ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Ч
 
ЧАМОТИЊА
ЧИСТОТА
ЧИТАЊЕ
ЧИТАЊЕ ПСАЛТИРА
ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА
ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА
ЧОВЕК
Човеково назначење
ЧОВЕКОУГАЂАЊЕ
ЧУВАЊЕ УМА
ЧУВСТВА
ЧУДЕСА
 


 
ЧАМОТИЊА
(в ТУГА)
 
ЧИСТОТА
(в БЛУДНА СТРАСТ, ДОБРОДЕТЕЉИ, МОНАШКИ ЗАВЕТИ)
 
ЧИТАЊЕ
 
• Духовне књиге треба читати помало, да се ум не би презаситио. Са умом се догађа исто што и са желуцем, који, када се презасити, одвраћа се и од најбоље хране. 6. 685
• Као пример за то колико покварено душевно око штетно делује на наше спасење, навешћемо следеће, што смо на опиту видели: неки су се начитали романа, по њима су удесили свој ум и срце; касније, поражени било каквим неугодним преокретом у животу, или по сопственом унутрашњем пробуђеном наговору, или чак на под стицај милости Божије, ти људи су пожелели да воде благочестив живот. Тада се показала сва погибељност расположења које су стекли претходним читањем. Навикнутост на наслађивање сладострашћем, стално их је одвлачила од покајних осећања и водила у насладу сладострашћем, толико омражену пред Богом, која човекову душу чини неприступачном за Духа Светог, а лако приступачним обитавалиштем за сатану. Нарочито јасно то се примећује код женског пола. Оне жене које су читале много романа, а потом су се посветиле побожном животу, или чак подвижништву, углавном хоће да њихов нови живот такође буде роман; оне хоће да по расположењу своје душе буду – љубавнице! Хоће, јер их њихова воља, повређена неправилном употребом, насилно вуче ка усвојеном сладострашћу, док ум, ослабљен, помрачен, развраћен, поробљен мислима стеченим кроз читање, нема ни снаге ни способности да руководи вољом и да је уздржава од неправилног стремљења. Они који су се наситили читањем романа веома су склони самообмани и демонској прелести, јер су стекли укус за наслађивање сладострашћем, које може да делује не само на груб начин, него и на најфинији, неприметан за човека који још није са себе збацио јарам страсти. Један монах је током свог светског живота, не знајући колико је здравог расуђивања и опрезности потребно приликом подвргавања душе утисцима који остају да живе у њој, из пусте радозналости прочитао нека дела саставље на против хришћанске вере. Када је ступио у манастир и када је узео на себе разумни монашки подвиг, прихваћени утисци почели су да показују своје присуство у души кроз помисли сумње, недоумице и хуле, доказујући тиме да је душевно око запрљано општењем са мислима из области сатанине. 5. 362-363 (в. КЊИГЕ)
 
ЧИТАЊЕ ПСАЛТИРА
 
• (Псалтир) Читај једноставно, без журбе, не тражећи тајанствено значење и не поводећи се за њим ако се појави пред тобом. 6. 824 (в. ПСАЛМОПОЈАЊЕ, ПСАЛТИР)
 
ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА
 
• Хришћанин који живи у свету не треба да чита Свете Оце који су писали за монахе. Каква је корист од читања о добродетељима које се не могу испунити на делу? He може бити никакве користи, него само штета, која се састоји у томе што се у човеку пробуди маштање о духовном стању које њему никако не приличи. Ово маштање ће понекад да лажно наслађује уобразиљу умишљеним добродетељима, а понекад ће наводити на душу униније и очајање, када видимо да те добродетељи не можемо да испунимо, и свагда ће нас одвлачити од добрих дела која нам заправо доликују, те ће на тај начин чинити наш живот пустим и бесплодним. Хришћанин, чији је удео да живот проводи и оконча у свету, треба да чита Свете Оце који су писали за све хришћане уопште. 6. 375-376
• Ако књига даје савете о безмолвију и показује обиље духовних плодова, који се сабирају у дубокој пустињи, код почетника ће се обавезно појавити најсилнија жеља да се удаљи у усамљеност пустиње. Ако књига говори о безусловном послушању под руководством духоносног оца, онда ће се код почетника неизоставно појавити жеља за најстрожим животом у потпуној покорности старцу. Бог нашем времену није дао ни један ни други начин живота. Али књиге Светих Отаца које су о томе написане, на почетника могу да утичу тако силно, да се он, по своме неискуству и незнању, лако одлучи да остави место где живи и на коме има све услове да се спасе и да духовно напредује кроз испуњавање јеванђелских заповести, ради неостваривог сна о савршеном животу који се живописно и заводљиво изобразио у његовој машти. 5. 53
• Беседа и друштво ближњих снажно делује на човека. Беседа и познанство са ученим човеком доноси многа знања, са песником много узвишених мисли и осећања, са путником многа сведочанства о другим земљама и обичајима њихових народа. Очигледно је да беседа и познанство са светим доноси светост. С преподобним (= светим) бићеш преподобан (=свет, и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс. 17,26-27).
Од сада, током кратког земаљског живота који Свето Писмо није чак ни назвало животом него странствовањем, тражи познанство са светима. Желиш ли да на Небу припадаш њиховом друштву, желиш ли да учествујеш у њиховом блаженству? Од сада ступи у општење са њима. Кад изађеш из дома тела они ће да те приме код себе, као свог познаника, као свог пријатеља (Лк. 16,9).
Нема ближег познанства и нема тешње везе, од везе у јединству мисли и осећања, од везе са јединственим циљем (1. Кор. 1,10). Где је једномислије, тамо је свакако и једнодушност, тамо је свакако и један циљ, и једнак успех у постизању циља.
Усвоји себи мисли и дух Светих Отаца кроз читање њихових дела. Свети оци су достигли циљ – спасење. И ти ћеш, по природном току ствари, достићи тај циљ. Као једномишљеник и једнодушан са Светим Оцима, ти ћеш се спасити.
Небо је примило Свете Оце у своја блажена недра. Тиме је оно посведочило да су му угодне мисли, осећања и дела Светих Отаца. Свети Оци су своје мисли, своје срце и начин свога деловања изложили у својим делима. Дакле: дела Светих Отаца представљају тачно руководство ка Небу, посведочено од стране самог Неба!
Сва дела Светих Отаца састављена су на наговор или под утицајем Духа Светога. Чудесна је њихова сагласност, чудесно помазање! Онај ко се њима руководи без икакве сумње за руководитеља има Духа Светог.
Све земаљске воде стичу се у океан, и можда океан служи као почетак свих земаљских вода. Сва дела отаца сједињују се у Јеванђеље; сва имају за циљ да нас науче тачном испуњавању заповести Господа нашег Исуса Христа; свима њима је почетак и крај свето Јеванђеље.
Свети Оци уче како треба да се приступа Јеванђељу, како га треба читати, како га правилно схватати, шта погодује, а шта представља препреку његовом исправном разумевању. Зато се у почетку више прихвати читања Светих Отаца. А када те они науче како да читаш Јеванђеље тада већ претежно читај Јеванђеље.
Немој да мислиш да ти је довољно да читаш само Јеванђеље, без читања Светих Отаца! To је горда и опасна мисао. Боље пусти да те Свети Оци доведу до Јеванђеља, као своје љубљено дете које је посредством њихових дела добило своје основно васпитање и образовање.
Многи су ипак безумно и гордо одбацили Свете Оце, приступивши непосредно Јеванђељу, са слепом дрскошћу, са нечистим умом и срцем, те су тако пали у погубну заблуду. Њих је Јеванђеље одбацило: оно к себи пушта само смирене.
Читање отачких дела је родитељ и цар свих добродетељи. Читајући отачка дела учимо се истинском разумевању Светог Писма, правој вери, животу по јеванђелским заповестима, једном речју спасењу и хришћанском савршенству.
Због смањења броја духоносних наставника, читање отачких дела постало је главно руководство за оне који желе да се спасу и да чак достигну хришћанско савршенство.
Књиге Светих Отаца, по речима једнога од њих, налик су огледалу: огледајући се у њима пажљиво и често душа може да увиди своје недостатке.
Опет те књиге су налик богатој збирци лекарстава: у њој душа може да потражи спасоносни лек за сваку своју болест.
Свети Епифаније Кипарски је говорио: “Само поглед на свештене књиге подстиче на благочестив живот”.
Читање Светих Отаца треба да буде брижљиво, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас утврђивања (Приче. 11,15), посебно мрзи када тај глас долази од Светих Отаца. Тај глас разобличује подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, начин његовог деловања, стога се непријатељ против читања отачких дела наоружава различитим гордим и хулним помислима, трудећи се да подвижника гурне у сујетне бриге; да би га одвојио од спасоносног читања, он га напада унинијем, чамотињом и заборавношћу. На основу те борбе против читања Светих
Отаца ми треба да закључимо колико је за нас спасоносно оружје које ђаво толико мрзи. ђаво се силно труди да нам то оружје избије из руку.
Нека свако себи изабере отачку литературу која одговара његовом начину живота. Отшелник нека чита оце који су писали о безмолвију; монах који живи у општежићу оце који су написали поуке за монашка општежића; хришћанин који живи у свету Свете Оце који су своје поуке написали за све хришћане уопште. Нека свако, у коме год звању се налазио, црпи обиље поука из дела Светих Отаца.
Неопходно је свакако да литература одговара начину живота. Иначе ћеш се испунити мислима, можда и светим, али на делу неостваривим, које подстичу бесплодну делатност, само у области маште и жеља; дела побожности која одговарају твоме начину живота, исклизнуће ти из руку. He само да ћеш постати бесплодни машталац – твоје мисли, које ће се налазити у непрестаној противречности са кругом твојих дела, стално ће у твоме срцу рађати немир, a у понашању непостојаност, што ће бити тешко и штетно како за тебе, тако и за твоје ближње. Код неправилног читања Светог Писма и Светих Отаца, лако се може скренути са спасоносног пута у непроходне честаре и дубоке провалије, што се догодило многима. 1. 410-412 (в. КЊИГЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Читање отачких дела)
 
ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА
 
• Знај: Божанствено Писмо, када се неправилно схвата и тумачи, може да погуби душу. To je рекао свети апостол Петар о Посланицама светог апостола Павла, проширујући ту констатацију и на остале књиге Светог Писма (2. Пет. 3,16), што нарочито треба да се односи на Стари Завет, који је пун праслика, сенки, а затим и свештеног примрака. Опрезно се треба опходити са двосеклим мачем Светим Писмом. Свети Оци монасима почетницима саветују да се више баве читањем делатних отачких књига, у којима су детаљно објашњени монашки подвизи и показан пут ка правилном разумевању Светог Писма, него читањем самог Светог Писма. И ти следи тај свети и спасоносни савет отаца. 6. 299
• Према Светом Писму се односи побожно, како доликује истинском сину истинске Цркве; имај потребно поверење и поштовање према отачким делима. Исти Онај Дух Божији, Који је деловао у пророцима и апостолима деловао је и у светим учитељима и пастирима Цркве; сведок тога догмата је свети апостол: Постави Бог вели он у Цркви прво апостоле, gpyгo пророке, треће учитеље (1. Кор. 12,28).
Сходно речима апостола, речима Светог Писма и упутству Цркве – прво место у вашој благочестивој литератури треба да заузимају дела апостола. Међу делима апостола прво место заузима Јеванђеље. Да бисте Нови Завет правилно схватили, читајте свете учитеље Цркве, читајте и Псалтир, и друге књиге Старог Завета. Очишћујте себе јеванђелским заповестима и благочестивим подвизима. Сходно чистоти душе, њој се јавља Бог, открива јој се Реч Божија, за телесне очи прикривена непрозирном завесом људске речи. 6. 447
• Читање Откривења приводи к страху Божијем; уздржите се од тумачења те тајанствене књиге… 6. 534
• Никако себи не дозвољавајте да Јеванђеље и друге свештене књиге читате површно и брзо: читајте их без журбе и са пажњом. Приликом читања пазите на умереност. Умереност подстиче сталну жељу за читањем, док презасићеност читањем доводи до одбојности према њему. 6. 526 (в ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА, ПСАЛТИР)
 
