању и наводећи униније на њега.
За почетника Свети Оци предлажу честе али кратке молитве. Када пак ум духовно узрасте и ојача, онда ће бити у стању да се моли непрестано. Следеће речи светог апостола односе се на хришћане који су достигли савршени узраст у Господу: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1. Тим. 2,8), то јест бестрасно и без икакве доколице или маштања. Оно што је својствено одраслом човеку још није својствено детету.
Пошто се преко молитве и читања Светог Писма озарио Сунцем Правде, Господом нашим Исусом Христом, нека крене човек на своје свакодневне послове пазећида у свим његовим делима и речима, као и у читавом његовом бићу, царује и делује свесвета воља Божија, откривена и објашњена људима у јеванђелским заповестима.
Ако буде слободних тренутака током дана, употреби их за пажљивочитање неких изабраних молитава или изабраних места Светог Писма, и тиме опет ојачај душевне силе, које се троше на деловање усред сујетног света. Ако таквих драгоцених тренутака не буде, треба жалити због њих као због изгубљеног блага. Што је изгубљено данас не треба пропустити следећег дана, јер наше срце се лако препушта нераду и заборавности, од којих се рађа мрачно незнање, тако погибељно у делу Божијем, у делу људског спасења. Ако се догоди да кажете или учините нешто противно заповестима Божијим, погрешку одмах треба излечити покајањем и посредством истинског покајања вратити се на пут Божији, који је напуштен нарушавањем воље Божије. He крочи ван пута Божијег!
Греховним помислима, маштањима и осећањима која долазе супротстављај, уз веру и смирење, јеванђелске заповести, говорећи заједно са светим патријархом Јосифом: Како ћу изговорити ову злу реч и сагрешити пред Богом?
Онај ко пази на себе треба да се одрекне сваког маштања уопште, колико год оно споља деловало лепо и примамљиво; свако маштање је лутање ума изван истине, у области нестварних и неостваривих привида, који заводе ум и обмањују га. Последица маштања је губитак пажњепрема себи, расејаност ума и тврдоћа срца прили ком молитве; одатле душевно растројство.
Увече, одлазећи на починак, који у односу на живот тога дана представља смрт, испитај своје поступке током протеклог дана. Ономе ко води пажљивживот такво испитивање не пада тешко, јер се пажењемна себе уништава заборавност, толико својствена човеку који се предаје забавама. Дакле, присетивши се свих својих сагрешења делом, речју, помишљу, осећањем, принеси за њих покајање Богу, уз расположење и обећање од срца да ћеш се поправити. Потом, прочитавши молитвено правило, богомислијем закључи дан који је богомислијем и отпочео.
…Велики Агатон је рекао: “Немогуће је без напрегнуте пажње према себи постићи напредак у добродетељи”. 1. 296 298 (в. ЧИТАЊЕ ДЕЛА СВЕТИХ ОТАЦА)
 
ДЕМОНИ
 
• Духови злобе су – пали анђели. Бог их је створио заједно са осталим Анђелима, створио их је као непорочне, добре и свете, обдарио их је многим природним и благодатним даровима. Али помрачивши се гордошћу, они су своје изузетне способности, задивљујуће особине, па и саме благодатне дарове, приписали сами себи. Искључили су себе из реда створења и, сматрајући се за самосвојна бића, заборавили су на своје стварање, те су стога погазили свештене обавезе према Богу – Творцу. На такву умишљеност и самообману навео их је један од главних анђела (ђаво), кога свети пророк Језекиља назива херувимом (Јез. 28), а и сви свети уопште убрајају га међу највише анђеле. Тај херувим се толико погрузио у умишљеност и гордост, да је себе сматрао равним Богу и јавно се побунио против Бога (Ис. 14,13,14), поставши противник Божији, ватрени непријатељ Бога Духови који су одбацили покорност Богу, свргнути су са неба. Они се вуку по земљи, испуњавају простор између неба и земље (због чега се и називају ваздушним духовима или духовима који обитавају у ваздуху), а сишли су и у ад, у унутрашњост земље. О свему овоме посведочило је Свето Писмо (Ис. 14,12,15; Еф. 4,12). Број палих духова је веома велик. Полазећи од сведочанства Откривења (Отк. 12,4), неки сматрају да је цела трећина анђела доживела пад. Пали су многи од највиших анђела, као што се види из горе наведених речи апостола Павла: он их назива началствима и властима. Пали херувим је – глава и кнез царства таме, које чине пали духови. Он је почетак, извор и пуноћа зла. Надмашујући све друге пале анђеле својим способностима, он их надмашује и својом злобом. Природно је да духови који су пошли за њим и који су му се добровољно потчинили стално од њега треба да црпе своје зло и сходно томе да му буду у служби. Остављајући палим анђелима на вољу избор да пребивају у злу, Бог по Својој премудрости и свемоћи, које бескрајно превазилазе разум најразумнијих створења, ипак остаје њихов врховни Владика, Који и даље има потпуну власт над њима. Они се налазе у власти Божијој као у нераскидивим оковима, и стога могу да чине само оно што им Бог допусти да чине.
Уместо палих анђела Бог је створио нова разумна створења људе, које је сместио у рај; рај се налази на нижем небу и раније је био под управом палог херувима (Беседа о духовима преподобног Антонија Великог). Сада је међутим рај дошао под управу новог створења – човека. Сасвим је јасно да је ново створење одмах постало предмет зависти и мржње палог херувима и палих анђела. Одбачени духови су са својим вођом учинили све како би преварили новостворене људе и учинили их саучесницима свога пада и својим истомишљеницима како би их заразили отровом свога непријатељства према Богу – у чему су и успели. Мада заведен и обманут, човек је ипак добровољно одбацио покорност Богу, добровољно је пристао на демонску хулу против Бога, добровољно је ступио у општење са палим духовима и покорио им се, добровољно је отпао од Бога и збора светих духова, којима је припадао не само душом, него и својим духовним телом, придруживши се по души збору палих духова, a no телу бесловесним животињама. Злочин који су пали анђели извршили над људима, коначно је одредио њихову судбину: милост Божија је заувек одступила од њих и они су остали запечаћени у своме паду. Духу је пресуђено да гмиже искључиво у плотским и материјалним помислима и осећањима! Дух неспособан да се уздигне од земље! Дух који не може да се узнесе ни к чему духовном! To је, према објашњењу Светих Отаца, значење пресуде коју је Бог изрекао над палим анђелом одмах након што је овај вечном смрћу поразио новоствореног човека. На прсима и трбуху своме ходићеш – из рекао је Бог демону – и земљу ћеш јести у све дане живота твога (Пост. 3,14). 5. 319-321
• У тумачењу 41. псалма Златоуст каже: “Колико демона лебди у овом ваздуху? Колико противних власти? Када би им Бог само дозволио да нам покажу свој страшни и одвратни лик, зар не бисмо пореметили памећу? Зар не бисмо погинули?” У 34. беседи на јеванђелиста Матеја, Златоуст говори да се “демони потуцају по гробовима”. Однос демона према жртвама које им се приносе, Златоуст приказује у беседи о светом Вавили, против Јулијана и незнабожаца. Испричавши о околностима које су незнабошцима дале повод да подигну жртвеник Аполону у Дафни у Антиохији, Златоуст каже да је ђаво, искористивши бајковито предање, у жртвеник сместио демона, ради обмањивања и погубљивања људи. Демон присутан у идолу давао је пророштва која су подржавала незнабожачке заблуде. У Дафни су биле пренете мошти свештеномученика Вавиле и демон је најпре заћутао, а потом, када су престали да му приносе жртве, он се сасвим удаљио из жртвеника. “Такав је обичај код демона – додаје Златоуст – када им људи указују божанско поклоњење, мирисом и димом крви, тада они попут крвожедних и незаситих паса пребивају на тим местима ради јела и насладе (мирисом и димом). Када им пак нико не приноси такве жртве, они као да пропадају од глади. Док год се приносе жртве, док год се савршавају погане мистерије… дотле су демони присутни и веселе се”. 3. 274
• Телесно мудровање је код демона добило најшири и најпотпунији развитак који уопште може да достигне. Главни њихов грех је помамна мржња према Богу, која се изражава кроз страшно и непрестано богохуљење. Они су се у својој гордости узнели изнад Самог Бога. Покорност Богу, која је природна за Његова створења, они су претворили у непрекидно супротстављање и непомирљиву мржњу. Одатле је њихов пад тако дубок, а рана вечне смрти којом су погођени неисцељива. Њихова суштинска страст је – гордост; они су испуњени чудовишном и глупом сујетом; насладу налазе у свим видовима греха и стално се враћају на њих, прелазећи са једног греха на други. Они су огрезли у среброљубљу, преједању и прељуби. Немајући могућности да телесне грехе почине телесно, они их савршавају у машти и осећањима; ове њима неприродне пороке, они су у себи развили неупоредиво више него што се могу развити код људи. Ево шта пророк прича о палом херувиму: Спаде с небеса звезда даница која исхођаше јутром и сруши се на земљу. Ти си рекао у уму своме: на небо ћу узићи, изнад звезда поставићу престол свој, бићу налик Вишњем. Сада ћеш у ад сићи и у темеље земље, бићеш бачен на планине као мртваи (Ис. 14,12 15,19). 4. 81
• Демони не знају будућност, која је позната једино Богу и оним Његовим разумним створењима за која Бог благоизволи да им будућност открије; но, као што мудри и опитни људи на основу протеклих или актуелних догађаја могу унапред да предвиде и наговесте будуће, тако и лукави и веома искусни духови понекад могу да поуздано претпоставе и предскажу будућност. Но, они често и греше, а веома често лажу и нејасним наговештајима доводе у недоумицу и сумњу. Понекад пак могу да најаве догађај који је у духовном свету већ унапред одређен, али се међу људима још није одиграо: на пример, пре но што су праведног Јова задесила искушења, на савету Божијем већ је било решено да се та искушења допусте и то је палим духовима било по знато (JOB. 1); тако је и погибија израиљског цара Ахава у боју, још пре но што је он кренуо у војни поход, унапред била одлучена на суду Божијем и позната небеским силама и одбаченим духовима, а предата на извршење злом демону (3. Цар. 22,19.23); тако је ђаво светом Јовану, архиепископу Новгородском, предсказао искушење које је касније навео на њега (Чети минеји, 7. септембар). 3.10-11
• Демони по природи имају исти спољашњи изглед као и Анђели, то јест изглед човека у његовом телу. Због такве сличности Господ је ђавола назвао човеком (Мт. 13,28). Демони су се унаказили униште њем добра у себи, рађањем и развијањем зла. Из тог разлога Свето Писмо их назива зверима, а главнога од њих змијом (Отк. 12,9). 3. 230
 
