ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
И
 
ИДОЛОПОКЛОНСТВО
ИКОНЕ
ИМАЊЕ
ИМЕ БОЖИЈЕ
ИСКУШЕЊА
ИСПОВЕДАЊЕ
Исповедање Христа, исповедање вере.
Исповедање уста
ИСПОВЕСТ
 


 
ИДОЛОПОКЛОНСТВО
(в. ЈЕРЕТИЦИ, ДЕМОНИ)
 
ИКОНЕ
 
• Иконописац треба добро да познаје догмате Православне Цркве и да води дубоко побожан живот, јер је улога иконе – да посредством ликова поучава верни народ. Стога иконе треба да саопштавају истините појмове и осећања дубоког поштовања, тачније – благочестива осећања. У противном, икона ће деловати онако како би деловао проповедник који је заражен лажним учењем, или који познаје само књижевност, а нема богословска знања. 6. 561
• Колико треба да страда срце, па и очи истинског сина Православне Источне Цркве, када на месту које припада светим иконама види – само слике, често дивно насликане, али готово увек без богословског знања и осећаја. 6. 562-563 (а МОЛИТВА, МОЛИТВА ИСУСОВА – Иконе)
 
ИМАЊЕ
 
• Јеванђеље пружа исправно схватање материјалног имања; када га човек усвоји, његов разум и невољно увиђа колико је оно исправно. Земаљско имање није наша својина, како погрешно мисле они који о томе предмету никада нису размишљали: иначе би увек било и заувек остало наше. Имање прелази из руке у руку, чиме само о себи сведочи да се даје само као позајмица. Имање припада Богу, а човек њиме тек привремено управља. Добар управитељ тачно испуњава вољу онога ко му је управљање поверио. Управљајући материјалним имањем које нам је привремено поверено, потрудимо се и ми да њиме управљамо по вољи Божијој. Немојмо га употребљавати као средство за задовољавање наших прохтева и страсти, као средство наше вечне погибли; употребимо га у корист људи којима је толико потребно, који толико страдају, употребимо га као средство за своје спасење. Онај ко жели хришћанско савршенство, у потпуности оставља земаљско стицање; они који желе да се спасу, треба да по својим могућностима дају милостињу и да се уздржавају од злоупотребе стеченог. 1. 89
• Они који познају Христово учење сваки земаљски добитак сматрају за губитак, јер одвлачи од онога што је једино потребно. 6. 210
 
ИМЕ БОЖИЈЕ
(в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Име Божије)
 