ЧОВЕК
 
• Човече! Схвати своје достојанство.
Погледај шуме и њиве, широке реке, безгранична мора, високе горе, раскошно дрвеће, све звери и стоку по земљи, рибе и друга бића која лутају морским дубинама, погледај звезде, месец, сунце, небо: све је то за тебе, све је то намењено да служи теби.
Осим нама видљивог света, постоји још и свет невидљив телесним очима, који неупоредиво превазилази видљиви. И невидљиви свет је за човека.
Какво поштовање је Господ указао (ономе кога је створио) по образу Своме! Какво високо назначење му је унапред одредио! Видљиви свет је само – припремно предворје велелепнијег и пространијег обитавалишта. Ту, као у предворју, образ Божији треба да се украси завршним линијама и бојама како би добио најпотпунију сличност са својим најсветијим и најсавршенијим Изворником, како би у лепоти и раскоши те сличности ушао у одају у којој је на несхватљив начин присутан Изворник, као да је ограничио Своју неограниченост како би се показао својим љубљеним, разумним створењима. 2. 129
• Није човек на земљи ради игре! Ни ради забаве… Није неважно то што је Бог човека створио по Своме образу и подобију! Није неважно то што је Син Божији искупио палог човека Својом Крвљу! Треба ценити ту дарежљивост Божију! Треба ценити свесвету Крв Богочовекову! He цене је довољно они који својој вери посвећују пажњу само површно, у пролазу, док душу у потпуности посвећују сујетним, пролазним и пропадљивим забавама. He! Јер чак и они који су читав свој живот посветили Богу – ништа нису учинили, и нису принели ништа одговарајуће у поређењу са доброчинствима Божијим! Један, само један је достојан да стане пред Бога: дух испуњен скрушеношћу и смирењем. Једино то људско достојанство Сам Бог је признао као такво. У таквом расположењу наш дух може да стане онда када се уклони од сваке забаве. 6. 381-382
• Свети Оци стање након стварања називају природним, а стање после пада – неприродним (потприродним), а стање после искупљења – натприродним. 2. 363
• Одвајање придодатог зла од природног добра сопственим силама постало је немогуће за човека. Зло је проникло у сам основ човека; човек се зачиње у безакоњима, рађа се у гресима. Од самог свог рођења човек нема ни једно дело, ни једну реч, ни једну помисао, ни једно осећање, чак ни на најкраћи трен, у коме би добро било без веће или мање примесе зла. Ово је посведочено у Светом Писму, које говори о палим људима, да међу њима нема ниједног праведног: сви застранише и заједно неваљали посташе; нема гa који чини добро, нема баш ниједнога (Рим. 3,10-12). Указујући на своје пало стање свети апостол Павле говори: јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу мојему (Рим. 7,18). Овде се по телом не подразумева само људско тело као такво, него телесно стање читавог човека: његовог ума, срца и тела. И у Старом Завету телом је назван читав човек. Неће сеДух Мој рекао је Господ go века прети са људима, јер су тело (Пост. 6,3). У овом телесном (плотском) стању, као у свом телу, живе грех и вечна смрт. Апостол телесно стање назива телом смрти (Рим. 7,24) и телом греховним (Рим. 6,6). Ово стање се назива телом, плоти, телом смрти и греховним телом, зато што су у њему мисао и срце, који треба да теже духовном и светом, устремљени и прибијени само уз материјално и греховно, живе у материји и греху. Људско тело апостола, као што је свима познато, било је храм Духа Светога, било је прожето Божанском благодаћу и точило је из себе дејства Божанске благодати. На њега не могу да се односе изрази којима се тако верно описује телесно стање, у које је људска природа свргнута падом: А који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8,8), да би се уништило тело греховно (Рим. 6,6), ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим. 7,24).
Апостол одлично описује помешаност добра са злом у палом човеку, који је у чињењу добра препуштен сопственим силама; при томе зло се нужно појављује из природе, искривљује њено добро и обара замисли ума, који узалуд покушава да у храм душе уведе истинско служење Богу. Јер знамо вели апостол да је закон духован, a ја сам телесан, продан у ропство Гpexy. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу… тада то не чиним више ја, негo Гpex који живи у мени… Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку; али видим gpyгu закон у удима својим који се бори против закона ума мога, и поробљава ме законом Гpexa који је у удима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијем, а телом закону гpexa (Рим. 7,14 25). Под речју тело овде опет треба подразумевати телесно стање, којим се руше сви покушаји људског ума да испуни вољу Божију, све док човек пребива у палом стању, све док није обновљен Духом: Дух када се усели у човека ослобађа га ропства греху, разарајући тело греха, то јест телесно стање у човеку. Тако треба схватити и речи апостола: Тело и крв немогу наследити Царства Божијега (1. Кор. 15,10). Овде се под речима тело и крв подразумевају помисли и осећања која се рађају у палој природи и које човека држе у телесном стању по његовом уму, срцу и телу. Ово стање назива се старим човеком (Еф. 4,22), за кога апостол заповеда хришћанину да треба да га одбаци и да се обуче у новог човека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4,23 24). To је исто оно што је рекао и у Посланици Римљанима: Обуците се у Господа Исуса Христа (Рим. 13,14), и Коринћанима: Тако ћемо носити и слику небескога (човека) (1. Кор. 15,49). Познато је да је апостол био обновљен Духом и да је, покретан љубављу према ближњима, у име палог човека, који се труди да раскине греховне окове, исповедио о стању произведеном падом стању у коме човек, мучен злом које у њему живи, не може да не чини зло, чак и када би желео да чини добро. Такво виђење људског пада представља дар благодати Божије.
Свештеномученик Петар Дамаскин, набрајајући благодатна духовна виђења која се уму подвижника постепено јављају приликом његовог очишћења, међу таква виђења убраја и сагледавање пада коме је подвргнут људски род. 2. 364-366
• Грех је кроз пад постао некако природан човеку, постао му је толико својствен, да је Свето Писмо грех назвало животом човековим (Мт. 10,39) и да одрицање од греха постаје одрицање од себе; пали човек je у себе примио сатану који га је обмануо и постао је обитавалиште сатане. “Испоставља се, каже преподобни Макарије Велики, да унутар нас пребива и сам ђаво, који нас напада и поробљава.” Ово никако није произвољна осуда и маштање, него опитно познање, које добијају они што су се, како вели овај угодник Божији, искрено посветили Господу, тврдо пребивајући у молитви и непоколебиво се супротстављајући ђаволу који их напада. 2. 367-368
• Дубоко и тачно познање људског пада веома је важно за подвижника Христовог: само из тог познања, као из самог ада, он може молитвено, у истинској скрушености духа, да призива Господа, како учи свети Симеон Нови Богослов: “Боже и Господе свих! Који имаш власт над сваким дахом и душом, Који Једини можеш да ме исцелиш, услиши мољење мене грешног и силом Свесветог и Животворног Духа умртви и истреби змију која се гнезди у мени”. 2. 375-376 (а ДУХОВНОСТ, ДЕМОНСКИ НАПАДИ)
 
