ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
– Х –
 
ХЛАЂЕЊЕ
ХРАБРОСТ
ХРАМ БОЖИЈИ
ХРИШЋАНСТВО
Стање хришћанства
ХУЛА
 

---

 
ХЛАЂЕЊЕ
 
• Искушења, промене и хлађење, према учењу Светих Отаца, били су својствени свим подвижницима; не треба се томе чудити, но се ваља потрудити да се из њих изађе покајањем и молитвом: молитва је огањ, и онај ко је моли не може да се не загреје; а хлађење је сведочанство повлачења или слабљења тог огња, који се услед дејства покајања лако поново пали. 6. 825 (в. ПРОМЕНЉИВОСТ, НЕ ПОСТОЈАНОСТ)
 
ХРАБРОСТ
(в ПРОМИСАО, ПАТЊЕ, САМОЉУБЉЕ, ВЕРА)
 
ХРАМ БОЖИЈИ
(в. МОЛИТВА ЦРКВЕНА)
 
ХРИШЋАНСТВО
 
• Вечно, суштинско и духовно достојанство наше састоји се у томе што смо хришћани. Цена за коју смо то достојанство добили је непроцењива. Апостол нам каже: Јер сте купљени скупо, по цени која превазилази сваку другу: најдрагоценијом Крвљу Христовом. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији (1. Кор. 6,19-20). Као што је за свакога од нас дата иста цена, тако је и наше духовно достојанство једнако. Нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3,11). “Велико је то, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин, што се називам хришћанином и монахом, као што си рекао, Господе, једноме од слугу Твојих, да је велико ако се назове именом Твојим. Мени је то веће од свих царста ва земаљских и небеских, да не будем одвојен од називања најслађим Именом Твојим.” Ово достојанство захтева од нас да се са поштовањем односимо према њему, како бисмо се услед тога са поштовањем односили и према себи, као према сасудима у којима се чува непроцењиво драгоцено благо, као према храмовима Божијим. Ми смо дужни да брижљиво чувамо себе од сваког зла, као од за нас понижавајуће прљавштине, и да презиремо све телесне вредности, као ништавне пред нашим духовним достојанством и њему несвојствене. Таква треба да буде света гордост обновљене природе, како је рекао преподобни Исаија Отшелник: она нека ограђује природу од моралног унижења! Прекрасно, узвишено природно својство презира према греху у палој природи се претворило у презир према ближњима, у порочну умишљеност, самољубље и гордост. 4. 396-397
 