ДЕМОНИ – Чулно виђење демона
 
• Свети наставници хришћанског подвижништва, просвећени и научени Духом Светим, следећи добар и богомудри разлог због кога су људске душе за време свога пребивања на земљи прекривене телима као завесама и покровима, заповедају благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу ако се изненада појаве, да се не упуштају у разговор са њима и да не обраћају пажњу на њих. Они заповедају да се код таквих појава треба ограђивати крсним знамењем, затворивши очи, и да, уз одлучну свест о сопственој недостојности и неспособности за виђење светих духова, треба молити Бога да нас Он заштити од свих замки и подвала које људима лукаво постављају духови злобе, заражени неисцељивом мржњом и завишћу према њима. Пали духови толико мрзе људски род, да би нас за час истребили када би им то допустила десница Божија, која их невидљиво задржава. Учење о горе поменутој опрезности и спасоносном неповерењу према јављању духова, опште је прихваћено у Цркви; оно представља једно од њених духовних предања које чеда Цркве треба брижљиво и непопустљиво да чувају. Свети Ксантопули кажу: “Никада не примај ако би видео шта чулно или умом, унутар или изван тебе, макар то био лик као Христов, или Анђела, или неког светог, или каква светска маштања; него не веруј томе и негодуј због тога”. У Прологу читамо следећу поуку: “Неком монаху јавио се ђаво преображен у светлог Анђела, па му рече: ‘Ја сам Гаврило и Бог ме је послао к теби’. Монах одговори: ‘Види да ниси послан неком другом, јер ја живим у гресима и нисам достојан да видим Анђела’. Посрамљен оваквим одговором демон је истога часа ишчезао”. Због тога старци и говоре: ако се заиста и јави Анђео, не примај га, него се смири и реци: “Ја живим у гресима и нисам достојан да видим Анђела”. Неки старац је за себе говорио: “Боравећи и подвизавајући се у својој келији, виђао сам демоне на јави, али нисам на њих обраћао никакву пажњу”. Видећи да је побеђен, ђаво је једном дошао код старца (преображен и у великој светлости) говорећи: “Ја сам Христос”. Видевши га старац је затворио очи и рекао: “Ја сам недостојан да видим Христа, Који је Сам рекао: Јер ће многи доћи у име Моје гoвopeћu: Ја сам Христос. И многе ће преварити (Мт. 24,5). Чувши ово ђаво је ишчезао, а старац је прославио Бога. Оци су рекли: “Никако немој желети да чулно видиш Христа или Анђела, како не би коначно сишао са ума, примивши вука уместо пастира и поклонивши се непријатељима твојим, демонима”. (Такво поклоњење ђаволу који му се јавио у лику Христа указао је преподобни Исакије Печерски, услед чега је страшно пострадао.) Зачетак обмане ума је – сујета: подвижник који јој се преда, покушава да ликовима и сликама представи себи Божанство. 3. 46-47
• Немој удовољавати пустој љубопитљивости, сујетној и бескорисној знатижељи. Страшно је дозволити себи лакомисленост у светом подвигу; плод такве лакомислености могу да буду опасне, тешко исцељиве повреде, а неретко и погибија. Потрудимо се да задобијемо смиреност духа, плач, кротост и жудњу за небеском правдом. Умолимо Бога да нам открије наше грехе и удостоји нас да принесемо истинско покајање за њих! Умолимо Бога да нам открије пад људског рода, његово искупљење од стране Богочовека, циљ нашег земаљског странствовања и вечност која нас очекује – или у бесконачним насладама или у бесконачним мукама како би нас припремио и учинио способнима за небеско блаженство, како би скинуо са нас печате и уништио потписе према којима би требало да будемо бачени у адске тамнице! Умолимо Бога да нам дарује чистоту и смиреномудреност, чији плод бива духовно расуђивање, које тачно разликује добро од зла! Духовно расуђивање скида маску са деловања наших страсти, које неопитнима и страснима често изгледа као делање најузвишенијег добра, па чак и Божанске благодати. Духовно расуђивање са палих духова скида маску којом се они труде да прикрију себе и своје замке. Умолимо Бога да нам дарује духовно виђење духова, посредством кога бисмо могли да их опазимо у помислима и маштањима која нам доносе, да раскинемо општење са њима у нашем духу, да збацимо са себе њихов јарам и да се избавимо од њиховог ропства! У општењу са палим духовима и у потчињености њима, крије се наша пропаст. Уздржимо се од неуке и погубне жеље и стремљења ка духовним виђењима, изван Бо гом установљеног поретка! Са покорношћу и побожношћу следимо учење Светих Отаца, предање Православне Цркве! Са побожношћу се потчинимо ономе што је установио Бог, Који је наше душе, за време нашег земаљског странствовања, покрио густим завесама и веловима тела, одвојивши нас тако од створених духова, и уједно заклонивши и заштитивши од оних палих. Чулно виђење духова није нам потребно да бисмо окончали наше тешко земаљско странствовање за то нам је потребан други светилник који нам је од Бога дат: Светилник је ногама мојим реч Твоја, и светлост стазама мојим (Пс. 118,105). Оне који путују уз постојану светлост светилника Речи Божије (Закона Божијег) – неће преварити ни њихове страсти, ни пали духови, како сведочи Свето Писмо: Мир је многи љубитељима закона Teoг, и нема им спотицања(Пс. 118,165). 3. 65-66
 
ДЕМОНИ – Духовно виђење демона
 
• Приликом истинског духовног подвига благодат Божија, која је у нас посађена светим Крштењем, почиње да нас посредством умилења мало помало исцељује од слепила духа. Насупрот (дотадашњем) стању слепила, почињемо да ходимо у стању (духовног) виђења. Пошто је ту посматрач ум, Свети Оци су ово виђење назвали умним. А пошто стање виђења пружа Дух Свети, и виђење је названо духовним, као плод Духа Светога.
.. .Прво духовно виђење јесте виђење сопствених сагрешења, дотле прикривених заборавом и незнањем. Видевши их посредством умилења, подвижник одмах добија опитно познање дотадашњег слепила свога духа, у коме му се и оно што јесте и оно што је било чинило као да уопште није постојало и не постоји. Приликом одступања умилења то што постоји опет се скрива у небиће и опет изгледа као непостојеће. А када дође до умилења, оно се поново јавља. Подвижник опитно прелази од свести о сопственим гресима ка познању својих страсти или различитих природних слабости. Од виђења свога пада он прелази на виђење пада коме је подвргнут читав људски род. Затим му се постепено открива свет палих духова; он их изучава у својим страстима, у борби против њих, у помислима, маштањима и осећањима које му духови доносе. Одузима му се заводљиви и варљиви поглед на земаљски живот – живот који му се дотле чинио бесконачним: он почиње да увиђа његову границу – смрт, и почиње да се диви смрти, то јест да се духом и осећањима преноси у сам час смрти, у час нелицемерног Суда Божијег. Из стања свога пада он сагледава неопходност Искупитеља, а прилажући заповести Господње својим слабостима, и увиђајући исцељујуће и животворно дејство тих заповести на људске слабости и страдалну душу, он задобија живу веру у Јеванђеље, које својим животом почиње да исповеда. У Јеванђељу као у огледалу он још јасније види своју палу природу, пад људског рода и лукавих духова.
…Пали духови делују на нас различитим помислима, маштањима и додирима. Управо кроз њихова дела, могуће их је уочити и изучити. Сва та дела спомиње Свето Писмо. Свето Јеванђеље описује како је ђаво најпре у срце Јуде Искариотског ставио помисаоо издавању Богочовека (Јн. 13,2), а потом је и ушао у Јуду (Јн. 13,27).
… Да ђаво маштањимаискушава човека, види се из тога како је искушавао Богочовека: он је Господу сва земаљска царства и њихову славу показао у трен ока (Лк. 4,5), то јест у машти. Наш ум има способност мишљења и способност замишљања. Првом способношћу он усваја појмове о предметима. док другом усваја слике предмета. Полазећи од прве способности ђаво се труди да нам саопшти греховне помисли, а полазећи од друге, труди се да уобличи саблажњиве слике. “Као што се мало и незлобиво дете – каже свети Исихије – кад види неког мађионичара, радује и прати га по својој незлобивости, тако се и наша душа, проста и добра, какву ју је такву створио Свеблаги Владика, радује варљивим наговорима ђавола и, преварена, приљубљује се уз зло као уз добро, сједињујући своје помисли са фантазијом ђавољег наговора”. Демонско маштање на душу делује врло штетно, подстичући у њој нарочиту склоност ка греху. Ако се јавља често, оно може да произведе непоправљиве и најпогубније последице.
О томе како ђаво делује на човека кроз додир, читамо у књизи о Јову (JOB. гл. 1 и 2) и у јеванђелској повести о жени коју је сатана свезао посебном и чудном болешћу (Лк. 13,10 16). Од демонског додира буде се телесне страсти и појављују болести, на које обични људски лекови не делују.
… Духовно виђење духова обавља се умом и срцем. Лукаве духове разоткрива срце; ум за то није довољан; само сопственом снагом он не може да разликује истинска виђења од лажних оних која се скривају иза маске истине. Духовно расуђивање засновано је на духовном осећају, како је рекао и свети Исак Сиријски: “Духовно познање је осећај вечног живота” (Беседа 38); или, како су посведочила двојица ученика Господњих о своме осећају и значају осећаја прили ком сусрета са Господом, Кога нису препознали на чулни начин, нити умним расуђивањем: не гораше ли срце наше у нама док нам (Господ) говораше путем и док нам објашњаваше Писма? (Лк. 24,32). Исто то срце, које је поуздано сведочило о Господу, поуздано сведочи и о духовима, и испитује јесу ли од Бога(1.Јн. 4,1) или из царства таме и непријатељства. За такво сведочанство способно је срце које је очишћено покајањем и обновљено Духом Светим; а срце које се налази у ропству страсти и демона, може да прими само лажна и погрешна сведочења. Из тог разлога преподобни Варсануфије Велики је монаху који га је питао како да разликује помисли – да ли дола зе од Бога, или од природе, или од демона – одговорио следеће: “To што ти питаш, својствено је људима који су достигли велику меру духовног раста. Ако духовно око не буде очишћено многим лековима, оно не може да се избави од трња и чичка, и да сабира грожђе које јача и весели срце. Ако човек не достигне поменуту меру, он не може да разликује ове помисли, него ће га демони посрамити и он ће пасти у заблуду јер ће им поверовати; јер они мењају ствари како хоће, нарочито за оне који не познају њихове подвале”. Даље у овој посланици велики отац каже: “Помисли које потичу од демона бивају испуњене пре свега немиром и тугом, и увлаче се скривено и лукаво, пошто се непријатељи облаче у овчије коже, то јест подмећу мисли наоко исправне, а изнутра су вуци грабљиви(Мт. 7,15), тј. заводе и варају срца незлобивих (Рим. 16,18) оним што изгледа добро, a уствари је штетно. Светлост која потиче од демона касније се претвара у таму. Што год да чујеш, или помислиш, или видиш, и при томе се твоје срце макар за длаку узнемири – све то није од Бога”. У другој посланици Варсануфије Велики је рекао: “Знај брате да свака помисао којој не претходи тишина смирења не потиче од Бога, него очигледно долази са леве стране. Наш Господ долази у тишини; све непријатељско бива са узнемирењем и пометњом. Мада се (демони) јављају обучени у одело овчије, пошто су изнутра вуци грабљиви, открива их узнемирење које доносе; јер је речено: по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7,15 16). Нека нас Господ све уразуми како се не бисмо поводили за њиховом (умишљеном) правдом”. Закључимо наше излагање поуком преподобног Макарија Великог: “Љубитељ добродетељи треба веома да се труди око задобијања расуђивања, како би у потпуности могао да разликује добро од зла, и да истражује и препознаје различите демонске подвале којима ђаво има обичај да у виду добрих предлога развраћа ум. Корисно је увек бити на опрезу како би опасне последице биле избегнуте. Немој да лако мислено и брзо попустиш пред наговорима духова, макар то били и Анђели небески, него остани непоколебив, подвргавајући све брижљивом истраживању, и тада, кад видиш да је нешто заиста добро, прими, а што се покаже као зло, то одбаци. Дела благодати Божије, која грех никако не може да пружи, макар узео на себе привид добра – нису неприметна. И мада се, према апостолу, сатана претвара у анђела светлости (2. Кор. 11,14) како би преварио човека, чак и када би пружио светла виђења, он, као што смо рекли, никако не може да пружи добро дејство, што и служи да га јасно покаже. Он не може да пружи ни љубав према Богу и ближњем, ни кротост, ни смирење, ни радост, ни мир, ни обуздавање помисли, ни мржњу према свету, ни духовно спокојство, ни жељу за небеским даровима, нити може да укроти страсти и похоте, што представља очигледно дејство благодати, јер је речено: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир и дpyгo(Гал. 5,22). Напротив, демон човеку лако може да преда гордост и умишљеност, јер је за то изузетно способан. Дакле, када је реч о умној светлости која је засијала у твојој души, према њеном дејству можеш да препознаш да ли је од Бога или од сатане. Уосталом, и самој души, ако има здраво расуђивање и може да разликује добро од зла, одмах постаје јасно и једно и друго, према њеном разумном осећању (то јест духовном осећају). Као што су сирће и вино по њиховом спољашњем изгледу једнаки, али по укусу језик одмах препознаје разлику између њих, показујући шта је сирће а шта вино, тако и душа својом сопственом снагом, својим духовним осећајем, може да разликује дарове Доброг Духа од ђавољих илузија”.
Срце осењено Божанском благодаћу васкрсава у духовни живот и задобија духовни осећај који му није познат у палом стању, у коме су словесни осећаји људског срца умртвљени и помешани са ското подобним… Дакле, духовно расуђивање је својствено савршеним хришћанима; у том добру учествују они који су значајно узнапредовали у подвигу побожности; оно је страно почетницима и неискуснима, чак и када су старци по телесном узрасту. 3. 54 62
 
