ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
– П –
 
ПИЈАНСТВО
ПЛАЧ
ПОБОЖНОСТ (БЛАГОЧЕШЋЕ)
ПОДВИГ
Подвиг душевни и телесни
Подвиг лажни
Подвиг који превазилази снаге
Подвиг – Скривање подвига
Подвиг – Место подвига
ПОДОЗРЕЊЕ
ПОЈАВЕ
ПОКАЈАЊЕ
ПОКЛОНИ
ПОМИСЛИ
Исповедање помисли
Блудне помисли
Помисли туге
Хулне помисли
ПОНИЖЕЊА
ПОРЕДАК
ПОСЛУШАЊЕ
ПОСТ
ПОУЧАВАЊЕ
ПОХВАЛА
ПРАВЕДНОСТ
ПРАВИЛО МОЛИТВЕНО
ПРАЗНОСЛОВЉЕ
ПРАШТАЊЕ
ПРЕДАЊЕ ЦРКВЕНО
ПРЕЈЕДАЊЕ
ПРЕКОРИ
ПРЕЛЕСТ ДУХОВНА
ПРЕМУДРОСТ БОЖИЈА
ПРЕУЗНОШЕЊЕ
ПРИЈАТЕЉСТВО
ПРИРОДА ОБНОВЉЕНА
ПРИРОДА ПАЛА
ПРИСТРАСНОСТ
ПРИХВАТАЊЕ
ПРИЧЕШЋЕ
ПРОМЕНЉИВОСТ
ПРОМИСАО БОЖИЈИ
Свеблагост Промисла
ПРОРОШТВА
ПРОСТОТА
ПСАЛМОПОЈАЊЕ
ПСАЛТИР
ПСОВАЊЕ (СКВЕРНОСЛОВЉЕ)
ПУТ ПОДВИЖНИШТВА
 

---

 
ПИЈАНСТВО
 
• Ужасан је порок пијанство! To је страст и болест која у тело улази попуштањем жељи, и услед навике добија силу природне особине.
Служитељ Христов треба да се чува не само пијанства, него и навикнутости на обилну употребу вина, које распаљује тело и буди у њему животињске жеље. He опијајте се вином, у чему је разврат (Еф. 5,18) рекао је апостол. Употреба вина дозвољена је у веома малој количини; ко не може да се ограничи на умерену употребу, тај ће боље учинити ако га се потпуно одрекне.
Пимен Велики је рекао: “Подвижнику је од свега најпотребнији трезвен ум”. Вино лишава човека способности да чува ум у трезвености. Када подвижник буде подвргнут деловању вина, његовом ослабљеном и помраченом уму приступају противници, а он више нема снаге да им се супротстави. Свезан деловањем вина он бива одвучен у греховни понор! Плодови дуготрајног подвига пропадају у трену: јер Дух Свети одступа од оскврњеног грехом. Ето због чега је преподобни Исаија, египатски отшелник, рекао да се они који воле вино никада не удостојавају духовних дарова: да би ти дарови могли да пребивају у човеку, потребна је постојана чистота, која је могућа једино уз постојану трезвеност. 1. 376-377 (в. ПОСТ, САБЛАЗНИ)
 
ПЛАЧ
 
• Услед недостатка духовних руководитеља, једини наш руководитељ треба да буду отачка дела и молитвени плач пред Богом. 2. 258
• “Када ђаво – каже преподобни Григорије Синаит – види да неко живи у плачу, он не остаје уз њега, јер се гнуша смирења које плач производи”. 5. 379
• Је ли ономе ко има свога мртваца који лежи пред њим и ко самога себе види умртвљеног гресима, уопште потребна поука – уз какве мисли треба да пролива сузе? Твоја душа је умртвљена гресима и бачена пред тебе мртва – она, која ти је дража од читавог света. Зар њој није потребно да буде оплакана? Очигледно, такав плач може да се роди само у ономе ко има јасну представу о стању пале природе и стању природе обновљене крштењем. Горко да заплаче и да плаче постојано може само онај ко схвата цену изгубљеног дара. “Плач по Богу – рекао је свети Јован Лествичник – јесте тутовање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. He налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче,” Страдални осећај плача треба да буде својство карактера хришћанина који се каје. Остављање плача је знак обмане и заблуде. 2. 396 (в. СУЗЕ, ДОБРОДЕТЕЉИ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Плач)
 
ПОБОЖНОСТ (БЛАГОЧЕШЋЕ)
 
• Телесни подвизи су за мало корисни (1. Тим. 4,8), то јест могу само да укроте страсти, а не да их искорене. Побожност (благочешће) пак, која се састоји у невидљивом вежбању ума и срца, уз православну веру, корисна је у свему: само уз њу човек може да осети вечни живот који свети овде окусе само донекле, као какав залог, док се потпуно разоткрива тек по раздвајању душе од тела. Вечни живот се крије у најразличитијем деловању благодати у души, које се осећа у мери очишћења од страсти. 2.139 (в. ПУТ ПОДВИЖНИШТВА, ХРИШЋАНСТВО – СТАЊЕ)
 
ПОДВИГ
 
• “Боља је смрт у подвигу – рекао је свети Исак – него живот у паду.” И какав је то живот живот у греху? Он не заслужује назив- живот; Свето Писмо га је назвало смрћу; то је зачетак вечне смрти, a може бити и сама вечна смрт, ако се не умртви животом у Христу. 6. 281
• Немојте да мислите да ће наш подвиг бити лишен патњи и венаца: не! Он је повезан са мучеништвом. Ово мучеништво налик је мучењу Лота у Содому: душа праведникова мучила се гледајући непрестане и необуздане прељубе. И ми се мучимо, окружени са свих страна умовима који су нарушили верност истини, ступили у блудну везу са лажима, заразили се мржњом против Богом надахнутих књига, наоружали се против њих хулом, клеветом и адским подсмехом.
Наш подвиг има своју вредност пред Богом: на тасовима Његовим стоји и наша слабост, и наша средства, и околности, и само време у коме живимо. Један велики отац имао је следеће виђење: земаљски живот човеков пред њим је био представљен као море. Он је видео како су подвижницима из првих времена монаштва била дата крила огњена и како су они попут муња прелетали море страсти. Подви жницима последњих времена нису била дата крила. Они су почели да плачу на обали мора и тада су им дарована крила, али не огњена, него некаква слабија. Подигли су се изнад мора, али на своме путу, због слабости крила, често су падали у море; са муком се подижући из њега они су изнова започињали пут да би коначно, после многих напора и невоља, успели да га прелете.
He падајмо у униније! Немојмо неразумно да стремимо ка сјајним подвизима који превазилазе наше снаге, са побожношћу узмимо смирени подвиг, који сасвим одговара нашој слабости и који нам Бог готово очигледно, као руком пружа. Савршимо тај подвиг са верношћу светој Истини и посред света, и бучне и безбројне гомиле која иде широким пространим путем самовољног рационализма, приђимо Богу уском стазом послушности Цркви и Светим Оцима. Није много оних који иду том стазом? Па шта? Спаситељ је рекао: He бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам дaдe Царство. Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који гa налазе (Лк. 12,32; Мт. 7,13- 14). 6. 443-444
• Ако приносиш жртву своју са смирењем, као недостојан, онда ће она бити благопријатна Богу. Ако се пак узносиш у срцу своме и сећаш се других, који спавају и лењствују, онда је твој труд узалуд. 6.490
• Колико могу да схватим из сопственог опита и приче разних искусних монаха, човек који жели да угоди Богу не може да се подвизава оним подвигом којим би по сопственом избору желео да се подвизава, него је дужан да се подвизава подвигом који му да Бог, Који једини непогрешиво види човекове способности. Сам пак човек на себе готово увек гледа погрешно. Опет, током обављања служења које нам је Бог одредио, ми не наилазимо на оне околности на које смо мислили да ћемо наићи и на које би логично требало да наиђемо, него на околности сасвим неочекиване, непредвиђене, изван поретка, које нарушавају поредак. Из свега тога очигледно је да Господ од нас тражи не благоугађање и добродетељи које ми желимо и које је нама угодно да савршавамо, него оне које су сједињене са распињањем себе, са одсецањем сопствене воље и сопственог ума, чак и ако су наша воља и наш ум најсветији и најпреподобнији. Апостол Павле је желео да читав свет обрати у веру у Христа. Преизобилна благодат која је у апостолу обитавала чинила је такву намеру сасвим могућом, а сама намера била је преиспуњена љубављу према ближњем и Богу, те је дакле била веома добра. Но, Бог је допустио да на попришту проповеди које је Он Сам дао апостолу, овај наиђе на безбројне препреке и најљуће невоље. Ово треба и нас да утеши, јер кроз многе невоље треба да уђемо у Царство Небеско. 12,31 (в. ПУТ ПОДВИЖНИШТВА, ПАТЊЕ, СМИРЕЊЕ, ОДНОС ПРЕМА СТРАСТИМА, НАЗНАЧЕЊЕ ЧОВЕКА)
 
Подвиг душевни и телесни
 
• Телесни подвиг, ма како био велик, не може сам по себи да открије унутрашње окове и унутрашњу беду: за то је неопходан душевни подвиг. Телесни подвиг, ако није праћен душевним, више је штетан него користан; он служи као разлог необичног појачавања душевних страсти: сујете, лицемерја, лукавства, гордости, мржње, зависти, умишљености. “Ако унутрашње делање по Богу – рекао је Велики Варсануфије – не помогне човеку, он се узалуд труди у спољашњем.” 2. 369
• Теби је потребно да умереним спољашњим животом сачуваш тело у спокојству и здрављу, а самоодрицање да покажеш кроз одбацивање свих помисли и осећања противних Јеванђељу. Нарушавање спокојства нарушава целокупан поредак и сву једноличност занимања која су неопходна за подвижника. Тело и крв нису буквално у телу и крви, него у телесном мудровању. Оно душу доводи под утицај и у власт тела и крви, а тело и крв под пуну власт и управу греха. И тела светих су имала тело и крв, али су духовном мудрошћу збацила јарам греха, ступивши под управу и утицај Духа Светога.
Неке је Творац тако устројио, да суровим постом и другим подвизима треба да заустављају деловање својих моћних тела и крви, пружајући тиме души прилику да дејствује. Други су потпуно неспособни за телесне подвиге: све треба да постигну умом; њихова душа се сама по себи, без икакве припреме, налази у непрестаном делању. Она треба само да се прихвати духовних оруђа. Бог се човеку јавља у мисаоној чистоти, ако ју је човек достигао подвигом телесним и душевним, или само душевним.
Душевни подвиг може и сам, без телесног, да донесе очишћење; телесни пак, ако не пређе у душевни, потпуно је бесплодан, и више штети него што користи: задовољавајући човека, он му не допушта да се смири, него напротив доноси високо мишљење о себи као о подвижнику који није ни налик другим, слабим људима. Уосталом, телесни подвиг, који се савршава са истинским расуђивањем, неопходан је свима онима који су обдарени здрављем и јаком телесном конституцијом, и од њега треба започињати опште монашко правило. Већина трудбеника Христових, који су кроз дуготрајно подвизавање већ ојачали у њему, почиње да схвата: духовни подвиг обавезно треба да овенча и онога ко се подвизава телесним подвигом, без чега је телесни подвижник – као дрво без плодова, само са листовима. Мени и теби је потребан други пут: што се тела тиче – потребно је да се држимо умерене ревности, не исцрпљујући телесне снаге, које нису довољне ни за подношење општих монашких подвига. Сва наша пажња треба да буде усмерена на ум и срце; ум и срце треба да буду исправљени према Јеванђељу. Ако пак будемо исцрпљивали телесне силе због пусте, крвне ревности према телесним подвизима, онда ће ум да клоне у борби са ваздушним духовима, господарима таме овога века, поднебесним, палим силама, анђелима који су свргнути са неба. Ум ће због слабости тела морати да остави многа силна и њему суштински неопходна оруђа и да претрпи велику штету. 6. 319-320
• Човек је осуђен да се с муком од земље храни у све дане земаљског живота свога и да са знојем лица ceoгa једе хлеб: ту под земљом треба подразумевати телесно мудровање, којим се човек, када одступи од Бога, руководи за време свога земаљског живота, подвргавајући се због телесног мудровања непрестаним бригама и размишљању о земаљском, непрестаним патњама и неугодностима, непрестаном узнемиравању; само служитељ Христов храни се током свога живота на земљи небеским хлебом у зноју лица, уз постојану борбу са телесним мудровањем, уз стални труд око узгајања добродетељи.
Земљи за обраду потребна су различита гвоздена оруђа: плугови, дрљаче, ашови, којима се оре, преврће и смекшава. Тако је и нашем срцу, као средишту телесних осећаја и телесног мудровања, неопходна обрада постом, бдењем, преклањањем колена, и дуго мучење тела, како би преовладавање телесних, страсних осећаја устукнуло пред духовним осећајима, и да би утицај телесних, страсних помисли на ум био лишен оне неодољиве силе коју има код људи који су одбацили подвижништво или не маре за њега. Ко мисли да посеје семе у земљу, а да је претходно не обради, тај ће само уништити семе и неће имати никакве користи, него ће претрпети губитак; управо тако и онај ко не обузда телесне склоности срца и телесне помисли срца одговарајућим подвизима, а мисли да се бави умном молитвом и да у срце засади заповести Христове, не само да ће се трудити узалуд, него ће се подвргнути душевној патњи, самообмани и демонској прелести, и навући ће на себе гнев Божији, као што га је навукао онај ко је на свадбену гозбу дошао необучен у свадбено рухо (Мт. 22,12).
Земља која је обрађена на најпажљивији начин, која је фино уситњена и веома побољшана, али остане незасејана, још ће обилније родити коров; тако ће и у срцу које је обрађено телесним подвизима, али није усвојило јеванђелске Заповести, још силније проклијати коров сујете, гордости и блуда. Што је више обрађена и побољшана земља, то гушћи и сочнији коров даје; што је силнији телесни подвиг монаха који не мари за јеванђелске заповести, то је умишљеност у њему силнија и неизлечивија.
Земљорадник који код себе има много добрих земљорадничких оруђа, и одушевљава се њима, али их не користи за обраду земље, него само заварава себе и обмањује се, неће имати никаквог добитка; тако се и подвижник – који има пост, бдење и друге телесне подвиге, али не мари за самопосматрање и управљање собом у светлости Јеванђеља – само обмањује и узалуд и погрешно се узда у своје подвиге; он неће добити никакав духовни плод, нити ће сабрати духовно благо.
Онај ко се намерио да обрађује земљу без употребе земљорадничких оруђа, много ће се потрудити, али узалуд; тако ће се и онај ко хоће да без телесних подвига стекне добродетељи трудити узалуд, губећи неповратно и бескорисно своје време и трошећи душевне и телесне снаге, а да при томе ништа неће добити. Ко мисли да стално прекопава своју земљу, тај никада неће посејати и пожњети: тако ће и онај ко се непрестано буде бавио само телесним подвигом, изгубити могућност да се бави душевним подвигом, засађивањем у себи јеванђелских заповести, од којих се у своје време рађају духовни плодови; остављање подвига или небрига за њих чини земљу неспогобном за сетву и доношење плодова; претеривање у подвизима и уздање само у њих једнако је штетно или чак штетније од остављања подвига. Остављање телесног подвига чини људе налик животињама, дајући слободу и простор телесним страстима; претеривање у подвизима чини људе налик демонима, погодујући појачавању душевних страсти. Они који остављају телесни подвиг потчињавају се пре једању, блуду и гневу у његовим грубим пројавама; они који се држе неумереног телесног подвига, они који га употребљавају неразумно или сву своју наду полажу на њега, они који у њему виде своју заслугу пред Богом и своје достојанство, падају у сујету, умишљеност, гордост, гнев, презир према ближњима, њихово понижавање и осуђивање, злопамћење, мржњу, хулу, раскол, јерес, самообману и демонску прелест. Припишимо сву потребну вредност телесним подвизима, као оруђима која су неопходна за задобијање добродетељи, али пазимо да та оруђа не прогласимо за добродетељи, како не бисмо пали у самообману и лишили се духовног напредовања, услед лажног схватања хришћанског делања.
Телесни подвиг је неопходан чак и светима, који су постали храмови Духа Светога, како тело, које је остало без обуздавања, не би оживело за страсне покрете и не би послужило као узрок за појаву у освећеном човеку скверних осећаја и помисли, толико несвојствених за нерукотворени, духовни храм Божији. Ово је посведочио и сам апостол Павле када је за себе рекао: Изнуравам тело своје u савлађујем гa, да проповедајући о другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9,27). Преподобни Исак Сиријски каже да разрешење, то јест остављање поста, бдења, безмолвија и других телесних подвига, тих помоћних средстава благочестивог живота, и допуштање себи сталног спокојства и наслађивања повређује и старце и савршене. 5. 272-274 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Подвиг)
 
Подвиг лажни
 
• Веома је лако упустити се у неправилан подвиг и посредством њега потпуно се отуђити од Бога. 6. 573
• To је особина свих телесних подвига и видљивих добрих дела. Ако савршавајући их мислимо да приносимо жртву Богу, а не да отплаћујемо наш неотплативи дуг, онда добра дела и подвизи постају у нама родитељи душепогубне гордости. 4. 20 (в. МОЛИТВА)
 
Подвиг који превазилази снаге
 
• Деца и новорођенчад, када по своме незнању и лакомислености покушају да подигну тежину која превазилази њихову снагу, претерано се напрегну и неретко могу трајно да се повреде; тако се и они који нису сазрели у духовном узрастању, излажу великим патњама од духовног подвига који не одговара њиховим могућностима и често доживљавају непоправљиви слом. 1. 264
• Треба да се одрекнеш подвига који превазилази твоје снаге, како телесног, тако и духовног. Господ љуби смирење, а безумну ревност према подвизима који превазилазе снаге, ма какви они били, не прима: јер у тежњи ка претераном подвигу крију се гордост и умишљеност. Подвиг који превазилази снаге, према учењу Светих Отаца, веома је штетан и доноси или узнемирење, или умишљеност, или и једно и друго наизменично, што и служи као доказ да у подвигу који превазилази снаге нема истине, него представља лажно стање душе. 6. 244
• Чувајте се мреже ђавола, који човека наговара да се прихвати живота и подвига који превазилази његове снаге: ђаво то чини са намером да пре времена исцрпи човекове снаге и да га учини неспособним за било какво душекорисно занимање. 6.334 (в. ДОБРОДЕТЕЉИ)
 
Подвиг – Скривање подвига
 
• Оци древног Египатског Скита нису за подвиг сматрали онај подвиг који је људима познат, него су га остављали, држећи га за грех. Тако су мислили и тако поступали свети оци, желећи да у потпуности принесу себе на жртву Богу, а не човекоугађању и сујети. 6.73
• …Таква душа труди се да на сваки начин утаји од људи своју сладост и унутрашњи подвиг, како лукави не би тајно увео зло и истребио добро дело. 5. 265
• “Једном је авва Тифон седео у својој келији; покрај њега је био брат који је живео са њим. Авва Тифон је, налазећи се у стању духовне опијености, уздахнуо, заборавивши на присуство брата. Осврнувши се и угледавши га, он му се поклони и рече: ‘Брате! Опрости ми: ја још нисам монах, јер сам уздахнуо у твоме присуству'”.
Толико су се преподобни монаси плашили показивања подвига и чували сујете, тако блиске добрим делима која се савршавају јавно. 7. 329
 