ИСКУШЕЊА
 
Чедо вели Свето Писмо ако приступаш служењу Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје и претрпи. Све што ти буде нането прими, и у променама срца твога буди дуготрпељив (Сир. 2,1 2,4).
Невоље су одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење Богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу.
И данас ce по вољи Божијој светим душама допуштају различита искушења, како би се њихова љубав према Богу открила у свој јасноћи.
Ништа се са човеком не догађа без сагласности и допуштења Божијег.
Хришћанин који жели да следи Господа нашег Исуса Христа и да по благодати постане син Божији, рођен од Духа, пре свега треба себи да узме за правило и неизоставну обавезу добродушно трпљење свих невоља: и телесних страдања, и увреда од људи, и демонских клевета, па и побуне сопствених страсти.
Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. To оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа.
Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог –каже свети апостол Павле- који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети(1. Кор. 10,13).
Ћаво, као створење и слуга Божији, не кињи душу онолико колико хоће, него колико му Бог допусти.
Ако је људима познато колики терет може да поднесе различита теглећа марва, онда тим пре бесконачна Премудрост Божија зна колика мера искушења одговара свакој души.
Грнчар зна колико времена треба да држи у огњу глинене посуде, јер ако остану дуже пуцају, а ако не остану довољно дуго нису погодне за употребу; тим пре Бог зна које снаге и степена треба да буде огањ искушења за словесне сасуде Божије – хришћане, како би постали способни да наследе Царство Небеско.
Дете није у стању да обавља неки озбиљан посао: оно није у стању да управља кућом, да обрађује земљу и да се бави другим уобича јеним занимањима. Тако често и душе, када већ учествују у Божанској благодати, али нису искушане невољама које доносе зли духови, нису осведочене тим невољама, остају у детињем узрасту и, да тако кажемо, неспособне за Царство Небеско.
Ако ли сте без карања које су сви искусили, онда сте копилад a не синови каже апостол (Јевр. 12,8).
Искушења и невоље шаљу се човеку ради његове користи: душа која је њима образована постаје јака и часна пред Господом својим. Ако претрпи све до краја у нади на Бога, онда не може да буде лишена добара која су јој обећана Духом Светим и потпуног ослобођења од страсти.
Душе су изложене разним невољама – јавним, које им доносе људи, или тајним, од комешања недоличних помисли у уму, или пак телесним болестима – и ако све то претрпе до краја, онда бивају удостојене венаца истих као што су мученички, и смелости (пред Богом) једнаке њиховој. 1. 348-349
• На ваше садашње искушење, као и на она која убудуће могу да се појаве, не обраћајте нарочиту пажњу, него пазите да га поднесете са трпљењем и благодарношћу, молећи се за оне који су вас увреди ли и тражећи њихове молитве. Искушења се не треба плашити, јер Бог је Онај Који их пушта на нас и Који нас у њима чува. Према искушењима треба имати симпатију и ревност; јер њима се на нашим душама изображава Крст Христов, њима се чувамо од порока, њима ce чувамо у добродетељима и само уз њих даје се благодат. 6. 210-211
• Свети Оци расуђују да онај ко верује у то да Бог управља судбином свих људи, свако искушење прима као своје, јер Божије упра вљање не може да буде ни погрешно, ни неправедно. 6. 237
• He обраћај пажњу на своја искушења: она су пролазна, неће потрајати заувек. Ко обраћа пажњу, узнемириће се и наравно, лако може да падне у униније или изнемоглост. 6. 822
• Треба трпети, трпети и трпети, и изнова трпети, и опет трпети: јер само онај ко претрпи до краја биће спасен. Услед нетрпљења искушења се удвостручавају… Знај да Промисао Божији свиме управља. Велики Пимен је говорио да се вера састоји у томе да пребивамо у смирењу. 6. 829
• Ви и сами знате – где год живите на земљи, треба да подносите искушења. Чини се да нас искушавају људи, али они без Промислитеља не би могли ни да нас дотакну. Тако ћемо у нашим невољама да се предајемо вољи Творца нашега и да сматрамо како невоље и заслужујемо – па ћемо бити мирни.
Излазак из искушења није промена места, него предавање себе вољи Божијој и самоукоревање, а од тога трпљење. “Кад будемо са свим клонули од искушења и зароптали на њих, налазимо ce у опасности да постанемо богоборци рекао је један свети отац јер очигледно устајемо против допуштења Промисла Божијег на нас, који ради наше велике користи и излечења дозвољава да будемо искушани”. 6. 69
• Буди широкогруд: сва искушења су само страшила за оне који не верују и гледају једино телесним очима. 6.141
• Живот хришћанина на земљи је ланац страдања Треба се борити са својим телом, са страстима, са духовима злобе. У тој борби је наша нада. Наше спасење је Бог наш. Поуздајући ce у Бога, са трпљењем треба да носимо бреме борбе. Искушења као да мељу човека, претварајући зрно у брашно. Она нам се допуштају по Промислу Божијем, на нашу велику душевну корист; од њих ћемо добити срце скрушено и смирено које Бог неће презрети. 6. 555
А зар Бог– сведочи Син Божији – неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити(Лк. 18,7 8). Овде под речју оклеватитреба подразумевати допуштење Божије да човек извесно. време, ради своје користи, буде искушаван грехом који у њему живи, као и од стране духова злобе. “Кнез овога света каже свети Макарије Велики – за младенце по духу представља палицу која кажњава (уразумљује) и бич који наноси ране; али, како је горе речено, он им тиме, кињећи их и искушавајући их, припрема велику славу и част… Преко њега се устројава једно велико дело спасења, као што је негде речено: ‘зло, које има зло за циљ, потпомаже добру’. За добре душе, које имају добру вољу, и оно што је наоко најжалосније, претвара се на крају у добро, како сведочи и сам апостол: Онима који љубе Бога све помаже на добро(Рим. 8,28). Тој палици за кажњавање допуштено је да делује са циљем да помоћу ње сасуди буду испитани као у ужареној пећи и да би добри постали још тврђи, а лоши, који не издрже силу огња, да покажу своју склоност ка пуцању. Он, то јест ђаво, будући створење и слуга Божији, не искушава онолико колико мисли да би требало и не кињи онолико колико би хтео, него колико му дозволи и допусти рука Божија. Знајући тачно стање свих људи и то колико ко има снаге, Бог свакоме толико и допушта да буде искушан. Веран је Бог Који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети(1. Кор. 10,13)”.
Разлог што Бог допушта подвижнику да буде искушаван од стране духова злобе састоји ce у томе што је човеку неопходно да тачно и детаљно позна свој пад, без чега не може како треба да позна и прихвати Искупитеља. Неопходно је познати сопствену палу природу, њене склоности и деловање које јој је својствено, како касније, по примању благодати Духа Светога коју пружа Искупитељ, та благодат не би била употребљена на сопствено зло и како њена дејства не би била приписана себи, него да човек буде њен достојан сасуд и оруђе. Свети Григорије Синаит вели: ‘Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Богa или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, као онај који је потчињен демонима који га муче и побеђују. To је – Божијим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, које је Божанска сила што делује Богом и Њиме све савршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем савршава чудеса Божија”. Тако се објашњава тај чудесан призор који представљају свети Божији: као сасуди Духа Светога, они су уједно видели, признали и исповедили себе као највеће грешнике, који заслужују и пролазне и вечне казне. Они су добро познали и изучили своју палу природу, у којој нема ничег неупрљаног, те су стога свако добро које се преко њих савршавало потпуно уверено приписивали благодати Божијој која ce у њих уселила, стално се плашећи да из пале природе не поникне каква помисао или осећање којим би увредили Духа Светога. Брзи прелазак из стања борбе у стање духовне слободе није користан за човека. Свети Макарије Велики примећује да “душе које су већ постале причаснице Божанске благодати, које су преиспуњене небеском сладошћу и наслађују се духовним спокојством, али нису осведочене и искушане патњама што их наносе зли духови, неретко пребивају, да тако кажемо, у детињем узрасту и нису способне за Царство Небеско. Ако ли сте без карања, које су сви искусили каже Божанствени апостол – онда сте копилад а не синови(Јевр. 12,8). Стога се и искушења и невоље човеку шаљу ради његове користи, како би душа испитана њима постала чвршћа и часнија пред Господом својим. Ако она претрпи до краја са надом на Господа, онда не може да не добије блага обећана Духом Светим и потпуно ослобођење од зла страсти”. 2. 372-374