ДЕМОНСКИ НАПАДИ
 
• Пали анђео, осуђен да се вуче по земљи, употребљава сав труд како би и човека навео да се непрестано вуче по њој. Човек је, услед самообмане која се у њему гнезди, веома склон ка томе. Он има осећај сопствене вечности, али пошто је тај осећај повређен лажно названим разумом и лукавом савешћу, њему се чини да је бесконачан његов земаљски живот. Због тог варљивог, лажног и погибељног осећаја човек се предаје искључиво бригама и пословима везаним за уређење свог земаљског живота, заборављајући да на земљи само привремено лута, а да је његова стално обитавалиште небо или ад. Свето Писмо у име палог човека говори Богу: Прилепи се земљи душа моја, оживи ме по речи Твојој(Пс. 118,25). Из ових речи јасно је да привезаност за земљу умртвљује душу вечном смрћу; она оживљује Речју Божијом која, одвајајући је од земље, узноси њене мисли и осећања ка небу.
“Ђаво је бестидан и дрзак, тако о палом анђелу философира свети Јован Златоуст – он напада одоздо. Уосталом, он у том случају и побеђује управо стога што се ми сами не трудимо да се подигнемо онамо где он не би могао да нас рани. Јер ђаво не може да се подигне високо, него се вуче по земљи, услед чега се и представља као змија. А ако га је Бог већ у почетку направио таквим, тим пре је он такав данас. Но, ако не знаш шта значи нападати одоздо, потрудићу се да ти објасним тај начин борбе. Дакле, шта значи нападати одоздо? Значи савладавати помоћу земаљског, помоћу наслада, богатства и свега овосветског. Стога ако ђаво види некога да лети ка небу, онда, као прво, није у стању да га нападне, а као друго, ако се и одважи да га нападне, истога часа сам пада, јер – буди сигуран – он нема ноге. He плаши га се: он нема крила, само пузи по земљи, гмиже међу земаљским стварима. Немој да имаш ништа заједничко са земљом: тада неће бити муке. Ђаво не уме да се бори отворено, него као што се змија скрива у трњу, тако се он понајчешће притаји у обманама богатства. Уколико посечеш то трње, он ће се брзо уплашити и побећи ће. Ако умеш да га одбијеш Божанским заклињањима, лако ћеш га ранити. Ми имамо своја духовна заклињања: име Господа нашег Исуса Христа и силу Крста”. 5. 323-324
• Преподобни Макарије Велики каже: “Ђаво делује тако лукаво, да нам сво зло изгледа као да се само од себе рађа у души, а не од дејства страног духа који чини зло и покушава да се прикрије”. Јасна обележја доласка палог духа к нама и његовог деловања на нас јесу изненадна појава греховних и сујетних помисли и маштања, греховни осећаји, отежалост тела и појачавање његових животињских потреба, гнев срца, надменост, сујетне помисли, одбацивање покајања, заборав смрти, униније, нарочита везаност за земаљске послове. Долазак палог духа к нама увек је праћен осећајем узнемирења, помрачења, недоумице. “Помисли које потичу од демона рекао је Велики Варсануфије – бивају испуњене пре свега немиром и тугом; оне се увлаче скривено и лукаво, јер се непријатељи одевају у овчије коже, то јест подстичу наоко исправне мисли, а изнутра су вуци грабљиви (Мт. 7,15), те тако заводе и варају срца незлобивих(Рим. 16,18) оним што изгледа добро, a у ствари је штетно” Смирена преданост вољи Божијој, свест и спремност да се претрпе сва страдања која Бог допусти, као и потпуна одбојност и неповерење према свим речима, делима или јављањима палих духова, уништава сваки значај њихових покушаја. Њихо ви покушаји добијају велик значај онда када се на њих обраћа пажња, или када се има поверење према демонима. 5. 334-336
• Гледам свет и видим: ђавоље мреже су се умножиле у поређењу са протеклим временима; умножиле су се књиге које садрже лажно учење; умножили су се умови који садрже и другима предају лажно учење; следбеници свете Истине су се до крајности проредили; појачало се уважавање према природним добродетељима (врлинама), које су доступне и Јудејима и незнабошцима; појавило се уважавање за отворено незнабожачке добродетељи, противне и самој природи, која на њих гледа као на зло; схватање хришћанских добродетељи је ограничено, а да и не говорим колико је ограничено и готово уништено њихово извршавање на делу; развио се материјални живот, a духовни ишчезава; телесне насладе и бриге одузимају човеку све време он нема када ни да се сети Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон. Од умножавања безакоња охладнеће љубав многих, па и оних који би се одржали у љубави према Богу да зло није било тако свеопште, да се ђавоље мреже нису до те мере умножиле. Оправдана је била туга блаженог Антонија. Тим је оправданија туга хришћанина данашњих времена када види ђавоље мреже. Разумљиво је и плачевно питање: Господе! Ко од људи може да избегне те мреже и добије спасење?”
На питање преподобног уследио је одговор Господа: “Смиреномудрени ће избећи те мреже и оне неће моћи чак ни да га се дотакну”. Божански одговор! Како он уклања из срца сваку сумњу и у неколико речи показује тачан начин победе над нашим непријатељем, начин за раскидање и уништење густо испреплетених подвала које је он начинио уз помоћ свог дугогодишњег и крајње злобног искуства.
Оградимо ум смирењем, не дозвољавајући му да распуштено и брзоплето срља за стицањем знања, ма колико њихова новина и важност привлачила нашу знатижељу. Чувајмо га од искушења лажног учења, прикривених именом и маском хришћанског учења. Смиримо га у послушности Цркви, обарајући сваку помисао која устаје против познања Христовог (2. Кор.10,5), против познања Цркве. Тесни пут послушања Цркви испрва је тежак за ум, али тај пут изводи на ширину и слободу духовног познања, и пред њим ишчезава сваки тобожњи несклад који телесно и душевно познање налазе у потпуној покорности Цркви. He дозволимо уму да чита о духовним предметима било шта осим онога што пише у књигама које су сачинили писци истинске Цркве, за које је сама Црква посведочила да су органи Духа Светога. “Онај ко чита свете писце неприметно се присаједињује Духу Светоме који у њима обитава и говори; онај пак ко чита јеретичка дела, макар та дела била украшена именом светих, присаједињује се лукавом духу прелести” (свети Петар Дамаскин). За непослушност Цркви, што представља гордост, човек пада у мреже кнеза овога света.
Како поступити са срцем? Накалемимо на ту дивљу маслину гранчицу плодне маслине, привијмо му својства Христова, научимо га јеванђелском смирењу, принудимо га на прихватање јеванђелске воље. Пошто увидимо његово неслагање са Јеванђељем и непрестано противречење и непокорност Јеванђељу, ми ћемо у том противречењу и неслагању, као у огледалу, видети свој пад. Кад увидимо свој пад заплачимо због њега пред Господом, Творцем и Искупитељем нашим, и растужимо се спасоносном тугом; у њој ћемо пребивати све док не добијемо исцелење. Срие скрушено и смерно Бо1 неће презрети(Пс. 50,19) и неће га дати за плен ђаволу. Бог је наш Саздатељ и потпуни Господар: Он може да пресазда и наше срце, да промени срце које My неодступно вапије и плачем и молитвом, да га од грехо љубивог претвори у богољубиво и свето.
Чувајмо наша телесна осећања, не пуштајући грех кроз њих у клет наше душе. Обуздајмо љубопитљиво око и ухо, положимо жестоку узду на мали уд тела који производи силне потресе наш језик; смиримо бесловесна стремљења тела уздржањем, бдењем, напорима, честим сећањем на смрт и пажљивом, сталном молитвом. Како су краткотрајне телесне насладе! Каквим се смрадом окончавају! Напротив, тело ограђено уздржањем и чувањем чула, умивено сузама покајања, освећено честим молитвама, тајанствено се зида у храм Духа Светога, који све ђавоље нападе на човека чини безуспешним. Смиреномудреност избегава сваку ђавољу замку, тако да оне не могу чак ни да га дотакну. 1. 393-397
 
ДЕМОНИЗАЦИЈА
 
• Демони не само да живе на површини земље, него понекад свим својим гасовитим бићем улазе и у тела људи и животиња (Лк. 8,33). У унутрашњост људског тела они улазе слично као што у њега улази ваздух, привучен механизмом дисања – као што могу да уђу и други гасови. Улазећи у човека демон се не меша са душом него пребива у телу, насилно овладавајући и душом и телом. Гасови поседују особину флуидности, то јест могу да испуне различиту запремину. Очигледно да и демони имају ту особину, на основу које мноштво њих може да се смести у једног човека, како о томе говори Јеванђеље (Лк. 8,29). 3. 232
• У духовном погледу Божије кажњавање демонизованошћу никако не служи као лоше сведочанство о човеку: таквом предавању сатани били су подвргнути многи велики угодници Божији. Преподобни Касијан пише о преподобном Мојсију Скитском, са којим је беседио о расуђивању, да је сишао с ума и био подвргнут демонизованости због некаквог противљења своме старцу, великом Макарију Египатском. У другом свештеном делу из четвртог века описује се како је неки египатски старац, који је због свог светог и чистог живота необично обиловао даром чудотворства те је постао надалеко славан, приметивши у себи зачетак гордости почео да моли Бога да му пошаље демонизованост, што је Господ и испунио. Старац је целих осам месеци провео у ужасном стању, употребљавајући чак сопствени отпад као храну. Видећи га у таквом стању његови поштоваоци из света су се саблазнили, па су добар глас о њему променили у рђав, а старац је у своје време, избавивши се од демона, у миру и повучености служио Господу, те је још много више узнапредовао. Демонизованост је кудикамо мање важна од примања било какве ђавоље помисли, која може заувек да погуби душу. 6.217-218 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА-ДЕЛОВАЊЕ)
 
ДЕЦА – Васпитање
 
• У мојој и вашој младости било је много саблазни за младе, но данас су се саблазни до бесконачности умножиле, обузетост њима постала је готово свеопшта и скоро да им се не види супротстављање. Стога савремена омладина мање пада под осуду и заслужује ве лико сажаљење и снисхођење. 6.105
• Наручи себи књигу “Поуке преподобног авве Доротеја”, који се са изузетних успехом бавио васпитањем младих монаха. Та књига ће ти бити најбољи наставник, како за тебе саму, тако и за васпитање ћерки. Читај је и проучавај. Знај да ће најважнија поука за ћерке, важнија од сваког усменог савета, бити твој живот. 6. 915
• Данас је за сваког младог човека неопходно да добије одговарајуће образовање, како би могао да буде заиста користан отаџбини и да добије добар положај. Кад погледаш нашу омладину, не можеш да се не сажалиш на њу! Како је лакомислена! Како не мисли ни о чему, осим о задовољствима која нарушавају морал и здравље, и припремају јој најжалоснију будућност. Мени се чини да је узрок свему томе неправилно васпитање, које младим људима даје неправилан поглед на себе и на живот. Наравно, од глупог детета или детета са лошим карактером и уз најбрижљивије васпитање не може се очекивати ништа нарочито: где је људска природа, тамо је и зло – без њега људско друштво не може да прође; ипак, правилно васпитање може да донесе, уз доста изузетака, и много прекрасних резултата. 6. 675
• Често размишљам: како ће неописива туга обузети на Страшном суду Христовом оне родитеље које нелицемерни Судија гневно и страшно разобличи и осуди због тога што су своју децу принели на жртву свету и његовом кнезу! А каква ће неупоредива радост обузети оне родитеље које тај Судија благослови и похвали зато што су своју децу принели на жртву Богу, зато што су их припремили за житеље светлога раја! 6. 193
• Велики преподобни отац Исак Сиријски каже да је Бог послао Свога Сина у свет у време када су људи били нарочито огрезли у грехе, када су се испунили нарочитим непријатељством према Богу. Из тога преподобни изводи закључак да је много узвишенија добродетељ – очување љубави према људима онда када они падају у грехе, него када воде праведан живот. Теби сада предстоји извршење управо те добродетељи у односу на твоју децу. Ми живимо у страшно време. Земљу је захватило неверовање и све више је обузима; саблазни су се умножиле без броја и све се више умножавају. Па како да се млади људи не поколебају? Погледај их са милосрђем и од срца се помоли Богу за њих, поверавајући их Богу и Његовој светој вољи. 6. 671
• Децу у молитвама треба поверити Богу, а затим бити спокојне савести, не препуштајући се узнемирењу душе. Бог је свемоћан: по усрдној и смиреној молитви родитеља Он може деци да дарује хришћанско усмерење. Ти си се много потрудила око васпитања своје деце, али непромењива Реч Божија каже: Ако Господ не сазида дом(нерукотворени, словесни дом Божији је човек, нарочито хришћанин), узалуд се труди онај ко зида. Прибегни Богу, Који је у стању да твој напор око васпитања деце крунише успехом, пошто га претходно очисти тешкоћама. На многим људима приметио сам да су неко време били обузети (грехом), но потом је семе побожности и пристојности, посејано у њих васпитањем, дало своје плодове. 6. 673
 
ДОБРОЧИНСТВО
 
• Земаљски успех даје могућност чињења више добрих дела: тако богаташ може да помаже сиромашној браћи даровима, а велможа да им помаже штитећи их од насиља и заступајући их на судовима. Код такве делатности треба се чувати чињења од себе, како је поступао у Јеванђељу спомињани фарисеј, који је заиста чинио многа добра дела, али је при томе имао неправилно схватање својих поступака. Услед тога пао је у самоумишљеност и погрешно мишљење о ближњима и његово добро делање постало је неугодно Богу. Апостол каже да они који савршавају добра дела то треба да чине као добри управитељи разноврсне благодати Божије (1. Пет. 4,10). Богаташ нека даје милостињу не као од свога имања, него као од онога што му је дао Бог. Велможа нека чини добро на своме високом положају не као да је његов сопствени, него као од Бога му датом. Тако ће бити уништен презрив поглед на делање ближњих, макар оно заиста и било мањкаво; тада ће у савести почети да се поставља питање сопственог делања, како је чинио и праведни JOB (Јов. 1,5). Да ли оно удовољава захтевима Божијим? Има ли у њему већих или мањих недостатака? Тако ће мало помало почети да се формира идеја о савршенијем животу. 1. 469-470
 