Стање хришћанства
 
• Очигледно је да се хришћанство – тај тајанствени духовни дар људима – удаљава из незаинтересованог људског друштва, на начин неприметан за оне који не маре за своје спасење. To човек треба да увиди како га они који глуме побожност не би обманули својом глумом. А када се то увиди, треба да одвратимо поглед од жалосног призора, да не бисмо подлегли пороку осуђивања ближњих, него поглед треба да усмеримо на себе, потрудивши се око сопственог спасења, јер милост Божија још дарује могућност спасења онима који желе да се спасу. 6. 761
• Свето Писмо сведочи да ће хришћани, попут Јудеја, почети постепено да се хладе према откривеном учењу Божијем; они ће почети да пренебрегавају обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву пажњу ће да усмере на свој земаљски живот; у том расположењу, они ће се бавити побољшавањем свога положаја на земљи, као да је тај положај вечан, и развијањем своје пале природе ради удовољавања свим повређеним и изопаченим захтевима и жељама своје душе и тела. Разуме се, таквом људском усмерењу стран је Искупитељ, који је човека искупио за блажену вечност. Таквом усмерењу својствено је одступање од хришћанства. Одступање ће настати, по пророштву Светог Писма (2. Сол. 2,3). У раслабљивању хришћанства учествоваће и монаштво: уд тела не може да не прихвати учешће у немоћи која је погодила читаво тело. Ово су предсказали свети монаси древних времена, по надахнућу Духа Светога Који је у њима обитавао. Када се хришћанство до крајности умањи на земљи, тада ће се окончати живот света. 1. 455-456
• Право велиш, да је милост Божија то што су неки Промислом Божијим издвојени из општег стремљења масе на посебна места, као на острва, са којих се морска бура види и чује само онда када житељи острва оставе његову дубину, дубина је: пазити на себе, и приближе се обали како би сазнали шта се догађа на мору светског живота. Та милост (доброта) Божија објављена је и у Светом Писму (Пс. 30,20-22). Свети Оци су најавили да ће се у последња времена они који се спасавају сакрити од људских погледа и да ће поћи путем смиреног делања, клонећи се осуђивања одступника, предајући се вољи Божијој и суду Божијем, побожно се клањајући пред допуште њима Божијим.
Нема од кога да се очекује обнова хришћанства! Сасуди Духа Светога коначно су се посвуда исушили, чак и у манастирима, тим ризницама побожности и благодати, а дело Духа Божијег може се подржати и обновити само Његовим оруђима. Милосрдно дуготрпљење Божије отеже време и одлаже коначни расплет за невелики остатак оних који се спасавају, док они који труле и који су готово сатрулили, достижу пуноћу распадања. Они који се спасавају треба то да схвате и да користе време које им је дато на спасење, јер је време скраћено и ни за кога од нас прелазак у вечност није далеко. 6. 550
• Видео сам људе побожне и у свету и у манастирима. Ти људи су крајње ретки и то са веома оскудним знањем, а други имају помешане појмове јер у мед доливају катран, то јест читају оце Православне Цркве, а не остављају ни лажне светитеље мрачног Запада. И остварује се руска пословица: “Кап жучи у чаши меда”. Напоље с тим! 6. 593
• Што време више одмиче, то је теже. Хришћанство се, као дух, на начин неприметан за сујетну гомилу која служи свету, али веома приметан за оне који пазе на себе, удаљава из људског рода, препуштајући га његовом паду. Који буду у Јудеји, нека беже у гope. 6. 556
• У свету ћете патити најавио је Спаситељ Својим ученици ма али не бојте се, јер Ја сам победио свет. И ево! To предсказање Спаситељево збива се над Његовим следбеницима током хиљаду осамсто педесет две и по године. Али патње које су задесиле мало стадо Христово током целог тог временског периода веома су различите. Најпре је било јавно гоњење против хришћана: земаљско странствовање свих дванаест главних апостола Христових, изузев Јована Богослова, окончано је насилном смрћу. Касније се то јавно гоњење претворило у нешто деликатније, које није било толико упадљиво за свакога, али је било потпуно јасно за умове очишћених: гонитељи од хришћана више нису захтевали одрицање од Христа, него примање јереси, која је за душу једнако погубна као и одрицање, то јест нису тражили отворену безбожност (нечестије), него неправославност (злочестије). Даље гоњење постало је још префињеније: вера у Христа остављена је на вољу, али је одбачен живот по заповестима Христовим, а прихваћен је живот који им је противан, услед чека вера никако не може да пређе од уводне у делатну, а тим пре не може да пређе у живу, то јест духовну. Вера без дела вере, то јест без испуњавања заповести Христових, мртва је. И сами уводни појмови о њој остају за човека крајње мрачни и замршени, јер нису објашњени њему и у њему делањем, тачније Духом Светим. У данашње време ми у том стању замршености и помрачености видимо многе који себе сматрају хришћанима, па чак и учитељима Цркве Христове: од њих један не верује у чудеса Христова, набројана у Јеванђељу, други пак верује у само један део учења Христовог, док други одбацује; неко не верује да постоје демони, други опет мисли, не умејући да разликује дела вере од дела природе, да ће се сви спасити због својих добрих дела и тако даље, и тако даље Из тог разлога се веома ретко од људи може чути истинска реч Божија, док се лажна чује врло често. Глад да се чује реч Божија неупоредиво је тежа од свих других искушења која су икада била допуштена на хришћане. Али и то је по допуштењу Божијем, и треба да се подноси са преданошћу вољи Божијој. 6. 517-518
• Према стању у коме се налази Црква треба се односити мирно, али се оно уједно мора и разумети. To је допуштење Свише, које ми не можемо да схватимо. Старац Исаија ми је говорио: “Разуми време. He очекуј добар поредак у општем саставу Цркве, него се задовољи тиме што је људима који желе да се спасу то посебно омогућено”. 6. 769-770 (в. ГРЕХ, ПОКАЈАЊЕ, ПАТЊЕ)
 
ХУЛА
(в. ХУЛНЕ ПОМИСЛИ, БОГОХУЉЕЊЕ, ЈЕРЕТИЦИ)