• Преподобни Марко Подвижник је рекао: “Кад искушење дође, не тражи како је и од кога дошло, него тражи да га поднесеш са благодарношћу”. Расуђивање које преподобни Марко забрањује само узнемирава душу и помаже да у њој буде посејано семе мржње и злопамћења према ближњима, док благодарење Богу за послато искушење душу уводи у луку вере, мири са ближњима и служи као повод за духовну радост. 6. 706-707
• Искушења се појављују из следећа четири извора: из наше пале природе, из света, од људи и од демона. Прави извор искушења је један – наша пала природа. Када се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појавило у нама, нити би саблазни света имале било какав утицај на нас, људи не би устајали један против другог, а пали духови не би имали повода и права да нам се приближавају. Зато Свето Писмо и каже: Heгo свакога искушава сопствена жеља, која гa мами и вара (Јак. 1,14).
Бесконачна доброта и премудрост Божија уредила је за оне који се спасавају то, да сва искушења, каква год била, доносе највећу корист истинским слугама и служитељима Божијим, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло нема добар циљ, оно има само зао циљ. Но, Бог је тако чудесно уредио дело нашег спасења, да зло које има зао циљ и делује у намери да повреди слугу Божијег како у времену тако и у вечности, погодује тиме његовом спасењу. Спасење, као духовна тајна, чини човека причасником Божанског добра и недокучиво је за зло, које је слепо у односу на Божанско добро, јер му је оно потпуно страно, него разумева само своје, то јест или само зло, или добро пале природе које је са злом помешано и затровано њиме. Преподобни Макарије Велики каже: “Зло са лошом намером помаже добру” (Беседа 6, гл. 6). И апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро.
Пала природа, испуштајући из себе грех у различитим облицима ту се подразумева не грех на делу, него у помислима, у осећајима срца и тела – супротстављајући се Јеванђељу, пружа подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и детаљно познање пада, како његовог сопственог, тако и онога који је заједнички свим људима, пружа му опитно познање неопходности Искупитеља, пружа му опитно познање да Јеванђеље лечи и оживљава душу, и доноси смирен и скрушен дух, који ce у подвижнику зацарује услед сагледавања безбројних својих рана и слабости које је појединцу и људском роду донео пад. Отров греха који је падом ушао у сваког човека и налази ce у сваком човеку, по Промислу Божијем у онима који се спасавају делује на њихову велику и суштинску корист. Свет који искушава подвижника, пружа му опитно познање како је променљив и варљив земаљски живот, и да се све што је у њему слатко и жељено и велико, окончава празнином и тугом; од тих опитних сазнања подвижник задобија равнодушност према земаљском животу, према своме преноћишту – земљи, и према свему што се међу синовима света на њој цени, устремљује погледе свога ума и срца ка вечности и почиње да се најусрднијим молитвама залаже код Бога за своју загробну судбину.
Људи који искушавају подвижника пружају му могућност да постане извршилац најузвишенијих заповести Јеванђеља, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем, коју је Јеванђеље дало као закон. Онај ко достигне љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем и њему су се, сама од себе, отворила врата љубави према Богу.
To подвижник не би могао да постигне када не би био подвргнут различитим искушењима од људи, и када услед искушења не би из себе избацио, као под дејством очишћујућег лека, сву злобу и гордост, којима је заражена пала природа.
Искушења од лукавих духова обично бивају допуштена после обучавања у искушењима од пале природе, света и људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у борби против јеванђелског учења, или пак узимају учешће у искушењима која подвижнику доносе саблазни света или људи; на крају, у своје време, по нарочитом допуштењу Божијем, лично започињу борбу против слуге Христовог, уводећи га у велики подвиг. Победник у тој борби овенчава се нарочитим даровима, као што се може видети из животописа преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и других светих инока. Ако не ступи у борбу са духовима и не издржи је како треба, подвижник ни у овом ни у будућем веку неће достићи потпуну слободу од робовања њима. Они који су напустили земаљски живот у таквом стању (робовања) не могу да не буду подвргнути демонском мучењу на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: “Душе које нису искушане патњама што их наносе зли духови још пребивају у детињем узрасту и, да тако кажем, неспособне су за Царство Небеско”.
Зло је разлог свих патњи и искушења. Али премудрост и свемоћ Божија разлог су што искушења делују спасоносно на душе служитеља Божијих, пружајући им могућност да извршавају најузвишеније је ванђелске заповести, да узевши крст свој следе Христа и постану најближи ученици Господњи. Напротив, на синове погибли патње и искушења делују погибељно! Зло их обара, они не умеју да га победе и своје раније преступе закона допуњавају новим преступима. Тако је један од разбојника распетих поред Господа, своје злочине допунио богохуљењем (Лк. 23,39). Свемоћ и премудрост Божија узрок су томе што зло, делујући једино са злом намером и циљем, несвесно испуњава планове Промисла Божијег. Тако је јеврејско духовништво, покретано завишћу и мржњом према Богочовеку, прогонило Господа током чита вог Његовог земаљског живота и приредило My срамну смртну казну. Али то духовништво је, по бесконачној Божијој премудрости и свемоћи, било слепо оруђе Промисла Божијег који се састојао у томе да је свесвети Христос, пострадавши ради кривице људског рода, Својим страдањима искупио људску кривицу и за све који хоће да се спасу одредио спасоносни крсни пут што узводи на небо (Дап. 3,18). Зло постаје такво оруђе Божије у односу на све служитеље Божије, не добијајући из тога ништа за себе; зло, које на подстицај Божији у своме незнању помаже добру, за себе и за оне који га савршавају не престаје да буде то што јесте – зло. Слуге Божије! Знајте поуздано да невоље које вам се догоде не долазе саме од себе, него по допуштењу Божијем и потрудите се на сваки начин да их подносите са трпљењем и дуготрпљењем, приносећи за њих славословље и благодарење Богу! Знајте да онај ко се противи невољама и хоће да удаљи од себе пут патњи, делује против свога спасења и у својој заслепљености тежи ка томе да разори поредак и начин спасења који је Бог установио за све слуге Своје. 5.144-147 (в. ПОНИЖЕЊА, ПАТЊЕ, МОЛИТВА ГОСПОДЊА)
 