Човеково назначење
 
• Шта је то човек? На ово питање апостол људима одговара: Ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (2. Кор. 6,16). Свето Писмо свакога човека уопште назива домом, обитељи, сасудом. Онај човек који неће да буде дом Божији, сасуд Божанске благодати, постаје сасуд греха и сатане… Човек не може да не буде оно за шта је створен: он не може да не буде дом, да не буде обитавалиште, да не буде сасуд. Није му дато да пребива сам са собом, изван општења: за њега је то неприродно. Он може да буде сам са собом једино посредством Божанске благодати, у њеном присуству, уз њено деловање: без ње он постаје стран самом себи; због добровољног уклањања благодати из себе, због пренебрегавања Творчевог циља, он се и нехотице потчињава власти палих духова.
Човек постаје сасуд и обитавалиште Божије посредством хришћанства; то обитавалиште се уређује и украшава дејством Духа Светога: Ви се заједно уграђујете у обитавалиште Божије у Духу (Еф. 2,22). Човек жуди да удовољи Божанском циљу! Жуди да постигне достојанство које му је понудио Бог! To достојанство је приликом стварања човека било дар Божији; изгубљено падом, оно по искупљењу опет постаје дар Божији. Преклањам колена ceoja пишe апостол Павле Ефесцима пред Оцем Господа нашег Исуса Христа… да вам по богатству славе Ceoje gage силу, да ојачате Духом Његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3,14,16-17). Достојанство је даровао и озаконио Бог, одбацивање достојанства повлачи за собом вечну погибао. Останите у Menu, иЈа ћу у вама рекао је Спаситељ Својим ученицима хришћанима. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, a ви лозе. Ко остаје у Мени и Јау њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,4-6). Ако ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Сви изабраници Божији постали су храмови Божанства, како о себи говори свети апостол Павле: живи у мени Христос (Гал. 2,20). За људе који нису удовољили своме Божанском назначењу, он каже да нису оно што би требало да буду. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (у руском преводу Новог Завета: “Сем ако нисте оно, што би требало да будете”; 2. Кор. 13,5). За неудовољавање своме назначењу, апостол човеку најављује вечну несрећу. He знате ли каже он да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог тако што ће одступити од њега и предати га његовом сопственом стању пада, општења са палим духовима и последици тога вечном погребењу у адском огњеном бездану. Јер је храм Божији свет, а то сте вu (1. Кор. 3,16 -17). He само душе ваше, него је и тело ваше храм Духа Светога који је у вама, којега имате од Бога, будући да сте га примили у себе приликом Свете Тајне Крштења и нисте своји: Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији (1. Кор. 6,19 -20). Полазећи од ових сведочанстава Духа Светога, човека одређујемо овако: “Човек je по души и телу Богосаздани храм Божанства”.
Љубљеној браћи монасима и уопште свим хришћанским подвижницима, који желе да се подвизавају исправно, законито, сходно вољи Божијој, скрећемо пажњу на одредбу човека коју смо дали! Објашњење исправног подвига представља циљ наше убоге “Беседе”. Плод правилног подвига, прописаног Духом Светим, јесте обнављање подвижника Божанском благодаћу и усељавање Христа са Оцем Његовим и Духом у храм Његов – човека. “Оне који не осећају усељење Христово – рекао је један отац Свето Писмо назива неискуснима, то јест каже да не познају опитно хришћанство” (преподобни Марко Подвижник). Апостол позива служитеља Христовог на правилан подвиг као на нешто суштински неопходно: Ти се, дакле, злопати каже он као добар војник Исуса Христа. Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу (2. Тим. 2,3,5).
Природно је да учење Светог Писма о човеку оци Православне Цркве објављују и проповедају једногласно. “Ми смо дом Божији по речи пророчкој, јеванђелској и апостолској” рекао је преподобни Марко Подвижник. Свети Јован Златоуст каже: “Благодат Духа Светога чини нас саме, ако водимо благочестив живот, храмовима Божијим, и ми добијамо способност да се молимо на сваком месту. Наше Богослужење није онакво какво је било некада код Јевреја, где је у значајној мери било повезано са спољашњим околностима и захтевало је многе обреде. Онај ко је намеравао да принесе молитву тамо је морао да оде у храм, да купи грлицу, да има дрва и огањ, да позове жреца, да приступи олтару те да поврх тога испуни и многе друге прописе: овде нема ничег сличног; где год да се налазиш припремљени су ти и олтар, и жрец, и жртва. Ти сам си олтар, и свештеник, и принос”.
…Учење светог Јована Златоустог читамо и у узвишеним речима светог Исака Сиријског. Епископ Ниневије и отшелник у месопотамским пустињама, а потом у Египту, Исак појашњава то учење из опита светог подвижништва
“Усуђујем се да тврдим – каже Исак следујући за светим Павлом – да смо ми: храм Божији. Очистимо храм Његов, јер је Он чист, како би пожелео да се усели у њега. Осветимо га зато што је и он свет. Украсимо га свим добрим и чудесним делима. Окадимо га кадионицом – умирењем Бога испуњавањем Његове воље, као и чистом молитвом срца коју је немогуће задобити уз често општење са светом и учешће у његовим делима. Тада ће нашу душу осенити облак славе Божије и светлост Његове узвишености засијаће унутар срца.”
“Небо је унутар тебе, ако будеш чист: у самоме себи видећеш Анђеле са светлошћу њиховом, и Владику Њиховог са њима и унутар њих. Благо смиреномудренога је у њему самом. Оно је Господ”…
Свети Исак сагласно другим оцима учи да се Христос засађује у наша срца Тајном Светог Крштења, као семе у земљу. Тај дар је сам по себи савршен; али ми га или развијамо или гушимо, судећи по томе како проводимо живот. Из тог разлога овај дар у свој својој раскоши сија само у онима који су себе обрадили јеванђелским заповестима, и у мери у којој су то учинили.
Преподобни Макарије Велики се у својим дубоким беседама веома често обраћа савршеним хришћанима да би им објаснио назначење које је човеку дао Творац. Он стално говори о човеку као о обитељи, храму, сасуду и Престолу Божанства:
“Благоизволео је Небески Отац да обитава у свакоме ко верује у Њега и моли My се (Јн. 14,21,23). Тако је изволело безгранично милосрђе Очево! Тако је угодно недокучивој љубави Христовој! Такво је благовољење неизрециве благости Божије”.
“Унутрашњи човек је једно живо биће, које има свој лик и облик: унутрашњи човек је приличје спољашњег човека. To је најважнији и најдрагоценији сасуд, јер је за Њега Бог благоизволео више него за ма које створење.”
“Престол Божанства је наш ум и, обрнуто, престол ума је Божанство и Дух. Слично томе, након што је Адам преступио заповест, на његово срце, ум и тело, засели су сатана, власти и силе таме. Господ је дошао да би разорио њихово царство, примио је тело од Дјеве и срушио духове злобе који су седели у телу са њихових престола: из разума и мисли у којима су обитавали. Господ је очистио савест, Он је од разума, помисли и тела начинио Свој престол.”
“Наша природа може да буде у општењу са демонима и лукавим духовима једнако као и у општењу са Анђелима и Духом Светим; она бива храм сатане и храм Духа Светога. Дакле, браћо, преиспитајте вашу савест: са ким се налазите у општењу, са Анђелима или са демонима? Чији сте ви храм и обитавалиште, Божије или ђавоље? Каквим благом је испуњено ваше срце, благодатним или сатанским? Као што дом, оскврњен смрадом и нечистотом, треба најпре добро очистити па тек потом украсити и испунити свакојаким миомирисима и благом, тако треба да очистимо и срце, како би уместо сатане дошао Дух Свети у починуо у душама хришћанским.” 11.10-16 (в. ЖИВОТ ЗЕМАЉСКИ, ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ, СВЕТОСТ, СЈЕДИЊЕЊЕ, БОГООПШТЕЊЕ)
 