Подвиг – Место подвига
 
• Господња је земља и пуноћа њена (Пс. 23,1). На сваком месту владавине Његове (Пс. 102,22). Зато се и трудимо, било да боравимо овде, било да одлазимо, да будемо Њему угодни (2. Кор. 5,9). Ни једно место у мојим очима нема нарочиту важност, а живот ради Бога је на сваком месту непроцењиво вредан. 6. 304
• Свако треба високо да цени своје место и време, и да не подлеже лажљивом наговору непријатеља нашег који нам говори: “Данас се владај како било; доћи ће време и даће ти се погодно место – тада ћеш се владати како треба”. Насупрот овом савету, свакога дана и свуда понашајмо се како доликује, а нарушавање потребног понашања лечимо покајањем. Ђаво лаже да би нам украо време дато за покајање. Али ми, пошто смо схватили ђавољу обману, треба да прибегавамо покајању и да постављамо добар почетак. Човек који је себе посветио Богу, своје “данас” треба да сматра најбољим временом за спасење. 6. 695-696
• На сваком месту, и у усамљености пустиње, и у бучној гужви, они хришћани који се удубљују у реч Божију и труде се да је остварују у своме животу, пуне своје торбе – ум и срце оним што је неопходно за пут у блажену вечност. Напротив, они који не маре за бављење речју Божијом и за испуњавање светих Божијих заповести, пребивају у жалосном греховном помрачењу, у ропству греха и потпуној бесплодности, без обзира на то што живе у дубокој пустињи. Живот у пустињи који није сједињен са духовним занимањима, храни, гоји и јача греховне страсти. Тако нас уче Свети Оци, тако и јесте на самом делу. Реч Божија је живот вечни: ко се њоме храни живеће вавек (Јн. 6,51). Где год се човек храни речју Божијом: у пустињи или окружен мноштвом људи – реч Божија свуда чува своје свето својство: својство вечног живота. Стога ниједно место не представља препреку за овај вечни живот да се ономе ко се њиме причешћује преда као живот духовни и једини истински. 2. 49
• Невоље на које се наилази у друштву не могу да буду оправдање за малодушност. Живот и место без патњи на земљи – то је неостварива машта, а склони су јој умови и срца који су далеко од Божанске просвећености, заведени демонима. Нама је заповеђено да трагамо за душевним миром у узајамном ношењу слабости. Закон Христов се не испуњава променама места, које се рађају једино од осуђивања ближњих. He! Носите бремена један gpyгoгa и тако испуните закон Христов. Онај ко безумно трага за местом без патњи, тај бежи од испуњавања закона Христовог. Место и живот без патњи је – на небу: одатле отиде свака жалост и уздисање. Земља је место уздисања, и блажени су они који уздишу на њој: они ће се на небу утешити. Место и живот без патње је када срце пронађе смирење и смирењем уђе у трпљење. 2. 50
• Бог је свуда присутан. Свако место Њему је једнако близу, и на сваком месту Он може да се јави човеку; место на коме се он отворено јавља, јесте срце скрушено и смирено. 6. 670
• Ми не живимо онако како бисмо желели, него како нам Бог даје да живимо. Он зна шта је најкорисније. Садашњи положај треба сматрати за велику милост Његову. 6. 571
• Приликом бура морепловци бацају котву и на њој се држе кад ударе таласи; Свети Оци котвом називају – самоукоревање; самоукоревањем задржавају своју душу од потапања у немиру. Треба рећи самоме себи: ја сам недостојан бољег положаја од онога у коме се налазим; у положај у коме се налазим поставио ме је Бог, по Својој великој премудрости и милости, сходно мојим недостацима. Ако осећам лекове и вичем од бола који они изазивају, то значи да су добро изабрани. Човек који се удостојио положаја у који је постављен, чак и тешког и горког, проналази мир; а мир је – сведок истине. Чак и када нам се за нашу вољу која се не испуњава учини да је више него света, упитајмо се: да је она заиста таква – зар је Свеблаги Бог не би испунио? Бог твори вољу оних који Га се боје. А зашто и не би, када је Њему све, и велико и мало, једнако могуће! У одсецању наше воље, оком вере видимо да је та воља, услед своје несавршености, недостојна да буде испуњена. Зато се одрекнимо ње пред Богом и Њему се покоримо, како не бисмо стали у редове оних који покушавају да се праћају против бодила. 6. 831-832
• Бог жели и тражи спасење свих. Он увек спасава све који желе да се избаве од потапања у мору живота и греха; али не спасава увек бродом, или мирним и добро уређеним пристаништем. Он је обећао спасење светом апостолу Павлу и свим његовим са путницима то спасење им је и дао, али апостол и његови сапутници нису се спасили на броду, који се разбио, неко са великом муком једни пливајући, други на даскама и различитим деловима лађе (Дап. 27,21-49).
• Где је то жељено спокојство, ка коме нас вуче наше срце, и кога оно не може да не буде жедно и да га не тражи? Скривено је у Крсту Христовом. Узалуд ћете га тражити у нечем другом. Ђаво, који гледа на лице човекове душе и лови је како би је погубио, види стремљење, природно стремљење нашег срца ка ненарушивом спокојству и поводом тог стремљења даје савет: “Пређи са места твога живота на друго место, тамо ћеш пронаћи жељено спокојство”. Такав је његов савет, под маском кога се крије: “Сиђи са крста”. 6.155-156
• Послушајте савет светог Јована Лествичника који у четвртој поуци своје Лествице говори овако: “Они који се лако одлучују на прелазак са места на место, потпуно су неискусни; јер ништа душу не чини тако бесплодном, као недостатак трпљења… Прелазећи, ти можеш да изгубиш то искупљење којим те је искупио Христос”. Свети Григорије Синајски пореди оне који прелазе са места на место са дрвећем које се често пресађује, и приликом сваког пресађивања налази се у опасности да погине, јер неизоставно губе значајан део своје снаге. 6.157-158
• He саветујем ти да тражиш промену манастира, док ти сам Промисао Божији на такву промену не укаже, учинивши је могућом и лаком. 6. 237
• Ваш излазак нека буде у Господу. Биће такав онда када га савршите са смирењем, кривећи једино себе, наводећи као разлог изласка једино своју слабост и прекоревајући себе због тога што нисте могли да поступите онако како Свети Оци сматрају за боље, то јест да на месту свога подвига издржите и победите у душевној борби. Само тако ваш одлазак у други манастир може на себе да привуче благослов Господа, Који неће понизити скрушене и смирене срцем, а гордима се противи! 6.159-160 (в БОРБА ДУХОВНА, ИСКУШЕЊА)
 
ПОДОЗРЕЊЕ
 
• He веруј своме мишљењу: за истинску љубав речено је да не мисли зло. 6. 239
• Као смртоносног отрова чувај се зависти и подозрења на старицу и сестру. Искушење које те је задесило треба сасвим јасно да ти покаже како је јадно веровати подозривим помислима које долазе од ђавола, а чије се безаконо и зло порекло препознаје по узнемирености коју производи. 6. 245
 
ПОЈАВЕ
(в. ВИЂЕЊА)
 
ПОКАЈАЊЕ
 
• Зашто да мрете, доме Израиљев? (Јез. 18,31) Зашто, хришћани, вечном смрћу умирете због ваших грехова? Зашто се ад пуни вама, као да у Цркви Христовој није установљено свемоћно покајање? Тај бесконачно благи дар дат је дому Израиљевом – хришћанима; и у било ком тренутку живота, какви год били греси – он делује са једнаком снагом: очишћује сваки грех, спасава свакога ко прибегава Богу, макар то било у последњим тренуцима пред смрт.
Зашто да мрете, доме Израиљев? Хришћани неповратно гину вечном смрћу услед тога што се све време земаљског живота баве само нарушавањем завета датих на крштењу, само служењем греху; они гину зато што не удостојавају ни најмање пажње Реч Божију, која им објављује о покајању. Чак ни у последњим тренуцима пред смрт они не умеју да искористе свемоћну силу покајања! He умеју да је искористе зато што не знају ништа о хришћанству, или имају недовољну и погрешну представу, која пре треба да буде названа потпуним незнањем, него некаквим знањем. 1. 98-99
• Сви свети Православне Цркве током читавог свог живота неодступно су се држали покајања, чак и онда када је благодат Божија очигледно дејствовала на њих. Данас када се баве религијом, више траже или хладна формална знања, или лажне насладе. И једно и друго припада овоме свету, а не Христу. 6. 549
• Погрузимо се до краја и некористољубиво у труд покајања, предавши и уручивши себе у потпуности вољи и благости Божијој. “Hема неправде код Бога – учи преподобни Макарије Велики – Бог неће оставити неиспуњеним оно што је рекао, кад ми испунимо оно што смо обавезни”. 1. 280
• “Покајање, каже преподобни Марко, како ја сматрам, није ограничено ни временом, нити било каквим делима: оно се савршава испуњавањем заповести Христових, сразмерно томе испуњавању” 2. 155
• Да би неко тачно и поуздано пребивао на путу покајања, неизрециво благи Господ умножава утеху, умножавајући умилење и осећај човекове ништавности. Своје изабране и најверније слуге од сада запечаћује Духом Светим дајући им повремено да окусе будући век. Они тако постају причасници неописиве духовне утехе. Онај ко сам себи ствара насладу очигледно је у демонској обмани! 6. 263-264
• Чуј шта је рекао Господ. Дај вредност и тежину речима Господњим!.. Све је за нас безвредно и без тежине!.. Вредност и тежину имају само наше жеље… Још је Царство Небеско као благо скривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13,44). Какво је то благо? Дух Свети, Који у душу уводи Оца и Сина. Какво је то поље, у коме је скривено благо? Покајање. Како се то поље налази? Живом вером. Шта значи радост? Пламена ревност према делу Божијем, која се рађа од живе вере. Шта означава сакрити? Ђутање и безмолвије. Шта значи: све што има продаде и купи поље! Нестицање. Све треба продати, сваку страст, сваку склоност срца, да би се купило покајање. Другачије се оно не продаје. Какву год да је ситницу задржало срце – оно не може да наследи покајање: та ситница га расејава. Сакрити се треба покајањем. Сакрити не само од људи, него, ако је могуће, и од себе. Ко ово испуни, његово је поље – покајање; а ко је стекао то поље, његово је благо Свесвета Тројица. О! Када би Она погледала на нас, који страдамо на таласима невидљивог мора, и даровала нам, мени и теби, да самоодрицањем наследимо земљу покајања, када би постала наше благо, наше неизмерно и неизбројиво богатство. 6. 294
• Због промена до којих долази не треба се узнемиравати као због нечег необичног; не треба се упуштати у детаљно разматрање грехова, него живот треба проводити у сталном покајању, сматрајући себе за грешног у сваком погледу и верујући да ће милосрдни Господ свакога ко само призна своју грешност примити у наручје свога милосрђа, у недра спасења. Ово се не односи на смртне грехе, јер покајање за њих Бог прима само онда када човек остави смртни грех. 6. 353
• Само смирени, само сиромашни духом, наћи ће свој мир, и привремени и вечни. Такав је удео Бог одредио онима које је изабрао за духовно, истинско служење Себи. Током земаљског живота они треба да пребивају у покајању и да им буду стране пропадљиве насладе и весеља тим непрестаним покајањем разликују се изабраници Божији од синова света. Само посредством покајања може се прећи из душевног у духовно стање. Свети Исак Сиријски каже: “Ако смо сви ми грешни и ако се нико од нас није издигао изнад сваког искушења онда ниједна добродетељ не може бити изнад покајања (то јест све добродетељи, па и највише, треба да буду растворене покајањем). Подвиг покајања никада не може да буде окончан: он доликује увек, свим грешницима и праведницима који хоће да добију спасење. He постоји граница која би означавала да је покајање довршено, јер је чак и савршенство савршених заправо несавршено. Стога покајање све до смрти не може да буде ограничено ни временом ни количином подвига”.
…У другој беседи овај велики наставник вели: “Покајање представља двери милосрђа за оне који се брижљиво баве њиме. Кроз те двери ми улазимо у Божанску милост: у ту милост не можемо ући другачије, него само на те двери”. И најузвишенији подвизи када нису растворени осећањем покајања, сујетни су, бесплодни и штетни за душу. Покајању је страна самообмана, оно је неприступно за њу. 6. 459-460
• Покајање је опште делање, које је изнад појединачних делања; а ако јуриш за појединачним делањима, покајање лако може да исклизне из твог ума и срца. 6. 824
• Верујте и са простотом се уздајте у покајање, па ће “Божије само по себи доћи” к вама, како говори свети Исак Сиријски. Бог је поуздан: отвара онима који куцају, теши оне који плачу, сиромашнима духом дарује Царство Небеско. He размишљајте олако о покајању: оно је душа свих подвига – опште делање које треба да прожима сва друта делања. Истински напредак постигли су само они који пребивају у истинском покајању. Оно представља то суштинско делање, које нас припрема за јављање Царства Божијег у нама. Сам Спаситељ је то објавио! Покајте се рекао је Он јер се приближило Царство небеско. Милосрдни Господ припремио нам је чудесно, небеско, вечно Царство, показао нам је двери кроз које можемо да уђемо на спасоносни пашњак Духа и Истине – двери покајања. Ако занемаримо покајање, без икакве сумње остаћемо напољу. Природна добра дела, добра дела према осећањима, никако не могу да замене покајање. Свети Симеон Нови Богослов, набрајајући доброчинства која је добио од свог наставника, Симеона Побожног, каже: “Он ме је поучио покајању!” И како не сматрати за доброчинства поменута средства, помоћу којих се једино могу задобити вечна, неописива блага. У покајању је сва тајна спасења. Како је то једноставно, како је то јасно! A како ми поступамо? Остављамо спасоносно покајање на које нам је указао Бог и тежимо ка умишљеним врлинама, јер оне задовољавају наша осећања; затим се мало помало заражавамо се умишљеношћу и, пошто благодат не долази да нас осени и овенча, сами у себи стварамо сладосна осећања сами себе награђујемо и тешимо се сами собом! Није ли то смешно? Није ли то глупо? Није ли то гордо и дрско?
Престанимо да се шалимо с Богом (опростите на недоличном изразу, за који се нисам устручавао да га употребим, јер тачно дочарава наше понашање!), живимо пред Њим у постојаном покајању. Време се приближило, спрема нам се Страшни суд, на коме нам нeћe бити суђено по нашим схватањима, којима смо се обмањивали, него по Истини. Предупредимо страшну несрећу покајањем, отклонимо вечни плач пролазним. Опаметимо се грешни! Откуцао је већ једанаести час и време за делање ће врло брзо истећи. Но, сад још можемо да осудимо себе, да нас Бог не осуди. А досад смо сами себе оправдавали. 6. 261-262
• Недокучиви Бог, који је човеку, након што га је створио, даровао сва средства за очување живота, препустио је његовој слободној вољи да бира између живота и смрти: управо као што је и у искупљењу, савршивши га, по Својој недокучивој доброти и разуму, препустио нашој слободној вољи да га прихватимо или одбацимо. Он нам је претходно дао природно својство покајања: оно средство, које ми употребљавамо да бисмо уништили непријатељство и обновили мир међу собом, Он је пожелео да употреби као средство уништења непријатељства и обнову мира између Бога и људског рода, између одбачене и пропале творевине и њеног Свемогућег Творца. Покајте се! говори Он људском роду, позивајући га к Себи. Бог је савршио ваше спасење; Бог је погазио и уништио вашу смрт, без икаквог вашег учешћа, помоћи или труда: добровољно одбаците смрт, коју сте добровољно и прихватили! Добровољно примите блажени вечни живот, који сте добровољно и одбацили! Употребите за то покајање које вам је на време дато и које зависи искључиво од ваше слободне воље! He даје вам се ништа тешко и ново: оно што употребљавате као начин међусобног помирења, употребите и као начин помирења са Богом!
Као што се првобитна вера састоји у томе да човек поверује речима Божијим, тако се и првобитно покајање састоји у свести о својим сагрешењима и својој греховности, у жаљењу због њих, у приношењу те свести и тог жаљења, посредством искрене исповести и усрдне молитве, пред лице Божије, са одлучношћу и обећањем да ће се оставити греховни живот и да ће се за правило понашања узети је ванђелске заповести. За таквим покајањем следи опроштај грехова, помирење са Богом, постајање блиским Богу, према јасном сведочењу Светог Писма које каже: Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност срца мога (Пс. 31,5). Такво покајање је пре крштења захтевано од оних који су примали хришћанство (Дап. 2,38); таквим покајањем се душе хришћана лече од рана којима их рањава и прља грех након примања крштења (1. Јн. 1,9).
Јеванђеље се прима вером; живот по јеванђелском учењу појача ва веру и веру по чувењу, теоретску, мало помало претвара у делатну, практичну веру. Слично се догађа и са покајањем које наступа због живота према јеванђелским заповестима. Сопствена светлост наше пале природе, повређена грехом, слабо обасјава човекову делатност и уз њу ми видимо мало наших погрешака – видимо само најгрубље и најизраженије. Када пак наша делатност буде обасјана светлошћу заповести Христових, онда се наш поглед на себе мења; ми код себе почињемо да примећујемо мноштво недостатака, које раније уопште нисмо примећивали. Тада се пред нашим духовним очима у поразној разноликости појављује наша повређеност грехом! Открива нам се како она греховност која представља заједничко жалосно наслеђе нас људи, тако и лична грешност, коју сваки човек усваја својим непажљивим и неразумним животом, који претходи жи воту посвећеном побожности. Са умножавањем подстицаја за покајање, појачава се и удвостручује и само покајање. Оно очишћује око душе. Очишћено око види више мрља на ризи душе него што их је видело док је било запрљано и израњављено грехом; природно је да се услед таквог призора и покајање појачава и удвостручује. Код подвижника који су узнапредовали оно делује неупоредиво више него код оних који тек започињу са подвигом. Хришћанско морално усавршавање је усавршавање у покајању, до кога долази од нарочито брижљивог испуњавања јеванђелских заповести. Осећај покајања је у изобиљу био својствен свима светима. Своје делање они су усредсређивали на покајање, а заповести су извршавали као да плаћају свој страшни дуг (Лк. 17,10), који и поред сталног плаћања остаје неотплаћен, који услед савршенства Зајмодавца и немоћи дужника остаје неотплатив, чак и када се стално отплаћује. Код зрелих хришћана покајање добија нарочит и велик значај. Када су светог Исака Сиријског упитали: “Шта је покајање?”, он је одговорио: “Срце скрушено и смирено”. Тај велики наставник савршених хришћана је рекао: “Ако смо сви ми грешни и ако нико од нас није стао изнад искушења, онда нема ни једне добродетељи која је виша од покајања. У тој се добродетељи никада не може постићи савршенство. Она доликује увек и свима који желе да задобију спасење, и грешнима и праведнима. He постоји граница на којој бисмо покајање могли да сматрамо окончаним, стога се оно не може ограничити ни временом, ни делима подвижника, све до саме смрти”.
Када благодат Божија осени веру, онда се хришћанин узноси у живљење изнад природе. Управо тако и покајање, када је осењено Бо жанском благодаћу, узводи свога делатника у натприродни живот. Прожети покајним осећајем и жедни покајања, Свети Оци су се ради њега повлачили у потпуно затворништво, предајући се плачу и ридању због сагледавања своје грешности и огреховљености читавог људског рода; од уздаха својих заборављали су на храну и од силне туге рикали су попут лавова које су ранили ловци. Познавши узвишеност покајања које се приноси у безмолвију рекли су: “Изван безмолвија нема савршеног покајања”. Други оци су услед сагледавања сопствене греховности са покорношћу подносили клевете, понижења, прогонства, па и смрт, ридајући и осуђујући себе као кривце за оно за шта их је клевета оптуживала. Свети мученици, примајући страшне муке и смртну казну, видели су у њима жељено очишћење од своје греховности. У време када је благодат очигледним знамењима доказивала њихову изабраност и светост, они су се старали о покајању.
…Услед свог дубоког смирења највећи угодници Божији као да нису видели благодатне дарове којима су обиловали – видели су само своју греховност, која је већ била умивена Божанском благодаћу, и која је својим очигледним присуством у изабраним сасудима сведочила о одсуству греховности. Међу особинама којима се одликују свети мужеви примећује се и то, да они увек пред очима имају свој грех, чак и када га је Господ опростио, и да га оплакују као да су га управо починили и да још нису удостојени опроштаја. Тако свети Давид плачући каже: Безакоње своје ја знам и гpex је мој стално предамном (Пс. 50,5). О светом апостолу Петру причају да се он читавог живота сећао како се одрекао Господа и да је сваке ноћи када би се огласио петао почињао горко да плаче, баш као што је горко заплакао у ноћи одрицања (Мт. 26,75). Преподобни Сисоје Велики, египатски пустињак, био је преиспуњен даровима Духа Светога; али, када му се приближило упокојење, он је изразио жељу да још неко време остане у земаљском животу, како би могао да се усаврши у покајању. Такво су мишљење о покајању имали највећи угодници Божији: оно се у њима образовало услед постојаног и брижљивог очишћења покајањем, при чему човеку постају јасни неизрецива узвишеност Божија, и ништавност човека услед његовог пада.
…Спасоносни дар Божији – покајање – захтева да га прихватимо са највећом побожношћу и пажњом. Немаран и презрив однос према даровима Божијим повлачи за собом страшне несреће, које представљају природну последицу таквог понашања. И како да се не догоди највећа духовна, суштинска и вечна несрећа, када ми, примајући дар Божији, одбацујемо потребно изучавање како самог дара, тако и начина на који га треба употребити? На несрећу, са великим даром покајања многи поступају крајње непажљиво и неуко! Они неће да схвате како је покајање неспојиво са греховним животом. Живећи греховно и осећајући склоност ка таквом животу, они у одређено време прибегавају покајању како би се на тренутак умили, а одмах потом поново се погружавају у греховну прљавштину. Како страшно обмањују сами себе! Како се страшно ругају Богу! Бива им потоње гope од првог (2. Пет. 2,20-21). Таквим лицемерним покајањем, таквим изигравањем велике Свете Тајне и исмевањем над њом греховни живот се запечаћује и утврђује, постајући човекова неотуђива својина. На добровољне грехољупце односе се следеће речи светог Јована Богослова: Сваки који греши није гa видео нити гa је познао. Дечице, нико да вас не вара. Који твори Гpex од ђавола је. Сваки који је рођен од Бога не чини Гpex, јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити, јер је од Бога рођен. По овоме се познају деиа Божија и деца ђавоља (1. Јн. 3,6-10). Види се ко је чедо Божије, а ко чедо ђавоље јасно је обележје по коме се разликују; немогуће је преварити се. Они који добровољно воде грехован живот, који се даве у телесним насладама, и када се називају хришћанима, чеда су ђавоља; напротив, обележје чеда Божијих састоји се у томе да живот проводе према завештању Јеванђеља и свете Цркве, a грехе, у које по својој слабости падају, брзо лече покајањем. Чак ни праведник не може да буде потпуно безгрешан: и њему је неопходно лечење покајањем, како је посведочио исти тај свети апостол Јован. Ако речемо да гpexa немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јн. 1,8). Хришћани ране Цркве, остављајући веру незнабожаца остављали су и њихов начин живота (1. Пет. 4,3 4). Тај живот свети апостол Петар назива поплавом разврата. Да и не говоримо о народним весељима, све установе незнабожаца представљале су различите видове служења сладострашћу које је као бујица запљускивало целокупно друштво. Грешни развратни живот незнабожаца, који је представљао душу њиховог друштва, никако није био спојив са хришћанством.
Заволимо покајање и добићемо спасење, Примимо из руке Господње доживотни дар покајања и у своје време добићемо вечни дар спасења. Свеблаги Бог покајање дaдe за живот (Дап. 11,18). Он ће дати блаженство у вечности онима који се истински кају, који су се помирили са Њим и постали Његови, јер је Господње спасење (Ис. 3,9). 4. 10-19 (в. ИСПОВЕСТ, МОЛИТВА, ДЕЛАЊЕ МИРЈАНА, СМРТ, КРСТ, ГРЕСИ СМРТНИ)
 