ИСПОВЕДАЊЕ
 
Исповедање Христа, исповедање вере.
(в. ОБРЕДИ, ДОБРО)
 
Исповедање уста
 
У стварима вере од суштинске је важности исповедање уста: велики законодавац Израиљаца, Боговидац Мојсије, само што је са извесном примесом сумње изговорио речи о ствари вере, био је лишен уласка у обећану земљу (Бро. 20,10-12).
Ученик једног египатског пустињака, чим је разговарајући са Јеврејином у својој простоти изговорио двосмислене речи о хришћанској вери, одмах је од њега одступила благодат Крштења (Житије преподобног Пајсија Великог. Чети Минеји, 19 јун).
Црквена историја саопштава да су у прво време хришћанства, у доба гоњења, неки незнабошци притворно, у шали и уз подсмехе, произносили усмено исповедање Христа, када их је изненада осенила благодат Божија: од окорелих незнабожаца у трену су се претворили у ревносне хришћане (да би потом постали мученици) и својом крвљу запечатили исповедање које је испрва изговорено као богохуљење (Страдање светог мученика Филимона, Чети Минеји, 14. децембар). 1. 502
Срцем се верује за праведност– потпуно тачно рекао је апостол – а устима се исповеда за спасење. Потребно је исповедање правде устима, а кад је могуће и на делу. Правда исповеђена речима и делима као да се остварује и постаје нешто што човеку припада. Пошто је стварна – она је поуздани залог спасења. 6. 436-437
 