ЧОВЕКОУГАЂАЊЕ
 
• Правилна љубав према ближњем састоји се у испуњавању јеванђелских заповести у односу на њега, а никако у испуњавању прохтева ближњег, нити у деловању према нагонима палог срца, према рачуну и схватањима лажно названог разума. Испуњавање јеванђелских заповести у односу на људе њима је углавном несхватљиво и не прија им: они траже и захтевају да се испуњава њихова воља, да се удовољава њиховим страстима. To они називају љубављу, и ту љубав, испуњену лицемерјем, лукавством и обманом синови света приносе онима који су им потребни за њихово земаљско, телесно напредовање. Ту неправилну љубав, то изопачење љубави, ту мржњу прикривену маском љубави, Свето Писмо назива човекоугађањем. Човекоугађањем се уништава не само љубав према Богу, него чак и сећање на Бога. Бог разасу кости човекоугодника (Пс. 52,7) сву силу душе, без чега не може бити непоколебива ни једна добродетељ. Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов вели апостол (Гал. 1,10). 4. 260
• Синови света, болесни од самољубља и потчињени тој страсти, љубав према ближњем изражавају тако што без размишљања испуњавају сваку његову жељу. Ученици Јеванђеља љубав према ближњем изражавају кроз испуњавање свесветих заповести Господа свога у односу на ближњег. Удовољавање људским жељама и прохтевима они сматрају за душепогубно човекоугађање и плаше га се једнако колико се плаше и клоне самољубља. Самољубље је изопачење љубави према самоме себи; човекоугађање је изопачење љубави у односу на ближњег. Самољубив човек погубљује себе, а човекоугодник погубљује и себе и ближњег. Самољубље је жалосна самообмана; човекоугађање је још горе, јер и ближњега чини учесником у тој само обмани. 4. 264-265 (в. ДУХОВНИШТВО)
 
ЧУВАЊЕ УМА
 
• Ко не обраћа пажњу на чување свога ума, тај не може да буде чист срцем, и неће се удостојити да види Бога. Ко не пази, тај не може да буде сиромашан духом, не може да плаче и рида, нити да буде кротак и смирен, нити гладан и жедан правде, нити милостив и миротворац, нити прогнан правде ради. Уопште, рећи ћу: немогуће је задобити ма коју добродетељ на било који други начин осим пажњом. Стога треба да се постараш око ње више но око било чега другог, како би на делу стекао оно о чему ти говорим. 2.152 (в. ТРЕЗВЕНОСТ)
 
ЧУВСТВА
(в. ДУША, ДЕМОНСКИ НАПАДИ)
 