ПОКЛОНИ
 
• Поклони се деле на земне и појасне; чине се обично током вечерњег правила, пред починак. Најбоље је чинити поклоне пре читања вечерњих молитава, то јест започињати правило поклонима. Од поклона тело се донекле умори и угреје, а срце дође у стање скруше ности; из таквог стања подвижник ће се усрдније, топлије и пажљиви је помолити. Када молитве буду читане после поклона, у њима ће се осетити сасвим другачији укус. Поклоне треба чинити без журбе; тај телесни подвиг треба прожети духовним плачем срца и молитвеним вапајем ума Кад желиш да отпочнеш са преклањањем колена, дај своме телу најпобожнији положај, који слуга и створење Божије мора да има у присуству Господа Бога свога. Потом сабери мисли да не би лутале на све стране, и без икакве журбе, да чујеш само ти, закључавајући ум у речи, из смиреног и скрушеног срца произнеси молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. Изговоривши молитву полако се поклони до земље, са побожношћу и страхом Божијим, без распаљености, са осећајем грешника који се каје и моли за опроштај, као пред ногама самог Исуса Христа. Немој да замишљаш лик или представу Господњу, него буди убеђен у његово присуство; буди убеђен да Он гледа тебе, твој ум и срце, и да је Његов дар у Његовим рукама; прво је – недозвољиво маштање, које води у погибељну самообману, а убеђеност у присуство свудаприсутног Бога јесте убеђеност у свесвету истину. Поклонивши се до земље, опет доведи тело у стање побожности и спокојства, и опет без журбе произнеси rope поменуту молитву; изговоривши је опет се поклони на описани начин. Немој да водиш рачуна о количини поклона, него сву пажњу обрати на квалитет молитве коју савршаваш уз преклањање колена. Да и не говоримо о деловању на човеков дух, на само тело много више утиче не велики број поклона који се савршавају на rope поменути начин, него велик број испуњен на брзину, без пажње, ради рачунице. Опит ће то брзо да покаже. Када се умориш од преклањања колена, пређи на појасне поклоне. Мера појасног поклона одређује се тако што опружена рука приликом савршавања тог поклона дотакне земљу или под. Узевши себи као непроменљиву обавезу приликом савршавања поклона обилно душевно делање које се састоји од пажње, сталожености, побожности и намере да се Богу принесе покајање, подвижник ће за кратко време да види коју количину поклона може да издржи његова телесна конституција. Када од тог броја одузме неколико поклона због своје слабости и ради снисхођења себи, он од остатка може себи да установи свакодневно правило и, измоливши за њега благослов духовника, или настојатеља, или некога од монаха у кога има поверења и са ким се саветује, може свакодневно да савршава такво правило. 5.101-102
• За душевну поуку нашој љубљеној браћи нећемо прећутати ни следеће: поклони који се савршавају ради броја, поклони који нису прожети исправним делањем ума и срца, више штете него што користе. Испунивши их, подвижник почиње да се радује. Ево, каже он сам себи, попут фарисеја поменутог у Јеванђељу, и данас ме је Бог удостојио да начиним (на пример) триста поклона! Слава Богу! Па јели то лако? У данашње време – триста поклона! Ко још може да издржи такво правило? Треба се присетити да поклони загревају крв, а загрејана крв веома подстиче делатност ума; несрећни подвижник, када дође у такво расположење, само зато што нема појма о истинском душевном делању предаје се сујетним помислима и маштањима која се ослањају на његов подвиг, помоћу кога он мисли да узнапредује; подвижник се наслађује тим помислима и маштањима, и не може да их се насити, усваја их, засађује у себи погубну страст умишљености. Умишљеност ускоро почиње да се пројављује кроз тајно осуђивање ближњих и јавну склоност ка њиховом поучавању. Очигледно, такво расположење представља обележје гордости и самообмане… Такав је плод сваког телесног подвига, ако није прожет (одушевљен) намером покајања и ако нема за циљ једино покајање, ако се вредност приписује подвигу самом по себи. 5.102-103
• Ако осећате да се ваше тело не умара од броја поклона који вам је одређен, онда додајте неколико, како би тело осетило извесну посусталост, која погодује скрушености срца, сећајући се и следеће беседе светог Исака Сиријског: Гледај да се, у жељи да донекле умножиш напоре, сасвим не зауставиш и не пресечеш читав свој подвиг. He пружај ногу преко својих снага, да не постанеш потпуно бесплодан”. А следеће речи такође припадају светом Исаку: “Свака молитва у којој се тело не умори и срце не скруши, сматра се за одбачену: јер таква молитва је без душе”. Колико су ове последње речи оправдане, толико су и прве важне и утемељене: оне су биле упућене брату који се посебно бавио поклонима. Свети Исак каже: “У молитви заволи више поклоне него бављење стихословљима”, то јест читање псалама и канона. Нека количину поклона одређује удовољавање њиховом циљу. А њихов циљ је да загреју тело, при чему се рас пламсава и дух. При томе добро је сетити се речи светитеља Димитрија, које је он изговорио на основу опита и које се односе на боравак у келији: “Боља је кратка и честа молитва, него дуга, са великим паузама”. 6. 204-205 (в. МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО)
 
ПОМИСЛИ
 
• На онога ко се моли делују четири врсте помисли и осећања: једне ничу из благодати која је у сваког православног хришћанина засађена светим Крштењем, друге доноси Анђео чувар, неке се појављују из пале природе, и коначно, неке доносе пали духови. Прве две врсте помисли, или правилније успомена и осећања, потпомажу молитву, оживљавају је, појачавају пажњу и осећај покајања, производе умилење, плач срца, сузе, разоткривају пред очима онога ко се моли сав обим његове грешности и сву дубину људског пада, најављују смрт коју нико не може да избегне и чији је час непознат, нелицемерни и Страшни суд Божији, и вечне муке чију суровост људи не могу ни да наслуте. У помислима и осећањима пале природе добро је помешано са злом, док се у демонским помислима и осећањима зло често скрива иза добра, а понекад делује и отворено. Последње две врсте помисли и осећања делују заједно, услед везе и општења палих духова са палом људском природом, а као први плод њиховог деловања јавља се умишљеност и расејаност на молитви. Демони који доносе привидно духовна и узвишена познања, помоћу њих одвлаче од молитве, производе сујетну радост, насладу, самозадовољство, као од откривања најтајанственијег хришћанског учења. Одмах за демонским богословљем и философијом у душу продиру сујетна и страсна маштања, разграбљују и уништавају молитву, раза рају добро устројство душе. Истински добре помисли и осећања разликују се од умишљено добрих по својим плодовима. 1. 211
• Кад некога нарочито узнемиравају помисли против његове воље, то је знак да постоји милост Божија према томе човеку. Нечисти духови завиде таквом човеку и труде се да га смуте. Такве помисли не треба разматрати нити обраћати на њих посебну пажњу, јер се од тога узнемиреност само појачава. He може се пронаћи ред тамо где је све неред. На свако узнемиравање треба одговарати кратким речима: “Препустио сам се вољи Божијој”.
Такође у молитви свакодневно од Бога треба тражити да изврши на нама Своју свету вољу, и затим се утврђивати у Бога, без Чије воље нам се ништа не може догодити. 6. 523-524
• Напад греховних помисли на нас допуштен је ради наше користи, јер нас он доводи до смирења, до опитног познања нашег пада, наше огреховљености. Наилазак греховних помисли на онога ко се бави молитвом оци сматрају за добар знак: од борбе са греховним помислима добија се делатни разум и чврстина духа. Греховним помислима треба се противити, а подлегање тим помислима одмах лечити покајањем.
He упуштај се у детаљно разматрање својих страсти: то превазилази твоје снаге и свакако ће те повредити. Знај да је наш пад у свакоме од нас засадио семе грехова и стога неопходно треба да пројављује своје присуство у нама разним греховним помислима и осећајима. Томе се не треба чудити! Тако и треба да буде! Али греховне помисли и осећаје не треба разматрати, да се не би увукли у душу и заразили је, него их треба одмах одбацивати, и отискивати се на пучину милосрђа Божијег. 6. 535-536
• Са помислима се никада не треба расправљати. Ђаво много шта може да представи као логично и непобитно, и да наговори наш ум на примање лукавих, убиствених помисли, под маском добродетељи и побожности. Пробни камен за помисли нека ти буде твоје срце. Ма колико да помисао лепо изгледа, ако срцу одузима мир и доводи до нарушавања љубави према ближњима ђавоља је. He спори се са њом и не разматрај је, јер ће те уловити и натерати да оку сиш од забрањеног дрвета. Што пре се наоружај против ње, терај је далеко од себе духовним оружјима: славословљем Бога, благодарењем Богу, предавањем себе Његовој вољи, прекоревањем и осуђивањем себе, молитвом. Најбоље оружје, када је борба тешка, јесте: доћи у своју келију и пасти на минут пред Богом молећи га за помоћ и предајући се Његовој вољи. Код нарочито тешке борбе ово се пона вља неколико пута дневно и веома помаже.
…Опет понављам: опаши се мачем, обуци се у свеоружје. He удостојавај твоје непријатеље не само разговора, него ни речи, ни погледа. Тек што чујеш трубу крећи у борбу, објављуј својим помислима и осећањима: Буди храбар, и држимо се храбро за свој народ и за гpagoвe Бoгa cвojeгa! (2. Цар. 10,12). Звук трубе је нарушавање мира срца. Чим тај мир почне да се нарушава и колеба – знај: непријатељи долазе. 6. 284-300
• Сви оци су сагласни у томе да почетник… треба да одбацује греховне помисли и маштања у самом зачетку, не упуштајући се у спорење нити у беседу са њима. Нарочито тако треба поступати у односу на блудне помисли и маштања. За одбацивање греховних помисли и маштања оци предлажу два оруђа: 1) неодложно исповедање помисли и маштања старцу и 2) неодложно обраћање Богу са најтоплијом молитвом за прогнање невидљивих непријатеља. Преподобни Касијан каже: “Увек пази на главу змије, то јест зачетак помисли, и истога часа их саопштавај старцу: научићеш се да газиш штетне подухвате змијине онда када се не будеш стидео да их све без изузетка откриваш старцу”. 5. 338
• Преподобни Нил Сорски, полазећи од поука светог Исака Сиријског, предлаже следећи начин борбе са греховним помислима, разуме се, када борба није прејака и када је подесна за тај начин. Овај начин састоји се у томе да се лукаве помисли претварају у добре и да се страсти, да тако кажемо, замењују врлинама. На пример, ако дође помисао гнева или злопамћења, корисно је присетити се кротости и незлобивости, као и заповести Господњих које са претњом забрањују гнев и злопамћење; ако се појави помисао и осећање туге, корисно је присетити ce силе вере и речи Господа, Који је забранио да се предајемо страху и туговању, уверивши нас својим Божанским обећањем да су нам и власи на глави избројане код Бога и да ништа не може да нам се догоди без Промисла или допуштења Божијег. Преподобни Варсануфије Велики је рекао: “Оци кажу: ако демони увлаче твој ум у блуд, подсећај га на целомудреност; ако пак увлаче у преједање, подсети га на пост. На тај начин поступај и у односу на друге страсти”. Тако поступај када навале помисли среброљубља, сујете и друге греховне помисли и маштања. Овај начин је, понављам, веома добар када је довољно јак; на њега нам је указао Сам Господ (Мт. 4,3; 4,6-7). Но, када се страсти узбуркају, ум помрачи и изгуби пред величином искушења, а помисли нападну упорно и бесно, тада је не само против блудних помисли, него и против помисли гнева, туге, унинија и очајања једном речју против свих греховних помисли најпоузданије оружје молитва уз учешће тела у њој. Пример за то нам је показао и то нам је заповедио опет Сам Господ. Обузет предсмртном жалошћу, Спаситељ света се молио преклонивши колена у Гетсиманском врту, и ученицима који нису схватали велику жалост што се приближила рекао је: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26,39,41). 5. 344-345
• Неопходно је да љубљена браћа знају следеће: све добре помисли и добродетељи сродне су међу собом: исто тако и све греховне помисли, маштања, грехови и страсти сродни су међу собом. Услед тог сродства добровољно потчињавање једној доброј помисли повлачи за собом природно потчињавање другој доброј помисли; задобијање једне добродетељи уводи у душу другу добродетељ, сродну првој и нераздвојну од ње. Напротив, добровољно потчињавање једној греховној помисли повлачи невољно потчињавање другој; стицање једне греховне страсти увлачи у душу другу, њој сродну страст; један добровољно учи њени грех води ка невољном паду у други, који се рађа из првог. Свети Оци су рекли да зло не трпи да “бесупружно пребива” у срцу. 5. 351
• Немој сматрати да ти је дозвољива било каква беседа са помислима, било какво наслађивање маштањима противним духу Јеванђеља. Сагласност са непријатељима Господњим и јединство са њима не могу а да не буду праћени нарушавањем верности Господу, нарушавањем јединства са Њим: Јер који сав закон одржи а згреши у једноме, крив је за све (Јак. 2,10). Као што је нарушавање једне заповести уједно нарушавање читавог закона Божијег или воље Божије, тако је и испуњење једног ђавољег савета уједно испуњење воље ђаволове уопште. Подвижник који је испунио вољу ђаволову лишава се слободе и подвргава насилном утицају палог духа у мери у којој је ђаволова воља испуњена. Смртни грех коначно потчињава човека ђаволу и раскида његово општење са Богом, док год се човек не излечи покајањем. Повођење за помислима и маштањима производи мању потчињеносг и блажи раскид општења, али их производи. Стога је неопходно уздржавати се од свих помисли и маштања несагласних са учењем Јеванђеља, а ако се догоди да се човек поведе за њима, одмах нека то излечи покајањем. Молимо љубљену браћу да на то обрате пажњу. Они који то не знају и не обраћају пажњу то, трпе највећу штету и сами се лишавају духовног напредовања. 5. 352
• Многи, чувајући се од блудних помисли и маштања, сматрају за безначајно наслађивање помислима и маштањима користољубивости и сујете, међутим, према духовном закону, помисли и маштања о имовини, почастима и људској слави су исто што и блудне. Такво значење у односима човека према Богу имају све греховне помисли и маштања, јер одвлаче човека од љубави Божије. Према духовном закону, онај ко се наслађује сујетним и другим греховним помислима и маштања никада се неће ослободити блудне страсти, колико год да се подвизавао против ње. Преподобни Макарије Велики каже: “Треба чувати душу и на сваки начин пазити да се она не присаједини скверним и злим помислима. Јер као што се тело заражава нечистоћом када се спаја са другим телом, тако се оскврњује и душа када се сједињује са скверним и злим помислима и када се саглашава са њима – са помислима које не доводе само до овог или оног греха, него човека гурају у свако зло, као што су: неверовање, лаж, сујета, гнев, завист, љубомора. Управо то и значи очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа (2. Кор. 7,1). Знај да деловањем бесрамних помисли долази до оскврњења душе и онда када то није очигледно”.
• Сабеседништвом и додиром са помислима које припадају сатанској области, и без њиховог усвајања, посматрањем мисли и маштања које демони доносе, повређује се душевно око. Моћ његовог вида донекле се губи, сходно степену општења са сатаном, сходно својој исправности и чистоти. Преподобни Исихије Јерусалимски вели: “Као што повређујемо себе када чулним очима гледамо у нешто штетно, тако се повређујемо и када умом гледамо на штетно”. 5. 362 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Помисли)
 
Исповедање иомисли
 
• Овде је опитно знање крајње неопходно. Преподобни Касијан Римљанин каже: “Корисно је откривати своје помисли оцима, али не било којим, него духовним старцима, који имају расуђивање, старцима не по телесном узрасту и седим власима. Многи, привучени споља шњим видом старости, саопштили су своје помисли, па су уместо лека добили штету од неопитности оних који су их слушали”. 1. 489
• Греховне помисли и осећања појављују се из наше пале природе. Али када греховне помисли и осећања почну да долазе стално и интензивно, то служи као знак да их доноси наш непријатељ, пали анђео, или пак он приморава нашу палу природу да их толико порађа. Такве помисли и осећања треба исповедати духовнику, тако често и све дотле док нам досађују, чак и ако је духовник човек простосрдачан, без славе светога. Спасиће те твоја вера у Свету Тајну Исповести; благодат Божија која је својствена Светој Тајни Исповести исцелиће те.
Сталним и усиљеним нападом на нас пали дух се труди да у нама посеје и однегује семе греха, да нас научи на било који облик греха кроз често подсећање на њега, да подстакне посебну склоност ка њему и да га претвори у навику, као у какву природну особину. Греховна навика, која се назива страшћу, лишава човека слободе, чини га заробљеником и робом греха и палог анђела. Против усиљених и учесталих напада греховних помисли и осећања, што се на монашком језику назива борбом, за почетника нема бољег оружја од исповести. Исповест је почетнику готово једино оружје у време борбе. У крајњој линији, она је најсилније и најделотворније оружје. Што чешће прибегавај том оружју током борбе коју против тебе води ђаво: прибегавај му док год ђаво и искушење које он доноси не одступе од тебе. Ђаво воли да злочинствује тајно, воли да остане непримећен, да се не зна за њега. Он поставља заседу у скривеном месту, као лав иза oгpaдe своје; у заседи је да зграби сиромаха (Пс. 9,30), то јест неопитног и слабог монаха. Он не трпи да буде разоткривен и показан: када се то догоди он оставља свој плен и одлази. За помисли, макар биле и греховне, али које пролазе и не увлаче се насилно у душу, није потребна неодложна исповест. Одбацуј их, не обраћај пажњу на њих, заглушуј их сећањем на јеванђелске заповести које су им супротстављене; присети их се уопштеним речима, никако се не прихватајући бесмислене бриге да их све набројиш; на исповести пред причешће Светим Христовим Тајнама реци да си осим значајних грехова, које тачно треба да изложиш, сагрешио и разним помислима, речима и делима, у знању и незнању. 5. 149-150
 
Блудне помисли
 
• Преподобни Макарије Велики, сазнавши да се неки монах Теопемпт предаје блудним помислима које доноси ђаво, дао је Теопемпту следећи савет: “Пости до вечери, тако да осетиш глад; учи напамет Јеванђеље и друге књиге Светог Писма, како би увек пребивао у богомислију. Ако ти дође зла помисао не прихватај је, никада не допуштајући своме уму да буде одвучен доле, него га увек усмеравај горе, и Бог ће ти помоћи”. 5.324
• Нарочито треба избегавати расправе и спорења са блудним помислима. У такво спорење подвижник се најчешће упушта када погрешно мисли да су се блудне помисли и маштања у његовој души појавили сами од себе и да могу да буду обуздани силом благоразумног саветовања самога себе – не схватајући по своме неискуству да му је дошао демон који радо ступа у разговор и спорење са нама, јер поуздано зна да ће сладострасне помисли и маштања наћи на симпатије у души почетника, те да ће подстаћи и распалити сладострашће које живи у њој; он нас мами и наводи на разговор и спорење, час тобоже уступајући и удаљавајући се, час изнова нападајући, силно се надајући да ће однети коначну победу над нама. Свети Јован лествичник је рекао: “He помишљај да ћеш блудног демона поразити спорењем и противречењем: јер он има добре изговоре, јер се бори против нас на основу природе… Ко пожели да ступи у борбу са својим телом или да га сам од себе победи, узалуд се труди: јер ако Господ не разори дом тела и не сазида дом душе, узалуд бди и пости онај који разара… Баци пред Господа слабост своје природе, постани свестан своје немоћи у сваком погледу, и на неприметан начин примићеш дар целомудрености”. 5. 340-342 (в БЛУДНА СТРАСТ)
 
Помисли туге
 
• Од живе вере у Бога рађа се потпуна покорност Богу, а од покорности Богу мир помисли и спокојство срца.
Вама је потребно да привијете на своје срце веру у Бога и покорност Богу; када их окусите, заједно са њима окусили сте духовну утеху у невољи и спокојство. Борба са помислима које доносе тугу, ма колико да су те помисли компликоване и запетљане, треба да буде веома једноставна, као што је једноставна и сва хришћанска вера, по својој једноставности приступачна сваком човеку, a no својој сили у стању да сваког човека задовољи. Против помисли и осећања туге борите се кратким речима: Господе! Нека буде воља Твоја! Благословен и свет Бог у свим делима Својим!” Те речи произносите умом, а када сте сами – тихо наглас; произносите их без журбе, са великом пажњом и побожношћу; понављајте те кратке речи све док помисли и осећање туге не утихну. Када се изнова подигну, опет против њих употребите исто оружје. Из опита ћете сазнати силу тог оружја, које је по свом спољашњем изгледу на први поглед тако безначајно. А из стања борбе немогуће је другачије ући у стање спокојства, него кроз победу. Веома је опасно потчинити се помислима туге. Кад се она појача у човеку и завлада њиме – може да убије и тело и душу. 6. 466-467 (в. БЛАГОДАРЕЊЕ, СЛАВОСЛОВЉЕ)
 
Хулне помисли
 
• Када се појаве хулне помисли неверовања, сумње и томе сличне, не треба се, по учењу Светих Отаца, због тога узнемиравати, јер треба знати да те помисли не припадају нашој души, већ нашем не пријатељу – ђаволу. He треба се узнемиравати због њих, не треба их примати и пуштати да се укорене. 6. 633
• Немој се узнемиравати због помисли неверовања и хуле које се појављују. To је очигледни демонски напад који су доживљавали многи свети и који је умео веома дуго да потраје. Таква борба је током четири године узнемиравала светог Нифонта. Погледај његово житије у Житијима светих за 23. децембар. Приликом таквих напада никако се не треба узнемиравати, не треба падати у очајање, но све ваља препуштати свевидећем и свемоћном Богу и, предајући Његовој вољи своју душу, молити милост од Њега. Услед смућености и очајања демонски напад на нас ће се појачавати, а ако га великодушно будемо посматрали, говорећи себи: “Па шта? Господ види ту борбу и допушта је – значи то је Његова света воља, а мени је на корист душе”, онда напад слаби и смањује се. 6. 631 (в. ЈЕРЕС)
 
