ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
Р
 
РАДОСТ ДУХОВНА
РАЗУМ ДУХОВНИ
РАЗУМ ПАЛИ
РАЈ
РАСЕЈАНОСТ
РАСКОЛ
РАСКОШ
РАСПАЉЕНОСТ
РАСПУШТЕНОСТ
РАСУЂИВАЊЕ ДУХОВНО
РЕВНОСТ ТЕЛЕСНА И ДУХОВНА
РОПТАЊЕ
 


 
РАДОСТ ДУХОВНА
(в. ДОБРОДЕТЕЉИ, КРСТ, МОЛИТВА)
 
РАЗУМ ДУХОВНИ
 
Зато неће устати (васкрснути) безбожници на суду, нити грешници у савету праведних (Пс. 1,5). Безбожници не учествују у првом васкрсењу (Отк. 20), које је свети Јован описао у Откривењу, у духовном васкрсењу које се савршава током земаљског живота, када се сведелатни Дух дотакне душе и обнови је за нови живот. Душа васкрсава и оживљава за Божански живот! Њен ум и срце се просвећују, постајући причасници духовног разума. Духовни разум како га одређују духоносци – јесте осећај бесмртног живота. Сам тај разум је – обележје васкрсења. Напротив, телесно мудровање је невидљива смрт душе. Духовни разум је дејство Духа Светога. Он види грех, види страсти у себи и другима, види своју душу и душе других, види мреже кнеза овога света, обара сваку помисао која насрће на разум Христов, одбацује грех од себе, у коме год облику да се приближи: јер духовни разум је Царство, светлост Духа Светога у уму и срцу. Неће васкрснути безбожници за духовно расуђивање! To расуђивање је савет само праведних, оно што припада само њима. 2.11
• “Постоји разум који претходи вери – рекао је свети Исак Сиријски – и разум који се рађа од вере. Разум који претходи вери је природни разум; разум који се рађа од вере је – духовни разум.” Све док дејствује вера, дотле у човеку сија духовни разум. Када вера престане да дејствује, напушта се деловање према учењу Јеванђеља, a почиње деловање према сопственим схватањима и наговору срца. Разум силази са висине духовног стања у телесно стање, а осећај благости напушта срце, да би у њега ушле страсти раздражене својим претходним изгнанством, док мир бива замењен разноликим узнемирењима. Онај ко je у својој души испитао овде изложена супротстављена стања, опитно ће познати суштинску важност Господње поуке, опитно ће познати повезаност вере са духовним разумом и милошћу. У савезу тих добродетељи састоји се обнова и спасење човека. 4.194 (в. РАСУђИВАЊЕ, МИСАО, МУДРОСТ)
 
РАЗУМ ПАЛИ
 
• Лажно названи разум, то је начин размишљања и просуђивања које је ум усвојио након човековог пада. Као последица пада, он има карактер самообмане, а као последица лажи и обмане он не прима Истину – Христа; пошто високо цени све земаљско, а земља је место изгнанства палих, он је противан вери и духовном разуму који се од ње рађа, разуму који на све земаљско гледа очима путника у пролазу. Предмет лажно названог разума је само пролазно и пропадљиво. Када његов предмет постане вечно и духовно, онда су његови судови сасвим неосновани и погрешни. Он је лишен просвећености свише, која објашњава духовне предмете; за његове сопствене снаге, без откривења, ти предмети су потпуно недоступни; туђа светлост у њему, светлост је мрачних духова лажи. Сва његова сведочанства пружају му телесна чула која су повређена падом. Чак и када му оно што је чулним очима невидљиво постане на неки начин доступно, нпр.помоћу магнетизма, он тиме само умножава своје заблуде, појачава своју помраченост и самообману, јер пребива у лажи, као онај ко је стекао лажна схватања. Његови следбеници налазе се у непрестаној међусобној несагласности, противречећи једни другима и сами себи. Он од човека не захтева добро владање, напротив – оставља му слободу да греши. Он себе сматра господарем света, због чега одбацује Промисао Божији, ако не увек на речима, онда на делу увек. Он у себи садржи начело безбожности, које представља суштину сваке заблуде, откривајући се у њој више или мање. Коначно, он представља негативно богатство палих духова и оних људи који се налазе у општењу са палим духовима. 2. 146 (в. МУДРОСТ, УЧЕНОСТ СВЕТСКА)
 
