ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
– В –
 
ВАСКРСЕЊЕ ДУХОВНО
ВЕРА
ВЕЧНЕ МУКЕ
ВИЂЕЊА
ВИЂЕЊЕ ДУХОВНО
ВОЉА
ВОЉА БОЖИЈА
ВОЉА БОЖИЈА – Покорност вољи Божијој
ВОЉА СОПСТВЕНА
ВРАЏБИНЕ
 

---

 
ВАСКРСЕЊЕ ДУХОВНО
(в. СЈЕДИЊЕЊЕ, ПОБОЖНОСТ, РАЗУМ -ДУХОВНИ)
 
ВЕРА
 
” Ко не верује у Сина Божијег? He само онај ко Га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава; онај ко земаљску мудрост, непријатељску Богу, сматра за бога. 1. 495
• Без одбацивања самог [старог] себе човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха. 1. 496
• Вера је природно својство људске душе које је у њу посадио милосрдни Бог приликом њеног стварања. 1. 496
• Мртва вера и признавање Христа само невољним интелектуалним убеђењем може да припада и демонима! Таква вера послужиће верном само за још већу осуду на суду Христовом. Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе, Назарећанине? вапио је нечисти дух Господу Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији (Мк. 1,24). Вера у Јеванђеље треба да буде жива: треба веровати умом и срцем, исповедати веру устима, изражавати је и доказивати живо том. 1. 497
• Православна вера у Христа, запечаћена Светом Тајном Крштења, и сама је довољна за спасење, без дела, када човек нема времена да их саврши, јер Христос замењује човека, а заслуге Христове – људска добра дела.
Но, ако земаљски живот потраје, дела су обавезно потребна 1.499
• У догматима је – Богословље предато од стране Самог Бога. У одбацивању догмата је богохуљење, које се назива неверовањем; у искривљавању догмата је – богохуљење, које се зове јерес.
Када се ум који још није очишћен покајањем, који још блуди у мрачној области пада, који још није просветљен и вођен Духом Светим, усуди да сам од себе, сопственим слабим силама, из мрака гордости, расуђује о Богу, онда он неизоставно пада у заблуду. Таква заблуда је богохуљење. О Богу можемо да знамо само оно што нам је Он по Своме великом милосрђу открио.
Светим Тајнама хришћанске Цркве верни хришћанин се доводи до сједињења са Божанством, у чему је стварно спасење, печат вере делом вере, и одатле – примање залога вечних блага 1. 409
• Истинска жива вера, само ако је човек исповеда устима, пружа му спасење. Она је донела спасење разбојнику на крсту; путем покајања донела је спасење многим грешницима у последњим предсмртним тренуцима њиховог живота. 1. 501
• Сходно важности вере за дело спасења, и греси против ње имају посебну тежину на ваги праведног суда Божијег; сви су они смртни, то јест са њима је повезана смрт душе и прати их вечна погибија и вечна мука у адским безданима.
Смртни грех је – неверовање: он одбацује једино средство за спа сење веру у Христа.
Смртни грех је – одрицање од Христа: онога ко се одриче, он лишава живе вере у Христа, која се показује и садржана је у усменом исповедању.
Смртни грех је – јерес: он у себи садржи богохуљење, и онога ко је њиме заражен чини туђим истинској вери у Христа.
Смртни грех је – очајање: он представља одбацивање делатне, живе вере у Христа.
Исцелење од свих ових смртних грехова је – света, истинска, жива вера у Христа. 1. 502
• Они који су се обогатили живом вером у Христа, као окриљени прелећу преко свих невоља и свих тешких околности. Одушевљени вером у свесилног Бога, они у напору не виде напор, у болестима се не осећају болесно. За јединог делатника у васељени они сматрају Бога, Кога су учинили својимкроз живу веру у Њега. 1. 503 504
• Онима који Га љубе Он (Господ) шаље невоље, а одмах за њима – утехе. To што невоље бивају замењене утехама, а утехе невољама, рађа веру у Бога и смрт за свет. Вера узима човека за руку и поставља га пред Бога. Такав човек се уздиже изнад света: под његовим ногама је мрачни хаос сумњи, неверовања, заблуда и извештачених и уједно сујетних умовања, баш као што су под ногама онога ко се попео на врх високе горе облаци, литице, провалије и водопади који шуме и скакућу по стенама 6. 343
• Неке јеванђелске заповести нас уче да поступамобогоугодно; друге нас уче да се код утицаја споља држимобогоугодно. Теже је изучити ово друго него прво; али и прво ће бити на задовољавајући начин схваћено онда када душа изучи и прихвати друго. Неопходно је уверити се да Бог управља судбином света и сваког човека. Искуство живота брзо ће потврдити и утврдити ово учење Јеванђеља. Резултати прихватања овог учења вером јесу – смирена покорност Богу, удаљавање узнемирења, душевни мир и велика храброст. Ко на тај начин прима учење Јеванђеља, тај ће добити штит вере о који ће моћи да погаси све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ову веру Свети Оци називају делатном, за разлику од догматске. Она се у човеку појављује услед испуњавања јеванђелских заповести, расте у мери њиховог испуњавања, а вене и пропада у мери у којој се оне занемарују, и у своје време се, осењена благодаћу, преображава у живу веру, испуњавајући хришћанина духовном снагом којом свети Божији победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске(Јевр. 11,33-34). 5. 83-84
• Сматра се да је један од главних квалитета војсковође у биткама овога света то да не пада духом код сваког преокретања среће, него је непоколебив, као каменог срца, и у својој чврстини доноси најразумније и најкорисније одлуке, доводећи том чврстином у недоумицу своје непријатеље, слабећи њихову дрскост и надахњујући храброшћу сопствену војску. Овакав карактер војсковође бива разлог необичних успеха, па се изненада читав низ пораза и несрећа крунише одлучујућим победама и слављем. Такав треба да буде и ум – тај вођа у невидљивој борби против греха. Ништа, никакво искушење које дође од људи или демона, које се појави из пале природе, не треба да га узнемири. Извор непоколебивости и снаге нека буде вера у Бога, Коме смо се посветили на служење и Који је – свемогућ. Малодушност и смушеност рађају се од неверовања; но, чим подвижник прибегне вери – малодушност и смушеност ишчезавају као ноћна тама уочи свитања сунца. 5.148
• А изнад cвeгa узмите штит вере, о који ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивог(Еф. 6,16). Ове стреле, то су различита дејства демона у нама, која покрећу слабости наше пале природе: распаљивање срца гневом, разгоревање помисли и маштања, пориви за осветом, многобројна и оптерећујућа а углавном неостварива и бесмислена размишљања о супротстављању непријатељу, о победи над њим и његовом унижењу, као и о омогућавању себи поузданог и потпуно безбедног положаја. Онај ко је задобио веру, задобио је Бога да га покреће на делање и стао је изнад свих подвала, не само људских него и демонских. Онај ко је задобио веру, добија могућност да досегне истинску, чисту молитву, која није оштећена ни каквим бригама о себи, никаквим стрепњама, никаквим маштањима и сликама које уобразиљи подмећу лукави духови злобе. 5. 299-300 (в. УЗНЕМИРЕНОСЂ
 
