ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Ф
 
ФАРИСЕЈСТВО
 


 
ФАРИСЕЈСТВО
 
• Потрудимо се да представимо фарисеја, позајмљујући његову слику из Јеванђеља, како би свако ко погледа то чудовишно изображење, могао пажљиво да се чува, по завештању Господњем, од квасца фарисејскога (Мт. 16,6): то значи од фарисејског начина размишљања, од њихових правила и њиховог држања.
Задовољавајући се испуњавањем спољашњих религиозних обреда и чињењем неких видљивих добрих дела, која нису страна ни незнабошцима, фарисеј улизички служи страстима које стално покушава да прикрије и које у значајној мери не види и не признаје у себи, а које га чине потпуно слепим у односу на Бога и целокупно Божанско учење. Познање, а потом и виђење дејства душевних страсти у себи омогућава се покајањем; али фарисеј је затворен за покајна осећања. Како може да се скруши, умили и смири срце које је задовољно собом? Неспособан за покајање, он није у стању да види светлост заповести Божијих, које просвећују очи ума. Иако се бави читањем Светог Писма, иако у њему види ове заповести, он се у својој помрачености не задржава на њима: оне измичу његовим погледима и он их замењује сопственим мудровањем, бесмисленим и изопаченим. Шта може бити чудније и неумесније од фарисејског мудровања поменутог у Јеванђељу! Ако се ко куне храмом, то није ништа тврдили су фарисеји а ко се куне златом храмовним, крив је (Мт. 23,16). Остављајући испуњавање заповести Божијих, које чине суштину Закона, фарисеј тежи ка детаљном испуњавању спољашњих ситница, макар то било уз очигледно нарушавање заповести. Свете заповести Божије, у којима је живот вечни, фарисеји су потпуно занемаривали, потпуно су их заборављали! Дајете десетак говорио им је Господ од метвице, и од копра, и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и веру… Вођи слепи, који оцеђујете комарца а камилу прождирете (Мт. 23,23-24).
Најскривенија од свих душевних страсти је сујета. Ова страст се више од других маскира пред људским срцем, пружајући му задовољство које се често доживљава као утеха савести, као Божанска утеха. Управо сујетом је заквашен фарисеј. Он све чини ради људске похвале; он воли да и његова милостиња, и пост, и молитва имају сведоке. Он не може да буде ученик Господа Исуса Који је Својим следбеницима наредио да пренебрегавају људску славу и да иду путем понижења, лишавања, страдања… Мисао о небеској, духовној слави, о слави Божијој, вечној, о самој вечности, нема приступ његовој души која се вуче по земљи, по земаљском праху и трулежи. Фа рисеј је среброљубив. Његово срце је тамо где је његово благо. Тамо је вера његова, тамо је нада његова, тамо је љубав његова! Устима, крајем језика он исповеда Бога, а срцем га одбацује. Никада не осећа присуство Божије, не види промисао Божији, не зна опитно шта значи страх Божији. За његово срце Бога нема, нема ни ближњих. Он је сав од земље, сав телесан, сав у власти душевних страсти оне га покрећу, управљају њиме, вуку га ка сваком безакоњу; он живи и делује једино из самољубља. У тој души подигнут је идол “ја”. Идолу се непрестано кади тамјаном, непрестано му се приносе жртве. Како у тој души може да се сједини служење свесветом Богу, са служењем гнусном кумиру? Та душа је у страшној запуштености, у страшном мраку, у страшном мртвилу. To је мрачна пећина у којој обитавају само дивље звери или чак пре љути разбојници. To је гроб украшен споља, за чулне људске очи које је тако лако обманути, a унутра испуњен мртвим костима, смрадом, црвима, свачим нечистим и богомрским.
Будући да је туђ Богу, фарисеј има потребу да се пред људима показује као служитељ Божији; будући испуњен свим безакоњима, он има потребу да се људима представља као да је испуњен добродетељима; стремећи ка томе да удовољи својим страстима, он има потребу да своје поступке учини споља доличнима. Фарисеју је неопходна маска. Он никако не жели да буде заиста благочестив и добродетељан, него само хоће да га људи сматрају за таквог, па се стога облачи у лицемерје. Све је у њему намештено, све је у њему унапред смишљено! Дела, речи, читав његов живот, све представља непрестану лаж. Његово срце, као мрачни ад, преиспуњено је