ЕКУМЕНИЗАМ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СВИМА РАЗУМЉИВИ

 

ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви

 

 
СВЕТИ МУЧЕНИЦИ И И ИСПОВЕДНИЦИ ТРАНСИЛВАНИЈСКИ
 
“Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима…” Ваистину су се ове речи Живота испуниле над православним Румунима из Трансилваније у XVIII веку. Поменута румунска кнежевина је вековима била под хабзбуршким и угарским јармом. Румунски народ и Црква су за све време ропства били у веома тешкој материјалној и пре свега духовној ситуацији. Лукави Ватикан са свим својим поданицима у монархији хтео је да о врат православних Румуна закачи ланце уније, који би овај благочестив народ повукао у адски бездан[1].
Отпор унији православних Румуна трајао је 60 година. На хиљаде монаха, свештеника, верника, жена и деце, који ни по цену живота нису хтели да напусте своју православну веру, били су затварани у тамнице од неколико недеља, све до неколико година. Због исповедања своје вере, руке, ноге и вратови су им били оковани тешким ланцима, жене и деца су били по цичој зими држани по 3 – 4 месеца у тамницама, зверски су били мучени и бичевани. Многи од православних су примили венац мучеништва, подобно хришћанима првих векова, исповедајући пред унијатским и римо-католичким џелатима да: “више желе и да умру у тамницама, него да оставе своју праотачку православну веру”. Унијатски свештеници су уз помоћ аустријских војника на силу причешћивали, крштавали и сахрањивали православне Румуне, тако да су ови “патили од ужасног страха због Немаца и унијатских попова. На пример, четири верника из Жина су били одведени у окна рудника соли у Ујоари, где су 7 недеља били мучени и понижавани: “дању су их мокре држали у бари, а ноћу су их спуштали мердевинама у тамницу под земљом, мучили их и распињали гвозденим алкама, а ноге и главе су им окивали тешким ланцима и катанцима”, док су верници из Деала, руковођени свештеником Козмом, овако сведочили: “Затворили су нас у собе, и одрасле и децу, где су нас гушили димом од запаљене влажне сламе, зато што нисмо хтели да примимо унију…”. У једном писму из 1756. године, верници из Селишта се у писменој форми обраћају нашем карловачком митрополиту Павлу Ненадовићу саопштавајући: “не постоји већа снага од ове у којој може да се истрпи свих ових дана, сво зло које нам долази од унијатских попова и њиховог гњева, јер нас сваки дан хапсе и муче на најокрутнији начин и предају нас у руке сеоских кнезова, који нас затварају у тамнице. Због њихове велике злобе, остависмо све, и куће и имања, те тако живимо у збеговима по шумама, јер нам не требају унијатски свештеници, ни по цену живота”.
На десетине села и на хиљаде православних Румуна су у овој борби за одбрану Православља били предвођени монасима, свештеницима и верницима мирјанима, који су неустрашиво исповедалали веру Отаца, даноноћно су пешке ишли од села до села, од града до града, где су православне подстицали да чврсто стоје у вери, да не иду на службе и да не позивају свештенике који су примили унију. Њиховим срчаним исповедништвом су се на хиљаде Румуна, покајавши се вратили у окриље Цркве Христове и отачке вере. Али, како Господ сведочи свом апостолу Павлу: “јер се сила моја у немоћи показује савршена” (2. Кор, 12, 9), Свевишњи није одвратио своје лице од хиљаде својих правоверних, излио је милост своју, тако да су дела светих мученика и исповедника румунских из тог доба дали стоструки плод. Светлост Православља је поново засјала пуним сјајем на овим просторима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Како би смо схватили једном за свагда да вук длаку мења али ћуд никада, неопходно је да наш српски народ види сву подлост и зле намере које је у писму од 11. марта 1701. године, Гаврил Капи, управник ”Пропаганде католичке мисије у Дачији” писао кардиналу Леополду Колоницу: “Ја верујем да би сада требало да се задовољимо примањем сагласности на уједињење у начелу, јер би сувише опасно било, ако не и немогуће, да укинемо све лоше обичаје Румуна. Стога би било довољно, да епископ и други међу њима, када у будућности буду исповедали веру и уједињење, да генерално обећају да пристају да зависе од католичке цркве и од служиоца заступника и да пристају да живе по грчком ритуалу прихваћеном од стране католичке цркве и у другим покрајинама. Затим ће нам у будућности бити обавеза да мало по мало изменимо све њихове обичаје, да им променимо чак и литургију и облик божанског служења говорећи им да су се ти обичаји код њих увели из глупости и незнања њихових свештеника из ових земаља.” Ово су биле истините намере језуита.

2 Comments

  1. Михајло Мишчевић

    Помаже Бог,
    Ова објава има наслов Житије Светих Мученика Насудских који беху убијени за за веру Православну
    Да ли и где може да се нађе да је озваничено од стране Српске Православне Цркве житије ових Светих Мученика?
    Једино што налазим је овај текст овде, али не пише ко је писао и још буни што је наслов ове веб странице „Екуменизам-питања и одговори свима разумљиви”
    Да ли је то грешком постављено на ову страницу?

    Хвала унапред на одговору
    Све најбоље од Господа Вам желим,
    Михајло Мишчевић

  2. Значи када ми верници требамо отказати послушност једном Архијереју – Када почне причешћивати и јеретике и инославне из истог, или када јавно почне проповедати уједињење цркава? Пошто нам је свети Јован Крестјанкин рекао „У цркви ћете видети многе саблазни и горе него сада, али не напуштајте своју цркву.”