ВЕЧНЕ МУКЕ
 
• Православна Црква учи да у вечности постоје двојаке муке, као и двојако блаженство: 1) унутрашње,произведене осећањима и помислима које се рађају услед сопственог положаја, и 2) спољашње, које производе спољашње околности. 3. 305
• Свето Писмо адске муке свуда назива вечним – то је учење које је света Црква стално проповедала и проповеда. Господ наш Исус Христос је ту страшну истину неколико пута потврдио у Јеванђељу. Најављујући одбаченим грешницима заједнички удео са палим анђелима, Он је објавио шта ће им рећи на Своме Страшном Суду: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41). По изрицању коначне пресуде људском роду, изгубљени ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 225,46). У причи о окрутном богаташу и убогом Лазару, Господ је посведочио да обитељи вечног блаженства и адске тамнице дели провалија велика,и да нема преласка ни из блаженства у муке, нити из мука у блаженство (Лк. 16,26). Црв адски не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9,48). Подземне тамнице представљају чудесно и страшно уништавање живота, уз његово истовремено очување. Та мо долази до потпуног прекида сваког делања и преостаје само страдање; тамо влада најљући међу боловима срца – очајање; тамо су плач и јауци што не доносе никакву утеху души коју раздиру; тамо су ланци и окови који се не могу скинути; тамо је непрозирна тама, без обзира на силан пламен; тамо је царство вечне смрти. 3. 124 125
 