РАЈ
 
• Богонадахнути писац Књиге Постања (пророк Мојсије) каже: И насади Господ Бог врт (градину) у Едему на истоку; и онде намести човека којега створи (Пост. 2,8). Сагласно овој повести писца Књиге Постања и Сам Господ је објавио да је Царство, или земља вечног блаженства, припремљено за људе од постања света (Мт. 25,34).
Paj ce налази на истоку; такав je његов положај у односу на земљу. Ово саопштење је очигледно прилично неодређено и непотпуно; али недовољно је само онима који све желе да измере и објасне једино у односу на себе, у односу на круг дејства својих чула, и у односу на видљиви свет… Рај се налази на истоку и према сведочанству Светог Писма и према сведочанству светог Предања Цркве. Свети Јован Дамаскин каже: “Царства земаљска, појте Богу, попевајте Господу, Који седи на небесима небеса на истоку (Пс. 67,33-34); још je у Писмо речено: И насади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде намести човека којега створи (Пост. 2,8), а када је човек преступио Његову заповест, изгнао га је и настанио наспрам рајског врта изобиља (Пост. 3,23-24), односно на западу. Зато се дакле, желећи повратак у древну отаџбину и усмеравајући погледе ка њој, Богу клањамо на исток… Када се вазносио на небо, Господ је узлазио према истоку и апостоли су му се клањали на исток; тако ће Он опет доћи, на исти начин на који су га видели да усходи на небо (Дап. 1,11), баш као што је Сам и рекао: Као што муња излази од истока и сине go запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24,27). Њега, дакле, очекујући да дође, ми се клањамо према истоку. To je пак незаписано предање апостола, јер они су нам предали и много тога незаписанога” (Тачно изложење вере православне). Свети Јован Дамаскин вели да је из истог разлога, то јест зато што се рај налази на истоку, скинија Мојсијева имала завесу и очистилиште на истоку; и да је племе Јудино, као најдостојније части, јер је из њега требало по телу да дође Господ наш, било постављено са источне стране током пута Израиљаца кроз пустињу у обећану земљу; у знаменитом храму Соломоновом двери Господње налазиле су се са источне стране; Господ, када је био распет гледао је према западу, стога се ми, окрећући погледе ка Њему, клањамо на исток. Новозаветни православни храмови подижу се са олтаром на истоку; приликом савршавања молитвословља изван храма увек се окрећемо ка истоку; сахрањујући наше покојнике, окрећемо их лицем ка истоку, наспрам рајског врта изобиља, у нади на васкрсење, у нади на повратак у рај. Преподобни Симеон Дивногорац и неки други угодници Божији који су се удостојили узношења у рај, пронашли су га на истоку.
…Научени од Светог Писма и Светих Отаца, ми рај сматрамо за место непорочне насладе, у које је био смештен Адам, у које се и данас смештају душе многих праведних људи, где ће по васкрсењу бити смештени многи угодници Божији са својим телима – која ће по природи одговарати онима који су њима. Рај је материјалан, али је његова материја фина, као што су фине душе, као што је фина била материја тела Адамовог пре но што се оденуо у кожне хаљине, као што ће фина бити и васкрсла тела праведника, по узору на прослављено тело Господа нашег Исуса Христа. “Рај – вели блажени Теофилакт Охридски – јесте насеље духовног покоја.” По речима овог учитеља Цркве рај је био материјалан; Адам га је видео, плодове рајског дрвећа употребљавао је као храну, веселећи се у њему духовно. У тај рај, у древно наслеђе и отаџбину човекову, узведен је разбојник који је на крсту исповедио Господа. Свети Макарије Велики каже: “Надземаљски и горњи Јерусалим, где је Рај”.
Земља служи као нека слика раја. Свето Писмо је јорданским водама орошену најплодоноснију содомску долину, пре но што је опустела, поредило са рајем Божијим (Пост. 13,10). Ако је и земља пре свога проклетства била сасвим другачија но што је видимо данас, када je у стању хаоса и осуђена да буде спржена, какав је тек онда био рај, који обиљем својих красота и благодати неупоредиво превазилази земљу. Тако је рај видео свети Андреј Јуродиви! Он је приповедао о рајској реци, о плодовима и цвећу, о рајским птицама и њиховом чудесном појању, о рајској виновој лози и о дрвећу за које је говорио да се не може упоредити ни са каквим земаљским дрвећем, јер га је засадила Божија, а не људска рука. Ово се односи и на све друге предмете који чине префињену и раскошну рајску природу. Угодник Божији је за себе причао да је ходио по рају задивљено сазерцавајући његове красоте, и да је од сазерцавања његових красота и најобилнијег утицаја благодати којима је рај преиспуњен доживљавао неописиво одушевљење и падао у најсладоснији занос. Сасвим схватљиво стање! Земаљске лепоте одушевљавају онога ко их посматра чистим оком ума, онога ко у њима почиње да сагледава несагледиву силу и премудрост Творца тим пре чудесне рајске красоте у потпуности треба да привуку човека на сазерцање, на виђење Бога у делима Његовим и да се посматрач од таквог виђења испуњава непропадљивом духовном насладом. Сви описи раја код светих сагласни су међу собом. 11. 36-40
• За људе који су задобили небеско богатство свети Макарије Велики каже: “Њихови суграђани, то јест душе светих и Анђели са дивљењем говоре: ‘Велико су богатство стекла наша браћа која живе на земљи’. Они (та земаљска браћа небожитеља), одлазећи из овог света, имајући Господа са собом, са великом радошћу иду ка житељима неба; ови пак, који обитавају са Господом, примају их и одводе у благовремено припремљене обитељи, полажући на њих драгоцене и славне одежде”.
Преподобни Григорије Синаит, позивајући се на оне који су видели рај и причали о њему, каже да је рај ниже небо и да је преиспуњен миомирисним вртовима које је засадио Бог; да је дрвеће тих вртова стално покривено цветовима и плодовима; да посред раја тече река која га натапа и дели се на четири реке. Ту реку спомиње и Свето Писмо: А вода вели оно тецаше из Едема натапајући врт, и оданде се дељаше у четири реке (Пост. 2,10). Свети пророк Давид такође спомиње воду која се налази изнад небеса (Пс. 148,4).
…Апостол Павле је био узнесен у рај, и потом до трећег неба да ли у телу, да ли изван тела, не знам вели он – и тамо чу неиска зане речи, које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12,3-4). Рајска природа, небеска лепота, и изобиље благодатног блаженства толико превазилазе сву земаљску раскош и лепоту, да је свети апостол, за описивање онога што је видео у свештеној екстази, употребио следеће изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који гa љубе. А нама Бог откри Духом Својим (1. Кор. 2,9 -10). 3. 81-82
 