ПОНИЖЕЊА
 
• На питање преподобног авве Доротеја: “Шта да радим? Бојим се срамоте понижења”, свети Јован Пророк је одговорио: “He трпети понижења, то је дело неверовања. Брате! Исус је постао човек и претрпео понижења: зар си ти већи од Исуса? To је – неверовање и демонска прелест”. 1. 327
• Понижења и друге невоље такође показују притајени грех у дубини душе. Туга проузрокована тиме назива се искушењем, зато што открива скривено стање срца. Природно је да у човеку који се још налази под влашћу греха она разоткрива грех који живи у дубини душе, а пројављује се кроз огорчење срца, тугу, помисли роптања, негодовања, самооправдавања, осветољубивости и мржње. Појачано деловање тих страсти у души, посебно насртај и притисак помисли и маштања, служи као несумњиви показатељ деловања палог гордог духа. 2. 370
• He треба да тугујеш због оних који су о теби изрекли какве неповољне речи. To је из незнања и по допуштењу Промисла Божијег, који очигледно сматра да је теби потребно смирење и очишћење путем понижења од стране људи. Имај љубав и мир са свима, па и са онима који су те увредили, јер без тога нема духовног напретка. Узнеси славословље Богу за све што се догоди и препусти се вољи Божијој. 6. 838
• “Испијај поруге свакога часа, као воду живу” вели свети Јо ван Лествичник; а ко одбаци оправдан или неоправдан прекор, тај је одбацио сопствено спасење. 6. 216
• Шта да очекујемо ми грешни који заслужујемо сваку казну када је и безгрешни Господ пострадао? Он је рекао: Где сам Ја, онде ће и слуга Мој бити. Ако смо слуге Христове, онда заједно са Њим треба да пострадамо како бисмо се заједно са Њим и прославили. Господ је на крсту и ми треба да се распињемо; Господа понижавају и пљују и ми треба да очекујемо исто и да се припремамо да мирно поднесемо свако понижење. Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови. 12. 48 (в. ПРЕКОРИ)
 
ПОРЕДАК
(в. СПОЉАШЊЕ ПОНАШАЊЕ)
 
ПОСЛУШАЊЕ
 
• Узалуд је ваша жеља да се налазите у потпуном послушању код опитног наставника [руководитеља]. Тај подвиг није дат нашем времену. Њега нема не само међу хришћанима у свету, него ни у манастирима. Умртвљивање разума и воље не може да савршава душеван човек, макар био и добар и благочестив. За то је неопходан духоносни отац: само пред духоносцем ученикова душа може да се отвори; само он може да уочи одакле долазе и куда су усмерени покрети душе његовог ученика. Ученик ради своје чисте савести треба тачно и детаљно да исповеда своје помисли; али наставник у свом суду о духовном стању ученика не треба да се руководи том исповешћу; он је дужан да духовним осећајем прониче, мери и саопштава ученику о стању његове душе које му је невидљиво. Тако су чинили Пахомије Велики, Теодор Освећени и други свети наставници монаха. Теодору освећеном ученици су говорили: “Оче! Разобличи ме”. A он је, покретан Духом Светим, свакоме показивао његове скривене душевне недуге. Ови велики оци су “монашко послушање” сматрали за нарочити дар Духа Светога: то саопштава њима савремени писац, преподобни Касијан. Послушање је: “чудо вере!” Само Бог може да га саврши. И савршили су га они људи којима је тај дар био дат свише од Бога. Но, када људи сопственом снагом хоће да постигну оно што даје једино Бог, онда је сваки њихов труд сујетан и узалудан; они су тада налик људима поменутим у Јеванђељу који хоће да зидају кулу, па почну да зидају без потребних средстава да би је завршили. Сви који пролазе поред, то јест демони и страсти, подсмевају им се, јер споља гледано тобоже савршавају добродетељ, a у суштини налазе се у горкој обмани, слепилу и самозаваравању, и потчињени својим страстима испуњавају вољу демона. Многи су мислили да су у послушању, а испоставило се да су извршавали своје прохтеве и да су били заведени лажном ревношћу. Срећан је онај ко у старости успе да урони у сузе покајања због својих младалачких страсти. О слепима који воде и који су вођени Господ је рекао: Слепи слепога ако води оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14).
Нашем времену дат је други подвиг, повезан са многим тешкоћама и спотицањима. Ми морамо да путујемо не по дану, уз јасну сунчеву светлост, него по ноћи, уз бледу светлост месеца и звезда. Нама је за руководство дато Свештено и Свето Писмо то изричито кажу Свети Оци каснијих времена. Поред руковођења Светим Писмом користан је и савет ближњих, управо оних који се и сами руководе делима отаца. 6. 441-443
• Онај ко покорава своју вољу ближњем, показује пажњу душе према задобијању добродетељи; напротив, онај ко има склоност ка самовољи показује своје незнање. 6. 490-491
• Ми верујемо, научени томе од светих отаца, да ако Господ, из нама непознатих и само Њему знаних разлога, некоме не допусти да схвати путеве послушања, такав не прихвата ништа од људи, и чак када би пред собом имао саме свете апостоле, засуо би их камењем. 6.170-171
• Послушање је најспасоноснији подвиг. Сила и живот свих људских страсти усредсређени су у човековој поквареној вољи: послушање, свезујући и убијајући вољу, свезује и убија све страсти заједно… Послушање је корисније од свих добровољних подвига, мада се површном погледу чини да положај послушања представља сметњу за духовни напредак, јер спречава савршавање самовољних подвига. Такав поглед је погрешан. 6. 531-532
• Никако се не узнемиравај због тога што у теби делују борбе, које су повезане са тешкоћама, помрачењем и унинијем. Таквим борбама обично се подвргавају сви који су из дуготрајног самовољног живота дошли у покајање. 6. 242
• Сав духовни напредак састоји се у томе да срце, одрекавши се променљивих и ограничених закона, тачније безакоња своје воље, прими законе Јеванђеља и да им се у потпуности потчини. Истинско послушање је у уму и срцу. Тамо је и самоодрицање! Тамо је и нож, за који је Јеванђеље заповедило своме ученику: нека прода хаљину своју и купи нож (Лк. 22,36). Такво схватање послушања, самоодрицања и духовног напретка оставља потпуну слободу спољашњем понашању. 6. 304 (в. ДУХОВНИШТВО, НАСТАВНИК)
 
ПОСТ
 
• Свети Василије Велики и, сагласно с њим, други свети тврде, да ако би нам било неопходно да имамо раслабљена тела, Бог би их створио таквима; зато они заповедају меру поста управо ону која је неопходна за обуздавање телесних страсти, а која уједно не би слабила тело, него би га чувала способним за испуњавање заповести Христових или, једноставније речено, за послушања и подвиге бдења, молитве и преклањања колена, за шта раслабљена тела свакако нису способна. 6. 74
• Свети Јован Лествичник је јео све што је за монашки чин дозвољено, са циљем да избегне страсти сујете, умишљености, човеко угађања, тајноједења, лицемерја, лукавства и лажи, које се често јављају код подвижника по телу, чинећи им духовни напредак потпуно немогућим. Бог се јавља простоти и смирењу, и не може се сјединити служење Њему са служењем људској слави. 6. 77
• Милосрдни Господ је посредством Својих светих Апостола и Светих Отаца, светитеља и учитеља црквених, установио различите подвиге спасоносне за душу, између осталих и свети пост, којима се свезује и обуздава наше тело. У вези са свим тим подвизима треба знати да су они ради човека, а не човек ради њих, као што је и Господ рекао: Субота је човека ради, а не човек ради суботе. Овога се треба држати и када је пост у питању. Када смо сасвим слаби нема потребе да мучимо тело, него напротив, треба да га јачамо, зато се никако немојте устручавати да једете рибљу чорбу током ове свете Четрдесетнице, јер та ће чорба вашем исцрпљеном телу дати мање снаге него што би неком здравом дали хлеб и вода. Срцезналац Господ, који види вашу слабост, неће вас искључити из броја оних који посте. Тако су поступали многи велики угодници Божији, између осталих и свети Епифаније Кипарски. Свети Исак Сиријски у 10-ој беседи каже: “Немој да се пометеш и да пресечеш живот свој, као каква духовна дангуба, па да због жеље да придодаш још мало напора изгубиш све што си до сада постигао. Једи умерено и не пружај ногу више но што можеш, да после сасвим не клонеш”. Овај премудри савет великог наставника монаха у потпуности може да се примени на вас; јер уздржањем које не одговара вашим силама можете себе толико да исцрпите, да будете лишени црквене службе и да вашим ближњима, којима сте сада од неке користи, постанете бреме. 6. 245-246
• Што се пак тиче твоје телесне хране, о њој не треба толико да бринеш: јер таква брига може да те одвуче од Бога. Али уједно треба да водиш рачуна о својој телесној слабости. Преподоби Касијан Римљанин у беседи “О расуђивању” каже: “Крајности обе стране једнако су штетне;. и претерани пост и ситост стомака, и прекомерно бдење и засићеност сном, исто тако и друга претеривања. Јер смо видели неке, које није победио бес стомака, како су пали због прекомерног поста” и тако даље. Сходно таквом расуђивању светих отаца саветујем ти да се постараш о извесном поправљању свога желуца употребом чорбе од гргеча, куваног млека и томе сличне хране, сматрајући је за лек, а не за угађање. “Научимо се да будемо страстоубице, а не телоубице” рекао је Пимен Велики једном брату који је видео како овај угодник водом полива своје ноге. 6. 236
• Детаљно изучавање хришћанске вере и свега што води тачном познању Христовог учења садржи у себи и разрешење мноштва недоумица које се рађају од неверовања и сујеверја. Црквена историја нам је сачувала причу о следећем догађају из првих времена хришћанства. На острву Кипру је крајем трећег и почетком четвртог века живео епископ Спиридон Тримифунтски, муж велике светости који је савршавао многа знамења и био учесник Првог Никејског Сабора. У петак прве недеље Великог поста њему је дошао један хришћанин боготражитељ. Уз епископа је живела његова кћи. Епископ вели ћерки: “Зар немамо чиме путника да угостимо?” Ћерка одговори: “Оче мој! Ти током ове недеље ништа не једеш, a ја се трудим да се угледам на тебе, зато немамо припремљену никакву храну; има само мало свињског меса што је остало од пре поста”. Епископ рече: “Постави то месо на сто и припреми нам трпезу”. Ћерка је испунила очев захтев; угодник Божији позва госта за сто и сам седе с њим да би јео. Путник рече: “Ја сам хришћанин и не једем месо током Великог поста”. Епископ му одговори: “Зато што си хришћанин, а не јеврејин, и треба да једеш: ми се од меса уздржавамо не зато што је оно нечисто или зато што то уздржање представља некакву добродетељ, као што се од меса уздржавају Јевреји, него да наша тела не отежају од преједања и пијанства”. Та прича је из једне од мојих најдрагоценијих књига, у којима је описано много веома интересантних догађаја и предања из доба ране Цркве Христове.
Корисно је објашњавати људима такве случајеве, без страха да ће бити повређено њихово сујеверје (треба носити немоћи ближњих, али не повлађивати њиховим предрасудама). Видећи праву намеру, Бог ће деловати на њихова срца у корист добра. Ја сам био у прилици да видим примере за то.
Како су древни хришћани Јеванђелску заповест стављали изнад свега, поштујући према њој и Црквено предање! Преподобни Касијан, отац из четвртог века, путујући по Египту дошао је у посни дан неком светом пустињаку. Пустињак га је позвао за трпезу на којој је било неких одступања од строгих правила поста. Одлазећи од старца свети Касијан га је упитао: “Зашто египатски монаси разрешују пост за посетиоце, док сиријски монаси то не чине?” (Египатски мо наси, међу њима нарочито они из Скита, оправдано се, по својој светости и духовном разуму, поштују као најузвишенији у читавом свету.) Пустињак је одговорио: “Пост је оно што је моје; кад пожелим, могу да га имам; а када примам браћу и оце, примам Христа, Који је рекао: Ко вас прима, Мене прима, и Не могу сватови да посте док је Женик са њима. А када Женик оде, онда посте. To је истинско схватање Христовог учења! 6. 648-650!
• Глава добродетељи је – молитва; њихов темељ – пост.
Пост је стална умереност у храни са разборитом строгошћу.
Горди човече! Ти у своме уму тако много и високо машташ, а он је у потпуној и непрекидној зависности од желуца.
Закон поста, будући да је спољашњи закон за стомак, у суштини је закон за ум.
Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме своје право власти и да га сачува, дужан је пре свега да се потчини закону поста. Тек тада ће стално бити бодар и светао; тек онда ће моћи да господари над жељама срца и тела; тек тада ће уз сталну трезвеност моћи да изучава јеванђелске заповести и да их следи. Темељ добродетељи је – пост.
Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је само једна заповест – заповест о посту. Једна заповест је дата зато што је била довољна да се првостворени човек сачува у његовој непорочности. Та заповест није говорила о количини хране, него је забрањивала само врсту. Нека ућуте они који признају пост само по питању количине хране, а не и врсте. Удубљујући се у опитно изучавање поста, они ће увидети значај врсте хране.
Заповест о посту, коју је у рају Бог објавио човеку, толико је важна да је заједно са заповешђу изречена и претња казном у случа ју њеног нарушавања. Казна се састојала у вечној смрти за човека.
И данас греховна смрт наставља да погађа оне који наруше свету заповест поста. Онај ко не сачува умереност и потребну разборитост у вези са храном, не може да обузда гнев, предаје се лењости, унинију и туговању, постаје слуга сујете и обитавалиште гордости коју у човека уводи његово плотско стање, које се понајвише јавља услед раскоши и обилне трпезе.
Заповест поста је обновило и потврдило Јеванђеље. Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк. 21,34) завештао је Господ. Преједање и пијанство доносе отежалост не само телу, него и уму и срцу, то јест уводе човека душом и телом у плотско стање.
Напротив, пост хришћанина уводи у духовно стање. Онај ко је очишћен постом смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, осећајан, са финим осећањима срца и мислима, лаког тела, способан за духовне подвиге и умно посматрање, способан за примање благодати Божије.
Телесни човек је у потпуности погружен у греховне насладе. Он је сладострасан и по телу и по срцу и по уму, и није способан не само за духовне насладе и примање Божанске благодати, него ни за покајање. Он је сасвим неспособан за духовна дела: прикован је за земљу, утонуо у материјалност, за живота је – мртав душом.
Тешко вама који сте сити сада јер ћете огладнети (Лк. 6,25). To Реч Божија саопштава онима који нарушавају заповести светог поста. Чиме ћете се хранити у вечности, када сте овде научили само да се преједате и наслађујете материјалним, чега на небу нема? Чиме ћете се хранити у вечности када нисте окусили ни једно небеско добро? Како можете да се храните и наслађујете небеским добрима, када их нисте заволели, него су вам мрска?
Насушни хлеб хришћана је – Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.
Непрестано се храни Речју Божијом; непрестано се храни испуњавањем заповести Христових; непрестано се храни за трпезом припремљеном насупрот тлачитеља твојих и чаше најјаче (Пс. 22,5).
“Одакле да почнемо – пита свети Макарије Велики – ми који се никада нисмо бавили истраживањем својих срца? Стојећи напољу куцајмо молитвом и постом, као што је и Господ заповедио: куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7,7).”
Овај подвиг, који нам предлаже један од највећих наставника монаштва, био је подвиг светих апостола. Из тог подвига они су се удостојили да чују објаве Духа. Писац њихових дела саопштава: A док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих отпустише их (Дап.13,2-3). Из подвига у коме су били сједињени пост и молитва, зачула се заповест Духа о призивању незнабожаца у хришћанство.
Какво чудесно сједињење поста и молитве! Молитва је немоћна ако није утемељена на посту, а пост бесплодан ако на њему не почива молитва.
Пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима и када их победи прожима читав састав човеков и очишћује га; у очишћени словесни храм она уводи Бога.
Онај ко не обради земљу а засеје је, тај ће изгубити зрневље и уместо пшенице пожњеће трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве а да не истањимо тело, уместо правде као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и развејана различитим сујетним и другим помислима и маштањима, упрљаће се сладострасним осећањима. Наше тело произашло је из земље и, ако не буде обрађено попут земље, никада неће моћи да донесе плод правде.
Напротив, ако неко са великом бригом и издацима обрађује земљу, али је остави незасејану, њу ће коров густо да покрије. Тако, када тело буде истањено постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем и смиреномудреношћу, пост ће постати родитељ најразличитијег корова душевних страсти: умишљености, сујете, презира.
Шта је то страст преједања и пијанства? Изгубивши своју правилност, природна жеља за храном и пићем захтева много већу количину и разноликост својстава хране него што је то потребно за одржавање живота и телесне снаге, на које претерано узимање хране утиче штетно, супротно своме природном назначењу, слабећи их и уништавајући.
Жеља за храном исправља се једноставном трпезом и уздржањем од преједања и наслађивања храном. Најпре треба оставити преједање и наслађивање: тиме се жеља за храном исправља и постаје правилна. Када пак жеља постане правилна задовољава се једноставном храном.
Напротив, жеља за храном, која се задовољава преједањем и наслађивањем, постепено отупљује. Да бисмо је подстакли ми прибегавамо различитим укусним јелима и пићима. Жеља испрва делује задовољена, потом постаје захтевнија, и коначно претвара се у болесну страст, која тражи непрестану насладу и преједање, стално остајући незадовољена.
Намеравајући да се посветимо служењу Богу, у темељ нашег подвига положимо пост. Главна особина сваког темеља треба да буде непоколебива чврстина, иначе је немогуће да здање опстане на њему, ма колико да је оно само чврсто. И ми никако, никада и ни под каквим изговором не дозволимо себи да нарушавамо пост преједањем, а нарочито не опијањем.
За најбољи пост Свети Оци су сматрали употребу хране једном дневно, али не до ситости. Такав пост не раслабљује тело дуготрајним неједењем и не отежава га претераном храном, а при томе га чува способним за душеспасоносно делање. Такав пост не представља ништа нарочито и стога онај ко пости нема разлога за гордост којој је човек тако склон поводом добродетељи, нарочито када се она јако истиче.
Ко се бави физичким пословима или је телесно тако слаб да не може да се задовољи употребом хране једном дневно, тај треба да једе два пута. Пост је ради човека, а не човек ради поста.
Али уз сваку употребу хране, и ретку и честу, строго је забрањено преједање: оно човека чини неспособним за духовне подвиге и отвара врата другим телесним страстима.
Свети Оци не одобравају неумерени пост, то јест дуготрајно непотребно уздржавање од хране: од прекомерног уздржања и исцрпљености до које услед њега долази, човек постаје неспособан за духовне подвиге, често се окреће преједању, често пада у страст самоузношења и гордости.
Веома је важан квалитет хране. Забрањени рајски плод, мада је био наизглед леп и укусан, погубно је деловао на душу: саопштавао јој је познање добра и зла, и тиме уништио непорочност у којој су наши праоци били створени.
И данас храна наставља да силно делује на душу, што је нарочито приметно приликом употребе вина. Такво деловање хране засновано је на њеном различитом деловању на тело и крв и на то што се њена испарења и гасови из желуца подижу у мозак и утичу на ум.
Из тог разлога сви опојни напици, нарочито од житарица, подвижнику су забрањени, јер ум лишавају трезвености а тиме и победе у духовној борби. Ум који је побеђен, нарочито сладострасним помислима, насладивши се њима лишава се духовне благодати; оно што је стечено многим и дуготрајним напорима губи се за неколико часова, за неколико минута.
“Монах никако не треба да употребљава вино” рекао је препо добни Пимен Велики. Овог правила треба да се држи и сваки благочестиви хришћанин ако жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети Оци су се држали тога правила, а ако су вино и употребљавали, чинили су то веома ретко и уз највећу умереност.
Јака храна треба да буде уклоњена са подвижникове трпезе јер подстиче телесне страсти. To је случај са бибером, ђумбиром и другим зачинима.
Најприроднија храна је она коју је Творац наменио људима одмах по стварању – храна из биљног царства. Бог је нашим праоцима рекао: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по сво јземљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну (Пост. 1,29). Тек после потопа допуштена је употреба меса (Пост. 9,3).
Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; пара и гасови који се издвајају из ње и одлазе у мозак најмање делују на њега; коначно она је најздравија, јер у желуцу производи најмање слузи. Из тих разлога приликом употребе ове хране нарочито се лако чува чистота и бодрост ума, a са њом и власт ума над читавим човеком; код употребе овакве хране страсти делују слабије и човек је способнији да се бави подвизима побожности.
Рибља јела, нарочито она припремљена од крупних морских риба, имају већ сасвим другу особину: она осетније делују на мозак, тело се гоји, крв распаљује, желудац пуни штетним слузима, нарочито приликом честе и сталне употребе.
Ови ефекти неупоредиво су јачи када се употребљава месна храна: она до крајности гоји тело чинећи га нарочито дебелим, а осим тога и распаљује крв; пара и гасови од те хране веома оптерећују мозак. Из тог разлога монаси ову храну уопште не употребљавају; она припада људима који живе у свету и стално се баве тешким телесним пословима. Али и за њих је постојана употреба ове хране штетна.
“Како! узвикнуће овде тобожњи мудраци Бог је људима дозволио употребу месне хране, а ви је забрањујете?” На то ћемо одговори ти речима Апостола: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује (1. Кор. 10,23). Ми се клонимо употребе меса не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно посебно оптерећује читав наш организам, спречавајући духовни напредак.
У својим мудрим установама и одредбама света Црква је хришћанима који живе у свету допустила употребу меса, али не стално, него је одредила време када се месо једе и време уздржавања од меса, када се хришћанин чисти од његове употребе. Такав плод постова свако ко их држи може да увиди на сопственом опиту.
Монасима је забрањена употреба меса; у време када се не пости њима је дозвољено да употребљавају млечну храну и јаја. У одређено време и дане допушта им се употреба рибе. Али најдуже време они могу да употребљавају само биљну храну.
Најревноснији подвижници побожности, они који су у себи посебно осетили сједињење са Духом Божијим, употребљавају готово искључиво биљну храну због њене горе описане погодности и једноставности. За пиће они употребљавају једино воду, избегавајући не само јака и опојна пића, него и хранљиве напитке, какви су сви квасни.
Правила поста Цркве је установила са циљем да помогне својим чедима, и као руководство читавом хришћанском друштву. При томе свакоме је препоручено да уз помоћ опитног и мудрог духовног оца испита себе и да не узима пост који превазилази његове снаге: јер, понављам, пост је ради човека, а не човек ради поста; храна је дата као потпора телу, а не да га разара.
“Ако уздржиш стомак рекао је свети Василије Велики – ући ћеш у рај; ако га не уздржиш, постаћеш жртва смрти.” Под рајем овде треба подразумевати благодатно молитвено стање, а под смрћу страсно стање. Благодатно човеково стање током његовог боравка на земљи служи као залог његовог вечног блаженства у небеском Едему; пад под власт греха и у стање духовне умртвљености служи као залог пада у адски понор ради вечних мука. 1.131-137
• Страсти се код почетника умањују не услед појачаног поста, него услед исповедања греховних помисли, рада и удаљавања од слободног општења са ближњима. 5. 17
• Христов подвижник, озарен свише и научен својим благочестивим опитом, окрећући се разматрању сопственог подвига поста, налази за крајње неопходно не само да се уздржава од преједања и сталне ситости, него и да строго бира храну. Такво бирање хране чини се сувишним само при површном погледу на себе; али у суштини врста хране је веома важна. У рају је била забрањена једино врста. У нашој долини плача, на земљи, налазимо да одсуство избора врсте хране доноси много више душевних невоља него претеривање у количини. He треба мислити да је само грожђу (тј. вину) својствено да делује на нашу душу; свака врста хране има себи својствено деловање на крв, на мозак и на читаво тело, а посредством тела и на дух. Ко пази на себе и бави се подвигом поста, тај ће свакако наћи за неопходно да очисти тело и душу од дуготрајне употребе меса, па и рибе, са љубављу ће пригрлити правила свете Цркве о посту и потчинити им се. 4. 89 (в. ПРЕЈЕДАЊЕ)
 