ДОБРО – Разликовање добра од зла
 
• Света истина се срцу саопштава тишином, спокојством, јасноћом, миром, расположењем за покајање и удубљивање у себе, неверовањем себи и утешном надом у Бога. Лаж, чак и када стави маску добра, препознаје се по узнемирењу које производи, по мраку, неодређености, променљивости, доколици, маштању; или пак само обмањује срце – доноси му лажно задовољство, опијеност собом и некакву нејасну, мутну насладу. 6. 358
Људски ум није у стању да разликује добро од зла; замаскирано зло га лако и готово увек обмане. И то је сасвим природно: људски ум је млад, а зло које га напада помислима, има више од седам хиљада година искуства у лукавству и лову на људске душе. Разликовати добро од зла, то припада срцу – то је његово дело. Али опет, потребно је време и непоколебиво држање јеванђелских заповести, како би срце стекло истанчаност укуса за разликовање неразблаженог вина од ње гове имитације. Да је разликовање добра и зла дело срца, и да срце не стиче одједном способност да савршава то своје дело – и о једном и о другом посведочио је апостол: Јака храна је за савршене вели он – чија су чула навиком извежбана за разликовање добра и зла(Јевр. 5,14). Стога, докле год срце не стекне навику да разликује добро од зла, веома је користан опитни савет ближњега васпитаника Источне Цркве, једине свете, једине истинске – онога ко је у покорности њој тражио и нашао блажену слободу. “Од послушања – рекао је свети Јован Лествичник – рађа се истинско смирење; од смирења – истинско духовно расуђивање, или разум”. Дакле, изван непоколебивог послушања Цркви нема ни истинског смирења, ни истинског разума; тамо је пространа област – мрачно царство лажи и самообмане коју лаж производи. Добро се од зла разликује по многим обележјима, која се препознају у мери духовног напредовања. 6. 358-359
• Потребно је веома узнапредовати у добру, да би се духовним осећајем срца одмах препознало зло када се приближи, ма како било прикривено и замаскирано, и да се са храбром одлучношћу одмах одбаци. 6. 454
• Чувај се мрежа разапетих изван и унутар човека, и на сваки начин прикривених сличношћу са правдом, али препознатљивих по томе што души одузимају мир. 6. 833
• Приликом изучавања јеванђелских заповести и након њиховог изучавања неопходно је да веома пажљиво пратимо жеље и склоности срца Уз строгу пажњу постаје могуће да просуђујемо о својим жељама и склоностима. Услед навике и страха Божијег то просуђивање претвара се у природно занимање. Потребно је да буде одбачена не само свака жеља и склоност које су очигледно противне јеван ђелским заповестима, него и свака жеља и склоност које нарушавају мир срца. Све што потиче од Божанске воље, по опитном учењу Светих Отаца, праћено је светим миром; напротив, све што је праћено узнемирењем има за узрок грех, иако споља делује као најузвишени је добро. 4. 264 (в. РАСПАЉИВАЊЕ)
 
Јеванђелско добро и добро пале природе
 
• “He може да се верује нити да се дела добро, осим у Христу Исусу и у Духу Светом” рекао је преподобни Марко Подвижник. 1. 307
• Код хришћанина се за добра сматрају само она дела која служе као испуњење јеванђелских заповести, којима се храни и живи његова вера, и којима се подупире његов живот у Христу, јер једини делатник у хришћанству треба да буде Христос.
Крштен човек нема права да поступа према наговорима осећања свога срца, која зависе од утицаја тела и крви, ма колико та осећања деловала добра; од срца се примају само она добра дела, на чије га савршавање подстичу Дух Свети и Реч Божија – дела која припадају природи обновљеној у Христу. 1. 499
• Кад човек још није окусио више добро, онда му је вредно и његово сопствено добро, иако упрљано грехом. Но, када се присаједини Божанском, духовном добру, онда му његово сопствено, сједињено и помешано са злом, постаје сасвим безвредно.
Сиромаху је драгоцена врећица бакрењака које је дуго времена са муком и напором сабирао. Богаташ га одједном заспе мноштвом чистих златника, и сиромах с презиром одбацује своју врећицу бакрењака, као бреме које га је само непотребно оптерећивало. 1. 537
• “Знај поуздано – рекао је свети Исак Сиријски – да су посредници ка сваком добру, које у теби духовно и тајно делује, Крштење и Вера, којима те је Господ наш Исус Христос призвао на Своја добра дела”. 2. 397 398
• “Следимо, браћо, учење Христово! Следимо живот, понашање и начин размишљања светих угодника Божијих! He устежимо се да се ради спасења одрекнемо своје пале природе! Ради истинске љубави према себи одбацимо лажну – наше самољубље! Ради спасоносног делања према заповестима Јеванђеља одбацимо од себе делање према законима пале природе, који су омиљени у свету, али су непријатељски Богу! Омрзнимо тобожња добра дела која потичу од лажног названог разума, од покрета крви, од осећања срца – колико год нам се наша осећања и помисли чинили узвишеним, непорочним и светим. Та дела у нама могу да развију само погубну умишљеност, гордост и самообману. Она не просвећују очи душе као што их просвећује заповест Господња (Пс. 18,9); напротив, она појачавају слепило душе, чинећи га неизлечивим. Они који творе таква дела поћи ће у вечне муке, јер чине добро пале природе добро које је увек помешано са злом и упрљано, од кога Господ одвраћа Соје свесвете погледе као од сатанске гадости. За савршавање добрих дела пале природе није потребно бити хришћанин: она припадају целокупном палом људском роду. Тамо где се савршавају добра дела пале природе, уз грмљавину светских похвала, искључен је и одбачен Спаситељ света. А дела вере, дела спасења – или, што је исто, испуњавање јеванђелских заповести – припадају искључиво хришћанима. “He може да се верује, нити да се дела добро – рекао је о истинском добру преподобни Марко Подвижник – осим у Христу Исусу и у Духу Светоме”. Испуњавање јеванђелских заповести уводи човека у истинско богопознање и самопознање истинску љубав према себи, према ближњем, према Богу, у општење са Богом, које се све обилније развија, што се усрдније и тачније испуњавају јеванђелске заповести. Општење са Богом које се хришћанину дарује већ за време његовог земаљског странствовања, представља залог небеског и вечног блаженства. Тај залог сам сведочи о својој истинитости – сведочи тако јасно и силно, да су многи решили да подвргну себе најтежим патњама како би га сачували, претпоставивши га овом пролазном животу. Жалосна и јадна заслепљеност са којом горди свет презриво гледа на дела хришћанске вере, са којом им суди и пресуђује, убиствена је за њега. Како неважна свету изгледају дела вере у поређењу са бучним и живописним светским делима! Споља гледано, какво је то добро дело – свест о својој грешности, због кога се на цариника излила милост Божија? (Лк. 18,10 14) Са становишта света, какво је то добро дело – покајање, помоћу кога су се највећи грешници измирили са Богом и наследили вечно блаженство? Какво је добро дело – исповедање Христа, изражено малобројним и најједноставнијим речима? И ко га је изразио? Кажњени разбојник. Те малобројне и најједноставније речи учиниле су оно што нису могле и не могу све најблиставије добродетељи целокупног човечанства. Реч о крсту је лудост онима који гину толико бесмислено се њима чини деловање према Јеванђељу. А нама који се спасавамо сила Божија су и реч о крсту и деловање према Јеванђељу (1. Кор. 1,18), деловање које исцељује и спасава душе наше (Лк. 6,19).
Свој однос према откривеној речи Божијој, свети оци свнх епоха увек су изражавали речју “верујем”. У савременом друштву, које се хвали пре свега да је образовано и хришћанско, однос према Откривењу Божијем непрестано се изражава речима “ја мислим”. Одакле се појавио такав став и те речи? Из непознавања хришћанства. Тужан је призор кад син Источне Цркве расуђује о хришћанској вери изван учења своје Цркве, противно њеном Божанском учењу, када расуђује својевољно, неуко и богохулно. Није ли такво расуђивање одрицање од Цркве, од хришћанства? Треба да се згрозимо над својим незнањем, које нас води у вечну пропаст; треба да изучимо хришћанско учење и заволимо послушност светој Цркви – омиљено дело свих који познају хришћанску веру. Постанимо брижни извршиоци јеванђелских заповести; испуњавајмо их као непотребне слуге(Лк. 17,10), које морају да учине оно што им је дужност, али испуњавајући непрестано греше, то јест испуњавају сасвим слабо. Нека нас ка добрим делима руководи Јеванђеље, а не покрети крви и нерава. Научимо се да добродетељи савршавамо са смирењем, а не са ватреношћу коју обавезно прате и садејствују јој сујета и умишљеност, или гордост. Кад Господ излије у нас свету свежину, и кад се под њеним утицајем зауставе таласи осећања срца, онда ћемо познати да ватреност са којом се савршавају добродетељи, цењене и извикане међу људима, представља заправо тело и крв, а они не могу да наследе Царство Небеско (1. Кор. 15,50). 2. 359-361
• Дође ли ти каква добра мисао – заустави се; никако немој тежити ка томе да је испуниш брзоплето, непромишљено. Осетиш ли у срцу какву добру склоност – заустави се; не усуђуј се да пођеш за њом. Упореди их са Јеванђељем. Размотри да ли је твоја добра мисао и добра склоност твога срца сагласна са свесветим учењем Господњим. Брзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђелског добра и добра пале људске природе! Чинећи такво добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, и постаћеш врло сличан демонима. Напротив, чинећи јеванђелско добро, као истински и верни ученик Богочовека, постаћеш сличан Богочовеку.
У нашем веку, гордом због свога напретка, већина људи који себе проглашавају хришћанима и великим добротворима стреме ка савршавању правде пале природе, с презиром одбацујући јеванђелску правду. Нека та већина чује суд Господњи: Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповестима људским(Мт. 15,8 9). Онај ко чини људску правду, испуњен је умишљеношћу, гордошћу, самообманом; он проповеда и труби о себи, о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на забрану Господњу (Мт. 6,1 18); мржњом и осветом плаћа онима који би се осмелили да отворе уста ради сасвим оправданог и добронамерног противљења тој његовој правди; себе сматра и више него достојним земаљских и небеских награда. Напротив, онај ко испуњава јеванђелске заповести, увек је погружен у смирење: поредећи своје испуњавање свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он то испуњавање стално сматра за крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види као онога ко заслужује привремене и вечне казне због својих сагрешења, због нераскинутог општења са сатаном, због пада који је заједнички свим људима, због сопственог пребивања у палом стању, и коначно, због недовољног и често превртљивог испуњавања заповести. Пред сваком невољом коју шаље Промисао Божији он покорно сагиње главу, знајући да Бог невољама обучава и образује своје служитеље за време њиховог земаљског странствовања. Он је милосрдан према својим непријатељима и моли се за њих као за браћу коју су обманули демони, као за удове једнога тела који су у своме духу поражени болешћу, као за своје добротворе, као за оруђа Промисла Божијег. 5. 45-47.
 
Саблазан добрим
 
• Није само “Добротољубље” злоупотребљено! Злоупотребљене су и посланице апостола Павла, како је о томе посведочио сам врховни (апостол) Петар. Јеретици су злоупотребили читаво Свето Писмо. Само Божанствено Јеванђеље злоупотребили су и до данас га на своју пропаст злоупотребљавају многи милиони протестаната, тумачећи га неправилно и непобожно; тобоже због њега они су се уда љили од јединства са Васељенском Црквом и створили одвојено и душепогубно јеретичко збориште, које се усуђују да назову Јеванђелском Црквом. Апостол Павле сведочи да су они – апостоли, Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот. Свети Симеон Богопримац је чак за Господа Исуса Христа рекао: Гле, Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити.Свети Исак Сиријски у 54 ој беседи каже: “Реч о Крсту је лудост онима који гину.Шта из тога следи? Да ли је Павле требало да ућути и престане да проповеда зато што је реч о Крсту изгледала као лудост онима који нису осећали силу те речи? Али Крст све до данас служи као повод за спотица ње и саблазан Јудејима и Јелинима. Дакле, треба ли да ућутимо како се они не би саблажњавали? Павле не само да није ућутао, него је овако клицао: A ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Свети апостол је овде рекао да се хвали Крстом не с тим да би саблазнио друге, него да би објавио како је велика сила Крста!”
Божанско добро не треба да се одбацује зато што су га неки или многи злоупотребили. 6.251-252
 
ДОБРОДЕТЕЉИ (ВРЛИНЕ)
 