РАСЕЈАНОСТ
 
• Велики Пимен је говорио: “Почетак зала је расејаност”. 6.268
• Ум који је подлегао утицају забаве, наставља да осећа тај утицај и дуже време након што се удаљио од забаве. Потребно је мирно подносити такво стање и трудити се да се ум одвуче од забаве у сећање на смрт и суд Божији. 6.177 (в. ЗАБАВЕ, НАСЛАДЕ, БЕЗОСЕЋАЈНОСТ)
 
РАСКОЛ
 
• Расколом се назива нарушавање пуног јединства са светом Црквом, али уз тачно очување истинског учења о догматима и Светим Тајнама. Нарушавање јединства у догматима и Светим Тајнама је већ јерес.
 
РАСКОШ
 
• Почетници не треба раскошно да уређују келију, то јест да у келију уносе раскошне предмете и предмете којима се удовољава различитим прохтевима. Раскошно уређена келија привлачи ум и срце почетника, одвајајући их од Бога. Осим тога, овим се подстичу маштања, која представљају препреку за духовно напредовање 5.18
 
РАСПАЉЕНОСТ
 
• He заваравајте се! Људску распаљеност не сматрајте за дејство Божанског огња. Многи су погрешили и пали у погубну самообману. Из стања распаљености поникле су безбројне заблуде које су земљу испуниле лажним учењима. Иза тих мрачних облака скривено је од света сунце правде. По плодовима њиховим познаћете их рекао је Спаситељ за лажна учења и лажне учитеље Где је распаљеност тамо нема истине, из тога не може произићи ништа добро, ништа корисно: ту кључа крв, ту се дими, и лажно названи разум подиже своје ваздушне замке. Кротост и смирење чије је деловање праћено некаквом фином хладноћом, али потом се јавља кроз безбројне добре плодове сведоци су непатвореног, истинског и Божанског добра. 6. 420-421
• He жури у животу и не распаљуј се пролазним поривима, него живи умерено и постојано, делајући плачем, “који – како је рекао велики Пимен – дела и чува”, а може се додати и лечи спотицања до којих дође на путу живота. 6. 822 (e. РЕВНОСТ, ДЕЛА, МОЛИТВА ИСУСОВА Распаљеност)
 