ПОУЧАВАЊЕ
 
• Под речју “поучавање”, или “сећање на Бога”, Свети Оци подразумевају некакву кратку молитву, или чак некакву кратку духовну мисао, на коју су се научили и за коју су се трудили да је усвоје умом и сећањем уместо других мисли. 2.189
• Зашто су непрестана молитва или непрестано сећање на Бога названи поучавањем? Зато што подвижници, на чије се делање спустила роса Божанске благодати, у краткој духовној молитви коју су понављали пронашли најдубљи и неисцрпни смисао, који стално изнова привлачи и удвостручује њихову пажњу својом духовном новином. Тако им кратак стих постаје као најопсежнија наука, наука над наукама, а бављење њоме у буквалном смислу поучавање.
Такве су биле поуке Светих Отаца, такво је било њихово делање. He само сва дела и речи, него и све помисли њихове биле су посвећене Богу. To је био извор таквог обиља духовних дарова у њима. Насупрот томе, ми о својим делима не бринемо; не поступамо онако како нам налажу заповести Божије, него од случаја до случаја, према првом наговору осећања, према првој мисли која нам падне на памет. На речи пазимо мање него на дела, док на мисли не обраћамо никакву пажњу; оне су нам расуте на све стране, све смо их принели на жртву сујети. Наш ум, насупрот стању ума који је ограђен поучавањем, налик је кући са четири врата, која су сва отворена, коју нико не чува, где може да уђе и одакле може да изађе свако ко жели, уносећи и износећи што му је драго. Браћо! Одустанимо од таквог не пажљивог и бесплодног живота. Подражавајмо делање Светих Отаца, између осталог и сећање на Бога, у коме су они непрестано држали свој ум. Момче! Приљежно сеј семе добродетељи, стрпљиво се учи и приморавај на свако богољубиво дело и подвиг, учи се и сећању на Бога, закључавај ум свој у свето поучавање. Ако видиш да он непрестано пада у споредне и сујетне помисли, немој да клонеш духом. Истрајно настави са подвигом. “Труди се да враћаш – каже све ти Јован Лествичник – или, правилније, да закључаваш мисао у речи молитве. Када се она по своме неискуству истргне (из закључаности у речи молитве) опет је уводи (у њих). Уму је својствена непостојаност (стално кретање); али постојаност може да му да Онај Који све зауставља. Ако постојано останеш у том подвигу, доћи ће Онај Који полаже све границе мору твога ума и рећи ће му у молитви твојој: Довде ћеш долазити, а даље нећеш (Јов. 38,11).”
Поучавање споља изгледа као чудно дело, хладно и досадно; али у суштини представља веома плодно делање, драгоцено црквено предање, установу Божију, духовну ризницу, наслеђе Апостола и Светих Отаца, који су га примили и по заповести Духа Светога предали нама. Ти не можеш ни да замислиш та богатства чији ћеш наследник у своје време постати, кад стекнеш навику непрестаног сећања на Бога. Јер у ум и срце подвижника не може да стане то што је Бог припремио онима који га љубе не само у будућем веку, него и у овом животу, у коме они могу да осете предукус блаженства будућег века. “Припремај се рекао је свети Јован Лествичник непрестаном молитвом која се савршава у тајности твоје душе, за молитвено стајање пред Богом, и брзо ћеш узнапредовати.” У своје време поучавање ће прожети читаво твоје биће; од њега ћеш постати као опијен, као да припадаш овоме свету и уједно да му не припадаш, да си му стран: да му припадаш по телу, а не по уму и срцу. Онај ко се опије материјалним вином заборавља се, заборавља на тугу, на свој положај, своје достојанство. А онај ко се опије Божанским поучавањем постаје хладан и безосећајан према земаљским похотама, према земаљској слави, према сваком земаљском добитку и предности. Његова мисао непрестано је поред Христа, Који поучавањем делује као свештеним благоухањем: једнима миомирис смрти за смрт, другима мирис живота за живот (1. Кор. 2,15 16). Поучавање умртвљује у човеку благонаклоност према свету и страстима, а оживљава у њему благонаклоност према Богу, према свему духовном и светом, и према блаженој вечности. Јер шта ми то постоји на небу? вапије онај ко је опијен поучавањем. И осим Тебе шта хтедох на земљи. Само то да се непрестано безмолвном молитвом приљубљујем уз Тебе. Једни желе богатство, други желе славу, а мени је добро приљубљивати се уз Бога, полагати на Господа наду своју (Пс. 72,25,28).
Речи почетничког поучавања првобитно треба да се произносе језиком, сасвим тихим гласом, без журбе, са највећом пажњом, уз закључавање ума, према горе наведеном савету светог Јована Лествичника, у те речи. Мало помало усна молитва прећи ће у умну, a потом и у срдачну [молитву срца]. Али за тај прелазак потребне су многе године. He треба га тражити пре времена; нека се догоди сам по себи, или правилније, нека га Бог дарује у Њему познато време, гледајући на духовни узраст и дуге околности везане за подвижника. Смирени подвижник се задовољава тиме да се удостоји сећања на Бога. И то већ сматра за велико доброчинство Творца према јадном и слабом створењу човеку. Он себе сматра недостојним благодати, и не тражи да открије у себи њено дејство, знајући из учења Светих Отаца да је извор таквог тражења сујета, од које долазе – прелест и пад, и да је то тражење већ и само по себи обмана, јер и при најинтензивнијем тражењу добијање благодати зависи искључиво од Bora. Он чека да човек у себи открије своју грешност и да стекне способност да плаче због ње. Он се препушта вољи Свеблагог и Премилосрдног Бога, Који зна за кога је корисно да му дарује благодат, a за кога је корисно да задржи њен долазак. Многи су, добивши благодат постали немарни, умишљени и самоуверени; дата благодат им је, због тога што су били неразумни, послужила само на још већу осуду. Блажен је у монаху залог срца по коме он, бавећи се било којим подвигом, чини то сасвим несебично, гладан је и жедан само зато да би испунио вољу Божију, и са вером и простотом, уз одбацивање сопствених схватања власти, предаје се вољи и управљању ми лосрдног Господа Бога нашег, Који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. 2. 198-201
 
ПОХВАЛА
 
• Неупућени и лицемерни подвижници сматрају да су достигли свој циљ онда када себе почну да доживљавају као свете, када их свет призна и прогласи за такве; они се радују самообмани и умишљености која улази у њих, не схватајући како је умишљеност јадна и да похвала од стране људи служи као обележје лажног пророка. To обележје је необично значајно: дао га је Сам Богочовек. Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима очеви њихови (Лк. 6,26). 5.380 (в. СУЈЕТА, ПРЕКОРИ, ГОРДОСТ)
 
ПРАВЕДНОСТ
(в.ДОБРО)
 
ПРАВИЛО МОЛИТВЕНО
 
• По питању молитвеног правила знајте да је оно ради вас, a не ви ради њега, али Господа ради. Стога имајте слободу уз расуђивање. Када сте слаби смањујте, када сте јаки додајте – и једно и друго умерено и опрезно. 6.158
• Највећи Свети Оци заповедају да правило за хришћанина буде што је могуће једноставније. Варсануфије Велики каже да су врата у Царство Небеско уска и да зато није потребно да се даје широко правило за улазак на њих; широко правило чак може да омета улазак, јер јурећи за ситницама можемо да изгубимо оно важније. 6. 470
• Свети Оци, хвалећи молитвено правило и исповедајући његову неопходност, уче нас како оно треба да буде умерено, сразмерно снази, стању нашег духовног напретка и околностима у које је човек Промислом Божијим постављен. Суштина испуњавања молитвеног правила састоји се у томе да се оно испуњава са пажњом. Услед пажње наш дух доспева до смирења: из смирења рађа се покајање. Да би било могуће без журбе савршити правило, оно треба да буде умерено. Свети Оци су умерено правило веома хвалили, препоручујући да се оно испуњава без попуштања. 6. 525
• Када нађете да је потребно додати или одузети нешто од вашег молитвословља и читања, због слабости или обавеза које се неочекивано појаве, учините то без сумње и узнемирења. Будите слободни! Немојте да се везујете прецизношћу испуњавања, јер ћете произвести само недоумице и растројство. 6. 534
• По речима Светих Отаца, умерено и постојано правило има непроцењиву вредност. Зато у своме животу чувај разумну умереност, не везујући се за количину. 6. 840
• Уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац Твој Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,7). Тако је Сам Господ установио усамљену келијну молитву.
Господ, Који је заповедио усамљену молитву, током Свога земаљског странствовања и Сам је, како саопштава Јеванђеље, веома често пребивао у тој молитви. Он није имао где главу да склони, зато су Њему тиху безмолвну келију често замењивали врхови гора и сеновити вртови.
Пред Своја страдања, којима је требало да буде купљено спасење људског рода, Господ се молио изван града, у осами Гетсиманског врта. Богочовек је преклонио колена на молитви; од силине молитвеног подвига обилан зној у крвавим капима клизио је низ његово лице на земљу. Гетсимански врт састојао се из столетних стабала маслине. И дању, при светлости сунчевих зрака, у њему је била густа хладовина, a у том часу мрачна ноћ лежала је над Палестином. Hико са Господом није поделио Његову молитву: подаље од Њега спавали су ученици, а свуда около почивала је природа. Ту је са бакљама и наоружаном гомилом дошао издајник, коме је било добро познато омиљено место и време молитава Исусових.
Тама ноћи скрива предмете од радозналих погледа, безмолвна тишина не расејава слух. И ноћу у безмолвију потребна је пажљива молитва. Господ је за Своју молитву бирао првенствено осаму и ноћ, зато да бисмо се ми не само покоравали Његовој заповести о молитви, него и да бисмо следили Његов пример. Је ли Господу, за Њега Самога, молитва била потребна? Пребивајући као човек са нама на земљи, Он је уједно као Бог нераздвојно био са Оцем и Духом, и имао са Њима исту Божанску вољу и Божанску власт.
Уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оиу своме Који је у тајности. Нека за молитву не зна нико – ни твој пријатељ, ни сродник, ни сама сујета која је својствена твоме срцу и подстиче те да некоме кажеш за свој молитвени подвиг, да га поменеш.
Затвори двери своје келије за људе који долазе ради празнословља, да би ти украли молитву; затвори двери ума за помисли са стране, које ће се појавити да би те одвукле од молитве; затвори двери срца за греховна осећања, која ће покушати да те упрљају – и онда се помоли.
He усуђуј се да Богу приносиш дуге и красноречиве молитве које си сам сачинио, ма колико ти се оне чиниле силне и дирљиве: оне су производ палог разума и као оскврњена жртва не могу да буду примљене на духовни жртвеник Божији. Дивећи се раскошним изразима молитава које си сачинио и сматрајући суптилно дејство сујете и сладострашћа за утеху савести или чак за благодат, ти ћеш се сасвим удаљити од молитве. Удаљићеш се од молитве, a у исто време ће ти се чинити да се молиш обилно и да си већ достигао известан степен Богоугађања.
Душа која креће путем Божијим, погружена је у дубоко непознавање свега Божанског и духовног, чак и онда када је богата мудрошћу овога света. Услед тог незнања, њој није познато како и колико треба да се моли. Да би помогла души у њеном незнању, света Црква је установила молитвена правила. Молитвено правило је збирка неколико молитава коју су сачинили богонадахнути свети оци, прилагођено одређеним околностима и времену. Циљ правила је да души пружи количину молитвених мисли и осећања која јој недостају, и при томе мисли и осећања правилних, светих и заиста богоугодних. Таквим мислима и осећањима испуњене су благодатне молитве светих отаца.
За читање јутарњих молитава постоји нарочита збирка која се зове “Јутарње молитве” или “Јутарње правило”; за ноћно мољење пред одлазак на починак постоји друга збирка молитава, које се називају “Молитве пре спавања” или “Вечерње правило”. Нарочиту збирку молитава читају они који се спремају за причешће Светим Тајнама Христовим и та се збирка назива “Правило пред свето Причешће”. Они који су велик део свога времена посветили молитви, читали су око три поподне нарочиту збирку молитава која се назива “Свакодневно” или “Монашко правило”. Други су читали свакога дана по неколико катизама (из Псалтира), по неколико глава из Новог Завета и чини ли су поклоне: све се то назива “Правилом”.
Правило! Како тачан назив, позајмљен од самог дејства произведеног у човеку молитвама које се називају правилом! Молитвено правило исправно и свето усмерава душу, учећи је да се поклања Богу у Духу и Истини (Јн. 4,23), јер душа препуштена сама себи не би могла правилно да иде путем молитве. Услед своје повређености и помрачености грехом она би непрестано скретала са пута, често у пропаст: час у расејаност, час у маштања, час у различите пусте и варљиве привиде узвишених молитвених стања, која настају од њене сујете и самољубља.
Молитвена правила задржавају онога ко се моли у спасоносном расположењу смирења и покајања, учећи га непрестаном самоосуђивању, хранећи га умилењем, утврђујући га надом на Свемилосрдног Бога, радујући га миром Христовим, љубављу према Богу и ближњима
Како су узвишене и дубоке молитве пре светог Причешћа! Како добру припрему оне пружају ономе ко приступа Светим Христовим Тајнама! Оне уређују и украшавају дом човекове душе чудесним помислима и осећајима који су толико благоугодни Господу. У тим молитвама величанствено је представљена и објашњена највећа од хришћанских Светих Тајни; насупрот њеној узвишености, живо и тачно побројани су човекови недостаци, показане су његове слабости и недостојност. Из тих молитава као сунце са неба сија недокучива доброта Божија, по којој је Он благоволео да се тесно сједини са човеком, без обзира на човекову недостојност.
Јутарње молитве заиста одишу бодрошћу и свежином јутра: онај ко је угледао светлост материјалног сунца и земаљског дана учи се да жели виђење више, духовне Светлости и бесконачног дана који производи Сунце Правде Христос.
Кратко успокојење сном током ноћи – слика је дуготрајног сна у мраку гроба. Молитве пред спавање подсећају нас на наше пресељење у вечност. претресају целокупно наше деловање током дана, и уче нас да Богу приносимо исповедање учињених прегрешења, као и покајање за њих.
Молитвено читање акатиста најслађем Исусу, осим сопствене вредности, служи и као одлична припрема за бављење молитвом Исусовом, која се изговара овако: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. Ова молитва представља готово једино занимање узнапредовалих подвижника, оних који су достигли једноставност и чистоту, и којима сва велика размишљања и многе речи служе једино као оптерећујуће расејавање. Акатист показује каквим мислима може да буде праћена молитва Исусова, која почетницима делује крајње оскудна. Он целим својим обимом показује само мољење грешника да га Господ Исус Христос помилује; али тој молби дати су различити облици, сходно незрелости ума почетника. Баш као што деци дају храну која се претходно смекша.
У акатисту Мајци Божијој опевано је очовечење Бога Логоса и узвишеност Мајке Божије коју, зато што је родила ваплоћеног Бога, блаженом називају сви нараштаји (Лк. 1,48). Као на великој слици, безбројним чудесним линијама, бојама и сенкама, у акатисту је представљена велика Тајна очовечења Бога Логоса. Свака слика оживљава се добрим осветљењем. И акатист Мајци Божијој озарен је необичном светлошћу благодати. Та светлост делује двојако: њоме се просвећује ум, а срце се испуњава радошћу. Недокучиво се прима као да је сасвим јасно, по чудесном дејству које производи на ум и срце. Многи побожни хришћани, нарочито монаси, савршавају веома дуго вечерње правило, користећи тишину и таму ноћи. Молитвама пре спавања они додају читање катизама, Јеванђеља, Апостола, акатиста, као и поклоне са молитвом Исусовом. У то доба, када се заслепљени свет препушта необузданим и бучним весељима, слуге Христове плачу у тишини својих келија, изливајући усрдне молитве пред Господом. Синови света, пошто ноћ проведу у безумном бдењу, наступајући дан дочекују у помрачености и унинију духа; а слуге Божије тај дан, уочи кога су ноћ провели у молитвеном подвигу, до чекују у радости и бодрог духа, свесно, осећајући необичну способност за богомислије и свако добро дело.
Господ је током Своје молитве пао на колена – ни ти не треба да занемарујеш преклањање колена, ако имаш довољно снаге да га чиниш. Поклоњење до земље, по речима отаца, изображава наш пад, a устајање – наше искупљење. Пред почетак вечерњег правила нарочито је корисно начинити одређени број поклона, од којих ће се тело мало уморити и угрејати, a у срцу ће се појавити осећање побожне туге; и једно и друго представља припрему за усрдно и пажљиво читање правила.
Приликом творења правила и поклона никако не треба журити; правила и поклоне треба савршавати што је могуће спорије и пажљивије. Боље је прочитати мање молитава и направити мање поклона, али са пажњом, него много без пажње.
Изабери себи правило које одговара твојим силама. Оно што је Господ рекао о суботи, да је она ради човека, а не човек ради ње (Мк. 2,27) може и треба да се примени на све подвиге побожности, па међу њима и на молитвено правило. Молитвено правило је за човека, а не човек за правило: оно треба да помогне човеку у постизању духовног напретка, а не да служи као тешко бреме, да нарушава телесне снаге и узнемирује душу. Тим пре оно не треба да служи као повод за гордост и погубну умишљеност, за погубно осуђивање и понижавање ближњих.
Благоразумно изабрано молитвено правило, које одговара силама и начину живота, служи као важно помоћно средство за онога ко се подвизава за своје спасење. Савршавање тога правила у одређене сате претвара се у навику, у неопходну природну потребу. Онај ко је стекао ту блажену навику чим се приближи уобичајеном месту савршавања правила душа му се испуни молитвеним расположењем: он још није успео да изговори ни једну реч из молитава које чита, a из његовог срца већ се излива умилење и ум се сав удубио у унутрашњу клет.
“Више волим, рекао је један велики отац (преподобни Матој) кратко правило, али које се стално испуњава, него дуго које се после кратког времена оставља.” А такву судбину увек имају молитвена правила која не одговарају силама: у првом жару подвижник их неко време испуњава, наравно, обраћајући пажњу више на количину него на квалитет; потом га изнемоглост, коју изазива подвиг који превазилази снагу, постепено приморава да правило све више и више скраћује.
Подвижници који су себи одредили претешко правило, често од таквог правила прелазе на остављање сваког правила. По остављању правила, па чак и при његовом скраћивању, подвижника обавезно напада узнемиреност. Услед узнемирености он почиње да осећа душевно растројство. Из растројства се рађа униније. Када се појача оно производи раслабљеност и гнев, а под њиховим дејством неразумни подвижник се предаје испразном и расејаном животу, са равнодушношћу падајући у најгрубља прегрешења.
Када изабереш молитвено правило које одговара твојим силама и душевној потреби, труди се да га испуњаваш пажљиво и непопустљиво: то је потребно за подржавање духовних сила твоје душе, баш као што је за одржавање телесне снаге неопходно да се свакодневно у одређене сате узима здрава храна.
“Неће нас због остављања псалама осудити Бог у дан Свога суда, каже свети Исак Сиријски нити због остављања молитве, него због уласка демона у нас до кога ће доћи након што их оставимо. Демони кад нађу место улазе и затварају двери наших очију: тад помоћу нас као својих оруђа, насилно и нечисто, они чине све што је Бог забранио, најљуће се светећи. И због остављања малог правила, због кога се удостојавамо заштите Христове, ми постајемо потчињени демонима, као што је написао неко од премудрих: “Онај ко не покорава своју вољу Богу, потчиниће се супарнику своме”. Она правила, која ти се чине малим, постаће за тебе зидине против свих који се труде да нас поробе. Савршавање тих правила унутар келије премудро су установили творци црквеног Типика, по откривењу свише, ради очувања нашег живота.”
Велики оци који су услед обилног дејства благодати пребивали у непрестаној молитви, нису остављали ни своја правила, која су имали обичај да савршавају у одређене сате свога дневног круга. У њиховим житијима видимо многе доказе за то: Антоније Велики, савршавајући правило деветог часа (црквени девети сат одговара трећем сату поподне), удостојио се Божанског откривења; преподобном Сергију Радоњешком се за време читања акатиста Мајци Божијој јавила Пресвета Дјева у пратњи апостола Петра и Јована.
Најдражи брате! Покори своју слободу правилу; лишивши те погубне слободе, оно ће те свезати само зато да би ти пружило духовну слободу, слободу у Христу. Окови ће се испрва учинити тешким, да би потом постали драгоцени ономе ко је њима свезан. Сви свети Божији узимали су на себе благи јарам молитвеног правила и носили га: подражавајући њих, у том случају и ти ћеш следити Господа нашег Исуса Христа, Који се очовечио и Који нам је Сам показао како да се понашамо чинио је оно што је чинио Отац Његов (Јн. 5,19), говорио је оно што му је Отац заповедио (Јн. 12,49) и у свему је као циљ имао испуњење Очеве воље (Јн. 5,30). Воља Оца и Сина и Светога Духа је – једна. У односу на људе, она се састоји у њиховом спасењу. 2. 170-176
 