• 1. Уздржање. Уздржање од претеране употребе хране и пића и нарочито од сувишне употребе вина. Тачно држање постова које је Црква установила. Обуздавање тела умереном и стално једнаком употребом хране, од чега почињу да слабе све страсти уопште, а нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према телу, према његовом животу и спокојству.
2. Целомудреност. Клонити се сваке врсте блудних дела, Клонити се сладострасних разговора и читања, изговарања прљавих, сладострасних и двосмислених речи. Чување чула, нарочито вида и слуха, а још више додира. Одбацивање блудних помисли и маштања. Ћутање. Молитвено тиховање. Служење старима и болеснима. Сећање на смрт и ад. Почетак целомудрености је – ум кога не могу поколебати блудне помисли и маштања; савршенство целомудрености је – чистота која види Бога.
3. Нестицање. Бити задовољан само оним што је неопходно. Мрзети раскош и благостање. Бити милосрдан према сиромасима. Волети јеванђелско сиромаштво. Уздати се у промисао Божији. Следити Христове заповести. Имати спокојство и слободу духа. Немати бриге. Имати меко срце.
4. Кротост. Избегавање гневних помисли и помућења срца јарошћу. Трпљење. Следовање за Христом Који свога ученика позива на ношење крста Мир срца. Тишина ума. Хришћанска чврстина и храброст. Неосетљивост на увреде. Незлобивост.
5. Блажени плач. Осећај пада, заједничког свим људима, и сопственог духовног сиромаштва. Туговање због њих. Плач ума. Болна скрушеност срца. Као последица тога појављује се спокојство савести, благодатна утеха и радост. Нада на милосрђе Божије, благодарење Богу у невољама, њихово покорно подношење услед сагледавања мноштва својих грехова. Спремност на трпљење. Очишћење ума. Олакшање од страсти. Умирање за свет. Жеља за молитвом, усамљеношћу, послушањем, смирењем и исповедањем својих грехова.
6. Трезвеност. Усрдност за свако добро дело. Савршавање црквеног и келијског правила без лењости. Пажња приликом молитве. Брижљиво пажење на сва своја дела и помисли. Крајње неповерење према себи. Непрестано пребивање у молитви и Речи Божијој. Побожност. Стално бдење над собом. Уздржавање од дугог сна, самосажаљења, празнословља, шала и грубих речи. Љубав према ноћним бдењима, чињењу поклона и другим подвизима који пружају бодрост души. По могућство ретко излажење из келије. Сећање на вечна добра, жеља и очекивање тих добара.
7. Смирење. Страх Божији. Осећај тог страха приликом молитве. Овај страх се рађа код посебно чисте молитве, када се нарочито јасно осећа присуство и узвишеност Божија. Дубока свест о сопственој ништавности. Измена погледа на ближње, при чему ономе ко се смирио они делују бољи од њега у сваком погледу. Појава простодушности услед живе вере. Мржња према похвалама од људи. Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и искреност. Не пристрасност. Умирање за све (светско). Умилење. Познање тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди, или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непотребне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а гадост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размишљања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђивању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна послушност Цркви у свему.
8. Љубав. Промена страха Божијег за време молитве у љубав Божију. Верност Господу која се доказује постојаним одбацивањем сваке греховне помисли и осећаја. Неисказива и сладосна занесеност читавог човека љубављу према Господу Исусу Христу и Светој Тројици Којој се клања Гледање образа Божијег и Христовог у ближњима. Стављање свих ближњих изнад себе и њихово поштовање у Господу које одатле потиче. Љубав према ближњима братска, чиста, иста према свима, непристрасна, радосна, једнако пламтећа и према пријатељима и према непријатељима. Одушевљење молитвом и љубав ума, срца и читавог тела према њој. Неописива наслада тела духовном радошћу. Духовна опијеност. Опуштање тела приликом духовне утехе. Мировање телесних осећаја током молитве. Ослобађање језика срца од занемелости. Прекид молитве услед духовне сладости. Ћутање ума. Просвећивање ума и срца. Молитвена сила која побеђује грех. Мир Христов. Одступање свих страсти. Кад познање Бога упије у себе свако друго познање. Богословље. Познање бестелесних бића. Слабост греховних помисли које не могу да се представе у уму. Сладост и обиље утеха у невољама. Сагледавање људских поредака. Дубина смирења и најскромније мишљење о себи. 1.171-173
• Свети Оци су рекли да добродетељ без невоље није добродетељ. Објашњавајући причу о семену које приликом сетве падне на различито тло, Господ у Јеванђељу каже (Лк. 8,15): А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч у доброме и чистоме сриу држе је, и род доносе у трпљењу. 6.169
• Ваше добродетељи неизоставно морају да имају примесу нечистоте, која потиче од слабости својствених нашој природи. He треба од своје душе и свога срца да тражите више него што могу да вам дају. Ако тражите оно што превазнлази њихове снаге, они ће банкротирати, док умерени данак могу да дају до вашег краја; ако будете задовољни тиме, до смрти ћете напредовати и нећете умрети од глади. 6. 174
• Саслушајте следећу свештену повест: “Светом великом Пимену дошао је неки брат и пожалио се да у својим добрим делима види примесу греха. Старац му је испричао следећу причу: ‘У неком месту живела су два земљорадника. Један од њих посејао је мало пшенице, и то не сасвим чисте, а други се предао лењости и није посејао ништа. Када је наступила жетва први је сабрао доста пшенице, мада нечисте, а други ништа. Који ће од двојице земљорадника имати чиме да се прехрани?’ ‘Онај који је посејао и сабрао мало пшенице, иако нечисте’ одговорио је брат. А старац рече: ‘Сејмо и ми помало, чак и не сасвим чисто, како не бисмо умрли од глади'”.
Бог вам је даровао да се добро загледате у своје срце чим сте у њему видели помешаност духовног са душевним. Горе наведена повест може прилично да вас утеши, и сами видите због чега је наведена. Ради веће утехе чујте и следеће: само Бог може да подари свету чистоту срца ономе ко верује у Њега и прибегава My у покајању. Он не захтева од нас, који смо тек почели да My се приближавамо, ону узвишену чистоту којој је страна свака мрља. Чистоти претходи сагледавање своје нечистоте и свест о њој. И то је већ дар Божији, за чије се добијање молимо преклоњених колена: Господе, даруј ми да уочим своја прегрешења!” Онај ко види своју нечистоту треба да је оплакује и да од свемоћног и свеблагог Лекара моли њено исцелење. 6. 408-409
• Тежља за добродетељима које не одговарају начину живота, чини живот бесплодним. Време се троши узалуд, а добродетељи пропадају: душа не може дуго да их задржи покрај себе, него мора брзо да их остави јер превазилазе њену снагу. Такво бављење узвишеним добродетељима, које превазилази снагу и способности, често неизлечиво повреди душу и за дуго време је поколеба, понекад за читав живот, чинећи је неспособном за подвиге побожности. Господ је за поведио да се вино ново,то јест узвишене добродетељи и подвизи, улива у мехове нове, то јест да се препусти подвижницима који су већ сазрели у подвигу побожности, обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се ново вино улива у старе мехове и да се на стару одећу ставља нова закрпа. Немојте да мислите да ће вам помоћи узвишени подвиг за који ваша душа још није сазрела! He! Он ће вас само још више поколебати: мораћете да га оставите, a у вашој души појавиће се униније, безнађе, помраченост, љутња. У таквом расположењу допустићете себи велика нарушавања закона Божијег. И сам Авраам, понајвише испуњен добродетељима, за своје добродетељи (врлине) имао је похвалу од људи, али не и од Бога. Пред Богом му је као добродетељ узета вера у Бога, Који надокнађује људске недостатке. Бог прима наше добродетељи тек онда када су – сведоци вере; саме по себи оне нису достојне Бога. Сва наша правда је као хаљина жене блуднице – рекао је свети пророк Исаија. Зато су Богу кад гледа на наша срца она драга само ако су смирена, ако су испуњена свешћу о својој грешности и покајањем, ако исповедају ништавност свог природног добра и његову повређеност падом, ако пред Њега износе жељу за духовним добром. Природно добро човек може да савршава сопственим снагама; а духовне добродетељи у човеку дар су милосрдног Бога, Који тај дар даје сиромашнима духом, гладнима и жеднима правде Христове.
Блажени сте ви који сте спознали разлику између духовних и Душевних добродетељи [врлина, добрих дела], између добродетељи својствених само Новом Адаму и добродетељи за које је способан и Стари Адам, између јеванђелских добродетељи и добродетељи наше пале природе – оних што нису стране ни идолопоклоницима, муслиманима и свим другим људима који су се удаљили од следовања светој Истини. 6.457 (в. ДОБРА ДЕЛА, ПАТЊЕ, ПОДВИГ, ЧУВАЊЕ УМА)
 
ДОГМАТИ
 
• Ко из учења Христовог одбацује макар један догмат, тај се одриче Христа…
Ако дозволиш своме разуму приговоре против Христовог учења, он ће их наћи хиљаде хиљада: он је непресушан када му допустимо да се зарази непријатељством према Христу. Мало помало одбациће све хришћанске догмате! Тај плод необузданог и самовољног просуђивања не представља новост – колико се само безбожника и богохулника појавило у свету од њега! Споља, за неискусне очи, они су изгледали као блистави умови који су раскинули ланце и изашли на слободу, открили истину и показали је другим људима. Али последице су показале да је њихова тобожња истина заправо најужаснија и најпогубнија заблуда. Лажне идеје су опране потоцима крви – и то прање их није очистило! Страшно је – упрљати мисао лажју: људска крв није у стању да опере ту прљавштину. Да би била опрана, људском роду била је потребна крв Богочовека. Он је ту крв добио – опран је у њој и очистио се! Придржаван руком вере изашао је на светлост Богопознања и самопознања. Изашао је из дубоког и мрачног понора телесног, лажно названог разума. Тај разум опет позива човека у понор – и човек се одазива на убиствени позив! Шта је ту најинтересантније? Човек је сачувао свој карактер: јер се још у рају, испуњеном миомирисима и Божанском насладом, није устезао да поклони пажњу лажљивим речима ђаволовим.
Пријатељу мој! Ти си хришћанин, члан Православне Источне Цркве; сачувај верност духовном телу коме си уд, сачувај јединство са Црквом којој припадаш, сачувај духовно достојанство које имаш као непроцењиво благо. Због своје слабости не упуштај се у расуђивање о догматима: то је дубока пучина, опасно море на коме су потонули многи неискусни и самоуверени морепловци. Њиме безбедно и са надом на обилну духовну корист могу да плове, носећи се са чудесним таласима Богословља, само они чије је кормило – ум у десници Духа. По савету светог апостола Павла, одбацуј сваку помисао која је противна разуму Христовом. He упуштај се у спор и расуђивање о сумњама и приговорима које порађа лажно названи разум. Мачем вере посецај главе тих змија чим провире из својих брлога! To је право и истинито дело дело онога ко се једном за свагда присајединио Христу. За расуђивање има места пре сједињења; после сједињења оно већ представља преступ. Ништа, ништа нека не на руши и не поколеба твоју верност! Прихватљивији је онај ко не ступи у савез, него онај ко изда. Са смирењем сагни врат пред благим јармом, води побожан живот, чешће иди у цркву, читај Нови Завет и дела Светих Отаца, чини добро ближњима; кад дође време твоја ће душа усвојити Божанско Христово учење из кога дишу светост и истина. Тада јој се никакве сумње неће приближавати. Христово учење је, као Божанско, натприродно, те људски ум може да му се при ближи само помоћу вере. Безуман је подухват – објашњавати натприродно људским расуђивањем, које очигледно не може да изађе из општег и уобичајеног природног круга. Последице тог безумног по духвата су следеће: неслагање, безбројни приговори и одбацивање натприродног, макар оно било и Божанско.
Људи у својим делима углавном противрече сами себи! Очи чу вају да их не упрљају, а на ум то око душе никако не мисле, него га загађују свакојаким ђубретом. Господ је заповедио да чувамо ум, јер је он вођа човеку. Ако ум скрене са истинског пута, читав чове ков живот постаје заблуда. Мало је потребно да ум скрене са истин ског пута: било каква лажна мисао. Ако, дакле, око твоје буде здра во вели Спаситељ и све тело твоје биће светло; ако ли око тво је буде кварно, и тело ће твоје бити тамно. Пази, дакле, да све тлост која је у теби не буде тама (Лк. 11,34 35). Ми уопште не чувамо ово свето завештање. He пазимо да наша светлост, то јест ум, не постане тама, па га затрпавамо чиме стигнемо; тако он заи ста постаје тама и разлива мрак на сво наше држање, на сав наш живот. Како би у твојој души могле да се појаве помисли неприја тељске Богу, помисли погубног неверовања и бесплодног мудрова ња? Свакако си се начитао разне испразне стране литературе и на слушао различитих неоснованих судова о религији, којих је тако мно го данас, у време када понестаје истинског познања вере. “Ништа човека тако не усмерава ка богохуљењу као читање јеретичких књитвога? Видео си Господа Бога твога. To смо говорио је он прими ли од Авраама (Пост. 18), a то да браћу треба успокојити (прихвати ти, указати им гостопримство), научили смо од Лота, који jгe прину дио (наговорио) Анђеле да преноће у његовом дому” (Пост. 19). 5. 90 91
 