ВИЂЕЊА
 
• Познато је да се истинским светима Божијим виђења дарују искључиво по благовољењу Божијем и дејством Божијим, а не човековом вољом и његовим сопственим трудом – виђења се дарују неочекивано, веома ретко, онда када за тим постоји нарочита потреба – по чудесном промислу Божијем, а не случајно. 1. 242
• Када се ради о гласовима и виђењима потребна је још већа опрезност, будући да је демонска прелест ту непосреднија и штетнија. Многе од светих и опитних отаца демони су обманули лукаво скривајући и облачећи своју лаж и таму у привиде истине и светлости; данас, међутим, људи могу да буду обманути још лакше и неприметније. Потребно је да се дугим опитом ум и срце науче на разликовање добра од зла, ма каква била маска испод које се зло скривало. Стога су свети оци заповедали почетницима да не верују никаквим гласовима и виђењима, да их одбацују и не примају, препуштајући ту ствар суду и вољи Божијој, а смирење да сматрају потребнијим за себе од сваког гласа и виђења. Јеванђеље је глас Христов. Слушајмо га и повинујмо му се.
Истинска духовна виђења и осећања припадају оном веку, потпуно су нематеријална и не могу се објаснити у сфери чула, материјалним речима – то је поуздано обележје истински Духовног. Глас Духа је нематеријалан. Он је потпуно разговетан, но нематеријалан; то је умни глас. Такође, сва духовна осећања су – нематеријална, невидљива, не могу бити растумачена и јасно пренета људским речима, а уједно могу се осетити, моћна су, надвладавају сва друга осећања и чине их пасивним, као да и не постоје; ко има духовни осећај, њему тај осећај објашњава оно што је материјалним речима необјашњиво.
Нижи степен виђења представљају она виђења која човек има услед неједења, неспавања и других облика исцрпљивања тела; таква виђења достижу не само људи подвижничког живота, него и многи порочни људи који су на неки начин исцрпили тело. Њихови телесни осећаји постижу некакву посебну изоштреност те они стога почињу да виде духове, чују гласове, осећају мирисе и смрадове. Ово стање је опасно, и многи, када су дошли дотле, пали су у прелест. 6. 230-231
• Свети оци подвижнику саветују, уколико му се догоде спољашња или унутрашња виђења, да се моли и да остане равнодушан, то јест да на њих не обраћа пажњу, сматрајући себе недостојним светог виђења. Они завештавају, с једне стране, да се виђења не одбацују, како се не би одбацивала светиња, a са друге – да се виђењу не поверује олако, па да се оно одмах призна за истинско, како се на тај начин не би пало у мреже лукавог духа, који се труди да превари и обмане подвижника не би ли га повредио и погубио. Понекад се тек доста времена након што виђење мине, кроз осећај у срцу, јавља објашњење које му треба приписати. Уопште, сви свети оци су приметили да оне које је Бог посетио истинским виђењем, сатана почиње да искушава лажним виђењима. 6. 547
• Оно што је нејасно… боље је остављати без тумачења, пошто покушај тумачења може да буде штетан за душу и да послужи као повод за неприметно увлачење себе у обману, јер се појављује расположење које је у стању да човека доведе до самообмане. 6.718
• Треба приметити да пали дух, желећи да овлада Хригстовим подвижником, не делује као господар, него покушава да придобије човекову сагласност за прелест коју му нуди, и тек по добијању сагласности овладава оним ко је сагласност изјавио. Описујући напад палог анђела на човека, свети Давид се врло тачно изразио када је рекао: У заседи је да зграби сиромаха да зграби сиромаха, да гa увуче у замку своју(Пс 9,30). Дух Свети, као Бог, делује самовласно: Он долази у време када смирени и самоунижени човек никако не очекује Његов долазак. Изненада мења ум и срце. Својим делањем Он обузима целокупну вољу и све способности човекове, и човек више није у стању да размишља о ономе што му се догодило. Када се у некоме појави благодат, она не показује ништа обично или чулно, него тајно учи ономе што човек никада раније није видео, нити могао да замисли. Тада се ум тајно учи узвишеним и скривеним тајнама, које, према божанском Павлу, људско око не може да види, нити ум да докучи сам по себи… Када није сједињен са Господом, људски ум расуђује сам по себи, сопственим силама А када се сједини са Божанским огњем и Духом Светим, онда сав бива испуњен Божанском светлошћу, сав постаје светлост, распламсава се огњем Свесветог Духа, испуњава се Божанским разумом, и немогуће му је да унутар тога огња мисли о било чему своме, или о ономе о чему би хтео. Тако је говорио преподобни Максим Кавсокаливит преподобном Григорију Синајском. Напротив, када је у питању демонско јављање, човеку се увек оставља слобода да расуђује о томе јављању да га прихвати или одбаци. To се види из покушаја демона да преваре свете Божије. Једном, док је преподобни Пахомије Велики пребивао у усамљености, изван вреве манастира, пред њега је стао ђаво у великој светлости, па му се обратио: “Радуј се Пахомије! Ја, Христос, дошао сам к теби као пријатељу своме!” Свети је размишљао у себи: “Христов долазак човеку сједињен је са радошћу у којој нема страха. У том тренутку ишчезавају све људске помисли. Ум се тада сав усмерава на посматрање. Но, ја сам се, видећи овога преда мном, испунио немиром и страхом: то дакле није Христос, него сатана”. Након таквог размишљања, преподобни се смело обратио прикази: “ђаволе! Иди од мене: проклет да си и ти, и твоје виђење, и подмуклост твојих лукавих замисли”. ђаво одмах ишчезе, испунивши келију смрадом. 5. 65-66 (а ДЕМОНИ – Чулно виђење, ПРЕЛЕСТ, СНОВИЂЕЊА)
 