ПРАЗНОСЛОВЉЕ
 
• Сви Божији дарови човеку заслужују поштовање. Дар речи несумњиво спада међу највеће дарове. Њиме човек постаје сличан Богу, Који има Своју Реч. Људска реч налик је Речи Божијој стално пребива уз оца свога и у оцу своме, уму, будући да је једно с њим, и уједно се неодвојиво одваја од њега. Људска реч позната је само уму из кога се стално рађа и тиме показује постојање ума. Постојање ума без речи и речи без ума ми не можемо да замислимо. Када ум хоће да општи са умом ближњих, он за то употребљава реч. Да би добила способност општења реч се облачи у гласове или слова. Тада нематеријална реч постаје на известан начин материјална, остајући у својој суштини неизмењена. И Реч Божија се очовечила како би ступила у општење са људима и спасила их. Када се људска реч тако озбиљно посматра, онда постаје јасан и разлог строгог суда Господњег, којим је одређено и објављено да ће људи дати одговор за сваку празну реч. Божанствени циљ речи код писаца и свих учитеља, поготово пастира, јесте – поука и спасење људи. Како ће страшан одговор дати они који су то средство поуке и спасења претворили у средство развраћености и погубљења! 6. 118
• Светски разговори обарају срце у мрак и одвраћају га од добродетељи. 6. 491
 
ПРАШТАЊЕ
(в. САМООПРАВДАЊЕ, МОЛИТВА ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ)
 
ПРЕДАЊЕ ЦРКВЕНО
 
• Истински хришћани свих времена најбрижљивије су се чували од отрова смртоносне јереси и других лажних учења. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. He само да су православно веровали у Свету Тројицу, него су и свој живот, своје подвиге и своје држање усмеравали према предању Цркве. Карактеристична црта свих Светих Отаца било је непоколебиво руковођење према предању Цркве. Они су заповедали да само оног духовног наставника треба сматрати за истинског, који у свему следи учење отаца Источне Цркве и њиховим делима и посведочава и потврђује своје учење. Ко пак мисли да руководи ближњима на принципима земаљске мудрости и палог разума, ма како сјајно деловао, налази се у стању самообмане и своје следбенике доводи у самообману. За онога ко жели да се спасе свети оци су као непромењиво правило установили – следовање духовном предању Цркве. Зато ономе ко жели да живи побожно и благоугодно они заповедају да се руководи поукама истинског учитеља или отачким делима, које одговарају начину живота сваког појединца. По истеку осам векова од Рођења Христовог црквени свети писци почињу да се жале на оскудицу духовних наставника и појаву многих лажних учитеља. Услед недостатка наставника они заповедају обраћање читању отачких дела и удаљавање од читања књига које су написане изван недара Православне Цркве. Што је време више протицало од појаве Божанске светлости на земљи, то је више понестајало истинских светих наставника, а поја вљивало се све више лажних учитеља; са проналаском штампе ови последњи су преплавили земљу као потоп, као горке апокалиптичке воде, од којих је мноштво људи умрло духовном смрћу. Изићи ће многи лажни пророци најавио је Господ и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих.. Ово пророштво се обистинило: испуњава се на наше очи. Постоји и друго предсказање Господње о карактеру времена у које ће се збити Његов Други, страшни долазак на земљу. Али Син Човечији када дође рекао је Господ, указујући на будућу судбину вере хоће ли наћи веру на земљи? На њој ће тада владати лажно названи разум, људска мудрост, непријатељски оријентисана према вери и Богу. 6. 438-439
 
ПРЕЈЕДАЊЕ
 
• Свети Јован Лествичник каже: “Кнез демона је пали Деница, a кнез страсти – преједање”. 2. 354
• Веза између људског тела и духа заслужује дубоко разматрање и дивљење Човеков начин размишљања и осећања његовог срца зависе од стања у коме се налази његово тело. “Када се стомак спутава, приметио је свети Јован Лествичник, смирава се срце: када се пак стомаку удовољава, помисли се заразе гордошћу? “Душа не може другачије да доспе у смирење рекао је Пимен Велики – него смањивањем хране за тело.” Настојатељ неког манастира упитао је Великога: “Зашто ја у себи не осећам страх Божији?” “Како да осетиш страх Божији, одговорио је Велики, када ти је стомак напуњен питама и сиревима!” Приликом ситости тела, наше срце не може да не порађа блудне осећаје, а ум – блудне помисли и маштања, које су својом снагом и привлачношћу у стању да измене и најодлучнију добру вољу и привуку је на наслађивање грехом; зато је свети Јован Лествичник рекао: “Онај ко угађа своме стомаку и уједно хоће да победи блудног демона, налик је ономе ко пожар гаси уљем”. 2. 356-357 (в. ПОСТ)
 
ПРЕКОРИ
 
• “Ако те неко прекори због онога што си учинио или што ниси учинио, а ти прећутиш, уподобљаваш се Исусу; а ако будеш одговарао приговарајући: Шта сам то учинио? онда већ ниси налик Њему; ако узвратиш на исти начин – онда My уопште ниси налик” (преподобни Исаија Отшелник). 6. 490
• Пред људима се треба држати опрезно и побожно, али једноставно, и ћутањем одговарати на похвале, као и на оптужбе, осим у случајевима када тражење опроштаја и потребно умерено објашњење могу да умире онога ко нас оптужује и измире га са нама. 1. 313 (в. ПОНИЖЕЊА, ОПРАВДАВАЊЕ, ОПТУЖБЕ)
 
ПРЕЛЕСТ ДУХОВНА
 
• Преподобни Григорије Синаит каже: “Уопште, један је узрок прелести – гордост”. У људској гордости, која представља самообману, ђаво себи налази удобно пристаниште и придодаје своју обману људској самообмани. Сваки човек је више или мање склон прелести, јер “и најчистија људска природа има у себи нешто гордељиво” (преподобни Макарије Велики). 1. 222
• Ако… било ко, покретан, по речима светог Јована Лествичника, гордом усрдношћу, тражи да пре времена добије духовну сладост, или молитвено дејство срца, или било који други духовни дар који доликује обновљеној природи – он неминовно пада у прелест, ма којим обликом молитве да се бави, псалмопојањем или молитвом Исусовом. 6. 249
• Прелест је повреда људске природе лажју. Прелест је стање свих људи, без изузетка, произведено падом наших праотаца. Сви смо ми – у прелести. Свест о томе представља најпоузданију заштиту од прелести. Највећа прелест је – сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, заведени, сви се налазимо у лажном стању, потребно нам је ослобађање истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8,32; 14,6). Уђимо у ту Истину вером у Њу; молитвом завапимо ка Њој и Она ће нас извући из провалије самообмане и демонских лажи.
…Као средство погубљења људског рода пали анђео је употребио лаж (Пост. 3,13). Из истог разлога Господ је ђавола назвао лажа и отац лажи и човекоубица од почетка (Јн. 8,44). Појам лажи Господ је тесно повезивао са појмом човекоубиства, јер је последње неминовна последица првог. Речима од почетка указује се на то да је лаж ђаволу од почетка послужила као оруђе за човекоубиство и стално му служи као оруђе за погубљивање људи. Почетак зла је – лажна мисао! Извор самообмане и демонске прелести је – лажна мисао! Помоћу лажи ђаво је вечном смрћу поразио људски род у самом његовом корену у прародитељима његовим. Наши праоци су се прелестили, то јест лаж су признали за истину и прихвативши је под маском истине неисцељиво су се повредили смртоносним грехом, што је посведочила и наша прамајка. Змија ме прелести рекла је она и једох (Пост. 3,13). Од тог времена наша природа, заражена отровом зла, вољно или невољно стреми ка злу, које се изопаченој вољи, изопаченом уму и изопаченом осећању срца представља као добро и наслада. Добровољно стога што у нама још постоји остатак слободе у избору добра и зла. Невољно стога што тај остатак слободе не делује као потпуна слобода; он делује под неуклоњивим утицајем повређености грехом. Ми се рађамо такви; не можемо да не будемо такви, и зато се сви, без икаквог изузетка, налазимо у стању самообмане и демонске прелести. Из таквог погледа на стање људи у односу према добру и злу, на стање које је нужно својствено сваком човеку, проистиче следеће одређење прелести, које је објашњава на сасвим задовољавајући начин: прелест је усвајање лажи од стране човека и прихватање лажи као истине. Прелест делује пре свега на начин размишљања; кад буде прихваћена и када искриви начин размишљања, она се одмах предаје срцу и изопачује осећања срца; пошто је овладала човековим осећањима она се разлива на целокупно његово деловање, трује и само тело његово, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибли и вечне смрти.
Од времена човековог пада ђаво је добио стално слободан приступ к њему. Ђаво има право на тај приступ: кроз покоравање њему, човек се добровољно потчинио његовој власти, одбацивши покорност Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку остављена је слобода да се покорава или Богу, или ђаволу, а да би та слобода могла непринуђено да се покаже, ђаволу је остављен приступ човеку. Сасвим је природно што се ђаво свим силама труди да човека задржи у ранијем односу према себи, или чак да га доведе у већу потчињеност. Ради тога он употребљава своје старо и свагдашње оружје – лаж. Он се труди да нас превари и завара, ослањајући се на наше стање самообмане; он покреће страсти, те наше болесне склоности; њихове погубне захтеве он облачи у привид добра, трудећи се да нас наговори да им удовољимо. Онај ко је веран Речи Божијој, не дозвољава себи да удовољи тим захтевима, него их обуздава, одбијајући нападе ђавоље (Јак. 4,7); делујући под руководством Јеванђеља против сопствене самообмане, кротећи страсти и тиме мало помало уништавајући утицај палих духова на себе, он мало помало излази из стања прелести у област истине и слободе (Јн. 8,32), чију пуноту пружа осењеност Божанском благодаћу. Онај ко је неверан учењу Христовом, ко следи своју вољу и разум потчињавајући се ђаволу, из стања самообмане прелази у стање демонске прелести, губи остатак своје слободе и потпуно се потчињава ђаволу. Стање људи у демонској прелести бива веома разнолико, у складу са страшћу којом је човек заведен и којој је потчињен. Али сви који су пали у демонску прелест, то јест који су кроз развитак самообмане ступили у општење са ђаволом и у потчињеност њему – налазе се у прелести, храмови су и оруђа демона, жртве вечне смрти и живота у адским тамницама.
Сви облици демонске прелести којима се подвргава подвижник молитве, поничу из тога што у темељ молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа и циљ молитве. “Ако неко – вели преподобни Григорије Синаит – са самоувереношћу заснованој на умишљености машта да достигне узвишена молитвена стања, и ако је стекао ревност, али не истинску него сатанску, њега ђаво лако обавија својим мрежама као свога служитеља.” Свако ко се труди да уђе на свадбу Сина Божијег а нема чисте и светле хаљине, које се добијају покајањем, него иде право у својој одећи, у своме старом стању грешности и самообмане, избацује се напоље, у таму најцрњу у демонску прелест.
…Најопаснији неправилни облик молитве састоји се у томе да онај ко се моли почиње силом своје уобразиље да производи маштања или слике, позајмљујући их тобоже из Светог Писма, а заправо из сопственог стања, из свога пада, из своје греховности, из своје самообмане тим сликама он обмањује себе и угађа својој умишљености, својој сујети, својој гордости. Очигледно је да ништа од онога што производи машта наше пале природе, изопачене падом, у стварности не постоји, него представља измишљотину и лаж, који су толико својствени палом анђелу и које он толико љуби. Фантазер од првог корака на молитвеном путу излази из области истине и ступа у област лажи, у област сатане, добровољно се потчињава сатанином утицају. Свети Симеон Нови Богослов на следећи начин описује молитву једног фантазера: “Он подиже ка небу руке, очи и ум, замишљајући Божанска саветовања, небеска блага, чинове светих Анђела, обитавалишта светих, краће речено – у својој уобразиљи сабира све оно што је чуо у Божанском Писму, разматра то за време молитве, гледа ка небу, тиме подстичући у својој души Божанствену жељу и љубав, а понекад чак и сузе пролива и плаче. На тај начин, његово срце се мало помало горди, не схватајући то умом. Он мисли да је то што се у њему догађа плод Божанске благодати, ради његове утехе, па моли Бога да га удостоји свагдашњег пребивања у том делању. У питању је обележје прелести. Такав човек, чак и ако буде молитвено тиховао савршеним безмолвијем, не може да се не подвргне умном поремећају и силаску с ума. Чак и уколико му се то не догоди, он ипак никада не може да достигне духовни разум, добродетељи или бестрашће. Тако су се прелестили они који су овим телесним очима видели светлост и сијање, осетили благоуханије својим чулом мириса, чули гласове својим ушима. Једни од њих су се демонизовали, па су повређеног ума лутали од места до места. Други су примали демона који се преобразио у Анђела светлости, прелестили су се и остали непоправљиви до краја, не примајући савет никога од братије. Неки су, подучавани од ђавола, извршили самоубиство: пали су у провалије или се утопили. И ко може да наброји све различите и неописиве ђавоље обмане, којима он вара људе? Уосталом, из овога што смо рекли, сваки разуман човек може да схвати колика је штета од таквог начина молитве. Ако пак неко од оних који га употребљавају не претрпи ниједну од горе поменутих несрећа јер живи са браћом, а тим несрећама су изложени пре све га они који живе усамљено, то јест отшелници – ипак, узалуд ће провести свој живот”.
Сви Свети Оци, који су описали подвиг умне молитве, бране не само да се производе таква самовољна маштања, него и да се вољом и пристајањем поклања пажња машти и привиђењима, који могу да се појаве неочекивано, независно од наше воље. To се и догађа на молитвеном подвигу, нарочито у безмолвију. “Никако не примај – каже преподобни Григорије Синаит – ако видиш нешто чулним очима или умом, у теби или изван тебе, био то лик Христа, или Анђела, или каквог светитеља, или ако ти се појави светлост… Буди пажљив и опрезан! He дозволи себи да верујеш било чему, немој да изразиш саосећање или пристајање, не жури да укажеш поверење појави, макар она била истинита и добра; остани према њој хладан и уздржан, стално чувајући свој ум без слика, да не производи никакву представу, нити да буде под утиском било какве представе. Када неко нешто види, у мислима или чулно, макар то било и од Бога, па пожури да прими, лако пада у прелест, или у крајњој линији показује своју склоност и спремност да падне у прелест, као онај ко виђења прима брзо и лакомислено. Почетник сву пажњу треба да обраћа само на дејство срца, и да само то дејство сматра за нелажно, а друго да не прима до времена када ступи у бестрашће. Бог се не гневи на онога ко, чувајући се прелести, веома брижно пази на себе, чак и ако не прима нешто послано од Бога, не размотривши послано са свом потребном пажњом; напротив, Бог ће таквога да похвали због његове благоразумности.” 1. 228-234
• Баш као што неправилно дејство ума води у самообману и прелест, тако у њих води и неправилно дејство срца. Жеља и стремљење да се имају духовна виђења умом који није очишћен од страсти, који није обновљен и пресаздан десницом Духа Светога, испуњени су не разумном гордошћу: истом таквом гордошћу и неразумношћу испуњени су и жеља и стремљење срца да се наслађује светим осећањима у време када још уопште није способно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да има Божанска виђења, а немајући могућности за то, почне из себе да производи виђења, или обмањује и вара себе, тако и срце, које се труди да окуси Божанску сладост и друга Божанска осећања и, не налазећи их у себи, производи их из себе, па се њима обмањује и погубљује, улазећи у област лажи и општење са демонима, потчињавајући се њиховом утицају и покоравајући се њиховој власти.
Само једно осећање, од свих осећања срца у његовом палом стању, може да буде употребљено у невидљивом Богослужењу: туговање због грехова, због грешности, због пада, због своје погибељи; које се назива плачем, покајањем и скрушеношћу духа. 1. 243
• Свима је познато каква је душевна несрећа задесила јудејске књижевнике и фарисеје због њиховог неправилног душевног расположења: они су постали не само туђи Богу, него и избезумљени непријатељи Његови, богоубице. Сличној невољи подвргавају се подвижници молитве који су из свога подвига избацили покајање, а труде се да у срцу пробуде љубав према Богу, насладу и занос: они продубљују свој пад, чине себе туђима Богу, ступају у општење са сатаном, заражују се мржњом према Духу Светом. Та врста прелести је ужасна: она је једнако погубна за душу као и прва, али је мање очигледна; она се ретко завршава умним поремећајем или самоубиством, али значајно повређује ум и срце. Према стању које производи у уму оци су је називали “мњењем”. На ту врсту прелести указује свети апостол Павле када каже: Нико да вас не обмањује тобожном понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видео, и узалуд надимајући се телесним умом својим (Кол. 2,18). Онај ко је обузет том прелешћу умишља о себи створио је о себи “мишљење” (“мњење”) да има многе добродетељи и заслуге, и да чак обилује даровима Духа Светога. Мњење се састоји из лажних схватања и лажних осећања: по том своме својству оно у потпуности припада области оца и представника лажи – ђавола. Стремећи ка откривању осећања новог човека у срцу, а немајући никакве могућности за то, онај ко се моли замењује их осећањима која сам производи, кривотвореним, којима се брзо прикључује дејство палих духова. Прихвативши неправилна осећања, своја и демонска, за истинска и благодатна, он усваја и схватања која тим осећањима одговарају. Та осећања, која срце стално усваја и која се у њему појачавају, хране и умножавају лажна схватања: природно је да се од таквог неправилног подвига образују самообмана и демонска прелест – “мњење”. “Мњење не допушта постојање онога што умишља” рекао је свети Симеон Нови Богослов. Онај ко за себе мисли да је бестрасан, никада се неће очистити од страсти; онај ко за себе мисли да је свет никада неће достићи светост. Једноставно речено: онај ко себи приписује духовна делања, добродетељи, заслуге, благодатне дарове, заварава се “мњењем” и њиме затвара приступ у.себе и духовним делањима, и хришћанским добродетељима, и Божанској благодати, широко отварајући приступ греховној зарази и демонима. Код оних који су заражени “мњењем” нема више никакве способности за духовно напредовање: они су ту способност уништили, приневши на олтар лажи саме основе човековог делања и његовог спасења – његова схватања о истини. Код оних који болују од ове прелести приметна је необична гордост: они као да су опијени собом, својим стањем самообмане, видећи у њему – благодатно стање. Они су пуни и препуни умишљености и гордости, али многима који суде по лицу делују смирени, и нису у стању да оцењују по плодовима, како заповеда Спаситељ (Мт. 7,16; 12,33), а тим пре не могу да оцењују према духовном осећају који спомиње апостол (Јевр. 5,14). Пророк Исаија је живописно представио деловање прелести “мњења” на палог архангела. Ти си вели пророк сатани рекао у уму своме: на небо ћу узићи, више звезда небеских поставићу престо свој, сешћу на гopy високу, на планинама високим које су на северу; подићићу се изнад облака, бићу налик Вишњем. Сад си пак у ад сишао, у темеље земље (Ис. 14,13 15). 1. 245-246
• Они који су заражени прелешћу “мњења” срећу се веома често. Свако ко нема скрушен дух и ко себи приписује било какве вредности или заслуге, свако ко се не држи непоколебиво учења Православне Цркве, него о било ком догмату или предању расуђује произвољно, према сопственом мишљењу или према инославном учењу, налази се у тој прелести. Степен прелести одређује се степеном одступања и тврдоглавости у томе одступању.
Човек је слаб! “Мњење” се неизоставно увлачи у нас, у било ком свом облику, и, постајући наше “ја”, удаљава од нас благодат Божију. Као што нема, по речима светог Макарија Великог, ни једног човека који је потпуно слободан од гордости, тако нема ни једног човека потпуно слободног од деловања фине прелести која се зове “мњење”…
Постоји ли икаква веза између прелести прве врсте и прелести друге врсте? Веза између та два облика прелести свакако постоји. Прелест прве врсте увек је сједињена са прелешћу друге врсте, са “мњењем”. Онај ко је помоћу природне способности уобразиље начинио себи лажне ликове, сједињујући их посредством маште (фантазије) у једну очаравајућу слику и потчињавајући целокупно своје биће њеном заводљивом и силном утицају, нажалост нужно мисли да осећања срца која та слика изазива представљају благодат.
Прелест друге врсте “мњење” делује без стварања заводљивих слика: она се задовољава стварањем лажних благодатних осећаја и стања, из којих се рађа лажно схватање о читавом духовном подвигу. Онај ко се налази у прелести “мњења”, стиче лажан поглед на све што га окружује. Он је обманут и у себи и извана. У ономе ко је обманут “мњењем” машта делује веома снажно, али делује искљу чиво у области апстрактног. Она се или уопште не бави, или се ретко бави представљањем у уобразиљи раја, горњих обитељи и дворова, небеске светлости и миомириса, Христа, Анђела и светих; она стално производи умишљено духовна стања, тесно дружење са Исусом, духовну беседу са Њим, тајанствена откривења, гласове, насладе, и на њима зида лажну представу о себи и о хришћанском подвигу, зида уопште лажни начин размишљања и лажно расположење срца, доводи час до опијености собом, час до распаљености и заноса. Ови разнолики осећаји појављују се услед дејства префињене сујете и сладострашћа: од тог дејства крв добија грехован, заводљив покрет, који делује као благодатна наслада. Сујета и сладострашће се подстичу умишљеношћу – тим нераздвојним сапутником “мњења”. Ужасна гордост, налик гордости демона, представља доминантну особину оних који су прихватили једну или другу прелест. Оне који су обманути првим обликом прелести, гордост доводи у стање очигледног умног поремећаја. Код оних који су обманути на други начин, прелест, која такође производи повређеност ума, названа у Светом Писму изопаченим умом (2. Тим. 3,8), мање је приметна, скрива се иза маске смирења, побожности, мудрости, а познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени “мњењем” о својим квалитетима, нарочито о својој светости, спремни су на свако лицемерје, лукавство и обману, на сваки злочин. Они одишу непомирљивим не пријатељством према служитељима истине, и са дивљом мржњом устремљују се на њих, када ови код прелешћених не признају она стања која им приписује “мњење” заслепљеног света.
Несумњиво постоје и духовна стања, која производи Божанска благодат, попут стања у коме може да се окуси духовна сладост и радост, стања у коме се у срцу осећа присуство Духа Светога, стања у коме се подвижник Христов удостојава духовних виђења, али постоје само код хришћана који су достигли хришћанско савршенство, пошто су претходно били очишћени и припремљени покајањем. Постепено деловање покајања, изражено кроз све видове смирења, на рочито кроз молитву која се приноси из сиромаштва духа и плача, временом слаби дејство греха у човеку. За то је потребно значајно време. Оно се Промислом Божијим, који неуморно бди над нама, даје истинским, добронамерним подвижницима. Борба са страстима је необично корисна: она више од свега доводи до сиромаштва духа. Ради наше суштинске користи Судија и Бог наш дуго трпи и одбраниће нас од непријатеља нашег – греха. Када страсти сасвим ослабе – што се догађа углавном на крају живота – тада мало помало почињу да се јављају духовна стања, која се бесконачно разликују од стања која представљају “мњење”. Као прво, у дом душе ступа благодатни плач, умива је и убељује ради примања дарова који по одредби духовног закона следе за плачем. Телесни човек никако, ни на који начин, не може чак ни да замисли духовна стања, нити може да има икакву представу о духовном плачу: познање тих стања не добија се другачије него опитом. Духовни дарови се дају Божанском премудрошћу, која пази да словесни суд, који треба да прими у себе тај дар, буде у стању да без повреде издржи силу тога дара. Ново вино подере старе мехове (Мт. 9,17)! Приметно је да се у данашње време духовни дарови дају веома умерено, сходно раслабљености којом је обузето хришћанство уопште. Ти дарови задовољавају готово само потребе спасења. Напротив, “мњење” изузетно брзо и неописиво лако расточава своје дарове.
Опште обележје духовних стања је дубоко смирење и смирено мудреност, сједињено са унижавањем себе пред свима ближњима, са јеванђелском љубављу и наклоношћу према свима ближњима, са тежњом за непознатошћу, за удаљавањем од света. За “мњење” ту има мало места, јер се смирење састоји у одрицању од сваке сопствене вредности, у суштинском исповедању Искупитеља, у усредсређењу све наде у Њему, а “мњење” се састоји у приписивању непостојећих заслуга себи, за оно што даје Бог. 1. 247-251 (в. ВИЂЕЊА, МОЛИТВА ИСУСОВА -Прелест)
 