ИСПОВЕСТ
 
• Света Православна Црква сматра да нема људског греха који Крв Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа не би могла да опере. Колико год пута да се понови људски грех – Крв Богочовека може да га опере. Греси читавог света ништа не значе пред свесветом Крвљу очовеченог Господа, која је ради нас проливена. Он би рањен за гpexe наше и мучен за наша безакоња; казна беше на Њему ради нашег мира, раном Његовом ми се исцелисмо(Ис. 53,5). Неисцељен остаје само онај ко сам одбацује исцелење и спасење, даровано њему и свим људима. Милост Божија се тако обилно излила на нас, да и најтежи грех, који човек понови хиљаду пута, може да буде избрисан човековим покајањем. 6. 383
• Због тешких страдања која су допуштена на овај нараштај, Господ са нарочитом благошћу опрашта његова сагрешења. 6. 518
• “Душа која зна да је обавезна да исповеда своје грехе – каже свети отац (преподобни Јован Лествичник) – самом том мишљу, као уздом, уздржава се од понављања пређашњих сагрешења; напротив, неисповеђени греси, као да су учињени у мраку, лако се понављају”.
Исповедањем грехова раскида се пријатељство са гресима. Мржња према гресима је обележје истинског покајања и оддучности да се води живот испуњен добродетељима (врлинским делима).
Ако си стекао навику на грехе, онда их чешће исповедај – и брзо ћеш се ослободити робовања греху, лако и радосно следићеш Господа Исуса Христа.
Кад неко стално издаје своје пријатеље они постају његови непријатељи и удаљавају се од њега као од издајника који заиста жели да их уништи; кад неко исповеда своје грехе, они одступају од њега, јер греси почивају и јачају на гордости пале природе, а не трпе разобличавање и срамоту.
Кад неко у нади на покајање дозвољава себи да добровољно и намерно греши, он поступа подло према Богу. Таквога неочекивано стиже смрт и не даје му се време за које рачуна да ће га посветити добрим делима.
Светом Тајном Исповести одлучно се очишћују сви греси учињени речју, делом и помишљу. Да бисмо избрисали из срца греховне навике које су ce у њему дуго укорењивале, потребно је време, потребно је непрестано пребивање у покајању. Непрестано покајање састоји се у постојаној скрушености духа, у борби са помислима и осећањима кроз које се показује греховна страст скривена у срцу, у обуздавању телесних чула и стомака, у смиреној молитви, у честој исповести. 1. 99-100
Уз одлучно откривање сагрешења учињених делима, речима и помислима, за једну годину може се напредовати више него помоћу других подвига за десет година, па макар то били и најтежи подвизи. Зато се ђаво и бори тако силно против овог спасоносног делања. 6. 242
• He бих вам саветовао да се упуштате у детаљно и прецизно просуђивање ваших грехова и греховних особина. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божијег. Детаљно испитивање сопствених грехова није за човека који води светски живот; оно ће га само гурати у униније, недоумицу и узнемиреност. Бог зна наше грехе; будемо ли стално Њему прибегавали у покајању, он ће постепено исцелити и саму нашу огреховљеност, то јест греховне навике и својства срца. Грехе учињене речју, делом и сагласношћу помисли, на исповести треба саопштити духовном оцу; a у фино разматрање духовних својстава, понављам, светски човек не треба да се упушта; то је замка коју је поставио ловац на наше душе. Препознаје се по томе што у нама производи немир и малодушност, мада је споља обучена у привид добра. 6. 352
• Бог нам је дао покајање као помоћ нашој слабости. Ах, како је разнолика и велика наша слабост! Неки човек мрзи свој грех, али је на њега толико навикао и нема снаге да му се супротстави, да, примораван силом те надмоћне навике, не престаје да пада у грех који мрзи. Пристаниште за несрећног слугу греха јесте – покајање. Колико год пута му се догоди да подлегне духовном бродолому – он може да уђе у то пристаниште и у њему поправи разбијену лађу душе. Црквена историја је сачувала следећи разговор између неког монаха који је страдао од греха и једнога од највећих угодника Божијих, који је обиловао духовним даровима, па је због тог обиља добио име Велики. Брат је упитао преподобног Сисоја Великог: “Оче! Шта да радим? Пао сам”. Старац му је одговорио: “Устани”. Брат му је рекао: “Устао сам, и опет пао”. Старац је одговорио: “Опет устани”. Брат упита: “Докле ћу устајати и падати?” Сисоје Велики одговори: “Док не будеш узет из овог живота”. Треба претпоставити да је угодник Божији такав одговор дао човеку који је имао несрећну навику на грех, навику која као да је несавладива. Могу се срести људи који су подлегли таквој несрећи. Реч “пао” показује да је грех тога брата био тежак, смртан.
Ипак, треба знати да је Бог дао покајање само као помоћ нашој слабости, а никако ради повлађивања греху. Дар Божији не треба употребљавати на зло, већ се према њему ваља опходити веома побожно, разборито и опрезно. “Ко у нади на покајање понавља своје грехе рекао је свети Исак Сиријски – тај се држи лукаво према Богу; таквога задеси изненадна смрт”. Треба се веома брижљиво чувати од пада у све грехе уопште, и велике и мале, као од изражавања непријатељства против Бога. 6. 383-395
• Уочи исповести, између добрих помисли, имали сте и помисао детаљног обрачунавања, хтели сте да на исповести кажете све, хтели сте да се обрачунате са Христом, хтели сте да My више не будете дужни! Зато сте са исповести изашли носећи у себи осећај незадовољства, а лукава помисао, која вас је подстицала на детаљно обрачунавање, почела је да вас узнемирава говорећи: “На исповести ниси рекла све”. Проверите. На исповести говоримо оно што видимо у себи, али неупоредиво већи број грехова не видимо, услед чега мноштво наших знаних и незнаних грехова бацамо у море доброчинстава Христових, па после Свете Тајне Исповести осећамо задовољство и спокојство не због наших дела, него због Христовог милосрђа – при чему остајемо Његови дужници са неотплативим дугом. 6. 586-587