РАСПУШТЕНОСТ
(в. ДРСКОСТ)
 
РАСУЂИВАЊЕ ДУХОВНО
 
• Свети Василије Велики каже: “Сваком делу треба да претходи расуђивање – без расуђивања и добро дело претвара се у зло, због превремености и неумерености. Када се пак расуђивањем одреди време и мера добру, онда се појављује чудесни добитак”. 2. 259
Мир Христов, који превазилази сваки ум и који обитава у светима Божијим, одмах ће разобличити сваку противничку помисао која се појави, каквом год маском праведности да се та помисао прикрива (Фил. 4,7). Свети Јован Лествичник у Слову о духовном расуђивању о помислима, страстима и добродетељима, каже да се духовно расуђивање јавља од неупрљане савести и чистоте срца (осећања); код почетника при напредовању оно представља познање свога пада и своје греховности; код средњих (по напредовању) оно одваја истинско добро од природног и од зла, како отвореног, тако и онога које је прикривено маском добра; коначно, код савршених духовно расуђивање исијава од Духа Светога и осветљава начин на који зло делује у другим људима 2. 409
• Ако у наше време – време сиромаштва, глади и мрака у духов ном погледу – још постоје монаси који имају донекле истинско духовно расуђивање, то су они сасвим малобројни који су, будући просвећени умном молитвом Исусовом, детаљно спознали своје страсти, дејства лукавих духова и, коначно, дејство Духа Божијег, које отпочиње изливањем у душу свештеног мира у Христу. Ко пак уз светлост умне молитве није увидео своје страсти, препознао деловање лукавих духова и окусио шта је то мир Христов, који ум, душу и тело сједињује у једно, тај незна ништа о духовном расуђивању, мада мисли да га има, јер је обузет сујетом… Уз пристојно понашање може се имати и природно и делатно расуђивање или разум, образован наукама и читањем, како о томе веома основано расуђује преподобни Григорије Синајски; али то још није духовно расуђивање! Од таквог разума духовно расуђивање је далеко као небо од земље, и превазилази га као што светлост сунца превазилази трепераву светлост ноћних небеских светила. 6. 252-253
• Свети Јован Лествичник на следећи начин описује дар духовног расуђивања, који се од Бога шаље искључиво монасима који иду путем смирења и смиреномудрености: “Уопште, сматра се да је расуђивање тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана”. 5. 86
• Преподобни Касијан Римљанин нам саопштава следеће сјајно учење светог Антонија Великог о духовном расуђивању. Једном су се код тог угодника Божијег сабрали старци из околних пустиња и манастира и током дугог ноћног разговора разматрали су која добродетељ чува монаха од самообмане и ђавољих мрежа. Једни старци указивали су на пост и бдење, јер се њима мисао очишћује и задобивши чистоту, лакше може да се приближи Богу. Други су истицали нестицање и презир према имању, јер се помоћу те мисли, растргнувши узе најразличитијих земаљских брига, подвижник лако усваја од стране Бога. Неки су предност дали милостињи, ослањајући се на речи Господње: Ходите благословени Оца Mojeгa; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Саслушавши сва њихова мишљења Велики Антоније је одговорио: “Све што сте рекли и потребно је и корисно за оне који траже Бога; али тим добродетељима не може се дати одлучујућа предност стога што видимо многе који проводе живот у посту и бдењу, који су се удаљили у пустињу и чувају најстроже нестицање, који су разделили све своје имање на милостињу и због тога доспели у крајње сиромаштво, да би потом несрећно отпали од добродетељи, склизнули у греховни живот, па и у само одступање од вере. Шта је било разлог њиховог душевног растројства? По моме мишљењу ништа друго до то што нису имали дар расуђивања. Расуђивање учи човека да се у свему клони прекомерности и да иде царским путем. Оно не допушта ни да човек буде поткраден са десне стране прекомерним уздржањем, нити да да буде оборен са леве претераним попуштањем телу. Оно је за душу као око и светиљка, по учењу Јеванђеља које каже: Светиљка је телу око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити (Мт. 6,22-23). Тако и јесте! Расуђивање, разматрајући све помисли и дела човекова, удаљиће сваку лукаву мисао и намеру која није угодна Богу и удаљиће од нас прелест… Мати и чуварка свих добродетељи је – расуђивање”. Са овим речима и мишљењем Великог Антонија сагласили су се и други оци.
Духовно расуђивање се задобија читањем Светог Писма, првенствено Новог Завета, и читањем Светих Отаца чија дела одговарају начину живота који води хришћанин… Неопходно је да читање буде праћено животом: Будите пак творци речи, а не само слушаоци, варајући сами себе (Јак. 1,22). Неопходно је да живот одговара ономе што се чита, како се то могло остваривати на делу, уместо да само буди бесплодну машту која доводи у стање распаљености и самообмане. Светилник је ногама мојим реч Твоја, и светлост стазама мојим (Пс. 118,105) каже Свето Писмо, називајући ногама деловање уопште, стазама – појединачне поступке хришћанина, а светлошћу – духовно расуђивање. Приликом изучавања закона Божијег, уз сопствени труд око испуњавања тога закона потребно је да се усрдном и смиреном молитвом измоли благодатно озарење свише. 4. 205-207 (в. ДЕМОНА ЧУЛНО ВИЂЕЊЕ, ДЕМОНА ДУХОВНО ВИЂЕЊЕ, ДОБРО, РАЗУМ ДУХОВНИ)
 