ЧУДЕСА
 
• He би требало тек тако прећи преко тежње која се среће у савременом хришћанском друштву – тежње да се виде и да се чак творе чудеса. Њу је потребно брижљиво размотрити. Свети Оци веома оспоравају тежњу да се чине чудеса: јер она показује самообману која живи у души и влада њоме, засновану на умишљености и сујети.
…Они који желе да чине знамења, желе то по телесној распаљености, по наговору страсти које разумеју, иако им се можда чини да се руководе ревношћу за дело Божије. У таквом стању самообмане и узбуђења налазе се и они који желе да виде знамења. 4. 316-318
• Страшна је несрећа одсуство истинског Богопознања у човеку: он дела ђавоља прима као дела Божија.
Уочи другог доласка Христовог, када хришћанство, духовно знање и расуђивање до крајности пресахну међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаћв знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Нарочито ће сам антихрист обилно да точи чудеса, да поражава и задовољава њима телесно мудровање и неукост. Он ће им дати знамење са небеса које траже и ишчекују. Његов долазак, вели свети апостол Павле, збиће се по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасили (2. Сол. 2,6-10). Незнање и телесно мудровање, када виде та чудеса, никако се неће зауставити да би поразмислили: одмах ће их прихватити због сродности свога духа са њиховим у својој заслепљености дејство сатане ће признати и исповедити као највећу пројаву силе Божије. Антихрист ће бити примљен врло журно и непромишљено. Људи неће схватити да његова чудеса немају никакав добар, разуман циљ и никакво одређено значење, да су туђа истини, преиспуњена лажима, да представљају чудовишну, свезлобну и бесмислену глуму, која покушава да задиви, доведе у недоумицу и самозаборав, да превари, обмане, привуче привидом раскошног али испразног и глупог утиска који оставља.
Није чудно што ће одступници од хришћанства антихристова чудеса да приме без противречења и са одушевљењем, јер они су непријатељи истине, непријатељи Бога: на време ступивши у општење са сатаном по духу, они су себе припремили за отворено и делатно примање посланика и оруђа сатане, његовог учења и свих његових дела. Дубоку пажњу и сузе заслужује то што ће антихристова чудеса и дела довести у недоумицу и саме изабранике Божије. Узрок силног утицаја антихристовог на људе састојаће се у његовој адској покварености и лицемерју, којима ће се вешто прикрити најужасније зло у његовој необузданој и бестидној дрскости, уз најобилније садејство палих духова, и на крају у способности чињења чудеса, макар и лажних, али задивљујућих. Људска уобразиља није у стању да себи представи таквог злочинца какав ће бити антихрист; људском срцу, чак и изопаченом, није својствено да поверује да би зло могло да достигне такав степен, какав ће достићи у антихристу. Он ће раструбити о себи, као што су то чиниле његове претече и праслике, назваће се проповедником и обновитаљем истинског Богопознања; они који не схватају хришћанство, видеће у њему представника и поборника истинске религије и придружиће му се. Он ће загрмети, назваће себе обећаним Месијом: васпитаници телесног мудровања дочекиваће га са клицањем; видевши његову славу, моћ, генијалне способности и најшири развој, прогласиће га за бога, постаће његови следбеници. Антихрист ће се показати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином; њега ће признати као таквога и покориће му се због његове узвишене добродетељи они који палу људску правду сматрају за правду, и нису је се одрекли ради правде Јеванђеља. Антихрист ће људском роду да понуди успоста вљање највећег земаљског благостања, понудиће почасти, богатство, раскош, телесне удобности и насладе; они који траже земаљско прихватиће антихриста и назваће га својим владиком. Антихрист ће пред људским родом, попут заводљивих позоришних представа, открити призоре задивљујућих чудеса, необјашњивих за савремену науку. Језивошћу и дивотом својих чудеса он ће изазвати страх, задовољиће неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољиће људску сујету и гордост, задовољиће телесно мудровање, сујеверје, довешће у недоумицу људску ученост; сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђили од руковођења светлошћу Божијом, биће наведени на покорност лукавоме (Отк. 13,8).
Знамења антихриста јављаће се првенствено у ваздушном простору: сатана првенствено господари у тој области (Еф. 2,2; 6,12). Знамења ће деловати понајвише на чуло вида, очаравајући га и обмањујући. Свети Јован Богослов, сазерцавајући у откривењу догађаје у свету, каже да ће антихрист чинити велика дела, да ће учинити да и огањ са небеса силази на земљу пред људе. На то знамење Свето Писмо указује као на највеће знамење антихристово, а место тог знамења је ваздух: то ће бити величанствен и страшан призор. Знамења антихристова допуниће дејство његовог лукавог понашања: уловиће већину људи да га следе. Противници антихриста биће сматрани за бунтовнике, непријатеље друштвеног добра и поретка, биће подвргнути батинању и казнама. Лукави духови, разаслани по васељени, подстицаће у људима опште, највише мишљење о антихристу, опште усхићење, неодољиву привлачност к њему. Свето Писмо је у многим цртама предсказало сву тежину последњег гоњења хришћанства и суровост гонилаца. Као одлучујућа и одређујућа црта служи назив који Свето Писмо даје том ужасном човеку: звер (Отк. 13,1), док је пали анђео назван аждајом (Пост. 3,1; Отк. 12,3). Оба назива тачно изражавају карактер непријатеља Божијих. Један делује више тајно, а други више јавно; али звери, која је слична свим зверима и сједињује у себи њихову разнолику окрутност, аждаја даје силу своју и престо свој и власт велику (Отк. 13,2). Настаће страшно искушење за свете Божије: лукавство, лицемерје и чудеса гонилаца појачаваће се како би их преварили и обманули; фино смишљени и лукаво прикривени притисци и прогони, као и неограничена власт мучитеља довешће их у веома тежак положај; мали број њих изгледаће ништавно у поређењу са читавим људским родом, што ће њихово мишљење чинити сасвим неважним; њихова ће судбина бити општи презир, мржња, клевете, прогони и насилна смрт. Само уз нарочиту помоћ благодати Божије и под њеним руководством, изабрани Божији моћи ће да се супротставе непријатељу Божијем, да пред њим и пред људима исповеде Господа Исуса.