ДРСКОСТ
 
• Нарочиту пажњу треба обратимо на то да се одучимо од слободе у обраћању са људима, слободе која је тако хваљена и омиљена у светским круговима… Дрскост се пројављује на различите начине: може бити изражена речима, покретима тела, па и само погледом. Од дрскости се прелази на празнословље, на разговоре о сујетним и шаљивим предметима, који подстичу на непристојни смех. За дрскост се сматра и то када се неко дотиче ближњега без потребе, или пружа руку к његовим устима да би зауставио његове речи или смех, када дозвољава себи да отме нешто из руку ближњега, или да га гурне, или када дозвољава себи да бестидно погледа ближњег. Све се то сматра за дрскост и потиче одатле што човек у души нема страха Божијег. Из таквог стања, мало помало може се прећи у стање потпуног немара за себе. Бог је зато, предајући заповести из којих се састоји закон дат Мојсију, рекао: Побожнима учините синове Израиљеве (Лев. 15,31) Без побожности нису могући ни истинско Богопоштовање ни чување заповести.
Дрским поступцима понекад су се манифестовале најгоре замисли и залози срца. Када се Јуда Искариотски већ договорио са Синедрионом о издаји Господа, а потом бестидно дошао на Тајну Вечеру са осталим апостолима, он се није устезао да пружи руку ка посуди са сољу и узме со заједно са својим Учитељем и Господом. На тај наоко неважан поступак Господ је указао као на знак издајника (Мт. 26,23). Слободно обраћање често је подстакнуто човекоугађањем, лицемерјем, крхкошћу моралних правила и слабошћу воље. Упозоравајући на такво порекло слободног обраћања, преподобни Варсануфије Велики и његов ученик Јован Пророк кажу: “Задобиј чврстину и она ће од тебе одвратити слободу у обраћању са ближњим, која је узрок свих зала у човеку. Ако хоћеш да се избавиш од срамних страсти, никоме се не обраћај слободно, нарочито не онима у односу на које је твоје срце склоно похоти. Тако ћеш се ослободити сујете, јер уз сујету иде човекоугађање, а уз човекоугађање – слободно обраћање, које је мајка свих страсти”. “Клони се дрскости као смрти” (преподобни Исак Сиријски). 5. 25-27
• У односу према ближњима руководи се следећом поуком преподобног Исака Сиријског: “Боље нека те сматрају за незналицу због неспособности твога ума за спорење, него мудрим због твоје бестидности и дрскости. Осиромаши ради смирења – не буди богат због дрскости”. “Силом својих добродетељи, а не препирањем, разобличи оне који ти противрече. Својом кротошћу и тихим речима ућуткај и принуди да умукне бестидност непокорних. Разобличи неуздржане благородством свога живота и оне чија су чула распуштена – стидљивошћу твојих очију” – учи и Божанску реч и Божанско ћутање 6. 230
• Свима је јасно и очигледно да слободно обраћање, које се лако и често претвара у велику дрскост и безобзирност, бива узрок свађа, гнева и злопамћења; али није свима познато и разумљиво да се од слободног обраћања распаљује најсилнија блудна страст. 5. 27
 
ДРУШТВО, ДРУШТВЕНИ КОНТАКТИ
 
• Кад не можете да се сачувате од бучног друштва, трудите се да се сачувате од много приче и непотребних шала, а када се ни од тога не сачувате, умијте се покајањем. 6. 596
• Свако треба стрпљиво и постојано да иде путем који је судбина поставила – тим пре што није у нашој власти да тај пут изменимо. Саветујем ти да не обраћаш много пажње на људска мишљења и речи, и да своје понашање не подређујеш тим мишљењима, нарочито не своје богољубиве утиске и покрете срца Држи се једноставно, спонтано и без претераног узбуђивања; клони се поступака који оштро падају у очи и излазе из оквира уобичајеног понашања – то је сасвим до вољна жртва за ближње. 6. 626 (в. БЛИЖЊИ, ПРИЈАТЕЉСТВО)
 
ДУХ ЧОВЕКОВ
(в. ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА-Место срца)
 