РЕВНОСТ ТЕЛЕСНА И ДУХОВНА
 
• Треба се добро пазити телесне ревности, која споља делује благочестива, a у ствари је неразумна и штетна за душу. Светски људи и многи монаси, по своме незнању, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени источници умишљеност и гордост. Ову ревност они величају као ревност по вери, по побожности, по цркви, по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличавању због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног реда и поретка. Обманути лажним схватањем ревности, не благоразумни ревнитељи, предајући јој се, мисле да подражавају Свете Оце и свете мученике, заборављајући за себе да нису свети него грешни. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, разобличавали су их по заповести Божијој и по својој обавези, на подстицај Духа Светога, а не на подстицај својих страсти и демона. Ко се пак одлучи да самовољно разобличује брата или да му приговори, тај јасно показује и доказује да себе сматра благоразумнијим и бољим од онога кога разобличава, да делује покретан страшћу и обманут демонским помислима. Треба имати на уму Спаситељеву заповест: А зашто видиш трун у оку брата cвoгa, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемеру, извади најпре брвно из ока cвoгa, па ћеш онда видети да извадиш трун из ока брата cвoгa (Мт. 7,3-5). Шта је то брвно? To je телесно мудровање, дебело као брвно, које у потпуности одузима способност и исправност моћи вида коју је Саздатељ даровао уму и срцу. Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих. Он о себи и другима суди онако како сам себи делује и како му се ближњи чине споља, по његовом телесном мудровању – погрешно, зато га је Реч Божија сасвим тачно назвала лицемером.
По исцелењу себе Речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин добија правилан поглед на своје душевно стање и душевно стање ближњих. Телесно мудровање, поражавајући величином греха ближњега, увек доноси немир, а неретко и погубљује, и никада не доноси и не може да донесе корист, јер нема никакво дејство на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на душевну повреду ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Треба приметити да по задобијању духовног разума недостаци и погрешке ближњег почињу да се чине сасвим неважним, јер су искупљене од стране Спаситеља и лако излечиве покајањем а то су исте оне погрешке и недостаци који су се телесном разуму чинили бескрајно великим и значајним. Очигледно, њима је управо телесно мудровање, будући само као брвно, придавало тако огроман значај.
Телесно мудровање у ближњем види такве грехе којих у њему уопште нема: из тог разлога су они који би се повели том неразумном ревношћу често падали у клевету ближњег и постајали оруђе и игралиште палих духова. Преподобни Пимен Велики је причао да је неки монах, заведен ревношћу, био подвргнут следећем искушењу: видео је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио против помисли која га је терала да заустави грешнике, да би их коначно, побеђен, гурнуо ногом и рекао: “Престаните!” Тада се испоставило да су у питању два снопа.
Ако хоћеш да будеш верни и ревносни син Православне Цркве, онда то треба да постигнеш испуњавањем јеванђелских заповести у односу на ближњег. He усуђуј се да га јавно разобличаваш! He усуђуј се да га учиш! He усуђуј се да га осуђујеш и прекореваш! Јер то је дело не вере, него неразумне ревности, умишљености и гордости. Пимена Великог су упитали “Шта је то вера?” Велики је одговорио: “Вера се састоји у томе да се пребива у смирењу и чини милост”, то јест смиравати се пред ближњима и праштати им све увреде, сва њихова сагрешења. Пошто неразумни ревнитељи као основни разлог своје ревности истичу веру, нека знају да истинска вера, а сходно томе и истинска ревност, треба да се изражавају у смирењу пред ближњима и у милости према њима. Оставимо суд над људима и разобличавање људи онима који имају обавезу да суде својој браћи и управљају њима.