ВИЂЕЊЕ ДУХОВНО
(в. ДЕМОНИ Духовно виђење демона, ЧОВЕК, БОГОМИСЛИЈЕ, СНОВИђЕЊА)
 
ВОЉА
 
• Бог гледа на човекову вољу. Од нас зависи да ли ћемо имати добру вољу. Бог ће дати средства и силу да се добре намере доведу до испуњења, ако је то Њему угодно, како би човекова добра намера била остварена на делу. 6. 657
• Није довољно да хоћемо, потребно је да наше хтење одговара вољи Божијој. Ми сада хоћемо, а Бог нам то припреми понекад после много година 6. 686
• …Она моја сопствена дејства, кроз која се пројављује моја воља и расуђивање, али ту вољу и то расуђивање, та дејства, ја уручујем вољи Божијој, молећи је да руководи мноме и да ме управља по Његовим премудрим и свеблагим циљевима. 6. 693
• …Многи су звани, али је мало изабраних (Лк. 14,24). Милосрдни Бог све призива ка спасењу, али је мало оних који My се покоравају. Сви ми спадамо међу оне који су позвани по неизрецивој љубави Божијој према нама, али сасвим мало нас спада међу изабране: јер укључивање у изабране препуштено је нашем сопственом избору. 4. 287 (в СЛАБОСТИ СВОЈЕ, ОКОЛНОСТИ, НАВИКА, СПАСЕ ЊЕ И САВРШЕНСТВО, МОНАШКИ ЗАВЕТИ)
 