• Кад неко чисти собу, не бави се испитивањем прљавштине, него све скупи на гомилу и избаци напоље Тако поступај и ти. Исповедај своје грехе духовнику, и само то; a у њихово разматрање се не упуштај. Свети оци то строго бране онима који нису у стању да правилно испитују себе: такво испитивање збуњује, доводи до раслабљености и растројства. Чувај се грехова, покај се за оне који су учињени по слабости или у заносу и не дозволи себи да, кајући се, дођеш у недоумицу и паднеш у униније; а безгрешност од себе не очекуј. 6. 755
• Грешни потомче Адамов, буди храбар! Светлост је засијала у твојој тамници: Бог је сишао у далеку земљу твога изгнанства, како би те узвео у твоју вишњу отаџбину коју си изгубио. Хтео си да познајеш добро и зло – Он ти оставља то знање. Хтео си да постанеш као Бог и због тога си по души постао сличан ђаволу, a пo телу сличан скотовима и зверима – сједињујући те са Собом, Бог те чини богом по благодати. Он ти прашта грехе. И не само то! Он вади корен зла из твоје душе, саму греховну заразу, отров који је у твоју душу унео ђаво, и дарује ти лек за цео пут твога земаљског живота, за исцелење од греха, колико год пута да си се по својој немоћи њима заразио. Тај лек је – исповедање грехова. Хоћеш ли да свучеш старог Адама, ти који си светим крштењем већ обучен у новог Адама, али си сопственим безакоњима успео да у себи оживиш старо и смрт, да заглушиш живот, да га учиниш полумртвим? Хоћеш ли – пошто си се потчинио греху, привучен к њему насиљем навике – да повратиш себи слободу и праведност? Погрузи се у смирење! Победи сујетни стид који те је научио да се лицемерно и лукаво правиш праведан и да тиме чуваш и јачаш у себи душевну смрт. Избаци грех, постани непријатељ греха тиме што ћеш га искрено исповедати. Тај лек треба да претходи свим осталим; без њега ће лечење молитвом, сузама, постом и свим другим средствима бити недовољно, незадовољавајуће, непоуздано. Пођи, гордељивче, твоме духовном оцу, да код његових ногу пронађеш милосрђе Оца Небескога! Само искрена и честа исповест може да ослободи од греховне навике и да покајање учини плодоносним, а исправљање чврстим и истинитим. 1. 169-170
• Покајање је свемоћно, као установа Свемоћног Бога. Нема греха који би опстао пред лицем покајања. Оно је – дар палој људској природи; оно је – остатак наше првобитне непорочности, као свест о тој непорочности и туга због њеног губитка; оно је – вапај крштења; оно је веза земље са небом, лествица ка небу. Њиме се очишћује и брише сваки грех. Чак и ако си обремењен најтежим сагрешењима, нипошто немој оклевати да приступиш покајању. Неизмерни океан гута једнако и воду широке реке, која је величанствено протекла кроз многе земље, и скромне струје једва приметног поточића; тако у бездану благости Божије ишчезавају тешки греси упоредо са најмањим, безначајним прегрешењима Нека те у то увери и (јеванђелска прича о) петсто и педесет динара који су једнако опроштени: јер зајмодавац је бесконачно богат, а дужници сви сиромашни (Лк. 7,41-42). И мали грех остаје неизбрисан ако онај ко је сагрешио није марио да се за њега покаје јер га је сматрао неважним; а велики грех путем покајања бива потпуно избрисан, по неограниченој благости и свемоћи Божијој. Сети се светог Давида који је пао у прељубу и убиство. У душу праведника неприметно се увукла лењосг, од лењости се родило нечување телесних чула, поглед који није чуван изненада се срео са предметом саблазни, предмет саблазни је у освећеној души пробудио преступничку жељу, за жаљом је уследило преступничко испуњење, а за учињеном прељубом уследио је стид сујете. Стид којим се људска гордост постидела греха, родио је нову преступничку жељу, жељу да се грех сакрије, жељу да се сачува маска праведности пред људима. Због тога је почињено убиство. Дуго је Давид био упоран и безосећајан, као да није крив ни за какав грех. Било је потребно разобличење од Самог Бога. Пророк Натан је по заповести Божијој разобличио грешника и чим је Давид рекао: Сагреших Господу, стигао је одговор од Господа: Господ узима сагрешење твоје(2. Цар. 12,13). Свемоћно покајање спасило је читаве градове и царства, укидало је пресуде које је Господ већ донео. Тако је многољудни град Ниневија, који је пророк Божији осудио на уништење, својим искреним покајањем одвратио несрећу, и узалуд је пророк недалеко од Ниневије чекао њену пропаст и испуњење свога пророштва! Тако је безбожном израиљском цару Ахаву, поклонику идола а прогонитељу и убици поштовалаца истинског Бога, већ била одређена казна и ту казну му је већ објавио велики Илија, када се Ахав сакрушио и просуо сузе, иако је остао у својој безбожности. Но, то краткотрајно сакрушење, те мале сузе, нису остале без дејства. Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? – рекао је Господ пророку Илији – Зато што се тако понизио преда мном, нећу пустити онога зла за његоea живота; него за сина његова пустићу оно зло на дом његов (3. Цар. 21,29). Читаво Свето Писмо и сва црквена историја пуни су безбројних примера којима се доказује велика сила покајања. “Неки разбојник – прича Паладије у Лавсаику – био је ухваћен на делу и доведен у Арсенаит, град у Тиваиди. После многих мука осуди ли су га на одрубљење главе. Када је са војницима пошао изван града, на место злочина које се налазило шест стадија далеко, за њим је пошао и непознати монах који је желео да гледа извршење казне. Видевши монаха како иде за њим, разбојник му рече: Авво! Зар ти немаш келију и своја посла?’ Монах одговори: ‘Имам’. Разбојник ће на то: ‘Па што онда не седиш у келији и не плачеш због својих грехова?’ Монах одговори: ‘Брате! Ја сам веома лењ, моја душа нема скрушености, зато сам пошао да гледам како ћеш умрети. Можда уз помоћ тог призора дођем до скрушености’. Тад му разбојник рече: Авво! Седи, Бога ради, у својој келији, благосиљај и хвали Спаситаља Христа. Од времена када се Он ваплотио и умро за нас грешне, човек више не умире'”. Ево и друге, једнако дирљиве и поучне повести: “Близу неког града живео је затворник који је од Бога имао дар прозорљивости. У том граду била је једна блудница, позната свим његовим житељима. Једном затворник виде светли пут како се простире ка небу од женског мана стира који се налазио у граду, а тим путем иде душа у великој радости, вођена Анђелима, и приближава се дверима небеским. Он посла ученика у манасгир да сазна ко се то тамо упокојио. По повратку, ученик донесе вест да се у манастиру нико није упокојио, него је само пред вратима манастира изненада скончала позната блудница, која је из града дошла онамо. Нашавши се у недоумици, затворник поче да се моли Богу да му Бог објасни виђење. ‘Тачно, – гласио је одговор Божи ји светом старцу – ти си видео душу жене, бивше блуднице, како узлази на небо. Она је донела тврду одлуку да се покаје и исправи, и пошла је у манастир одлучна да остане у њему. To што се упокојила пред манастирским вратима, не успевши да испуни намеру, било је по вољи Божијој. Али Бог је њену намеру примио као само дело”. Кроз ове две повести ми на делу видимо испуњење јеванђелских обећања. А колико таквих случајева показује и само Јеванђеље! Цариник, обремењен гресима, дошао је у храм Божији и због свога смирења и покајања изашао је из храма оправдан. Други цариник, Закхеј, чим је донео од луку да се поправи, назван је сином Авраамовим и од Бога је дошао суд о њему: Данас дође спасење дому овоме(Лк. 19,9). Блудница, која је пала пред ноге Спаситељеве и љубав према греху заменила за љубав према Богу, чула је: Опраштају јој се гpecu многи, јер је велику љубав имала (Лк. 7,47). Разбојник који је био распет десно од Богочовека, добио је спасење у последњим минутима свога бурног живота. Тек што се смирио, тек што је признао да заслужује осуду, отвориле су се његове духовне очи и он је у распетоме покрај себе препознао Богочовека; препознавши – исповедио је; и чим је исповедио, добио је обећање вечног блаженства. Догађај који у потпуности одговара јеванђелском учењу! Који верује у Мене,рекао је Господ, ако и умре, живеће(Јн. 11,26). Он је за Себе отворено и јасно објавио: Нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт. 9,13).
Немојте да помислите да су они грешници који су живели у време Спаситељевог пребивања на земљи били посебно срећни; срећни су били они који су прибегавали исповедању грехова и покајању; на против, они који су одбацили свемогући лек и остали да живе у гресима, погинули су због своје непокајаности, због своје упорности. Нико и ништа нас не спречава да и сада искористимо срећу грешника који су се покајали пред Самим Господом Исусом Христом. Они ма који су веровали у Њега Он је рекао: Ево, Ја Сам са вама у све дане go свршетка века(Мт. 28,20). Када станеш пред твог духовног оца, он ће ти потврдити истину која нам је објављена: “Ево чедо, рећи ће, Христос невидљиво стоји и прима твоју исповест” (Чин исповести). Стојећи пред Самим Христом, моли од Њега и добиј од Њега велику и благу милост – опроштај грехова. 4. 49-52
• Покајање је неопходно свима! Свако нека искористи драгоцено време које дарује милосрдни Господ! Свако нека се погрузи у блажено покајање!
Често отварајмо књигу савести; уочавајмо своје греховне мрље, припремајмо се да их умијемо исповешћу. He штеди своје грехе! Ниједан поступак не сматрај за неважан или опростив; не сматрај за невину ниједну навику или ствар коју пориче Свето Писмо. Сам себе окриви, како би добио обилно оправдање од Бога. Одлучи се да отворено обнажиш своје ране пред духовним оцем! He остављај у срцу тајно пријатељство, тајну везу са грехом, скривајући га и одлажући његово откривање за будуће време! Иначе ће твоје покајање бити неистинито и лицемерно, a у твојој ће души остати залог и узрок продужетка греховног живота Неисповеђени греси лако се понављају, као да су почињени у непрозирној тами. Одлучно омрзни грех! Издај га тако што ћеш га разоткрити – и он ће побећи од тебе; разобличи грех као непријатеља и добићеш снагу свише да би му се супротставио, да би га победио.
Донеси чврсту одлуку да живиш Богоугодним животом и одмах принеси покајање за све промашаје који ти се догоде или по твојој слабости, или по ђавољем лукавству, или стицајем околности. “He падати – то је својствено само анђелима; људима је својствено да падају и устају; а када (једном) падну да (заувек) пребивају у паду, то је својствено само ђаволима” (преподобни Јован Лествичник). Одлучи да будеш верни слуга Христов у све дане живота свога! Верни слуга тачно испуњава вољу свога господара; кад у нечему сагреши, он се одмах каје, тугује, моли за опроштај и исправља свој поступак. Згнушај се над делима, животом и особинама издајника! He дружи се са непријатељима твога Бога, Творца и Искупитеља! Немој Га издати ни због сребрњака, ни због почасти, ни због стомакоугађања, ни због сластољубља! 4. 60-61