ПРЕМУДРОСТ БОЖИЈА
 
• Изучавање закона Божијег захтева трпљење. Ово изучавање представља задобијање сопствене душе: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21,29). To је наука над наукама! To је небеска наука! To је наука коју је човеку предао Бог! Њене стазе су у потпу ности одвојене од уобичајених стаза којима иду земаљске науке, људске науке, науке које је родио наш пали разум из своје сопствене светлости, за наше пало стање. Људске науке ум чине разметљивим и гордим, оне надимају човеково “ја”! Божанска наука се открива души која је припремљена, потрешена и изглађена самоодбацивањем, и као да се по своме смирењу лишила самосвојности, постајући огледало које нема сопствени лик, те је стога у стању да одражава Божанске црте. Божанска наука је Премудрост Божија, Реч Божија. За њу син Сирахов каже: Премудрост синове своје уздиже и заступа оне који је траже. Ко њу љуби, живот љуби, и ко јој посвећује јутро испуњава се радошћу; ко се ње држи, наследиће славу, и где гog да уђе, благословиће гa Господ; ко њој служи, послужиће Светоме, и ко њу љуби, љубиће гa Господ. Таква је Божанска наука! Таква је Премудрост Божија! Она је откривење Божије! У њој је Бог! Њој се приступа смирењем! Њој се приступа одбацивањем сопственог разума! Људски разум не може да јој се приближи! И ако је одбаци сматра се за безумље! А он, њен дрски и горди непријатељ, богохулно је сматра за лудост, саблажњавајући се о њу зато што се људима јавила на крсту и озарила их са крста. Њој се приступа самоодбацивањем! Њој се приступа распећем! Њој се приступа вером! Син Сирахов наставља: Ако поверујеш, наследићеш је (Сир. 4,12-17). 2. 8-9 (в МУДРОСТ, СВЕТСКА УЧЕНОСТ)
 
ПРЕУЗНОШЕЊЕ
 
• Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено. Он је за све људе и за сваког човека појединачно пролио Своју непроцењиву Крв, установивши тиме једну исту вредност свих људи и једнак значај свакога човека (Мт. 18,10-11; 1. Кор. 6,20). 5. 293
 
ПРИЈАТЕЉСТВО
 
• Истинско и снажно је само оно пријатељство, које утемељује и учвршћује Христос. 6. 656 (в. ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ, БЛИЖЊИ – Његове слабости, СПОЉАШЊЕ ПОНАШАЊЕ, ДРУ ШТВО, ДРУШТВЕНИ КОНТАКТИ)
 
ПРИРОДА ОБНОВЉЕНА
(в. ЖИВОТ ЗЕМАЉСКИ, ЗАПОВЕСТИ, КРШТЕЊЕ, МИР БОЖИЈИ, ХРИШЋАНСТВО, МОНАШКИ ЗАВЕТИ, САМООД БАЦИВАЊЕ, ТЕЛО)
 
ПРИРОДА ПАЛА
 
• У палој људској природи добро је помешано са злом. Зло које је ушло у човека, тако се помешало и слило са природним човековим добром, да природно добро никако не може деловати одвојено, без истовременог деловања зла. Човек је затрован кушањем греха, то јест опитним познањем зла. Отров је прожео све удове његовог тела, све силе и својства његове душе: болешћу греха погођени су и тело, и срце, и ум. Погубно лажући и обмањујући себе, пали људи свој разум називају и сматрају здравим. Здрав разум је постојао пре пада; после пада код свих људи, без изузетка, разум је постао лажан и ради спасења мора да буде одбачен. Светлост очију мојих, ни она није са мном тако Свето Писмо говори о разуму пале природе. Погубно лажући и обмањујући себе, пали човек своје срце назива и сматра добрим; оно јесте било добро пре пада; после пада, добро у срцу помешало се са злом и ради спасења мора да буде одбачено као оскврнуто. Срцезналац Бог је све људе назвао злима (Лк. 11,13). Услед греховне заразе све је у човеку дошло у стање растројства; све делује неправилно; све делује под утицајем лажи и самообмане. Тако делује и његова воља, тако делују сва његова чула, тако делују све његове помисли. Узалуд их пали и слепи људски род назива добрима, префињенима и узвишенима! Наш пад је дубок; тек малобројни људи себе сматрају палим бићима, којима је потребан Спаситељ; већина на своје стање пада гледа као на потпуно победоносно стање и свим силама се труди да то пало стање ојача и развије. 2. 364
• Сила Божија се показује савршена у немоћи пале природе (2. Кор. 12,9), када се та природа претвара у прах Крстом Христовим. Напротив, пала природа може да се развија само уз обилну потпору коју јој пружа пало људско друштво: уз ученост, богатство и почасти. Такве су основе и уједно обележја развитка пале природе. У том свом развитку пала природа, попут апокалиптичне жене (блуднице), прима поклоњење заслепљеног и несрећног људског рода, и ступа с њим у блудно општење, уз његово одрицање од Христа и Духа Светога, које можда није вербално, али јесте суштинско – на делу и у животу. По обнављању наше природе од стране Богочовека, човеково враћање на своје пало стање представља прељубу у односу према Богу. 2. 399
• Ако се одрекнеш и ако се стално будеш одрицао сопствених мишљења, сопствене воље, сопствене правде или, што је исто, ставова, воље и правде пале природе, како би у себи засадио разум Божији, вољу Божију и правду Божију, које нам Сам Бог предаје у светом Јеванђељу, онда ће пала природа покренути у теби љуту борбу против Јеванђеља и против Бога. Палој природи ће у помоћ доћи пали духови. Немој због тога да клонеш у униније; чврстину у борби докажи постојаношћу и одлучношћу твоје воље. Ако си оборен, устани; ако си преварен и разоружан, поново се наоружај; ако си побеђен, поново крећи у бој. За тебе је веома корисно, да у самоме себи увидиш како сопствени пад, тако и пад читавог људског рода! Суштински је неопходно да препознаш и изучиш тај пад у сопственом опиту срца и ума; суштински је неопходно да увидиш немоћ свога разума и своје воље! Виђење сопственог пада је духовно виђење. Виђење сопствене немоћи је духовно виђење. 5. 48 (в. ГРЕХ – Виђење греха, КРШТЕЊЕ)
 
ПРИСТРАСНОСТ
 
• Свети Симеон Нови Богослов каже: “Ако неко, тајно или јавно, претвори љубав према Женику Христу у љубав према било чему другом, и ако његово срце буде обузето том љубављу, он ће постати омражен Женику и недостојан сједињења са Њим. Он је рекао: Ја волим оне који Мене љубе”. 6. 292
• Зрнце прашине, када упадне у око, угрожава вид: наизглед неважна пристрасност лишава разум његове исправности, повређује га и мења начин подвижниковог размишљања. 5. 291
• Христос, Законоположник љубави, није заповедио одрицање од љубави, него од пристраности, те болести и изопачења љубави. Имај љубав према свима, нарочито према слугама Божијим; а пристрасност лечи, ограђуј се од ње одрицањем од ствари… предавањем ствари Творцу. Немој да присвајаш ствари; своју слободу приноси на жртву Једином Богу. Уз такво самоодрицање, одбацивање свега и остављање саможивости можеш да имаш духовну љубав према сваком ближњем. 6. 318
• “Свет није ништа друго него похота тела, и похота очију, и светска сујета; све се то крије у срцу. Све то треба избацити из срца, да би се оно просветлило, јер су свет и духовна просвећеност срца супротстављени једно другом. Једно треба да изађе напоље, да би се нашло места за друго, и што више буде излазио свет, то ће се срце више просвећивати.” (свети Тихон Вороњешки)
Човеково срце је једно: кад трага за пролазним, оно заборавља на вечно; када се пак окреће вечном и удубљује у њега, тад заборавља на пролазно и не мари за њега. У срцу нема места за две бриге- о пролазном и о вечном; у срцу не могу постојати две љубави – за пролазно и за вечно. Увек превладава једно од та два: или пролазно или вечно. 7. 334-335 (в. ПОКАЈАЊЕ)
 
ПРИХВАТАЊЕ
 
• Опитни оци “прихватањем” називају обнављање у мислима или осећањима греха који је својевремено почињен на делу. “Прихватање” дуже или краће време по остављању грехова мучи подвижника који се каје. Ово се јасно може видети из житија преподобних Мојсеја Мурина, Макарија Египатског и других. 2. 399
 
ПРИЧЕШЋЕ
 
• Сунце се у потпуности изображава у свакој смиреној али чистој капи росе: тако је и Христос у потпуности присутан и нуди се на свештеној Трпези сваке хришћанске православне цркве. Причасницима Својим Он предаје светлост и живот, а они, присаједињујући се Божанској Светлости и Животу, постају и сами светлост и живот: баш као што капи росе, примивши на себе зраке сунца, почињу и саме да зраче зрацима који су налик сунчевим. Ако материјално и пропадљиво сунце, као творевина коју Творац у трену и без напора ствара, може истовремено да се изобрази у безбројним капима воде – зашто Сам Творац, Свемогући и свуда присутни, не би могао да буде у потпуности и истовремено присутан Својим Пресветим Телом и Крвљу, и Божанством који су са њима сједињени, у безбројним храмовима, где је по Његовој заповести установљено да се на хлеб и вино призива Сведелатни и Свесвети Дух ради савршавања највеће, најспасоносније и најнедокучивије Свете Тајне? 1. 358
• Тоспод вели свети Василије Велики, ослањајући се на Свето Писмо и Свето Предање пре но што ће поћи на добровољну и преславну и животворну смрт Своју, у ноћи у којој предаваше Себе за живот света, узе хлеб у Своје свете и пречисте руке и показа га Богу и Оцу, и заблагодаривши, благословивши, осветивши, преломивши га, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Исто тако узевши и чашу са родом виноградским, и растворивши, заблагодаривши, благословивши, осветивши, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова” (Божанствена Литургија Василија Великог). Ово тело и крв јесу истинско Тело и Крв Богочовека, које је Он позајмио од Пресвете Дјеве; то Тело и та Крв су Божански, јер су истински сједињени са Божанством. “He силази оно тело – вели свети Јован Дамаскин – које се вазнело на небо, већ се сам хлеб и само вино претварају у Тело и Крв Божије. Но, ако истражујеш начин на који то бива довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за Себе и у Себи Духом Светим саздао тело од свете Богородице. И ништа више не знамо, осим да је Логос Божији истински и делатан и свесилан, док је начин Његовог деловања недоступан испитивању!’ 4.130
• Да би извукао људски род из пада и погибли, триипостасни Бог једним од Својих Лица прима људску природу и обнавља човека у Себи и Собом, пружајући му тиме неупоредиво присније сједињење са Собом него што је било даровано приликом стварања. Син Божији по природи, Који се очовечио и постао родоначелник људи, учинио их је синовима Божијим по благодати. Зачеће и рођење слично животињском, којима се човек потчинио након пада, одбацују се: покрива их, да тако кажемо, рођење од Духа Светога на Крштењу. Препорођени људи претварају се из тела у дух, не по природи, него по особинама: Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,6). Хришћани, који су се од Адама рађали у смрт, сада се рађају као деца Божија (Јн. 1,12 13). Њихов живот назван је новим животом и заиста представља ново рођење (Мт. 19,28; Тит. 3,5); то је – живот за вечност, сасвим другачији од живота за смрт; то је други живот, поново дат након што је први изгубљен кроз пад, кроз вечну смрт. Стању новог живота дарована је одговарајућа храна. Као што је рођење за нови живот рођење од Духа Светога, тако и храну која се даје обновљеном човеку припрема Дух Свети. Та храна је – Тело и Крв Богочовека. “Тело Господње је Дух животворни, рекао је свети Јован Дамаскин – јер је зачето од животворног Духа; ово говорим не унизујући (не одбацујући) природу тела, него у жељи да покажем сву његову Божанственост и животворност.”
…Свете Христове Тајне, будући Тело и Крв Богочовека, будући Дух, за телесна чула чувају спољашњи изглед хлеба и вина. Виде се хлеб и вино, миришу хлеб и вино, могу се дотакнути хлеб и вино, осећа се укус хлеба и вина. Свете Тајне се показују и пројављују кроз своје дејство. Тако се показивао и Бог, прикривен људском природом. Он се показивао и сведочио је Својим делима… Спољашњост дубоко смирена, покривена једноставношћу, далеко од сваке отмености, без икаквих ефеката – а дејство, натприродно, Божанско! Божанским дејством узвисује се достојанство чудесно смирене спољашњости. Управо тако! Бог се неописиво смирио кроз Своје очовечење и Свој земаљски живот: сва Његова дела неописиво су смирена и неописиво чудесна и величанствена у своме смирењу. To се односи и на Свете Тајне. Шта може бити по својој спољашњости смиреније и обичније од те хране која се даје обновљеним људима – од те необичне, чудесне и страшне хране у којој се за јело даје Дух Свети, у којој се за јело даје Богочовек? Који једе Моје Тело и пије Моју Крв рекао је Он који једе Мене… живеће вавек (Јн. 6,56 -57). “Они који се причешћују пресветим Телом и пресветом Крвљу рекао је велики отац (свети Јован Златоуст) стоје са Анђелима и Арханђелима и вишњим силама, одевени у саму царску Христову порфиру, опасани оружјем духовним. Овим још нисам рекао ништа велико: они бивају обучени у самог Цара.”
…Пијте из ње сви заповеда Господ јер ово је Крв Моја Новога Завета (Мт. 26,27-28). Сви се позивају на примање Крви Христове! Позив се чини из истог разлога из ког је била дата забрана. У Крви Христовој је душа Његова. Приликом причешћивања Светим Тајнама јасно се осећа додир душе Христове и душе причасника. Без речи, без поуке речима, душа почиње да у себи осећа мир који је стран њеној палој природи, кротост, смирење, љубав према свима, хладноћу према пропадљивом и пролазном, наклоност према будућем веку. Ова осећања улазе у душу из душе Христове, као што је Он и рекао: Научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). “Научите се не од Анђела, не од човека, не из књиге: научите се од Мене – каже свети Јован Лествичник објашњавајући Спаситељеве речи – од тога како сте Me усвоји ли, од Mora сијања и дејства у вама, да сам кротак и смирен срцем, и помислима, и начином размишљања, па ћете наћи умирење од унутрашње борбе и олакшање за вашу душу од немира који јој доносе помисли што долазе из области палих духова.” Такво је дејство Светих Тајни: делујући на нас оне уједно делују на наше невидљиве и неуморне непријатеље, на демоне, ограђујући од њих свој сасуд – човека који их достојно прима у себе. Храна, споља гледано материјална, која се узима устима, делује против духова, окивајући их као ланцима! Трпеза на којој споља гледано леже хлеб и вино, бори се са духовима и побеђује их! Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс. 22,4).
…Пали духови знају силу Тајни Божијих. Они пред њом дрхте и мрзе је, завиде онима који се причешћују, завиде оном завишћу на коју су способни само демони. Често избезумљено нападају онога ко се спрема за причешће, расејавају његове мисли, наводе на његово срце хладноћу и гнев, доносе тешке греховне успомене и маштања, труде се да оскврне савест, да хришћанина доведу у недоумицу, да му омету причешће; зли дуси често и после причешћа врше сличне нападе, опет са циљем да доведу у недоумицу и узнемиреност, да поколебају веру, да посеју мисао како причешће Светим Тајнама не доноси никакву корист. Ова невидљива борба коју зли дуси покрећу против причасника служи као сведочанство највеће важности и користи Светих Тајни. Драгоцено благо, које човеку тако силно желе да одузму његови непријатељи! Утврдимо се у вери и јуначки се супротставимо нашим непријатељима. Потрудимо се да припремајући се за примање Светих Тајни сачувамо пажњу над собом; потрудимо се да и по примању Светих Тајни сачувамо ту пажњу над собом. He бојмо се душевне буре коју производи наилазак духова! He допустимо да нас савладају униније и смушеност. Деловање Светих Тајни неће изостати, него ће се у души трпељивог подвижника јавити као што се сунце јавља на небу, када се оно очисти од облака. Непријатеље моје гледа око моје рекао је свети Давид, када је минуо немир који су они изазвали у његовој души. Исто то исповедиће за себе и причесник Светих Тајни, када се ослободи од налета духова, које ће деловање Светих Тајни јасно да разобличи пред њим. Свако ко се присаједини са пажњом и побожношћу, уз потребну припрему, са вером, осећа у себи промену, ако не одмах након причешћа, онда по истеку одређеног времена. Чудесан мир спушта се на ум и срце; удови тела облаче се у спокојство; на лицу почива печат благодати; мисли и осећања се свезују свештеним, духовним узама, које спутавају неразумну самовољу и лакомисленост и обуздавају их. Уз стално побожан и пажљив живот деловање Светих Тајни постаје јасније, опипљивије и обилније. To деловање Свето Писмо пореди са помазивањем главе, то јест ума, духовним јелејем, и са царском чашом, која силно опија душу осећањима која потичу од Духа Светога, која потичу од Христа. Уз стално пажљив и побожан живот донекле схватљива постаје недокучива милост Божија која је показана према људима тиме што им је дарована небеска храна. И милост Твоја пратиће ка спасењу својом натприродном снагом онога ко се што је могуће чешће и што је могуће достојније причешћује, у све дане земаљског живота његовог, и настаниће га у небески дом Господњи за бесконачно gyгe дане вечности (Пс. 22,5 6).
…Тело лишено материјалне хране, нужно мора да постане жртва смрти. Духовни хлеб Тело Христово – крепи срце човеково, крепи читаво његово биће, крепи вољу, крепи ум, чини правилним жеље и утиске душе и тела, природне особине људи ослобађа од болести којима су се оне заразиле приликом пада, а које се називају страстима, то јест страдањима, болестима. Духовно пиће потпомаже духовну храну. Оно предаје души квалитет особина Христових. Христос је на Себе примио све људске особине, осим греха: особинама људске душе Христове туђе су греховне повреде, оне су непорочне; услед сједињења са Божанством, оне су Божанске. Овим обоженим особинама напаја се душа онога ко пије Крв Христову. “Као што се материјално вино рекао је свети Марко – раствара у свим удовима онога ко га пије, и бива вино у њему и он у вину, тако и онај ко пије Крв Христову напаја се Духом Божанства, раствара се у савршеној души (Христовој) и та душа у њему, и осветивши се на тај начин постаје достојна Господа.” Онај ко се удаљава од причешћа Светим Тајнама отуђује се од Христа и бива препуштен самоме себи, својој природи пораженој вечном смрћу. Вечну смрт уништава у човеку, унутар њега, у његовом уму и срцу, једино Христос Он улази, као свемогући Бог, у тајне ризнице човекове и тамо смрћу побеђује смрт. Ако то не буде сатворено вечна смрт ће остати у човеку, остаће као почетак и залог вечне погибли. He постоји могућност да вечну погибао избегне онај ко у себи има и чува њен почетак и залог – вечну смрт.
…Достојно причешћивање Светим Тајнама могуће је само уз стално благочестив живот или после одлучног покајања због греховног живота и одлучног остављања таквог живота, што треба да буде посведочено и запечаћено приношењем покајања према учењу свете Цркве Расејан и непажљив живот, који није обасјан и руковођен речју Божијом, него се усмерава по представама сопственог разума, по склоностима грехољубивих срца и тела, остављајући човеку само празно име хришћанина, лишава га утемељеног Богопознања и самоспознаје, лишава га потребног схватања Светих Тајни, лишава га одговарајуће припреме уочи њиховог примања, одговарајућег расположења и стања приликом њиховог примања и неопходног чувања након примања. Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег (1. Кор. 11,29), не придајући му потребну вредност, не припремивши свој сасуд за примање највећег и најсветијег блага. Најспасоносније благо уједно је и најстрашније, по својој неизрецивој светости. Суд Божији нас неби казнио када бисмо водили пажљив живот, по заповестима Христовим, брижљиво их испуњавајући и брижљиво лечећи покајањем оно што смо пропустили да испунимо. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1. Кор. 11,31).
…Други значај има недостојно причешћивање Светим Тајнама онда када је у питању добровољан или намеран греховни живот, када су у питању смртни греси, неверовање и зловерје. Онај ко се причешћује у том стању чини преступ који навлачи казне, али сада већ непоправљиве, одлучне, које доносе вечно мучење. Тај преступ раван је преступу који су починиле убице Богочовека обасувши га поругама и шамарима, пљујући га у лице, измучивши Његово тело жестоким ударцима, ексерима и распећем. Тако каже велики Павле који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој (1. Кор. 11,27). Страшно очекивање суда и јарост огња прогутаће противнике. Кад неко преступи закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости: замислите колико ће тада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијег, и Крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа? (Јевр. 10,27 29). Човек нека испитује себе (1. Кор. 11,28), нека преиспита себе пре но што приступи Светим Тајнама, и ако је огрезао у греховној прљавштини, нека се клони страшног Причешћа, да не би крунисао и запечатио своје грехе најтежим грехом: изругивањем Светим Тајнама Христовим, изругивањем Христу. Пре но што смело крочи на свадбу Сина Божијег, нека се постара о хаљини своје душе: она се пере и чисти од греховних мрља, какве год оне биле, неизрецивом милошћу Господњом, уз наше покајање.
Преподобни Марко Подвижник приметио је следеће: “Између сетве и жетве постоји одређени временски размак: стога не верујемо награди”. Неверовању те врсте подвргавају се готово сви они који се причешћују недостојно. Приступајући Тајнама Христовим из греховног смрада, или хрлећи у греховни смрад после примања Светих Тајни, они, будући да казну над собом не виде истога часа, сматрају да никада неће бити никакве казне. Погрешан закључак! Јеврејима је била предсказана казна за богоубиство; али она је уследила тек неколико деценија након што су починили најужаснији злочин. Неизрециво милосрђе и дуготрпљење Божије још је чекало њихово покајање. Казна се одлаже и одлаже, али она ће неизоставно стићи непокајане, намерне и упорне грешнике. Њен почетак видимо понајвише у изненадној смрти или у смрти од болести која одузима могућност покајања, а сама казна извршава се у загробном животу. He варајте се каже апостол Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер ко сеје у тело своје, од тела ће пожњети шрулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал. 6,7 8). 4. 115-130
• Ако се кушач дрзнуо да приступи Самом Ваплоћеном Господу, онда се не треба чудити што приступа и нама, па макар то било и након што ми прихватимо Господа у свој сасуд. Што је веће благо, то ће више лопови покушавати да га украду. После причешћивања Светим Тајнама, после усрдне молитве, после сваког дела које је нарочито корисно за душу, према опитним поукама отаца треба појачано пазити на себе, јер нарочито тада ђаво се завишћу и злобом распаљује против нас, јер види како земља и пепео усходе ка небу, одакле је он збачен. Духовни рај који је, по учењу Спаситељевом, у нама, треба неговати и пазити, као што је приликом самог стварања Бог преко Адама заповедио свим људима. 6. 579
• Што се тиче осећаја који сте имали пре и после причешћа, рећи ћу вам: себе увек треба да сматрате недостојним Христа и да му приступате као Лекару душа и тела наших, заједно са губавима, слепима, демонизованима, јер смо ми такви по души. Али треба пазити да скрушеност срца не прерасте у безнађе, које потиче од наде на себе, а не на милосрђе Христово. 6. 586
 