свакоја ким страстима, свакојаким пороцима, непрекидним мучењем. Управо то његово адско срце одише против ближњег нечовечношћу, убиственим осећајем саблазни и осуђивања Фарисеј који се труди да испадне праведан пред људима, будући у души чедо сатане, узима из Закона Божијег неке црте и украшава се њима како неопитне очи у њему не би препознале непријатеља Божијег, него да му се повере као пријатељу Божијем и тако постану његова жртва. Фарисеј не осуђује зло у ближњима, нити порок, нити нарушавање Закона Божијег. He! Како може да осуђује зло коме је друг и миљеник? Његове стреле усмерене су на добродетељ. Али, да би био прецизнији, он клевеће добродетељ, приписујући јој зло, саблажњавајући се на то зло, и док наоко побеђује зло, он убија омраженог слугу Христовог. 1. 414-416
• Како је ситничав и злонамеран осећај саблажњености! Фарисеј се претвара и уз цепидлачење се држи форме Закона, док суштину његову гази. Фарисеју мрачни и слепи! Чуј шта ти вели Господ: милости хоћу. Кад увидиш недостатак ближњег, нека се твоје срце смилује над њим: он је уд твој! Немоћ коју данас примећујеш код њега, сутра може да постане твоја немоћ. Ти се саблажњаваш само зато што си горд и слеп! Дичиш се собом зато што испуњаваш неке спољашње одредбе закона; презиреш и осуђујеш ближње, код којих примећујеш сваки ситан преступ, а не примећујеш испуњавање великих, скривених добродетељи, омиљених Богу, а непознатих твом надменом, гневном срцу. Ниси се довољно загледао у себе; ниси видео себе: само зато не сматраш себе за грешника. Зато се није скрушило твоје срце, није се испунило покајањем и смирењем; зато ниси схватио да је и теби једнако као и свим другим људима потребна милост Божија и спасење. Страшно је не сматрати себе за грешника! Исус се одриче онога ко себе не сматра за грешника: Нисам дошао вели Он да позовем праведнике, него грешнике на покајање. 1. 409 -410
• Отров, који је потпуно затровао поступке фарисеја, састоји се у томе што они сва дела своја чине да их виде људи (Мт. 23,5). Основ њиховог деловања је тражење људске славе; средство за достизање тог циља је лицемерје. Лицемерје сачињава карактер фарисеја. Господ је лицемерје назвао квасцем њиховим (Лк. 12,1). Целокупно делање фарисеја прожето је лицемерјем; суштина сваког њиховог дела је лицемерје. Лицемерје, које се рађа од сујете, то јест од тражења људских похвала и славе код људи, својим успесима храни сујету. Када пак сујета достигне зрео узраст, тада се њено дејство из нагонског претвара у постојано стремљење; тада од сујете настаје безумна и слепа страст – гордост. Гордост је смрт душе у духовном погледу: душа обузета гордошћу није способна ни за смирење, ни за покајање, ни за милосрђе, нити за било какве друге духовне мисли или осећања, који пружају живо познање Искупитеља и приближавају човека Њему. Да бисмо одвратили од себе страшни отров који доноси фарисејски квасац, потрудимо се, по завештању Јеванђеља (Мт. 6), да заповести Божије испуњавамо једино ради Бога, брижљиво скривајући то испуњавање од разорних људских погледа. На земљи делајмо ради Бога и неба, а не ради људи! Делајмо и ради људи, али не с тим да од њих измамимо похвалу за себе, него да им истински помогнемо и пружимо корист, за шта они често растргну своје добротворе, као што глупе и свирепе звери често растргну оне који их обилазе и хране. Тако су поступили са светим апостолима и многим другим угодницима Божијим.
Неуморно следимо за собом, примећујмо своје погрешке и недостатке! Молимо Бога да нам открије наш пад и огреховљеност! Постојано стремљење ка испуњавању воље Божије мало помало уништиће у нама задовољство собом и обући ће нас у блажено сиромаштво духа. Обучени у ту свету благодатну одећу, ми ћемо се научити богоугодном стајању пред Богом, због кога је смирени цариник похваљен у Јеванђељу.
Молећи се Богу из дубоке и искрене свести срца о својој грешности, ми ћемо добити опроштај грехова и обиље истинских добара, пролазних и вечних: јер свако ко се смирава, узвисиће се свемоћном и свеблагом десницом Господа Бога, Творца и Спаситеља нашег. 4. 27-28 (в ЛУКАВСТВО, СПОЉАШЊЕ ДЕЛАЊЕ, БЕЗОСЕЋАЈНОСТ)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.