ВОЉА БОЖИЈА
 
• Наша воља, у свом палом стању, непријатељски је оријентисана према вољи Божијој; у своме слепилу и непријатељству према Богу, она се стално супротставља вољи Божијој. Када њени напори остану безуспешни, она човека доводи до раздражености, негодовања, узнемирености, огорчености, унинија, роптања, хуле и очајања. У одрицању од сопствене воље ради следовања вољи Божијој, састоји се одрицање од себе које је заповедио Спаситељ, а које представља неопходни услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без његовог испуњења немогуће спасење, а тим пре хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој рекао је пророк (Пс. 29,6).
Воља Божија откривена је људском роду у Закону Божијем, a објавила нам ју је, пре свега, и то са нарочитом тачношћу и подробношћу, ваплоћена Реч Божија. Као недокучива за људски разум, она се прима вером. Изучавање воље Божије – то је напор испуњен радошћу и духовном утехом, но напор који је уједно повезан са великим невољама, патњама и искушењима, као и самоодбацивањем, умртвљавањем пале природе и спасоносним умирањем (за свеЂ. Тај напор је повезан са распињањем старог човека (Гал. 5,24; Кол. 3,9 10). Он захтева да телесно мудровање буде одбачено, погажено, уништено. Преображавајте се обновљењем ума cвогaкаже апостол да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија(Рим. 12,2). 5. 82-83
• Своју вољу не треба претпостављати вољи Божијој, него, учинивши са своје стране све што је потребно, остало препустити Богу. 6. 721.
• Све што не зависи од нас препустимо вољи Божијој, а оно што зависи од нас прилагодимо вољи Божијој, било испуњавањем, било покајањем због неиспуњавања. 6. 581
• Правилно и тачно испуњавање воље Божије немогуће је без познавања судова Божијих. Шта су – заповести Божије? To је воља Божија, објављена људима да би се њоме руководили у делима која зависе од њихове слободне воље. Шта су – судови Божији? To су дејства или допуштења воље Божије, на које човекова слободна воља нема никаквог утицаја. Очигледно да је за потпуно испуњење воље Божије од стране човека неопходно да човек заузме правилан однос и према заповестима и према судовима Божијим. 2. 78
• Свети Јован Златоуст и други Свети Оци, када је требало да говоре било о чему, трудили су се да беседу увек започну следећим речима: “Нека воља Божија буде над свим људима. Слава Богу за све што се догађа, чак и ако је тешко и горко”. Бог је многомилостив како у доброчинствима тако и у казнама Својим. До сваког хришћанина је да призна ту истину.
Неретко се догађа да се по промислу Божијем одузме нешто материјално и пролазно, a у замену се даје духовно и вечно. Људи везани за материјално и за пролазни живот тугују не схватајући да се на тај начин узводе ка драгоценом, вечном благу. Препуштање себе вољи Божијој доноси умирење и утеху срцу у свакој невољи. 6.797-798 (в. ВОЉА СОПСТВЕНА)
 