ПРОМЕНЉИВОСТ
 
• Немојте се чудити што у себи видите непрестану променљи вост и не надајте се да ћете се до смрти избавити од ње, или боље рећи . не обмањујте се том надом; иначе ћете увек наново бити изненађени дубоком узнемиреношћу, која ће тим силније деловати на вас и чак вас обарати. Поклоните се Истини Она непрестану људску променљивост лечи заповешћу сталног покајања. 6.165
• He узнемируј се због страсти које устају на тебе, него се труди да им се успротивиш колико можеш; док год се човек налази на земљи и обучен је у пропадљиво тело, дотле је подвргнут променама; час осећа мир и спокојство у срцу, које није помућено никаквом страшћу, час се налази потпуно обузет страстима. Ова променљивост учи нас самоспознаји, смирењу и томе да непрестано прибегавамо помоћи Божијој, јер чим нас она остави, макар и за трен, ми чинимо страшна безакоња. 6. 466
• He узнемируј се што повремено осећаш озлојеђеност, хладноћу и деловање страсти. Такве периоде душевног расположења треба трпељиво подносити. Свети Макарије Велики је рекао: “У свакоме од нас бивају промене, као у ваздуху: час лепо време, а час лије киша, дува ветар и тмурно је…” Други свети, преподобни Исак, наводећи и објашњавајући ову изреку преподобног Макарија, вели: “Обрати пажњу на те речи: нису оне без разлога свима упућене. Употребљене су са циљем да покажу како сви људи, без изузетка, не само грешни него и свети, повремено бивају обузети страстима. Нема на земљи сталне непогрешивости и постојаног душевног расположења. Јер непроменљивост је својствена будућем веку”. Стога на своје душевне промене треба гледати са разборитошћу, треба показивати и откривати Богу своју греховност, и уједно се предавати Његовој светој вољи, молећи од Њега милост и помоћ. 6. 697
• Трудите се да се не препуштате расејаности. Ако се догоди да вас по немоћи која је својствена свима нама људима она и савлада, немојте се предати унинију. Човеку на земљи није својствено да не пада – чак ни житељу најудаљеније пустиње и усамљенику. Променљивост и страст неизоставно делују у сваком човеку и у најстрожем отшелнику. Тим пре не може да их избегне онај ко живи у свету, окружен свакојаким саблазнима. Немојте да тражите од себе немогуће, не захтевајте од ваше душе оно што она не може да вам да. Лечите ваше страсти покајањем, а недостатак дела надокнађујте скрушеношћу духа. 6. 369 (в. ХЛАђЕЊЕ, НЕПОСТОЈАНОСТ)
 
ПРОМИСАО БОЖИЈИ
 
• Изнад времена, друштвених догађаја и појединачних судбина види се Бог, Творац свих створења и њихов безгранични Владика, Који све види, свиме управља, свему одређује циљ и намену.
Бог човеку допушта да посматра Његово управљање. Али узроци судбина и прави разлози Господњих одлука знани су једино Богу: Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник? (Рим. 11,34). И то што се човеку допушта да посматра Бога кроз Његов Промисао и Његово управљање, представља највеће благо за човека, које човеку доноси обилну душевну корист.
Посматрање Творца и Господа свих видљивих и невидљивих створења облачи посматрача у натприродну силу: са тим посматрањем сједињено је признавање неограничене власти Свемогућег Цара свега створеног над Његовим створењима. Власи наше главе, власи коje cy пo слабашном људском мишљењу толико небитне, избројане су у тој неограниченој и свеобухватној Премудрости и чувају се Њоме (Мт. 10,30; Лк. 21,18). Тим пре, без Ње не може да се догоди никакав значајан догађај, никакав преврат у човековом животу. Хришћанин који непоколебиво гледа на Промисао Божији, сред најстрашнијих зала остаје храбар и непоколебиво чврст. Он са светим псалмопојцем и пророком говори: Провиђах Господа преда мном ceaгga, јер je с десне стране мени да не посрнем (Пс. 15,8). Господ је мој помоћник; нећу се плашити никаквих несрећа, нећу се предавати унинију, нити се погружавати у дубоко море туге. Слава Богу за све!
Посматрањем Промисла Божијег човек се учи безграничној покорности Богу. Окружују ли слугу Божијег са свих страна различите невоље? Он своје рањено срце теши овако: “Бог све то види. Када из разлога који су Њему Премудром познати мени те невоље не би биле корисне и потребне, Он Свемогући би их одвратио од мене. Али не одвраћа их: дакле, по Његовој свесветој вољи је да ме те невоље муче. Мени је та воља драгоцена, драгоценија од живота! За створење је боље да умре, него да одбаци вољу Творца! У тој вољи је истински живот! Ко умре ради испуњења воље Божије, тај почиње да живи правим животом. Слава Богу за све!”
Од посматрања Промисла Божијег, у души се формира дубока кротост и непромењива љубав према ближњем, коју никакви ветрови не могу да узнемире и усталасају. За такву душу нема увреда, нема злочина: сва створења понашају се по заповести или допуштењу Творца, јер је створење само слепо оруђе. У таквој души разлеже се глас смирења, који је оптужује за безбројна сагрешења и оправдава ближње као оруђа праведног Промисла. Тај глас се разлеже током страдања, доносећи спокојство и утеху; он тихо говори: “Ја добијам оно што сам својим делима заслужио. Боље ми је да пострадам током овог краткотрајног живота, него да вечно страдам у вечним адским мукама. Моји греси не могу да буду некажњени: јер то захтева правда Божија. У томе што они бивају кажњени током краткотрајног земаљског живота ја видим неизрециво милосрђе Божије”. Слава Богу!
Виђење Промисла Божијег чува и јача веру у Бога. Онај ко види невидљиву, свемоћну руку што управља светом, остаје несмућен сред страшних бура које витлају морем живота: он верује да свемоћна и премудра десница Божија држи кормило Цркве, да упрааља животом друштва и судбином сваког човека. Гледајући свирепе таласе, мрачне облаке и грозне буре, он се задовољава и умирује мишљу да Бог види све што се догађа. Човеку, слабом створењу, приличи тиха и смирена покорност, једно побожно познање и сазерцавање судова Божијих. Он у свему треба да се усмерава према путевима који су му показани, према циљевима који су му одређени свише! Слава Богу за све!
Уз сагледавање Божанског Промисла неће опстати не само пролазне невоље, него ни оне које човека очекују приликом ступања у вечност, иза границе гроба. Њих отупљује и уништава благодатна утеха која се увек спушта у душу која се одрекла себе ради покорности Богу. Уз самоодбацивање и преданост вољи Божијој ни сама смрт није страшна: верни слуга Христов предаје своју душу и вечну судбину у руке Христове, предаје их са тврдом надом у Христа, са непоколебивом надом у Његову благост и моћ. Када се душа разлучи од тела и када јој се дрско и брзо приближе одбачени анђели, она ће те мрачне и злобне анђеле поразити својим самоодрицањем и натерати их у бекство. “Узмите ме, узмите ме – храбро ће им она рећи – баците ме у мрачни бездан, огњени бездан, баците ме у бездан ада, ако је то воља Бога мојега, ако је Он то одредио за мене: боље ми је да будем лишена рајске сладости, лакше ми је да поднесем адски пламен, него да нарушим вољу и одредбу великог Бога. Њему сам се предала и предајем се! Он је Судија мојим слабостима и сагрешењима, а не ви! Ви и кроз своју безумну непокорност само извршавате Његове одлуке.” Слуге кнеза овога света наћи ће се у недоумици када буду виделе храбро и кротко самоодрицање, и потпуну преданост вољи Божијој! Одбацивши ту блажену покорност, они су од светлих и добрих анђела постали мрачни и свезлобни демони. Они ће устукнути са стидом, а душа ће без препрека наставити свој пут онамо где је њено благо – Бог. Тамо ће лицем у лице Онога гледати Кога овде гледа вером у Промислу Његовом и вечно ће клицати: слава Богу! 1. 385-389
 
Свеблагост Промисла
 
• Хришћанин никада и ни због чега не треба да се узнемирава, јер га Промисао Божији носи на Својим рукама. Наша брига треба да се састоји у томе да останемо верни Господу. 6. 579
• Божанствени Промисао у стању је све да исправи, и да из наоко неповољних околности источи спасоносне последице, као воду из камена. Молитвом и надом сачувајте душевни мир, а оно што није у нашој моћи – препустите Богу. 12. 3
• Немоћни човек хоће да делује и тамо где то није могуће. Он би хтео свуда да пружи своју “моћну” руку, свуда би хтео да делује сходно својим “мудрим” схватањима. И никако неће Бога да призна за довољно моћног и разумног делатника, те да стога на молитви постојано прибегава Њему. Међутим, чим прибегне Богу смиреном молитвом – а не телесном и нервном, са распаљеним покретима крви предајуђи себе и своје ближње милости и вољи Божијој, одмах про налази мир. 6. 530 (в.ВОЉИ ПОКОРНОСТ, ОКОЛНОСТИ, НЕ ПРИЈАТНОСТИ, НЕВОЉЕ, ИСКУШЕЊА)
 
ПРОРОШТВА
 
• Чему другом приписати велика знамења која су савршавали свети Божији, ако не томе што je у њима пребивао и дејствовао Бог? Чему другом приписати способност пророковања и откривања тајни скривених у дубинама срца и умова коју су поседовали свети Божији, ако не томе што je у њима био присутан и што је кроз њих говорио Бог Који далеку будућност види као садашњост, Бог за Кога нема тајни? Ово су посведочили и сами свети. Апостол Павле је Галаћанима написао: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20); Коринћанима је написао: Тражите да искушате Христа Који у мени гoeopu (2. Кор. 13,3). Када су апостоли Петар и Јован исцелили хромог од рођења код Красних врата јерусалимског храма и када се око апостола сабрао задивљени народ, они су му се обратили: Људи Израиљци, што се чудите овоме или шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? Бог Авраамов и Исаков u Јаковљев, Бог отаца наших, прослави Сина Својега Исуса (Дап. 3,12-13). 4. 243-244
• Бог је мењао Своје одлуке, објављене и преко светих пророка, као што је пророштво Јонино о Ниневљанима, Илијино о Ахаву, Исаијино о Језекиљу; тим пре неће се остварити предсказање лажних пророка, чак и када би имало какав основ. Ко је себе и све остало предао вољи Божијој, тај нема потребе да било шта зна унапред. 6. 776 (в ЂАВО)
 
ПРОСТОТА
 
• Који je услов хришћанске простоте? Следити закон Божији. Онај ко је добродетељан и добронамеран, нема потребе да се представља као такав; напротив, ономе ко љуби грех, чија је воља у греху, потребна је маска. Вера рађа простоту. Верујући иде животним путем уздајући се у свог Промислитеља, као што и Свето Писмо каже: ходи у простоти, ходи са надом. Неверујући не види Промисао, него мисли да његова судбина зависи од способности његовог ума и да је сво благо у земаљском; стремећи ка земаљском он је лукав и на речима и на делу. Што се више будемо удубљивали у Реч Божију, што више будемо духовно узрастали, то ћемо више бити убеђени да је немогуће другачије се приближити Богу него простотом, у којој су и вера, и чистота савести, и начин размишљања, обликовани заповестима Вишњега. Само простосрдачни су у стању да духовно напредују, како каже Свето Писмо: У душу опитну у злу Премудрост се неће уселити. 6. 502
• Оци су се држали крајње једноставности у облачењу, уређењу келија, подизању манастирских здања, па и у подизању и украшавању самих храмова. Мисао и срце слабог човека, што је за неопитне и не пажљиве несхватљиво, усклађују се са његовим спољашњим положајем. Ако су на икони блиставе одежде, ако је келија пажљиво уређена, са укусом и раскошно, ако су чак и манастирски храмови величанствени и сијају златом и сребром, ако су снабдевени богатом ризницом, онда је његова душа неизоставно сујетна, испуњена умишљеношћу и самозадовољством, далеко од умилења и свести о својој греховности. Опијена сујетним задовољством, које јој делује као духовна радост, она пребива у помрачености, у самообмани, гневу и хладноћи. Напротив, када је одежда на икони једноставна, када он, попут страника, живи у келији као у шатору, када у њој има само оно неопходно, када му храм Божији служи као место молитвеног исповедања и плача, не расејавајући га и не одушевљавајући својом блиставошћу, онда његова душа од спољашњих услова позајмљује смирење, одвајајући се од свега материјалног, и у мислима и осећањима, у неизбежну вечност која предстоји свим људима; душа се труди да покајањем и испуњавањем јеванђелских заповести на време себи припреми благонаклон дочек у вечности. У скромну келију, која је једноставно уређена, једнако са велможом улази и прост човек; у пажљиво уређеној келији нема места за простог човека, који својим доласком може да наруши прецизан ред у њој. A у лицу убогог, простог човека, често богатог вером, одбацује се Христос (Јак. 2,1-6). 5. 292
 
ПСАЛМОПОЈАЊЕ
 
• Под псалмопојањем, које се спомиње у житијима и делима светих, треба подразумевати сасвим полагано, отегнуто читање псалама и других молитава. Отегнуто читање неопходно је ради строгог чувања пажње и избегавања расејаности. Због отегнутости и сличности са појањем, такво читање названо је псалмопојањем. 2.187 (в. МОЛИТВА ГЛАСНА)
 
ПСАЛТИР
 
• Књига Псалтир је најузвишенија духовна књига. У њој је дубоко и детаљно описан унутрашњи подвиг војника Христовог. Честа употреба праслика и алегорија даје књизи тајанственост и загонетност (није без разлога на њој завеса!). Њу не треба узимати буквално: буквално разумевање Светог Писма убија душу. Неопходно је духовно разумевање: оно оживотворава, поставља на стазе праве и свете. 6. 298
• Ратовање и борбу подвижника Христовог са својим падом и са палим духовима најбоље је представио Дух Свети у Псалтиру. Монаси првих времена учили су Псалтир напамет, облачећи у речи Духа своје молитве за извлачење из блата страсти и чељусти непријатеља, ђавола. 5. 49
 
ПСОВАЊЕ (СКВЕРНОСЛОВЉЕ)
(в. ГРЕСИ СМРТНИ)
 
ПУТ ПОДВИЖНИШТВА
 
• “Доћи ће једном време и људи ће постати болесни. Када виде онога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега говорећи: ти си најболеснији, јер ниси као ми.” (преподобни Антоније Велики)
Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажне смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: “Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?” Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. 7. 10-11
• Окренимо се призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха: они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији. “У последња времена они који заиста буду служили Богу благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од отаца који су се прославили знамењима” (преподобни Нифонт). Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност. Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога Који делује и савршава своје дело. Који се спасава, нека спасе душу своју речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења:Тоje у наше време велик и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст. Ово последње непрестано се догађа. Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје. “Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје” говорио је светитељ Тихон, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што je у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање. He подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свога спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. He осуђуј ближње, суд над њима препусти Богу и твоје срце очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истеруј га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима. 7. 511-512
• Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, с једне стране, стешњују га неправде који чинимо, a са друге и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег. 13. 274
• Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну молитву. 2. 151