“Онај ко има лажну ревност – рекао је свети Исак Сиријски – пати од тешке болести. О човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих недостатака, знај да си се одрекао здравља сопствене душе. Ако пак желиш да лечиш немоћне, знај да је болесницима потребније да их обилазе него да их жестоко разобличују. Тако другима нећеш помоћи, а сам ћеш себе подвргнути тешкој и мучној болести. Ова ревност код људи не сматра се за једно од обележја премудрости, него се убраја у болести душе, као показатељ недостатка духовног разума, као показатељ крајњег незнања. Почетак премудрости Божије су – смиреност и кротост, својствени великој и јакој души, и озбиљном начину размишљања, који носе људске слабости. Дужни смо пак ми јаки каже Свето Писмо слабости слабих носити, и не себи угађати (Рим. 15,1), и: ако и упадне човек у какво сагрешењг, исправљајте таквога духом кротости (Гал. 6,1). Мир и трпљење апостол убраја међу плодове Духа Светога.”
У другој беседи преподобни Исак вели: “He замрзи грешника, јер смо сви грешни. Ако се Бога ради подвизаваш против њега (грешника), онда пролиј сузе за њега. Зашто га мрзиш? Замрзи његов грех, а за њега се помоли, и тако ћеш постати налик Христу, Који није негодовао против грешника, него се молио за њих. Зар не видиш, Он је плакао и за Јерусалимом? Ми често служимо за подсмех ђаволима. Зашто мрзимо онога коме се ђаво подсмева као и нама? Зашто, човече, мрзиш грешника? Зато што није тако праведан као ти? Где је твоја правда, кад немаш љубави?! Зашто ниси заплакао због њега, него га гониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, гневе се (стога) на њих, поступајући тако по не знању”. 5. 275-278
• Када те због твог труда у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш Божанску ревност, онда ћеш јасно увидети да те та ревност подстиче на ћутање и смирење пред ближњима, на љубав према њима, на миловање ближњих, на саосећање са њима. По речима светог Исака Сиријског, Божанска ревност је огањ, али који не распаљује крв! Он гаси распаљеност у њој и доводи je у стање мировања. Ревност телесног мудровања увек је повезана са распаљивањем крви, са навалом многих помисли и маштања. Последице слепе и неуке ревности, ако јој се ближњи успротиви, обично бивају него довање против њега, злопамћење и освета у разним облицима, а ако јој се покори – сујетно самозадовољство, уз подстицање и умножавање наше умишљености и гордости. 5. 278 (в. РАСПАЉЕНОСТ)
 
РОПТАЊЕ
 
• “Удео безумника мали је пред очима његовим” рекао је велики Исак. Напротив, у души која са благодарношћу прима дарове Божије, вредност тих дарова расте… Немирно роптање и незадовољство помућују и оно због чега би било сасвим оправдано да се заблагодари Богу и да се прослави Бог. 2. 49
• Смирење и у невољи налази разлог да заблагодари Богу, док гордост и крв, чак и када су окружени очигледним доброчинствима Божијим, налазе довољно разлога за роптање и незадовољство. 6. 837
• Роптање, жалопојке и телесно (не)расположење, то јест расположење које зависи од стихија света, само умножавају патњу и чине је неиздржљивом. Свети Исак је рекао да “болесник који се приликом операције супротставља лекару, само умножава своје муке”, због чега треба да се покоримо Богу не само на речима, него и мислима, срцем, и делима. 6. 594 (в. БЛАГОДАРЕЊЕ)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.