…Уочи Другог доласка Христовог биће знаци на сунцу и месецу и звездама, и ужас од хуке морске и валова (Лк. 21,25). Како та знамења разликовати од антихристових, јер ће и он дати знамења на сунцу, месецу, звездама и у ваздуху? Прва знамења биће истинска, чиме се у потпуности разликују од антихристових, јер су његова заправо појаве које обмањују чула. Знамења антихриста чиниће антихрист и његови апостоли. Знаци на сунцу и месецу и звездама весници доласка Христовог – појављују се сами од себе, без икаквог посредовања Небеска светила испуњавају своје назначење, са којим су, по заповести Творца, заблистала на небу. Она су то назначење већ испуњавала: преко чудесне звезде приликом рођења Христовог, или приликом распећа Богочовека, када се сунце у подне прекрило тамним покровом мрака. Свети јеванђелист Матеј каже да ће кад мине патња коју је произвела владавина антихриста, одмах наступити долазак Христов, и да ће почети одатле што ће се сунце помрачити, и месец неће дати светлости своје и звезде ће пасти са неба. Та светила ће остати на својим местима, примећује Теофилакт Охридски, али ће се помрачити и људском погледу чиниће се да су ишчезла са небеског свода због обиља небеске светлости којом ће се озарити свет, спреман да дочека Господа у слави Његовој.
Учење о чудесима и знамењима које смо овде изложили, усуђујемо се да назовемо учењем свете Православне Цркве, учењем њених Светих Отаца. Суштинска потреба за тачним и по могућству детаљним излагањем тога учења је очигледна. Истинска знамења потпомагала су истинско Богопознање и спасење које оно пружа; лажна знамења потпомагала су заблуде и погибао коју оне доносе. Дејство знамења која ће савршити антихрист биће нарочито широко и силно, и завешће несрећне људе да посланика сатане приме као Бога. С друге стране, благочестиво сазерцавање чудеса која је савршио Господ наш Исус Христос је поучно, утешно и спасоносно за душу. Каква света једноставност у њима! Како је посредством њих Богопознање постајало лако за све људе! Каква благост у њима, какво смирење! Каква необорива сила убеђења! Сазерцавање чудеса Христових узводи нас ка Речи, Која је – Бог… Знамења која су обавила своју службу, оставила су поприште служења, препустивши деловање суштинском Делатнику – Речи, Која је делатна и остаће делатна до краја света, као што је Сама и објавила за Себе: Ево, Ја Сам са вама у све дане дo свршетка века (Мт. 28,20). Након што је посвуда пре стало савршавање знамења, којима је била праћена сетва хришћанства кроз проповед апостола и равноапостолних мужева, знамења су на појединим местима савршавали изабрани сасуди Духа Светога. Временом, са постепеним слабљењем хришћанства и опадањем узвишеног хришћанског морала, било је све мање знаменитих мужева. На крају, они су потпуно ишчезли, док су људи изгубивши побожност и поштовање према свакој светињи, изгубивши смирење, али сматрајући себе недостојнима не само да савршавају знамења, него и да их виде жедни чудеса више него икада раније. Ми се постепено приближавамо оном времену када треба да се открије широка позорница многобројних и задивљујућих лажних чудеса, која ће у пропаст да одвуку оне несрећне васпитанике телесног мудровања, који ће тим чудесима бити заведени и обманути.
Оживљавање душе Речју Божијом производи живу веру у Христа. Жива вера као да види Христа (Јевр. 11,27). Пред њеним погледима хришћанство, остајући тајна, постаје откривено; остајући недокучиво, оно постаје јасно и схватљиво, а не више закривено оном густом и непрозирном завесом којом је заклоњено од мртве вере. Њему више нису потребна знамења, јер је потпуно задовољно знамењима Христовим и највећим од њих, круном знамења, Речју Његовом. Жеља да се виде знамења служи као показатељ неверовања, и знамења су дата неверовању како би га обратила у веру. Приљубимо се уз Реч Божију читавом својом душом, сјединимо се са њом у један дух, и знамења антихриста неће више чак ни привлачити нашу пажњу. Са пренебрегавањем и презиром према њима ми ћемо одвратити од њих наше по гледе, као од демонске позорнице, као од дела избезумљених непријатеља Божијих, као од наругивања Богу, од смртоносног отрова и заразе. Запамтимо следећу нарочито важну констатацију, извучену из опита подвижнике делатности. Све демонске појаве имају ту особину, да је чак и најмање обраћање пажње на њих опасно; сама таква пажња, допуштена без икаквог саосећања са појавом, може да остави најштетнији утисак и да донесе тешко искушење.
…Богопознање, жива вера, благодатна смиреномудреност, чиста молитва – припадају духовном разуму; они су његови саставни делови. Напротив, непознавање Бога, неверовање, заслепљеност духа, гордост, самоувереност и умишљеност – својствени су телесном мудровању. He познајући Бога, не прихватајући и не разумевајући средства која Бог нуди за задобијање Богопознања, то мудровање изналази сопствени, погрешни и за душу погубни пут за достизање Богопознања, сходно свом општем расположењу: оно тражи знамење са небеса. 4. 296-331 (в. ПУТ ПОДВИЖНИШТВА)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.