ДУХОВНИШТВО И ПОСЛУШАЊЕ
 
• Блажен је почетник који је у данашње време пронашао поузданог саветника! “Знај – кличе преподобни Симеон Нови Богослов – да се у наше време појавило много лажних учитеља и превараната! ” Такво је дакле било стање у хришћанству и монаштву пре осам векова. Шта онда да се каже за савремено стање? Готово да се могу поновити речи преподобног Јефрема Сиријског о ситуацији у којој ће се наћи они који буду трагали за живом речју Божијом у последња времена. Они ће, пророкује преподобни, пролазити земљом од истока до запада и од севера до југа трагајући за таквом речју – и неће је наћи. Као што уморним погледима залуталих путника стене (у пустињи) изгледају као високе куће и дуге улице, па се још више губе, тако се и пред онима који траже живу реч Божију у данашњој духовној пустињи појављује мноштво прелепих привида речи и учења Божијег, који се подижу на душевној спознаји, на недовољном и лажном познавању речи, на расположењу одбачених духова који господаре светом. Ти привиди, који варљиво представљају духовни рај препун хране, светлости и живота, својом заводљивом појавом одвлаче несрећну душу од истинске хране, од истинске светлости, од истинског живота, уводе је у непрозирни мрак, изнурују је глађу, трују лажима и убијају вечном смрћу. 1. 283
• Речи духоносних мужева, примећује један велики наставник подвижника, налик су речима престарелог Јакова: својим слушаоцима они преносе духовну снагу која у њима живи и коју су задобили у борби против греха, кроз победе над невидљивим Аморејцима порочним помислима и осећањима. 2. 44
• У време преподобног Нила Сорског, три века пре нас, живи сасуди Божанске благодати били су крајње ретки, сасвим понестадоше;или, како је он говорио: данас су тако ретки, да се без устезања и погрешке може рећи – нема их. За највећи израз милости Божије сматра се када неко, исцрпивши се и душом и телом у монашком животу, на крају тог живота неочекивано пронађе, негде у недођији, сасуд изабран од нелицемерног Бога, унижен пред људским очима, а велик и узвишен пред Богом. Као што је Зосима у ненастањеној зајорданској пустињи, упркос сваком очекивању, пронашао велику Марију Због овакве крајње оскудице духовних наставника, отачке књиге представљају једини извор коме се може обратити свака душа мучена глађу и жеђу, да би добила знања која су у духовном подвигу суштински неопходна. Те књиге представљају највредније наслеђе које су Свети Оци оставили своме монашком потомству нама убогима. Те књиге су – мрвице са духовне трпезе отаца, богатих духовним даровима, које су допале нама и чине наш удео. 2. 255
• Код духовника је по моме мишљењу нарочито вредно – просто и неодступно следовање учењу Цркве, коме је страно свако сопствено мудровање. Постоје строги, а постоје и мудри; али ни строги ни мудри по своме, не помажу духовно напредовање. И строг, и мудар, и милостив, и снисходљив, и простосрдачан – ако је верни син Цркве, може да буде користан. 6. 686-687
• Истинско послушање је – послушање Богу, Једином Богу. Онај ко не може сам од себе да прихвати то послушање, узима за помоћника човека коме је послушање Богу боље познато. Послушање не могу да прихвате људи са снажним нагонима, будући да их ти нагони носе. Свети Јован Лествичник је рекао: “Оци су одредили да је псалмопојање – оружје, молитва – зид, непорочна суза – купка, а блажено послушање – исповедништво, без кога нико од страствених неће видети Господа”. Ако пак руководитељ почне да тражи послушање себи, а не Богу – онда он није достојан да руководи ближњим! Он није слуга Божији, него слуга ђавола – његово оруђе, његова мрежа! He будите робови људима(1. Кор. 7,23) завештава апостол. 6. 303-304
• He умарај ce узалуд тражењем наставника: наше време, богато лажним учитељима, крајње оскудева духовним наставницима. Њих подвижницима замењују отачке књиге. Образуј се њиховим читањем и молитвом у скрушености духа. Потруди са да нађеш доброг и савесног духовника. Ако га нађеш – буди задовољан и тиме: савесни духовници су данас велика реткост. Многи полажу тешка бремена на плећа ближњих, но мало је оних који би научили и помогли у ношењу бремена. 6. 334
• Друштво благочестивих људи и беседа са њима доноси стварну корист. Али за саветовање и руковођење није довољно бити благочестив; треба имати духовни опит и пре свега – духовно помазање. Такво је мишљење Светог Писма и отаца о овом предмету. Благочестиви али неопитни саветник пре може да смути него да донесе корист. He само међу мирјанима, него и међу монасима крајње је тешко наћи саветника који би, да тако кажемо, измерио и извагао душу која се са њим саветује и дао јој савет из ње, од њеног имања. Данас саветници и руководитељи дају савете пре свега од себе или из књига. А управо је савет оног првог (који души даје савет из ње саме) посебно користан и делотворан: близак је души, јер она тражи уточиште у сенци савета који доживљава и осећа као свој. Свети Исак је рекао: “Нико нема ничег кориснијег, од одговарајућег савета”. А савет (који се доживљава као) туђи, макар наоко састављен од благих и разумних речи, доноси души само муке и растројство. Она осећа да је неуместан, осећа да јој је стран. Има ко говopu као да мач пробада, а језик је мудрих лек(Прич. 12,18).
Чешће прибегавајте читању Светих Отаца: нека Вас они руководе, подсећају на добродетељи, поучавају за пут Божији. To је начин живота који припада нашем времену: он нам је заповеђен и предат од стране Светих Отаца каснијих векова. Жалећи се на крајњу оскудицу богопросвећених наставника и саветника, они ревнитељу побожности заповедају да ce у своме животу руководи отачким дели ма. Савет је светих – мудрост(Прич. 9,10). 6. 368-369
• Шта значи монашка врлина – послушање? Она је признавање људског разума за пали и стога – његово одбацивање снагом вере. Од вере долази послушање, од послушања смирење, а од смирења – духовни разум, који је оплемењена вера. Монашко послушање процветало је уз мноштво духовних наставника. Са понестајањем наставника, почело је и опадање великог подвига послушања, који је подвижнике брзо доводио до светости; вера, која је чинила суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истински и духован – тада она води ка Богу. Вера пак у човека, доводи до избезумљеног фанатизма. Руковођење делима Светих Отаца води (ка светости и Богу) много спорије и слабије; на том путу има много више спотицања: књига исписана на папиру не може да замени живу књигу – човека. Чудесна су књига – ум и срце, исписани Духом Светим! Јер из ње говори живот! Тако се онима што с вером слушају и предаје управо тај живот. Но, због оскудице наставника, руковођење отачким делима постало је једино руководство ка спасењу. Ко се потчини томе руководству, може се већ сматрати спасеним; ко се пак руководи сопственим схватањима или учењем лажних учитеља, треба га сматра ти за изгубљеног. 6. 439-440
• Ваше срце нека припада Једином Господу, a у Господу и ближњем. Припадати човеку без тог услова је страшно. He будите робови људима– рекао је апостол.
Мене су увек у дубини срца узнемиравале речи светог Јована Претече, које је изрекао поводом свога односа према Господу, а које су нам сачуване у Јеванђељу по Јовану: Ко има невесту женик је, a пријатељ жеников стоји и слуша гa, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, a ја да се умањујем (Јн. 3,29 30).
Сваки духовни наставник треба да буде само слуга Небеског Женика, треба да душе приводи Њему, а не себи, треба да им објављује о бесконачној и неизрецивој лепоти Христовој, о његовој безмерној доброти и сили. Нека заволе Христа, Који заиста заслужује љубав. А наставник [= руководитељ] нека попут великог и смиреног Крститеља стоји по страни, сматрајући себе ни за шта и радујући се своме умањењу, које служи као обележје духовног напредовања. Докле год у ученицима преовладава телесно осећање – њихов наставник је велик пред њима; али када ce у њима појави духовни осећај и када се Христос узвелича у њима – они у своме наставнику почињу да виде само благотворно оруђе Божије.
Чувајте се пристрасности према наставнику. Многи се нису чували, па су заједно са својим наставницима пали у ђавоље мреже. Савет и послушање су чисти и угодни Богу само дотле док нису упрљани пристрасношћу. Пристрасност чини вољеног човека идолом, a Бог се са гневом одвраћа од жртава које се том идолу приносе. Тако ce узалуд губи живот, добра дела пропадају као мирисни дим који развејава силан ветар или га заглушује смрад. He дајте у вашем срцу места никаквом идолу.
И ти, наставниче, чувај се грешног подухвата! Немој да замениш Бога души која ти прилази. Следи пример светог Претече: тражи једино то, да у твојим ученицима расте Христос. Када Он порасте, ти ћеш се умањити; и тек кад видиш себе да си се умањио ради Христа Који је порастао, онда се испуни радошћу. Услед таквог понашања чудесни мир испуниће твоје срце и ти ћеш у себи видети испуњење речи Христових: који се понизи узвисиће се.6. 448-449
• Недостатак духовног поучавања треба сматрати за највећу несрећу. Та несрећа се не уочава лако. Монах је не схвата брзо. Почетник, обузет ревношћу у којој велик значај има крв, а духовни разум веома мали, обично се задовољава оним поучавањем на које наилази у манастиру или које хоће да пружи сам себи. Но касније, после најбрижљивијег изучавања Светог Писма и отачких дела, подвижницима, и то малобројним, мало помало постаје јасно да је за монашко напредовање неопходно духовнопоучавање и да душевнопоучавање, ма колико споља било раскошно и сјајно, ма колико га слепи свет прослављао – остаје у мраку и своје следбенике држи у мраку, у области палих духова (Јак. 3,15). Свети Исак Сиријски каже: “Једно је достојанство речи из духовне опитности, а друго достојанство речи красноречиве. Ученост уме да украшава своје речи и када дело не изучи опитно; она уме сјајно да беседи о истини, а да је не познаје; она уме опширно да излаже о добродетељи, а да никада није окусила познање врлине која потиче од творења исте. Речи које потичу из духовног опита ризница су наде, а ученост без опитног знања је залог стида. Ко беседи о ономе што није утемељено на опитном знању, налик је уметнику који на зиду слика изворе вода, али та вода не може да утоли његову жеђ, или пак налик човеку који има чудесна сновиђења. А онај ко о добродетељи говори на основу сопственог опита, даје слушаоцима речи као неко ко даје дарове од свога имања, стеченог сопственим новцем: у срца оних што га слушају он сеје речи које је сам стекао; он смело отвара уста пред духовним чедима, као у старини Јаков, који је целомудреном Јосифу рекао: Ево дајем ти један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим (Пост. 48,22)”. “He тражи савет од било кога коме је стран твој живот (монашки), макар био и веома учен.
Исповедај своју помисао ономе ко не зна науке али опитно познаје монаштво, а не слаткоречивом философу који у својој учености беседи по књигама и није опитно упознат са делом”. 5. 138 139
• Нашем времену није дато послушање старцима у оном облику у коме је постојало код древног монаштва. Преподобни Касијан Римљанин каже како египатски оци, међу којима је монаштво нарочито процветало и доносило задивљујуће духовне плодове, “тврде да је мудрима својствено да добро управљају и буду управљани, и веле да је то – највећи дар и благодат Духа Светога”. Неопходан услов таквог повиновања је – духоносни наставник, који би по вољи Духа умртвљивао палу вољу онога ко му се потчинио у Господу, умртвљујући у тој палој вољи и све страсти.
Пала и оскврнута воља човекова крије у себи стремљење ка свим страстима. Очигледно је да умртвљивање пале воље, које се тако величанствено и победоносно савршава вољом Духа Божијег, не може да се савршава палом вољом наставника, када је он и сам још потчињен страстима.
‘Ако хоћеш да се одрекнеш света – говорио је свети Симеон Нови Богослов њему савременим монасима – и да се научиш јеванђелском животу, онда се не препуштај неискусном или страсном учитељу, како се уместо јеванђелском не би научио ђаволском животу, јер добри учитељи имају и учење добро, а зли – зло: из злог семена неминовно ће израсти и зли плодови. Свако ко не види, а обећава да ће поучавати друге, преварант је и своје ће следбенике гурнути у пропаст, по речи Господњој: Слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти(Мт. 15,14)”.
Другом приликом овај велики угодник Божији, саветујући монаху да поступи по упутству духовног оца, додаје: “Ипак, тако да поступа само у случају када зна да је његов духовни отац причасник Духа и да му неће говорити оно што је противно вољи Божијој, него ће по своме дару и по мери потчињенога рећи оно што је угодно Богу и корисно за душу, како не би постао онај ко се покорава човеку, а не Богу”.
У том смислу и апостол завештава: He будите робови људима(1. Кор. 7,23). Он заповеда да се и само служење господарима обавља духовно: не као угађање људима, него као слуге Христове, које творе вољу Божију кроз спољашње служење људима (Еф. 6,6). Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? вели апостол Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1,10). He знате ли коме дајете себе за слуге и послушност– човеку телесног мудровања или Богу – слуге сте онога кога слушате: или гpexa за смрт, или послушности за праведност (Рим. 6,16). Послушање образује послушника по образу онога кога слуша: И зачињаху се овие пред жезлом– каже Свето Писмо (Пост. 30,39).
Они старци који на себе узимају улогу– да употребим ту непри јатну реч која припада свету незнабожаца како бих тачније објаснио ствар која у суштини и није ништа друго него душепогубна глума и жалосна комедија – дакле старци који узимају на себе улогу древних светих стараца, немајући њихове духовне дарове, нека знају да су и сама њихова намера, као и њихове представе и појмови о великом монашком делању – послушању – лажни, те да и сам њихов начин размишљања, њихов разум и њихово знање представљају самообману и демонску прелест која не може да не донесе одговарајући плод у ономе кога поучавају. Њихово неправилно и мањкаво душевно стање само за неко време може да остане неприметно неискусном почетнику кога руководе, уколико је тај почетник колико толико разборит и бави се светим читањем, уз искрену намеру да се спасе. У своје време оно неизоставно мора да се разоткрије и послужи као повод за најнепријатнији разилазак и најнепријатније односе старца са учеником, за душевно растројство и једног и другог. Страшна је ствар умишљено и самовољно примити на себе обавезе које могу да се испуне само по заповести Духа Светога и Његовим деловањем. Страшна је ствар – представљати себе као сасуд Духа Светога, док општење са сатаном још није раскинуто и сасуд не престаје да се прља сатаниним деловањем! To је погибељно и за себе и за ближњег, злочин је пред Богом и богохулно је.
Узалуд ће нам указивати на преподобног Захарију, који је достигао монашко савршенство у послушању неискусном старцу, своме оцу по телу Кариону, или на преподобног Акакија, који се спасао животом код суровог старца који је свога ученика нечовечним батинама пре времена отерао у гроб (Лествица, Слово 4). И један и други су се налазили у послушању код стараца пуних мана, али руководили су се саветима духоносних отаца, као и најпоучнијим примерима којих је било мноштво пред њиховим очима: једино из тог разлога они су могли да живе у спољашњем послушању својим старцима. Ипак, ови случајеви стоје изван општег поретка и правила. “Начин деловања Промисла Божијег – рекао је свети Исак Сиријски – у потпуности се раз ликује од људског поретка. Ти се држи општег поретка”.
Неко ће да приговори: послушникова вера може да замени мане старца. Није истина! Вера у истину спасава, а вера у лаж и демонску прелест убија, по учењу апостола: He примише љубав истине да би се спасли реч је о онима који самовољно пропадају – и зато ће им Бог послати (допустити) силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду(2. Сол. 2,10 12). По вери вашој нека вам буде(Мт. 9,29) – казао је Господ двојици слепих и исцелио их од слепила; лаж и лицемерје немају права да понављају речи Само Истине ради оправдања свога злочиначког држања, којим погубљују ближње.
Било је случајева – веома, веома ретких – да је вера, по нарочитом промислу Божијем, деловала и кроз грешнике, савршавајући њихово спасење. У Египту је вођа разбојника Флавијан, намеравајући да опљачка један женски манастир, обукао монашко одело и дошао у тај манастир. Монахиње су га примиле као једнога од светих отаца, увеле су га у цркву и замолиле да узнесе за њих молитву Богу, што је Флавијан испунио против своје воље и на сопствено изненађење. Потом му је била постављена трпеза. А после обеда монахиње су му опрале ноге. Једна од сестара у манастиру била је слепа и глува. Монахиње су је довеле и напојиле водом којом су биле опране путникове ноге. Болесница се одмах исцелила. Објављујући чудо које се догодило, монахиње су прославиле Бога и свети живот тога монаха. Благодат Божија сишла је на разбојничког старешину: принео је покајање и од разбојника се претворио у знаменитог оца.
У житију светог Теодора, епископа Едеског, читамо да је блудница, принуђена од стране једне очајне жене којој је умро син, принела Богу молитву за младенца, и да је младенац по молитви блуднице васкрсао. Ужаснута чудом које се преко ње збило, блудница је истога часа оставила свој греховни живот, ступила у манастир и подвижничким животом достигла светост.
Такви догађаји су – изузеци. Созерцавајући их, исправно ћемо поступити ако се будемо дивили промислу и недокучивим судовима Божијим, јачајући у вери и нади; поступићемо међутим веома лоше, ако такве догађаје будемо узимали као узор за подражавање.
За руководитеља у нашем понашању Сам Бог дао нам је Закон Божији, то јест Свето Писмо и отачка дела. Апостол Павле одлучно каже: Заповедамо вам пак браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2. Сол. 3,6). Предањем је овде названо духовно предање Цркве. Оно је изложено у Светом Писму и делима Светих Отаца. Преподобни Пимен Велики је заповедао хитно раздвајање од старца, када се покаже да је живот са њим штетан по душу – очигледно због нарушавања духовног предања Цркве од стране тога старца. Друга је ствар када нема штете по душу, него само узнемиравају помисли: узнемиравајуће помисли су очигледно демонске; не треба им се покоравати, јер оне делују управо тамо где добијамо корист за душу, коју хоће да нам одузму.
Монашко послушање, у оном облику и са оним својствима које је имало код древног монаштва, представља узвишену духовну тајну. Постизање таквог послушања и потпуно угледање на њега за нас је постало немогуће; могуће је само побожно и трезвено га проучавати и усвајати његов дух. На пут исправног расуђивања и за душу спасоносне разборитости ступићемо тек онда када – читајући о опитима и правилима деловања древних отаца, о њиховом послушању, једнако чудесном код руководитеља и код руковођених – увидимо опште опадање хришћанства у савременом свету и схватимо да ми нисмо у стању да наследимо делање отаца у његовој пуноти и у свом његовом обиљу. Но и то је већ велика милост Божија према нама и велика срећа за нас – што нам је остављено да се хранимо мрвицама које падају са духовне трпезе отаца. Иако те мрвице саме по себи нису довољна храна, оне могу, мада не без осећаја оскудице и глади, да сачувају нашу душу од смрти.
• Мрвицама је назван… духовни живот који је Промислом Божијим додељен нашем времену. Он се заснива на томе да ce у делу спасења руководимо Светим Писмом и делима Светих Отаца, уз савете и поуке позајмљене од савремених отаца и браће. Заправо, то је послушање древних монаха, али у другом облику – прилагођено нашој слабости, првенствено душевној.
Древним послушницима њихови духоносни наставници одмах и директно објављивали су вољу Божију: данас монаси треба сами да проналазе вољу Божију у Светом Писму и стога се излажу честим и дуготрајним недоумицама и заблудама. Некада је напредовање било брзо, сходно квалитету делања; данас је споро, опет сходно ква литету делања. Тако је Бог благоволео за нас. Ми смо обавезни да My ce покоравамо и да се са благодарношћу клањамо пред Њим.
Наш савремени монашки живот према Светом Писму и саветима отаца и братије, освећен је примером главе монаштва, преподобног Антонија Великог. Он није био у послушању код старца, него је као почетник живео одвојено, узимајући поуке из Светог Писма и од разних отаца и браће: од једнога се учио уздржању, од другога кротости, трпљењу и смирењу, од некога – строгом бдењу над собом и безмолвију, трудећи се да усвоји добродетељ сваког добродетељног монаха, указујући послушност свима колико је могуће, смиравајући се пред свима и непрестано се молећи Богу. И ти почетниче тако поступај! Настојатељу и осталој манастирској управи указуј нелицемерну послушност, без човекоугађања, послушност којој су страни свако улагивање и додворавање – послушност Бога ради. Указуј послушност свим оцима и браћи у њиховим заповестима које нису противне Закону Божијем, уставу и поретку манастира, или одлукама манастирске управе. Али никако немој да будеш послушан за зло, чак и ако би због свога нечовекоугађања и чврстине морао да претрпиш неку невољу. Саветуј се са добродетељним и разумним оцима и браћом, али њихове савете прихватај са крајњим опрезом и расуђивањем. He поводи се за саветом на основу првог утиска који је на тебе оставио! Због твоје страствености и заслепљености, неки страсни и злоштетни старац може да ти се допадне само по твоме незнању и неискуству, или зато што угађа каквој скривеној и теби непознатој страсти која ти је својствена. Са плачем и уздасима срца моли Бога да ти не допусти удаљавање од Његове свесвете воље да би следио палу људску вољу – твоју или твога ближњег, твога савет ника. Како о својим помислима, тако и о помислима ближњег, о његовим саветима, посаветуј се са Јеванђељем.
Сујета и умишљеност воле да уче и саветују. Оне не маре за стварну вредност свога савета! Оне и не помишљају да ближњем могу да нанесу непоправљиву штету лошим саветом, који неискусни почетник прихвата са нагонским поверењем, са распаљеношћу тела и крви! Њима је потребан успех – какав год био, какво год да је његово порекло! Њима је потребно да оставе утисак на почетника и да га духовно потчине себи! Њима је потребна људска похвала! Њима је стало да се прочују као свети, умни и прозорљиви старци и учитељи! Њима је неопходно да нахране своју незаситу сујету, своју гордост. Одувек је била оправдана пророкова молитва, а нарочито је оправдана данас: Спасиме, Господе, јер неста преподобних; јер се умањише истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме; уста дволична у сриу, a у срцу творашв зло(Пс. 11,2 3). Речи лажне и лицемерне не могу да не буду речи зле и убитачне. Неопходно је предузети мере предострожности против таквог начина размишљања.
“Изучавај Божанско Писмо – вели Симеон Нови Богослов – и дела Светих Отаца, нарочито подвижничка, како би, упоредивши учење твога учитеља и старца са њиховим учењем, могао да видиш (то учење и држање) као у огледалу и да разумеш: што је сагласно са Светим Писмом, то треба да усвојиш и држиш у својим мислима; а лажно и лоше да препознаш и одбациш, како не би био преварен. Знај да су ce у наше дане појавили многи преваранти и лажни учитељи”. Преподобни Симеон је живео у десетом веку по Рођењу Христовом, девет векова пре нашег времена – ето како се давно разлегао глас праведника свете Цркве Христове о недостатку истинских духоносних руководитеља и мноштву лажних учитеља. Временом, бивало је све мање и мање добрих наставника монаштва, па су тада свети оци почели све више да предлажу руковсђење према Светом Писму и делима отаца.
Преподобни Нил Сорски, позивајући се на оце који су писали пре њега, каже: “Није мали подвиг, рекли су, наћи непрелесног (несаблажњивог, незаводљивог) учитеља овом чудесном делању (истинској монашкој срдачној и умној молитви). Они (оци) су не прелесним називали онога ко има делање и мудрост посведочену Светим Писмом, и ко је стекао духовно расуђивање. Свети Оци су рекли још и то, да ce и у оно време тешко могао наћи непрелесни учитељ таквим предметима. Данас пак, када их је сасвим понестало, треба тражити веома брижљиво. Ако се не нађе, Свети Оци су заповедили да се учимо из Божанског Писма, слушајући Самог Господа Који каже: Истражујте Писмаи у њима ћете наћи живот вечни(Јн. 5,39). Јер што се раније написау Светим Писмима, за нашу се поуку написа (Рим. 15,4)”. Преподобни Нил је живео у петнаестом веку. Основао је скит недалеко од Белојезера, где се и бавио молитвом у дубокој усамљености.
За савремене старце корисно је да саслушају са каквим смирењем и самоодбацивањем преподобни Нил говори о поукама које је давао братији. “Нико не треба да скрива Реч Божију због своје лењости, него да исповеда своју слабост и уједно не скрива истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божијих. Нећемо скривати Реч Божију него ћемо је објављивати. Речи Божанског Писма и Светих Отаца многобројне су као песак морски. Истражујући их без лењости, предајмо их онима који код нас долазе и којима су потребне (који нас питају). Или правилније: не предајемо их ми, јер смо тога недостојни, него их предају блажени Свети Оци из Божанског Писма”.
Ево најбољег узора за савремене поуке! Он је веома користан и за наставника и за ученика, представља правилан израз умереног напредовања и сједињен је са одбацивањем умишљености, безумне грубости и дрскости у које падају они који на спољашњи начин подражавају Великог Варсануфија и друге знамените оце, немајући њихову благодат. Оно што је код отаца било израз обилног присуства Духа Светога у њима, то код њихових неразумних и лицемерних по дражавалаца служи као израз великог незнања, самообмане, гордости и дрскости.
Љубљени оци! Произносимо Реч Божију нашој браћи са сваким смирењем и побожношћу, сматрајући себе недостојнима за то служење и чувајући се од сујете, која страшно напада страсне људе када поучавају братију. Само помислите како треба да дамо одговор за сваку празну реч (Мт. 12,36), a то ће тежи бити одговор за Реч Божи ју, произнесену са сујетом и због сујете. Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви, оне који рекоше: Језик наш величаћемо, уста су наша у нас; ко нам је Господар(Пс. 11,4 5). Истребиће Господ оне који траже славу своју, а не Божију! Уплашимо се претње Господње! Реч поуке произносимо само онда када је то заиста неопходно, не као наставници, него као они који и сами имају потребу за поуком и труде се да постану причасници поуке коју предаје Бог кроз Своју свесвету Реч. Свети апостол Петар вели: Сваки као што је примио благодатни gap, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко гoвopu, нека гoвopu као речи Божије– са страхом Божијим и побожношћу према речима Божијим, а не као своје сопствене речи – ако неко служи, нека служи као по моћи коју даје Бог; да ce у свему слави Бог кроз Исуса Христа(1. Пет. 4,10 11). Онај ко делује из себе, делује ради сујете, приносећи и себе и оне који га слушају на жртву сатани; онај ко делује из Господа, делује у славу Господњу, савршавајући своје спасење и спасење ближњих Господом, Јединим Спаситељем људи.
Чувајмо ce да не предамо почетнику неку непромишљену поуку, која није заснована на Речи Божијој и на њеном духовном разумевању. Треба да будемо свесни свога незнања, а не да износимо знање штетно по душу. Чувајмо се велике несреће да лаковерног почетника, од слуге Божијег претворимо у роба људима (1. Кор. 7,23), привукавши га на извршавање пале људске воље, уместо свесвете воље Божије (овде није реч о спољашњем манастирском послушању, о манастирским пословима које одреди управа манастира, него о духовном послушању, унутрашњем, које се савршава у души). Уздржани однос саветника према ономе ко прима поуку, представља нешто сасвим друго него однос старца према безусловном послушнику, који је слуга у Господу. Савет не садржи у себи услов да нужно мора бити испуњен; њега је могуће испунити или не испунити. На саветнику не лежи никаква одговорност за његов савет, ако га је дао са страхом Божијим и смиреномудреношћу – не самовољно, него упитан и приморан. Исто тако, ни онај ко је добио савет није везан њиме; његовој вољи и расуђивању препуштено је хоће ли или неће испуњавати добијени савет. Очигледно је да нашем времену одговара пут савета и следовања Светом Писму. 5. 76-81 (в. ПОСЛУШАЊЕ, ДУХОВНОСТ, ИСПОВЕДАЊЕ ПОМИСЛИ, НАСТАВНИК)
 