ВОЉА БОЖИЈА – Покорност вољи Божијој
 
• У односу према свемогућој и свесветој вољи Божијој у човеку, не може бити других одговарајућих осећања осим неограничене побожности и исто толико неограничене покорности. Из тих осећања, када их човек усвоји, настаје трпљење. 1. 329
• Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку. 6. 136
• He узнемиравајте се, него се у спокојству духа предајте вољи Божијој. Бог зна шта ради, и све што чини, чини по великој благости Својој, по најпремудријим и најнеистраживијим путевима провиђења Свога. Чешће себи говорите: “Нека буде воља Божија”. Нека се ваш ум и срце погружавају у ову умирујућу и свештену мисао. Нека буду задовољни њоме. Бог нека вас благослови и нека вам да познање истине и покорност Његовој светој вољи, услед чега се поја вљује душевни мир. 6. 597
• Треба молити Бога да Он над нама саврши Своју свету вољу, a не бити упоран у сопственој вољи, макар она била и добронамерна. 6. 710
• Читава земља једнако припада Богу и ја се у потпуности пре дајем Његовој вољи и вођству. За оне који су себе поверили Њему, Бог душекорисну ситуацију често уређује кроз сасвим супротне догађаје. Светитеља Тихона Вороњешког оптужили су за претерану ревност; због таквих оптужби био је принуђен да се удаљи у манастир где се удостојио нарочите милости Божије. У своме предсмртном завештању светитељ посебно приноси благодарност Богу за то што му је било даровано да се брижљивим покајањем припреми за прелазак у вечност. Ето шта је овај духовни муж сматрао за доброчинство Божије: прогонство са катедре и смирено пребивање у манастиру. Најисправнији могући став! 6. 797
• Све пролази, и добро и лоше, а ни човек ни демони не могу да учине оно што Бог не допусти. 6. 803
• Неопходно је смирити се пред нама несхватљивим путевима промисла Божијег, у свему што Он допусти на нас: како у личним тако и у заједничким стварима, како у грађанским тако и у духовним. Смирите се дакле под моћну руку Божију– саветује свети апостол Петар све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас(1. Пет. 5,6 7). Смиравати се треба према оном најбољем узору, што нам га Свето Писмо нуди кроз молитву тројице светих младића, који у Вавилону беху подвргнути тешком мучењу ради своје верности Богу и који су све што је од Бога допуштено, сматрали за последицу праведног Суда Божијег (Дан. гл. 3). Јер је потребно да до ђу саблазни – установио је Господ (Мт. 18,7), најавивши страшне несреће које треба да задесе оне што верују у Њега и читав људски род. Он је рекао: Гледајтв да се не уплашитв; јер треба све то да се збуде (Мт. 24,6). Ако је то тако, онда ми немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо било шта против суда Свеблагог, Премудрог и Свемогућег Бога. А предаваће вас рекао је Господ и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И сви ће вас омрзнути због имена мога(Лк. 21,16 17). Сваки ко вас убије мислиће да Богу службу приноси. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет(Јн. 16,2,33). Описавши и најавивши положај хришћана за време њиховог земаљског живота, положај који им је наменио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти(Лк. 21,18). To значи: о вама ће неуморно промишљати Бог, Он ће неуморно бдети над вама, држаће вас Својом свемоћном десницом, и стога каква год несрећa да вам се догоди, неће се догодити другачије него по Његовом допуштењу и по Његовој свесветој вољи, ради нашега спасења. Поуку ученицима поводом искушења која треба да их задесе у земаљском животу Господ је дао кроз одлучну и сасвим одређену заповест: Трпљењем својим спасавајте душе своје(Лк. 21,19). Признајте и исповедајте Бога као управитеља света; побожно, уз самоодбацивање, покорите се и предајте Његовој вољи; из те свести, из те покорности, појавиће се у вашим душама свето трпљење. Душа ће га препознати по миру који ће јој донети. Замреће у устима свака реч противљења путевима промисла Божијег, пред величанственошћу воље Божије умириће се свака мисао, као што је за себе и своје пријатеље рекао свети јеванђелист Лука: Умирисмо се рекавши: воља Господња нека буде (Дап. 21,14).
Треба знати да свака помисао која представља противречење и супротстављање промислу Божијем, потиче од сатане и његов је пород. Такву помисао, као богопротивну, треба одбацити чим се појави. Пример за ово дао нам је Господ: када је својим ученицима причао о страдањима која My предстоје и насилној смрти, апостол Петар је, покренут саосећањем својственом старом човеку, почеода гa одвраћа говopehu: Боже сачувај, Господе! To неће бити од Тебе!А Господ је, разобличавајући порекло Петрове мисли, одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него људско (Мт. 16,22 23). Зашто се наш дух узнемирује због промисла и допуштења Божијег? Зато што ми Бога не поштујемо као Бога; зато што My се нисмо покорили као Богу; зато што себи нисмо дали потребно место пред Богом; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. 5. 84-86 (в. ПРОМИСАО БОЖИЈИ, САМООДБАЦИВАЊЕ)
 
ВОЉА СОПСТВЕНА
 
• Преподобни Пимен Велики је говорцо: “Људска воља је гвоздени зид између Бога и човека, камен који удара против воље Божије. Ако је човек остави, онда може да каже: Богом мојим проћи ћу зид. Бог мој, праведан је пут Његов. Ако се пак са (људском) вољом сједини самооправдање, онда се човек квари и гине”. Под речју “самооправдање” треба подразумевати то, када деловање по сопственој вољи сматрамо за правично или праведно; ово служи као сигурно обележје растројства душе и скретања са спасоносног пута. 2. 358
• Сопствена воља човека води у искушења – мада њени наговори могу да изгледају добри, ми не можемо да видимо до каквих ће последица довести њено спровођење.
Само када се одриче сопствене воље, човек може да учествује у истинској молитви, која представља његово сједињење са Богом. Ово сједињење не може да се постигне без одрицања од своје воље, од своје правде и свога разума. 6. 841 (в. ВОЉА БОЖИЈА, ПОСЛУШАЊЕ)
 
ВРАЏБИНЕ
(в. ГРЕСИ СМРТНИ)