• …Припремаш се за важну Свету Тајну – једна од седам главних Светих Тајни Цркве – за свету Исповест! Према тајном хришћанском учењу, ти намераваш да се крстиш другим крштењем! Долазиш у ду ховно лечилиште – немој да изађеш неисцељен. Предстоји ти чудесни и необични суд: на њему ће се објављивати и оцењивати твоја сагрешења, а уместо казни које си заслужио, дарује ти се оправдање, чистота и светост. Дођите, вели Господпозивајући на тај суд, па ћемо се судити: ако Гpecu ваши буду као скерлет, постаће бели као снец ако буду црвени као ирваи, постаће као вуна(Ис. 1,18). Ову светињу ти по Својој бесконачној благости дарује очовечени Бог, Који је твоје казне понео на Себи, захтевајући од тебе једино свест о својим сагрешењима: немогуће је опростити ономе ко није свестан, ко каже да се не сматра кривим, да му опроштај није потребан, ко одбацује опроштај.
Погрузи се у побожно и благочестиво сазерцавање заиста велике и величанствене тајне! Погрузи се у сазерцавање бесконачне љубави Божије према палом људском роду! Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо Грешници, Христос умре за нас.Много ћемо, дакле, пре бити кроз Њега спасени од гнева сада када смо оправдани крвљу Његовом (Рим. 5,8 9). И спасићемо се од гнева покајањем, које исправља све наше преступе, подржава нас све време нашег земаљског странствовања, извлачи нас из сваке греховне провалије, колико год да је дубока. Сила и дејство покајања остају неисцрпни до краја нашег живота. Чак и када би неко сваки дан падао, чак и када би починио све неправде и сва безакоња покајање га прима у своје наручје како би га очистило, исцелило, учинило праведним, светим. Оно остаје неделотворно једино онда када, у неразумној тврдоглавости и заслепљености очајањем, његова свемоћна помоћ буде одбачена.
У овој тајни треба да се задивиш пре свега томе што за њеног служитеља није постављен непорочни Анђео, страшан самом сво јом светошћу, него човек сличан нама по страстима, са слабостима заједничким нашем роду, коме је покајање потребно не мање него теби, који приликом умивања твојих грехова служи као видљиво оруђе благодати, а при томе и сам има неопходну потребу за служењем другога приликом умивања његових сопствених сагрешења У тренутку кад ничице падаш пред свештеним изображењем Христовим, како би исповедио своја сагрешења, духовник ће ти по завештању Свете Цркве смирено рећи: “Ја сам само сведок, да сведочим пред Господом све што ми кажеш” (Чин исповести). Доброта Божија те са свих страна лови за спасење, са свих страна те окружује како би те навела да приђеш и приближиш се Богу. 4. 65-66
• Ако… Светој Тајни Покајања приступиш са небригом, лукавством и резервисаношћу, онда предузимаш сатански подухват, подругујеш ce свемогућем и свевидећем Богу Који те је створио и обновио, Који ти је даровао благодат покајања како би помоћу ње пребивао у пристаништу и стању обновљености, и Који ће ти на крају судити и разматрати како си употребио Његове неизрециве дарове. Света Црква у чину Исповести духовнику ставља у уста, ради упозоравања покајника, следеће познате речи: “Ево, чедо, Христос невидљиво стоји и прима твоју исповест: немој се стидети нити се бојати, па да нешто скријеш од мене; него без устезања реци све што си учинио, како би примио отпуштење од Господа нашег Исуса Христа. Ако од мене нешто сакријеш, двоструки грех имаш” (Чин исповести).
He пристај на помисао лукавога, који ће те наговарати: “Како ћеш духовном оцу рећи за тако гнусан и низак грех? Сакриј то сада, па ћеш рећи на следећој исповести, кад прође довољно времена и када те буде мање срамота да говориш о твоме давно почињеном греху, кога се једва и сећаш”. Препознај глас древне змије која долази као лопов, да украдетвоје мисли, да те закољезлим саветом и упропасти(Јн. 10,10), тако што ће ти одузети спасење које ти Господ бесплатно нуди кроз покајање. Звук тога гласа налик је ономе који се некада зачуо у рају и извео наше праоце оданде. Сине Адамов! Он сада покушава да проникне у твоју душу, како те не би пустио у рај. Одврати се од њега, не слушај га, немој да окусиш отров који је смртоносан за твоју душу.
Испуњен кротком вером, храбрим самоодбацивањем, смиреном простотом и искреношћу, приступи Светој Тајни Исповести. Веруј да су за Свемоћног Лекара – Господа – све ране, и мале и велике, једнако ништавне, једнако лако исцељиве. Свемоћни Логос исцељује, васкрсава и уводи у рај једном једином речју. Творац не мора да се труди. Он изриче Своју вољу и све створено, видљиво и невидљиво, послушно испуњава Његову заповест! Та воља се изриче и бришу се наша сагрешења, која смо ми и наши непријатељи исписали у вечним књигама Суда Божијег.
Уз веру, самоодбацивање није тешко! Одбаци лажни и погубни стид, одбаци тог чувара грехова; одбаци мајку његову – гордост; оптужи себе, осуди себе! Преклони главу у скрушености духа, у сузама и плачу, подробно набрајај своје грехе Богу пред духовним оцем па ће те посредством служитеља тајне Божије осенити благодат Духа Светога, доносећи у дом твоје душе опроштај грехова и уместо њих истину од Бога, са вечним спасењем… 4, 66-68 (в. ИСПОВЕДАЊЕ ПОМИСЛИ, СПАСЕЊЕ)

2 Comments

  1. Hvala na neprocjenjivo vrijednom tekstu. Od danas, pa do kraja života, čvrsto odlučujem budno paziti da više ne sijem sjeme licemjerja.

  2. Мирослава

    Читала сам то више пута, али узалуд, нисам видела егоизам у себи. Нисам видела да ја свуда намећем своје Ја. Тек пошто су ме ближњи разобличавали и пошто сам молила Пресвету Богородицу за помоћ, мало сам се освестила. Човек егоиста не види своје стање. Очајник. Он јадан мисли да је с њим све у реду. Да га други неправедно оптужују и да му се чини неправда. А и грехе других према себи види огромним, а своје не види.