ДУХОВНИ ДАРОВИ
 
• Многи Свети Оци који су обиловали смиреномудреношћу и духовним расуђивањем, кад би ce у њима неочекивано пројавио какав нарочит духовни дар, молили би Бога да им тај дар одузме, јер превазилази њихове снаге. “Ако су твоја дела – рекао је преподобни Исак Сиријски благоугодна Богу и од Њега добијеш дар, умоли Га да ти да и разум, како би те смирио, или да покрај дара постави и стражара, како ти (дар) не би био узрок пропасти, јер не могу сви без штете да поседују то богатство”. 6. 767 (в. ПРЕЛЕСТ, МОЛИТВА ИСУСОВА Духовни дарови)
 
ДУХОВНОСТ
 
• Ми се не слажемо у погледу разумевања неких израза које употребљавамо. Под истом речју ти подразумеваш једно, a ја друго. На пример, под речју “духовни, духовност” ти подразумеваш оно што и сви други данас, и таквим схватањем удаљаваш се од смисла који тој речи приписују Свето Писмо и дела Светих Отаца. Данас, чим је књига о религиозном предмету, одмах носи назив “духовна”. Данас, ко обуче расу, тај је неспорно “духован”; ко се понаша уздржано и побожно – тај је у највећој могућој мери “духован”. Свето Писмо нас не учи тако, Свети Оци нас не уче тако. Они кажу како човек може да живи у три стања: природном, неприродном (потприродном) и натприродном. Та стања се другачије називају: душевно, телесно и духовно. Још другачије: пристрасно, страсно, бестрасно. Неприродан, телесан и страстан је онај ко у потпуности служи пролазном свету, макар се и не предавао грубим пороцима Природан, душеван и пристрасан је онај ко живи ради вечности, твори добродетељи и бори се против страсти, али још није добио слободу и не види јасно ни себе, ни ближње, него само нагађа и напипава као слеп. Натприродан, духован и бестрасан је онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, делује и говори под Његовим утицајем, уздиже се изнад страсти, изнад своје природе. Такви су заиста – светлост свету и со земљи. Они виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као и они. Духоан пак све испитује, а њега самог нико не испитује(1. Кор. 2,15)
– каже Свето Писмо. Данас се духовни срећу веома ретко. У своме животу ја сам имао срећу да наиђем на једног таквог – који све до данас странствује земљом старца од око 70 година, сељака, полуписменог; живео је на многим местима по Русији и на Светој Гори; говорио ми је да је и он срео само једнога.
Како у овом случају тако и у другим, држи се терминологије [= одредница] Светих Отаца, која ће одговарати твоме практичном животу и која често није у складу са терминологијом новијих теоретичара. Опрости што ћу те теоретичаре назвати – мртвацима! Нека ти мртваци сахрањују своје мртве, то јест оне који хоће да слушају Реч Божију како би се наслађивали красноречивошћу, узбуркавањем крви, игром ума, а не да би “творили Реч”. Последњима је потребно да кажу: “Било нам је задовољство да вас слушамо и проведемо време са вама”, а првима је потребно да свет о њима прича: “Ах! Како умно и дивно говоре!”.
Нека те не заведу ни природни ум, ни красноречивост! Све је то прашина. Тој красноречивости и томе уму речено је: Земља си!Уосталом, ја знам да ти, пошто си окусио живот, не можеш да се задовољиш мртвим! Лепо је рекао свети Симеон Нови Богослов: “Оне који се претварају да су пуни врлина, и у кожи овчијој споља представљају једно, а друго су по унутрашњем човеку, испуњени сваком неправдом, испуњени завишћу, гордељивошћу и злосмрадијем страсти – њих веома многи као бестрасне и свете поштују, пошто имају неочишћено духовно око и не могу да их познају по плодовима њиховим; оне пак који живе у побожности, добродетељи, простоти срца и заиста су свети, као сасвим обичне људе не примећују, презиру и сматрају ни за шта. Такви причљивог и сујетног узимају као мудрог и чак духовног, док онога ко објављује Духом Светим, ти људи, болесни од ђавоље гордости, одбацују као надобудног и гордог, а његове речи их више ужасавају него што им пријају”.
Исто тако, “духовним” у правом смислу те речи могу да буду назване само оне књиге које су написане под утицајем Духа Светога. He поводи се за општим током, него иди уском стазом за Светим Оцима. 6. 288-290 (в. ПРЕЛЕСТ)
 
ДУША
 
• Свети Макарије Велики каже да Анђели имају лик и изглед, као што и душа има свој лик и изглед, и да тај лик – спољашњи изглед како Анђела, тако и душе – јесте лик и изглед спољашњег човека у његовом телу. Исти угодник Божији учи да Анђели и душе, иако су по своме бићу веома фини, ипак, уз сву своју деликатност, јесу тела. To су фина, етерична тела, док су напротив наша земаљска тела веома материјална и груба. Грубо људско тело служи као одећа за фино тело душе. На очи, уши, руке и ноге душе одевени су одговарајући удови тела. Када се душа путем смрти одваја од тела, она га свлачи као одећу. Свети Макарије вели да најсавршенији хришћани, очишћени и просвећени Духом Светим, виде лик душе, али такво савршенство и виђење достижу само ретки међу светима. Исти велики отац тврди да код оних који се моле молитвом Духа, душа током молитве понекад нарочитим и недокучивим деловањем Духа Светога излази из тела (описујући натприродно деловање благодати Божије за време молитве, Макарије Велики каже: “У том часу човеку се догађа да заједно са исхођењем молитве из уста, из њега исходи и душа”; очигледно, ово се догађало самом светом Макарију). Ако су се и чак у оно доба када је у пустињи египатског скита процветао Велики Макарије, у доба узви шеног монашког подвига, само врло ретки међу светим монасима удостојавали се да виде лик душе, колико су тек ретки данас! Но, и данас ce могу срести, пo великој милости Божијој и по нелажном обећању Господа Исуса да ће пребивати са Својим верним ученицима до краја света Према личном сведочанству изабраника Божијег који је приликом најобилнијег благодатног деловања молитве изненада видео своју душу како је изашла из тела и стоји у ваздуху, она је – етерично, веома фино, лебдеће тело, које има изглед нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, и његове црте лица, једном речју: потпуну сличност са њим. He само да су уз душу биле силе ума и срца, него и сви органи чула – вида, слуха, додира, у њој је био читав живот, а тело је остало на столици као мртво, као скинута одећа, све док се покретом руке Божије у њега није вратила душа, на једнако несхватљив начин као што је и изашла.
Анђели су налик души: имају удове, главу, очи, уста, прса, руке, ноге, косу – једном речју потпуно су налик на видљивог човека у његовом телу. На лицима светих анђела сијају лепота добродетељи и благодат Божија; ово је својствено и лицима најсветијих хришћана. А очајна злоба својствена је палим анђелима; њихова лица налик су окорелим лицима злочинаца и преступника међу људима. Тако кажу они који су видели Анђеле светлости и анђеле таме. Анђео и душа се називају бесплотнима јер немају тело; називају се духом јер су фини и у потпуности се разликују од предмета који чине материјални свет. Тако се називају и у обичном људском језику, и у Светом Писму, и у делима Светих Отаца; њихова материја је неупоредиво финија од материје земаљских предмета које ми можемо да видимо. У нашем обичном палом стању ми духове не видимо, али ако водимо пажљив, благочестив живот, осећамо њихов утицај на нас. Благодатно, живо, духовно осећање духова јесте њихово духовно виђење. Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се, чак и у Светом Писму и отачким делима, називају духом (дахом). Тако је Господ упоредио деловање Духа Светога са деловањем ветра. Ветар је на том месту Јеванђеља назван духом. Али у правом смислу те речи, само Бог је – Дух. Он се, као свесавршено Биће, својом природом у потпуности разликује од природе створења, ма како та створења у поређењу са другим створењима била фина и савршена. Нема бића које има исту природу као Бог! Стога осим Бога нема другог бића које је духовно по природи. “Бестелесним и нематеријалним Анђео се назива у поређењу са нама – каже свети Јован Дамаскин – јер у поређењу са Богом, јединим неупоредивим, све је грубо и материјално. Само Божанство је у строгом смислу речи нематеријално и бестелесно”. 3. 74-77
• Духовима је сасвим природно да имају чула; има их и људска душа, која по својој природи припада створеним духовима. Човекова чула припадају његовој души, а не телу, мада у време човековог земаљског живота делују кроз телесне удове. Кроз телесне удове делује читава душа, чак и њена словесна сила. Чула напуштају тело заједно са душом; тачније, душа када излази из тела носи са собом и чула која јој припадају. Када би чула припадала телу, остајала би у њему и по изласку душе, или би напуштала тело у друго време, а не управо у часу када га оставља душа. 3. 230 (в. МОЛИТВА, ПРИЧЕШЋЕ)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.